Sveti Sebastijan u delima Tomasa Mana i Dereka Džarmana

Derek Jarman - 'Sebastiane' , 1976. (promotional poster)

Derek Jarman - 'Sebastiane', 1976.

U tekstu Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana pisala sam o figuri i značaju za umetnost hrišćanskog sveca Sebastijana na čiju ličnost Tomas Man aludira u svom delu. Uz likovne predloške, koje sam ovoga puta dopunila, nastavljam priču o ovoj figuri, veoma značajnoj za istoriju zapadne umetnosti. Nastavite sa čitanjem

Књижевни утицаји Ника Кејва

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Када говоримо о делу Ника Кејва првенствено се морамо концентрисати на његову поезију коју је попут трубадура – али са више жестине, експресије и морбидности – изразио кроз своју музику, путујући, наступајући са бендовима The Birthday Party и Bad Seeds.

Кејв је један од мојих омиљених аутогзорциста и школски пример такве врсте уметника. Судећи по сензибилитету личности, као и тематском опусу песама које је писао и изводио, поезија француског песника Артура Рембоа заузима значајно место на Кејвовој полици. Рембо је писао:

Најзад установих да је неред могу духа нешто свето. Био сам докон, био сам жртва љуте грознице: завидео сам блаженству животиња – гусенице, која представља неодређеност стања, кртице – тог заспалог девичанства!

Исти пример, транспонован у сферу енергије, стваралачке потенције и транса у који Кејв пада када је на концерту, види се на овом снимку: Наставите са читањем

Уништитељска компонента лепоте у делу „Смрт у Венецији“ Томаса Мана

man

Антиној као Силван, божанство шума, стада и растиња. Рељеф из 130. године нове ере

Истовремени континуитет лепоте и смрти доминантан је мотив новеле Смрт у Венецији Томаса Мана написане 1911. године. Други мотив, подједнако битан за анализу, подразумева упоредни ток аполонијског и дионисијског принципа који се преплићу при стваралачком процесу. Трећи мотив новеле подразумева изједначавање човековог тела и уметничког предмета кроз процес стваралачког посматрања. Заодевен у аполонијску форму пуну дионисијског киптећег садржаја, Ашенбах оком ствара Тађа. Дечак, скулптура уметниковог духа, нем је, и као такав неисцрпно је полазиште за дионисијског уметника и декадента. Читалац једино посредством Ашенбаховог ока види углачану површину дечаковог тела и његових покрета. Тађо не постоји без свог посматрача.

На почетку новеле писац предочава атмосферу неодредиве светлости, нелагоде и празнине, необично тихог поднева. Чекајући трамвај Густав Ашенбах разоноди се читајући натписе на надгробним споменицима који тек треба да буду намењени неком покојнику. Одједном, он угледа човека који стоји код прилаза гробљу, на степеницама, одмах до скулптура звери. Странац је мефистофеловског изгледа, голобрад, риђокос, пегав. У чудном оделу и са неправилном вилицом, он се ослања о штап који сугерише неправилан ход, још једну мефистофеловску одлику. Изгледом унакаженог и гротескног средњевековног пајаца део је злокобне и необјашњиво зачудне атмосфере. Као и Мефистофел, истовремено смешан и ружан, овај странац је и путник. Он на симболички начин предочава искушење за Ашенбаха, подстичући га на низ асоцијација, мисли, утисака, на чежњу и сећања, машту и жудњу за неодредивим, нечим истовремено давним и далеким.

“Но може бити да је странац, својим изгледом путника из даљине, утицао на његову машту; а можда се умешао неки други физички или душевни утицај; са изненађењем осети он у свести да му се душа чудновато шири, да га обузима неки немир који тражи и лута, нека младалачки жедна чежња у даљини, осећање неко, тако живо и ново, или бар одавна занемарено и заборављено, да је застао дубоко заинтересован, скрстивши руке на леђима и гледајући преда се у жељи да испита суштину и циљ тога чувства.“ (Смрт у Венецији, стр.10)

И као што Фаустово путовање, још један од подухвата у жељи за трансгресијом, почиње познанством са Мефистом, тако и странац кога Ашенбах угледа на улазу гробља, подстиче у њему тежњу ка динамици, романтичарску чежњу за путовањем. Наставите са читањем