Ako jezike čovječije i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.
I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Prva poslanica Korinćanima apostola Pavla (XIII; 1, 2)
Odavno je poznata veza mitologije i poetske imaginacije a, kako je tvrdio Fridrih Šeling, mit nije samo osnova i paradigma poezije već je njen neophodan uslov i pramaterija.
Psihoanalitičari su smatrali da život koji može biti polazište umetničkog oblikovanja ima postavku koja je uporediva sa određenim mitskim obrascem. Mitovi o Amoru i Psihi, Narcisu i Eho, Hero i Leandru, Piramu i Tizbi, Apolonu i Dafne, Dionisu i Arijadni, Perseju i Andromahi, Hadu i Persefoni kroz istoriju bivaju polazišta za tematsku obradu unutar drugih umetničkih dela.
Tema uzajamne veze ljubavi i ludosti, mudrosti i melanholije često je obrađivana u renesansi, ali svoje korene ima u grčkim mitovima, biblijskoj i antičkoj književnosti.
Apostol Pavle je propovedao:
Ne pretvori li Bog mudrost ovog sveta u ludost? (I, 20)
Nego ono što je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami premudre; (I, 27)
Apostol Pavle govorio je nadahnuto o agape, o caritas, o hrišćanskoj ljubavi. Ljubav je po njegovom shvatanju vrednija od svakog znanja, ona vodi pred boga licem u lice. Ljubav kod apostola Pavla predstavlja mističnu snagu veze duše sa božanstvom, tvrdila je Anica Savić-Rebac.
Rozalinda, junakinja Šekspirove komedije Kako vam drago, na sledeći se način izražava o ljubavi:
Ljubav je samo ludost – i, velim vam, zaslužuje isto tako mračnu ćeliju i šibu kao i svako drugo ludilo; no, razlog što se ona ne kažnjava, pa i ne leči, leži u tome što je to ludilo tako obično da su zaljubljeni čak i oni koji ludake šibaju. (III, 2)
Grci i Rimljani shvatali su ljubav kao bolest ukoliko bi ona nadilazila telesno zadovoljstvo. Plutarh je naziva mahnitošću. Primer je Euripidova tragedija Hipolit gde je Hipolitova maćeha Fedra na pozornici prikazana u krevetu, bolesna zbog zaljubljenosti u svog pastorka.
Prema renesansnoj književnici Lujze Labe, Ludost iskopa oči Amoru i od tog nesrećnog trenutka Amor biva njome vođen. U Šekspirovom delu ludost koja vodi zaljubljene najbolje se ogleda u Titanijinoj opčinjenosti junakom koji je preobražen u magarca.
Ljubav bi trebalo da je istovremeno jedinstvo čulnog, emotivnog i duhovnog. Međutim, elemenat iracionalnog i tragičnog je više prisutan, i ne dolazi spolja, već je fenomenu ljubavi inherentan. Na početku svoje knjige Ljubav i Zapad Deni de Ružmon definiše shvatanje zapadnjačkog odnosa prema ljubavi, formirano na osnovu dela koja čine kanon evropske književnosti.
Ne postoje povesti o srećnoj ljubavi. Postoje samo romani o smrtnoj ljubavi, odnosno o ljubavi koju sam život izlaže opasnosti i osuđuje na pogibelj. Zapadnjačko pesništvo ne veliča čulna uživanja ni plodnu bračnu slogu. Ono peva više o ljubavnoj strasti nego o uzvraćenoj ljubavi. A strast znači stradanje. U tome je suština.
Oduševljenje koje ispoljavamo prema romanu i filmu, koji je ponikao iz romana; idealizovani erotizam raširen u čitavoj našoj kulturi, našem vaspitanju i slikama među kojima živimo; konačno, neodoljiva potreba za bekstvom od čamotinje – sve u nama i oko nas veliča strast do te mere da u njoj maltene vidimo obećanje životnijeg života i snagu koja preobražava, dakle nešto što bi bilo s onu stranu sreće i patnje, odnosno neko zanosno blaženstvo.
U „strasti“ više ne osećamo „ono što izaziva patnju“, nego osećamo „ono što izaziva zanos“. Ipak, ljubavna strast uistinu predstavlja nesreću.
U ovom eseju detaljnije će se analizirati različiti oblici ljubavi koji se pojavljuju u Šekspirovim dramama, sa posebnim osvrtom na komedije Kako vam drago i San letnje noći i tragediju Romeo i Julija. Sva dela pisana su u približno isto vreme i moguće je napraviti paralele između motiva koji su u njima prisutni.
KAKO VAM DRAGO
Jedan od dijaloga u komediji Kako vam drago ilustrativan je za našu temu. Razgovor se vodi u idiličnoj atmosferi Ardenske šume između dva pastira, Korina i Silvija. Pastoralna atmosfera podrazumeva dva idilična segmenta: čuvanje stada i izvođenje poezije. U narednom odlomku prisutna su oba.
