Aleksandar Puškin: „O klasičnoj i romantičnoj poeziji“

Puškin

Naši kritičari još uvek nisu složni kada je reč o očiglednoj razlici između pojmova klasičnog i romantičnog. Pometnju u ovo pitanje uneli su kod nas francuski publicisti, koji obično pripisuju romantizmu sve što, na izgled, nosi pečat sanjalaštva i germanskog ideologizma ili se zasniva na predrasudama i prostonarodnim predanjima: sasvim pogrešna definicija. Pesnik može da poseduje sva ova obeležja, a ipak da pripada klasičnom tipu.

Ako umesto forme jedne pesme budemo uzimali kao osnovno samo duh u kome je ona napisana – nikad se nećemo ispetljati iz definicija. Razume se, himna Ž. B. Rusoa razlikuje se po svom duhu od Pindarove ode, Juvenalova satira od Horacijeve satire, „Oslobođeni Jerusalim“ od „Eneide“ – pa ipak sve to pripada klasičnom tipu.

U ovu vrstu treba ubrojati pesme čije su forme bile poznate Grcima i Rimljanima, ili čije su nam obrasce oni ostavili: prema tome, ovde spadaju: epopeja, didaktična poema, tragedija, komedija, oda, satira, poslanica, herojida, ekloga, elegija, epigram i basna. Kakve pesme treba uvrstiti u romantičnu poeziju?

One koje nisu bile poznate klasicima i one u kojima su ranije forme izmenjene ili zamenjene drugima.

Smatram da nije potrebno govoriti o poeziji Grka i Rimljana: svaki obrazovani Evropljanin dovoljno zna o besmrtnim tvorevinama veličanstvene klasične starine. Bacimo pogled na poreklo i postepeni razvoj poezije mlađih naroda.

Zapadna imperija bila je sklona padu, a sa njom nauka, književnost i umetnost. Najzad, ona je pala; prosveta se ugasila. Neznanje je zamračilo okrvavljenu Evropu. Jedva se spasla latinska pismenost; u prašini manastirskih biblioteka monasi su strugali sa pergamenta stihove Lukrecija i Vergilija i umesto njih pisali svoje hronike i legende.

Poezija se probudila pod nebom južne Francuske – rima je odjeknula na romanskom jeziku; ovaj novi ukras pesme, na prvi pogled tako malo značajan, imao je važan uticaj na književnost novijih naroda. Uho se obradovalo udvojenim akcentima glasova; savladana teškoća uvek nam pričinjava zadovoljstvo – čovečijem umu je svojstveno da voli ritmičnost, sklad. Trubaduri su se igrali rimom, pronalazili za nju sve moguće obrte, izmišljali najkomplikovanije forme: ojavljivali su se virelai, balada, rondo, sonet itd.

Odavde je potekla neophodna nategnutost izraza, nekakva izveštačenost, potpuno nepoznata klasičarima; plitka duhovitost zamenila je osećanje koje se ne može izraziti trioletom. Ove nesrećne tragove nalazimo i kod najvećih genija novijih vremena.

Ali um ne može da se zadovoljava samo igračkama harmonije, mašta zahteva slike i priče. Trubaduri su se okrenuli novim izvorima nadahnuća, opevali ljubav i rat, oživeli narodna predanja – rodio se le, roman i fablio.

Maglovite predstave o klasičnoj tragediji i crkvene svetkovne dale su povoda za stvaranje misterija (mystères). One su gotovo sve pisane na jedan kalup i podležu istim pravilima, ali, na nesreću, u to vreme nije bilo Aristotela koji bi ustanovio apsolutne zakone mistične dramaturgije.

Dve okolnosti imale su odlučujući uticaj na duh evropske poezije: mavarska najezda i krstaški pohodi.

Mavri su joj ulili zanos i nežnost ljubavi, sklonost ka neobičnom i raskošnu istočnjačku krasnorečivost; riteri su preneli svoju pobožnost i iskrenost, svoja shvatanja o herojstvu i slobodu Gotfridovih i Ričardovih pohodnih tabora.

