Aleksandar Puškin: „O klasičnoj i romantičnoj poeziji“

Puškin

Naši kritičari još uvek nisu složni kada je reč o očiglednoj razlici između pojmova klasičnog i romantičnog. Pometnju u ovo pitanje uneli su kod nas francuski publicisti, koji obično pripisuju romantizmu sve što, na izgled, nosi pečat sanjalaštva i germanskog ideologizma ili se zasniva na predrasudama i prostonarodnim predanjima: sasvim pogrešna definicija. Pesnik može da poseduje sva ova obeležja, a ipak da pripada klasičnom tipu.

Ako umesto forme jedne pesme budemo uzimali kao osnovno samo duh u kome je ona napisana – nikad se nećemo ispetljati iz definicija. Razume se, himna Ž. B. Rusoa razlikuje se po svom duhu od Pindarove ode, Juvenalova satira od Horacijeve satire, „Oslobođeni Jerusalim“ od „Eneide“ – pa ipak sve to pripada klasičnom tipu.

U ovu vrstu treba ubrojati pesme čije su forme bile poznate Grcima i Rimljanima, ili čije su nam obrasce oni ostavili: prema tome, ovde spadaju: epopeja, didaktična poema, tragedija, komedija, oda, satira, poslanica, herojida, ekloga, elegija, epigram i basna. Kakve pesme treba uvrstiti u romantičnu poeziju?

One koje nisu bile poznate klasicima i one u kojima su ranije forme izmenjene ili zamenjene drugima.

Smatram da nije potrebno govoriti o poeziji Grka i Rimljana: svaki obrazovani Evropljanin dovoljno zna o besmrtnim tvorevinama veličanstvene klasične starine. Bacimo pogled na poreklo i postepeni razvoj poezije mlađih naroda.

Zapadna imperija bila je sklona padu, a sa njom nauka, književnost i umetnost. Najzad, ona je pala; prosveta se ugasila. Neznanje je zamračilo okrvavljenu Evropu. Jedva se spasla latinska pismenost; u prašini manastirskih biblioteka monasi su strugali sa pergamenta stihove Lukrecija i Vergilija i umesto njih pisali svoje hronike i legende.

Poezija se probudila pod nebom južne Francuske – rima je odjeknula na romanskom jeziku; ovaj novi ukras pesme, na prvi pogled tako malo značajan, imao je važan uticaj na književnost novijih naroda. Uho se obradovalo udvojenim akcentima glasova; savladana teškoća uvek nam pričinjava zadovoljstvo – čovečijem umu je svojstveno da voli ritmičnost, sklad. Trubaduri su se igrali rimom, pronalazili za nju sve moguće obrte, izmišljali najkomplikovanije forme: ojavljivali su se virelai, balada, rondo, sonet. Nastavite sa čitanjem

Mihail Glinka: „Fantastični valcer“

 

Svako ko je gledao film „Onjegin“ rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku, koju je za film kompilirao, odabrao i komponovao bio je rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip, kao u sceni na balu, posle Onjeginovog povratka nakon višegodišnjeg putovanja kada opet sreće Tatjanu Larinu.

Glinka je Puškinov savremenik i vršnjak. Kao što je Puškin važan za rusku književnost, tako je Glinka važan za rusku klasičnu muziku. Rođen je 1804. godine u Smolensku. Detinjstvo provodi na selu i pod uticajem bake dolazi u dodir sa muzikom koja je bila deo ruskog folklora.

Glinka se prvi put susreće sa muzikom zapadne tradicije u ranoj mladosti, tokom školovanja u Petrogradu gde je studirao violinu i klavir. Počinje da komponuje oko 1820. Jedan deo svoje mladosti provodi u Italiji. Svoju prvu operu „Život za cara“ zasnovao je na rodoljubivoj priči o jednom seljaku koji je spasao život caru po cenu sopstvenog života. Opera je nastala po njegovom povratku iz Italije i doživela je uspeh po izvođenju. Bilo je to 1836. godine.

Glinka je tvorac i opere „Ruslan i Ljudmila“. Zaplet, baziran na Puškinovoj bajci (uneo je na scenu jednu vrstu noćne more u vidu gigantske glave koja govori), bio je neprimeren za scenu i umetnik je bio primoran da komponuje partiture u komadima. Njihov sadržaj – dirljiva mešavina elemenata pronađenih u ruskoj folklornoj muzici, egzotičnog orijentalizma i groteske – riznica je i bogato nasleđe za sve kasnije ruske kompozitore.

Važnija dela su mu Život za cara (1836), Ruslan i Ljudmila (1842), Španske uvertire (1845) i Noć u Madridu (1848).

Pet portreta umetnika romantizma

Autoportret: Léon Cogniet (1794-1880)

Autoportret: Vilijam Tarner ( 1775-1851)

Gerhard fon Kiglgen: Kaspar David Fridrih (1772-1820)

Orest Kiprenski: Aleksandar Puškin (1782-1836)

Teodor Žeriko: Ežen Delakroa (1791-1824)

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara. – Vilijam Blejk – „Milton“

Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac. Nastavite sa čitanjem

Путник Оњегин

Александар Сергејевич Пушкин, „Аутопортрет“, 1820.

Александар Сергејевич Пушкин роман у стиховима Евгеније Оњегин пише од 1823. до 1832. године, скоро педесет година после Гетеовог романа Јади младог Вертера са којим смо склони да отпочнемо традицију великих романа романтизма. Пушкин преузима одређене мотиве, црпе утицаје, којима су се одликовала делa његове епохе али их многоструко и превазилази. Евгеније Оњегин, Пушкинов најпознатији јунак, пишчев је алтер-его, иако однос јунака и писца не треба посматрати у доследној узрочно-последичној вези. Оњегин, баш као и његов творац, има беспрекорне квалификације за титулу бајроновског јунака.

Ново поглавље које Пушкин својим делом отвара одразиће се на целокупну руску књижевност. Оњегин је јунак чију карактерну компоненту одликује осећање неумољиве досаде, чамотиње којој се непрестано предаје. Досада и чамотиња у које је јунак огрезао нису последица недостатка догађања већ недостатка смисла. Пушкинов јунак сувишни је човек који је изгубио илузије и пре него што их је стекао, млади петроградски бонвиван засићен светом, човек града који чита Русоа, али нема афинитета ка „природном“. Наставите са читањем