Takav je bio skroman početak romantične poezije. Strogi prigovori francuskih kritičara bili bi opravdani da se ona zaustavila na tim pokušajima, ali njeni izdanci su brzo i raskošno procvetali, tako da je postala suparnica drevne muze.

Italija je prisvojila epopeju, poluafrička Španija ovladala je tragedijom i romanom, Engleska je gordo suprotstavila imenima Dantea, Ariosta i Kalderona imena Spensera, Miltona i Šekspira. U Nemačkoj (što je prilično čudno) javlja se nova satira, jetka, šaljiva, čiji je nosilac Renike Fuks.

U Francuskoj je poezija tada još uvek bila u povoju: najbolji sastavljač stihova iz vremena Fransoa I

rima les triolets, fit fleurir la ballade.
Slagao je triolete, potpomogao procvat balade.

Proza je već imala snažnu premoć: MOntenj i Rable bili su savremenici Maroa.

U Italiji i Španiji narodna poezija je postojala još pre pojave njenih genija. Oni su krenuli već utrvenim putem: bilo je poema i pre Ariostovog „Orlanda“, bilo je tragedija i pre ostvarenja De Vega i Kalderona.

U Francuskoj je prosveta zatekla poeziju nerazvijenu, bez ikakvog cilja, bez ikakve snage. Učene glave iz doba Luja XIV opravdano su prezrele njenu ništavnost i okrenuli je drevnim uzorima. Boalo je objavio svoj Koran – i francuska književnost mu se pokorila.

Ova pseudoklasična poezija, stvorena u predvorju i ograničena na salon, nije mogla da se otrese nekih urođenih navika, i mi u njoj vidimo svu romantičnu izveštačenost, odevenu u stroge klasične forme.

P. S. Ipak ne treba misliti da ni u Francuskoj nije ostalo nikakvih spomenika čiste romantične poezije. Lafontenove i Volterove priče i „Devica“ ovog poslednjeg nose njen pečat. Ne govorim o mnogobrojnim podražavanjima ovoga i onoga (podražavanjima, većinom posrednik: lakše je prevazići genija u zaboravljanju svih obzira nego u pesničkoj vrednosti).

Izvor: A. S. Puškin, „Pisma“, „Ogledi i zapisi o književnosti“, preveo Milorad Živančević, Rad, Beograd, 1972.

Vladimir Nabokov: Skice za prevod romana „Onjegin“

Vladimir Nabokov tokom boravka u Sjedinjenim američkim državama preveo je klasik ruske književnosti, roman u stihovima „Evgenije Onjegin“. Taj prevodilački rad uticao je i na njegovo pisanje romana „Bleda vatra“. Nabokov je sa prevođenjem počeo 1944. a prevod je objavljen nakon dvadeset godina, 1964. Pisac je nekoliko puta prepravljao tekst za koji se na kraju ispostavilo da, poput nekog romana, a ne prevoda, ima više od četri verzije. Podrška tokom rada na prevođenju Nabokovu je bio Edmund Vilson, kod nas poznat po knjizi „Akselov zamak“. Na srpski jezik Puškinovo delo preveo je Milorad Pavić.

Vladimir Nabokov na blogu A . A . A

Aleksandar Sergejevič Puškin na blogu A . A . A

Izvor fotografija: The Paris Review

Glinka: „Valcer Fantazije“

 

Svako ko je gledao film „Onjegin“ rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku, koju je za film kompilirao, odabrao i komponovao bio je rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip.

Filmska muzika na blogu A . A . A

M. I. Glinka (1804-1857)

Waltz Fantasia (Valse Fantaisie, Waltz Fantasy) (1856)
Глинка. Вальс Фантазия.

USSR Symphony Orchestra
Cond.: Evegeny Svetlanov
Recorded in 1968.

Pet portreta umetnika romantizma

Léon Cogniet (French, 1794-1880)

William Turner (English, 17751851)

Gerhard von Kügelgen (German, 1772-1820)
‘Portrait of Caspar David Friedrich’, ca. 1810.

Orest Kiprensky (Russian, 1782-1836)
‘Portrait of A. Pushkin’, 1827.

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

Théodore Géricault (French, 1791-1824)
‘Portrait of Eugene Delacroix’, 1818.

 

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara.
Vilijam Blejk, „Milton“, 2 knj., 34.

Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac.

Rečeno jezikom Žorža Pulea, kritičara književnosti i pripadnika ženevske škole mišljenja, središte kruga sada definiše periferiju, ja i ne-ja u potpuno su drugačijem odnosu nego što je to bilo uobičajeno za bilo koji drugi period ljudskog stvaralašta – antički, srednjevekovni, renesansni ili prosvetiteljski. U čemu je razlika? Sam Pule – čije je poglavlje „Romantizam“ iz knjige Metamorfoze kruga od najvećeg značaja za ovu temu – objašnjava fenomen umetnika romantizma na sledeći način:

Čovek, dakle, samo ponavlja proces božanskog i kosmičkog stvaranja. U sebi, još od svoje sažete verzije koju predstavlja njegovo prvobitno stanje, on sadrži u klici Boga i svet. Pronaći čoveka u toj prvobitnoj tački, to znači pronaći, u zgusnutom obliku, božansku neizmernost i kosmički totalitet. Kao što je govorio Paracelzus, sve izlazi iz čoveka i sve vodi čoveku. On je, po Herderovim rečima, „Središnja tačka kruga, kojoj kao da svi zraci teže“.

U umetnosti romantizma glavno mesto pripada tvorcu umetničkog dela koji iz centra, iz središta svoje imaginacije širi postojeći ili iznova stvara novi svet. Otuda, nije slučajno što sam na početku teksta umetnike ovog perioda uporedila sa renesansnim slikarem. Doduše, alter Deus odlike umetnika renesanse i umetnika romantizma znatno se razlikuju i na ovom mestu bilo bi dobro uporediti shvatanje čoveka prema Piku de la Mirandoli i prema nemačkom filozofu Johanu Gotlibu Fihteu. Na taj način, verujem, približićemo se shvatanja ovih (auto)portreta.

Ukoliko se napravi tek panoramski pregled autoportreta umetnika kroz već navedena doba, retko da ćemo uočiti predstave subjekta na bilo koji način slične sa umetnicima koji su ovde sebe predstavili (autoportreti Cognieta i Turnera) ili koje su drugi predstavili (portreti Fridriha, Puškina i Delakroaa). Umetnik sada svoju volju bezrezervno projektuje u spoljašnji svet, on je centar i žarište svetlosti imaginacije (setimo se Blejkovih crteža) i svi spoljašnji entiteti pasivni su u odnosu na njega. U subjektu je središte svih doživljaja. To se na osnovu ovih (auto)portreta i uočava, a naročito na osnovu prikaza poze i pogleda umetnika.

Piko de la Mirandola i Johan Gotlib Fihte imaju istu temu svoje filozofije – čoveka. No, načini na koji obojica poimaju njegovu ulogu i predstavu u svetu obrnuto je proporcionalna, njihova razmišljanja na suprotnim su krajevima kruga. Mirandolin odnos prema čoveku najbolje bi se dao opisati renesansnim izumom perspektive. Čovek posmatra svet u svojoj ravni. On ne predstavlja pojavni svet odozgo, već iz jedinog ugla koji je za njega adekvatan i prihvatljiv – u ravni sa sobom. Čovek je u centru kruga, u tački odakle najbolje može da posmatra svet i da sebe ravna i oblikuje prema tom svetu. Mikrokosmos uvek sebe ravna prema makrokosmosu. Pronaći u sebi ono što pripada kosmosu, u pojedinačnom uočiti i razviti opšte odlika je Mirandolinog (renesansnog) shvatanja čoveka.

Sa druge strane, Fihteovom subjektu dodeljeno je mesto u centru, ali ne da bi odatle svoje mogućnosti merio sa opštim i da bi sebe oblikovao u odnosu na makrokosmičku stvarnost, već da bi sebe istoj nametnuo. Fihte nedvosmisleno insistira samo na Ja koje svoju volju nameće spoljašnjim pojavama i koje isključivo ono formira. Po njemu, ne stvara kosmos čoveka prema vlastitom uzoru, već obrnuto, čovek prema svojoj meri oblikuje stvarnost i sve što je van njega, sve što je u domenu ne-ja. Kod Pika, čovekovo dostojanstvo sastoji se u asimilaciji sebe i sveta, a kod Fihtea u nametanju sebe svetu.

U ovoj razlici sadržan je sav problem romantičarskog pogleda na stvarnost. Jedino rešenje moguće je, možda, potražiti u filozofiji Fridriha Šelinga koji je smatrao da su suprotnosti između centra i periferije, pojedinca i spoljašnjeg sveta, subjekta i objekta nepremostive jer su, u suštini, iste prirode. Šeling poistovećuje suprotnosti. Čovek je u isto vreme i središte i krug i to bi mogla biti jedna od mogućnosti koju bi valjalo uzeti u razmatranje kada se govori o umetniku doba romantizma. Naime, Šelingova filozofska opcija ostavlja nam da periferiju kruga znanja proširimo, ili da bar to pokušamo, nekim narednim tekstom, podstaknutim nekim novim stihovima i platnima.

Citat: Žorž Pule, Metmorfoze kruga, prevela Jelena Novaković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993.

Илустратор књига: Едвард Гори

Edward Gorey

Edward Gorey

Едвард Гори један је од најпознатијих илустратора књига. Насловне стране књига писаца попута Џозефа Конрада, Александра Пушкина, Михаила Љермонтова, Хенрија Џејмса, Франца Кафке, Марсела Пруста и многих других представљене су на непретенциозан а, опет, занимљив начин и скоро у стрип маниру.

У наставку су представљени само неки од његових радова. Поред илустрација књига, Гори се и сам бавио писањем, а био је познат и као обожавалаца филмова, реклама, свих могућих феномена поп културе, балета, телевизијских серија, хорор прича, мачака, сликарства, књижевности и – Бетмена.

Gorey was noted for his fondness for ballet (for many years, he religiously attended all performances of the New York City Ballet), fur coats, tennis shoes, and cats, of which he had many. All figure prominently in his work. His knowledge of literature and films was unusually extensive, and in his interviews, he named Jane Austen, Agatha Christie, Francis Bacon, George Balanchine, Balthus, Louis Feuillade, Ronald Firbank, Lady Murasaki Shikibu, Robert Musil, Yasujirō Ozu, Anthony Trollope, and Johannes Vermeer as some of his favorite artists. Gorey was also an unashamed pop-culture junkie, avidly following soap operas and television comedies such as ‘Petticoat Junction’ and ‘Cheers’, and he had particular affection for dark genre series such as ‘Buffy the Vampire Slayer’, ‘Batman: The Animated Series’, and ‘The X-Files’; he once told an interviewer that he so enjoyed the ‘Batman’ series that it was influencing the visual style of one of his upcoming books. Gorey treated television commercials as an art form in themselves, even taping his favorites for later study. Gorey was especially fond of movies, and for a time he wrote regular reviews for the ‘Soho Weekly’ under the pseudonym Wardore Edgy. [1]

Препорука: Edward Gorey’s Elephant House

Cover Art by Edward Gorey

Cover Art by Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Edward Gorey

Путник Оњегин

Александар Сергејевич Пушкин, Аутопортрет, 1820.

Александар Сергејевич Пушкин роман у стиховима Евгеније Оњегин пише од 1823. до 1832. године, скоро педесет година после Гетеовог романа Јади младог  Вертера са којим смо склони да отпочнемо традицију великих романа романтизма. Пушкин преузима одређене мотиве којима су се одликовала делa његове епохе, али и врши иновације. Евгеније Оњегин, Пушкинов најпознатији јунак, пишчев је алтер-его, иако однос јунака и писца не треба посматрати у доследној узрочно – последичној вези. Оњегин, исто као и његов творац, има беспрекорне квалификације за титулу бајроновског јунака.

Ново поглавње које писац својим делом открива одразиће се на скоро целокупну руску књижевност. Оњегин је јунак чију карактерну компоненту одликује осећање неумољиве досаде, чамотиње којој се он предаје. Досада и чамотиња у које је јунак огрезао нису последица недостатка догађања већ недостатка смисла. Пушкинов јунак сувишни је човек, лик који је изгубио све илузије и пре него што их је стекао, млади петроградски бонвиван засићен светом, човек града који чита Русоа, али нема афинитета ка „природном“.

Пушкинове белешке и скице

Главни лик овог романа, како је то већ и насловом сугрисано, јесте Евгеније Оњегин, али и личности приповедача, Ленског и Татјане Ларине подједнако су  битне за анализу. Као и претходна дела романтизма, и ово на својствен начин отвара тему путника и путовања. Оњегин је један од оних јунака-путника који нема изражен однос према слици природе, нити однос идентификације са њом. Он је не посматра ни кроз призму пантеисте. За разлику од њега, преостала три поменута јунака, сваки на свој начин, имају специфичан однос при сусрету са њом.

Оњегин је „јалов“ путник. Место са кога је пошао, исто је на коме ће се наћи и на крају свога пута. Физичка динамика није допринела унутрашњој, духовној динамици. Оњегин је стран другима и стран себи – парадоксалан и сувишан. Путовања којих се подузима јесу луталачка бежања од самога себе, а његова хоризонтална похођења белих руских степа јесу праволинијске путање које не  сугеришу и циљ његове воље. Оњегинова воља не иде напред упркос равној, праволинијској динамици његовог тела. Кретања духа и кретања тела у његовом случају нису усклађена. Он није ни путник који се успиње. Путовање, и по хоризонтали и по вертикали, статичо је и без динамике. Равне, празне, хладне руске степе по којима Оњегин путује идентичне су слици његовог бића.

Orest Kiprensky, Portrait of Alexander Sergeyevich Pushkin

Наспрам Евгенија Оњегина стоји Владимир Ленски. Оњегин, цинични, нерасположени, охоли, равнодушни јунак, пандан је енглеском типу романтичарског јунака. Сентиментални, занесени Ленски, обожавалац Шилера, прототип је немачког романтичарског хероја. Јунаке идеалисте смењују јунаци циници. Оњегин је лик протејског карактера, јунак који је истовремено охол и добродушан, интелигентан, „а уме невешт да се твори“. Равнодушан, охол, интелигентан, циничан најчешћи су придеви којима се описује карактер овога јунака.Његова „болест“ није „светски бол“ (Weltschmerz) већ чамотиња која је још интензивније осећање досаде и бесмисла.

Приповеч овог романа у стиховима неименован је, и поред Владимира Ленског још један близак Оњегинов пријатељ. Он се читаоцу представља као неко ко се дружио и ко је проводио часове са главним јунаком. Повремено, он врло иронично коментарише Оњегинове поступке и изглед, описујући га као јунака савладаног сетом, склоног нехотичној машти, настраног, брзог, хладног и заједљивог ума.

Оњегин се досађује, али Евгеније Оњегин није роман о досади, јер свака прича која би тематизовала такав феномен подразумевала би да тема, стил и метод потврђују исту. То би онда било немогуће, а и узалудно читати. Пушкин већ на почетку романа истиче особине свога јунака. Оњегин по читав дан зева, како то наглашава приповедач, губи се у беспослици духа, има претензија да пише али га од те активности спречава сопствена инертност. Исто је и са читањем других писаца.

И беспослици опет одан
и душевном празнином мучен,
циљ изабро је благородан
да присвоји ум туђ и учен;
гомилу књига, ено, спрема
и чита, чита – сврхе нема;
та досаду, та лаж крије.

Бајроновог јунака одликују воља и динамика, Оњегину недостају обе компоненте. Оњегин, противречан, не спознаје себе нити то покушава на својим изгнаничким путовањима. Слика сопственог јаства Оњегину остаје непознаница. Роман почиње одрђивањем јунака као неког ко изгара и троши дане досађујући се. На крају романа јунак је на истом месту на коме је био и на почетку, узвикујући “досада, досада!“. Освојити слободу подразумева ослободити себе окова сопственог ега и мисли – Oњегин то не успева.

Да л’ ће ми доћи час слободе?
Време је, време је, ја јој кличем
[…]
Под ризом бура, с ових гора,
По распућу широког мора.
Када ћу поћи на пут журни
и оставити живот тмурни
У овом крају непривлачном?

Јунак расположењима природе не претпоставља своја расположења. Он у слици природе не препознаје свој лик, он нема чуло за лепоте пејсажа, у њиховим просторима не види могућност за контемплацију. Оњегин је путник који стоји у месту. Категорија брзине односи се на њега у контексту засићења. Стална потрага за новим, за празном формом којој не уме да пронађе, или пак одгонетне, значење садржаја.

Два дана су му биле нове
самотне доље тога краја,
потока приче, шумор зове,
и сумрачна свежина гаја,
ал’ трећег, поље и луг мали
нису га више забављали;
затим га од њих дремеж свлада
и он већ јасно виде тада;
иако дворци булевара
балови, карте не постоје,
да и у селу досадно је;
стражари и ту чама стара
и прогони га сваког трена
ко сенка или верна жена.

Јунак прешавши из градског у сеоско окружење кратко време бива забављен новим лицима, како природе тако и људи око себе. Оњегиновој досади недостаје шарм меланхолије. Пре романтичарских јунака досада је била резервисана за монахе и племство. Она је дуго била статусни симбол, јер су само одређени слојеви располагали материјалним основама за досаду. Али као што сам већ навела, није недостатак рада узрок Оњегиновој досади. Она је болест духа, празнина смисла, а не догађања.

И болест, чије су порекло
морали наћи већ лекари,
splin, како би се негде рекло,
наша чамотиња у ствари,
овладала је њим помало.
Зацело њему није стало
Самоубиство да покуша,
ал’  сада му је хладна душа;
ко Child-Harold је недосежан
ишо у салон из салона;
ни сплетке света, драж бостона
ни уздаси, ни поглед нежан,
баш ништа пажњу да му скрене,
ни да га троне  ни да га прене.

Оњегин је либертен и денди, декадент који чита Русоа. Ипак, свака декаденција оптерећена је идејом слободе. Слобода, као дар који никада не долази сам, увек доноси проклетство јунаку. Самореализација кроз слободу не подразумева у ком правцу субјект треба себе да реализује, то је проблем модернитета. Личност подразумева конфликт, како са собом, тако и са другима. Постојање конфликта унутар субјекта претпоставља почетак самореализације и потраге за упориштем смисла.

Празна, хладна, бела руска степа, простор је по коме се Оњегин креће. Простор празнине, amor vacui. Да би јунак у потпуности реализовао своју слободу, он се мора ослободити терета досаде, мора превазићи баријеру коју је сам себи поставио. Стога постизање слободе полази прво ослобађањем себе од себе.

На почетку романа приповедач наглашава основне Оњегинове особине које тек у поређењу са особинама Владимира Ленског добијају право значење. Ленски је сентиментални јунак, „гетингенски дух“. Витализам Ленског, његови идеали, наивност и занесеност биће порежени у двобоју са летаргијом, цинизмом и охолошћу интелекта.

Њему је име било Ленски;
лепотан и дух гетингенски
у цвету својих младих лета,
поклоник Кантов и поета
из Германије он је тмурне
донео знања знаке нове:
слободољубив дух и снове,
настране мисли, жеље бурне
и речи вечно у заносу,
а до рамена црну косу.

Места која Оњегин посећује по одласку из природног сеоског окружења, после убиства Ленског у двобоју, описана су у последњој глави романа названој „Одломци из Оњегиновог путовања“. Оњегин из Москве путује у Њижни Новогорд, место које приповедач детаљно описује, задржавајући се на описима обичаја и нарави људи тога поднебља. Завршивши строфу, а пре даљег наставка набрајања места којима Оњегин путује, заправо у простору између две строфе, приповедач убацује, ставља у виду изопштеног, али не и деконтекстуализованог фрагмента, реч „досада!“.

Горчини готов да се преда
пред ојађеним скупом тим,
сажаљиво наш јунак гледа
на изворе и њихов дим.
И мисли скрхан тугом црном:
Што нисам рањен кобним зрном?
[…]
О, боже! Здрав сам, крепак, млад:
шта чекам? Досада и јад!…

Јунак планине доживљава као „ојађен скуп“, призор који га враћа горчини и самосажаљењу. „Даље, даље!“ узвикује Оњегин крећући се равницом у жељи да на хоризонту угледа слободу, ослобођење од себе. Гоњен савешћу због смрти пријатеља и изневерене љубави, Оњегинов циљ је –  даљина.

Edmund Dulac – Alone

Татјана Ларина заљубљује се у Оњегина захваљујући књигама које чита. На Оњегина, као и поједини путници на природу, она гледа очима литературе, под чијиим је и утицајем. Тања чита епистоларне романе, нарочито Ричардсона, она у лику злог али неодољивог Лавлеса препознаје Оњегина. Обојица поседују заводљивост негативних јунака, неприступачност и супериорну интелигенцију.

Ћутљива, дивља, сети рада,
бојажљива ко срна млада,
[…]
често, у прозор загледана,
сањарила је целог дана
[…]
Сањарење – њен знанац стари –
од младости је њене ране
красило маштом пуном чари
доконе, дуге селске дане.

Тања, као и женска прилика на Фридриховој слици, гледа кроз прозор и сањари. Она је као уметник који природу посматра док шета или путује, а заиста је види тек у затвореном простору, у својој соби.

Caspar David Friedrich – Woman at the Window

Књиге које јунаци читају одређују их, оне су у служби њихове карактеризације. Поред књига, предмети којима се јунаци окружују говоре о њима. Тања чита Ричардсона, Ленски Шилера. Oни су читаоци сентименталног штива на шта и њихови поступци указују. Насупрот њима, Оњегин чита дела Гибона,  Хердера, Русоа, мадам де Стал, Бајроновог Дон Жуана. Простор, књиге и предмети којима је Оњегин у свом замку током боравка на селу био окружен Тања после његовог одлсака посматра.

И очараним погледима
унаоколо Тања блуди
све овде за њу дражи има
и све јој сетну душу буди
радошћу неком полуболном;
и сто са мрачном лампом столном,
и кревет чирок и застрвен,
и књига брег и сталак дрвен,
у прозорима пејсаж мрачан
унутра бледи мрак салона
и тамни портрет лорд Бајрона.

Роман обилује приповедачевим описима руског села и природе. Пејсажи, каквима их види и описује приповедач, миметички су. Приповедач се не идентификује са сликом природе пред собом, нити своја расположења изједначава са њенима. Он је посматра и управо оно што види ван себе, а не у себи, он описује. И приповедача  белина руског снега чини уморним, таквим амбијентом и он постаје врло брзо сазићен.

У магли свићу зоре хладне,
[…]
И ево пуца мраз већ дуже
и ледом сребри поља многа
[…]
и пада. Ко звездан пљусак
слеће на поље и на брег
весео, блистав први снег.
[…]
Шта би смо могли у то време?
У шетњу? Сада пусте паше
И суморне пољане неме
Досадом муче очи наше.

Према овом опису, пејаж руског села је тих, идиличан, њега одликују звуци Вивалдијевих композиција Зима  у оквиру дела Четри годишња доба. Зимска идила руског села је једноставна, баш као са гоблена. Снег је „блистав“, зима је хладна али окрепљујућа, она више нема конотацију потпуне пустоши, затишја и смрти, као ни конотацију потпуног утихнућа. У раноромантичарској немачкој уметности и касноромантичарском делу руске књижености увиђамо два потпуно различита представљања истог годишњег доба.

Татјана литерарно оваплоћује Русоове идеале о једноставности природе. Ипак, у роману она чита Ричардсона, а Оњегин Русоа. У филму Оњегин  редитељке Марте Фајнс, Татјана уместо Ричардсонових романа чита Русоову Нову Елоизу, роман који јој позајмљује Оњегин из своје библиотеке. Редитељкино одступање у односу на роман јесте добро уочавање везе Татјане и, пре Русоовог, него Ричардсоновог дела.

Татјана, као и други литерарни јунаци, утеху због неузвраћене љубави налази у природи. И она лута ноћу без циља, динамика природе око ње динамика је њених мисли и кретања.

У пусти врт је Тања зашла
без циља лута и бол крије
[…]
Било је вече. Мрак се хвато
Струјале воде. Звук се чуо
Растурало се кола јато
и преко реке је букнуо
рибарски огањ. У долини
на сребрнастој месечини
утонула у безброј сања
дуго је сама ишла Тања.

Град је слика цивилизације, село је слика природе. Опозиције село-град, опозиције су природа-друштво односно природног и створеног. Опозиција два простора у роману дата  је кроз личности јунака. Наспрам Татјане и Ленског стоје Олга и Оњегин. Татјана по удаји напушта природно окружење села и прелази у град. Напуштање простора природе симболичка је смрт Татјаниног дотадашњег бића. Напуштајући просторе природе она одлази из/са  свог света. Последње речи пред одлазак упућује природи, а као да их упућује оном делу себе који оставља у пределима свога рођења. Татјанин разговор са природом, последњи је разговор који је водила сама са собом.

Будна са првим зраком раним
она у поља иде стара
и очима их очараним
гледа и са њима разговара
»Збогом, долине мира пуне,
и ви, шумарци, знанци стари,
природо ведра, насмејана!
Свет спокојан и присан дајем
за таштину под лажним сјајем!
Збогом, слободо младих дана!

Романтичарски јунаци заправо потичу из градова. Они их напуштају зарад одласка у дивља, ненасељена и неприступачна пространства природе. Татјанин пример је обрнут. Она није морала да идеализује природу нити да је велича на основу познавања сликарства и књижевности. За разлику од других литерарних јунака романтизма, код којих почетак аутентичног односа према природи подразумева одлазак, Татјана је јунакииња која је одувек у непосредном односу са природом. Татјана напушта пределе који јој  јесу драги, други јунаци одлазили су из предела који им нису били драги. Јунаци одлазе из града у природу, Татјана одлази из природе у град. Тај тренутак и наговештава кретање мотива у даљој европској књижевности. Јунаци ће природна окружења напуштати зарад одласка у град и за разлику од Пушкинове јунакиње, неће пуно жалити због тога. Једноставност природе смениће град са свим својим изазовима. Највећи литерарни јунаци до краја 19. века, а и касније, биће јунаци на чију ће унутрашњу динамику утицати динамика самог града. Дошло је до инверзије и промене у начину размишљања. Путнике по планинама и морима смениће путници по кишним булеварима. Меланхолија је остала.

Цитати:
Александар Сергејевич Пушкин, Евгеније Оњегин, превод Милорад Павић, Рад, Београд 1964.

Alexander Sergeyevich Pushkin – Self-portrait