Feba: Pastiru dobri, reci ovome
Mladiću šta to znači: voleti.Silvije: Od zanosa i mašte biti sazdan,
I sav od strasti i od želja sav,
Sav skrušen, strpljiv i nestrpljiv
Sav od čistote, prokušan i skrušen,
K’o ja za Febom. (V, 2)
Prožimanje ljubavi i smrti na idealizovan, stilizovan i ironičan način prisutno je u arkadijskom svetu, mestu koje jedino može postojati kroz oblik teksta ili slike. Prvenstveno je, dakle, umetnost takvom svetu pružila ontološki status. Pastorala, idila, bukolika, ekloga jesu sinonimi koji se odnose na isti književno-teorijski i književno-istorijski fenomen. Nijedna od odrednica nije usvojena kao dominantna niti postoje određene karakteristike na osnovu kojih se one mogu jedna od druge precizno distingvirati. Ipak, bilo je pokušaja, među kojima je najprihvatljiviji onaj Davida Halperina, da se pastorala poima kao deskriptivno tematski atribut, a bukolika kao strogo žanrovska odrednica koja svoje poreklo vodi od knjige idilične poezije rimskog pesnika Publija Vergilija Marona. O ovim temama detaljnije je pisala Jelena Pilipović u knjizi Orfejev vek i na neke od njenih postavki oslanjaće se dalji iskazi u ovom delu teksta.
Izdvajanje junaka iz društva, grada i uređenih socijalnih okvira u idiličan svet prirode česta je pojava u Šekspirovim komedijama. U takvim prostorima civilizacijski tokovi gube na značaju, o čemu svedoči Orlandov odgovor prerušenoj Rozalindi kada ga ona upita koliko je sati: „Trebalo bi da pitaš koje je doba dana: ovde u šumi nema satova.“ (III, 1). Izgled pastoralnog sveta u potpunosti se uklapa u raspoloženja mladih junaka: doživljaj ljubavi jedino je moguć izvan granica „realnog“ sveta. Ispostaviće se, pak, da je harmoničnost bukoličkih predela dvosmislena.
U Šekspirovim delima takva mesta su Belmont, Ardenska šuma i šuma u blizini Atine. Šekspir preuzima elemente pastoralne književnosti, inkorporirajući ih u strukturu svojih komedija, ali i pravi odstup, uvek na kraju reintegrišući svoje junake u postojeću društvenu zajednicu. Postupak sličan Šekspirovom čini i francuski slikar Nikola Pusen. Njegova slika Et in Arcadia ego ironičan je prikaz pastoralnog podneva, bezbrižnosti koja biva narušena, baš kao i san Šekspirovih junaka. Ja sam i u Arkadiji, piše na spomeniku koji posmatraju pastiri. To im, zapravo, poručuje Vreme ogledano u srpolikoj senci na kamenu koji je zatekla grupa pastira.
Smrt jeste datost i idiličnog sveta, koji se pita nad njom otvoreno i eksplicitno, premda možda ne konstantno, ali smrtnost to nije. Idilična smrt ne podrazumeva smrtnost, već posebni oblik besmrtnosti, koji počiva na neprihvatanju ljudskosti.
Uprkos ironičnom saznanju koje pastoralna slika sveta ostavlja u srcu, oduševljenje tim svetom ne jenjava. U komediji Kako vam drago Šekspir kroz usta starog vojvode možda najbolje opisuje prednosti takvog sveta:
Pa drugovi i braćo u izgnanstvu,
Zar navika ne čini svet ovaj
Slađim od šarenog onog bleska? Nije li
U šumi ovde pogibelji manje no
Na lukavom dvoru?
I Šekspirovo i Pusenovo delo zapravo su pseudoidile. Ona polaze od osnovnih postavki pastoralnog sveta, ali ih svojom stvaralačkom refleksijom razobličavaju. Razlog obožavanja stanja idiličnosti jeste nepostojanje sukoba subjekta i objekta, nužnosti i individualnosti, kako je to definisao Hegel. Trenuci idile jednostavni su, ne podrazumevaju zlo, sukobe, kakofoniju sveta. Takve koncepcije umetnici renesanse napuštaju jer im se čine neodrživim spram stvarnosti koja ih okružuje. Civilizacijski razvoj prevazišao je postulate idile. Civilizacija podrazumeva dinamiku događanja, idila je obesmišljava. Idila, najzad, podređuje smrt lepoti postojanja.
SAN LETNJE NOĆI
Naslov jedne od najpoznatijih Šekspirovih komedija vezuje se za 23. jun kada je noć najkraća u godini. U engleskom folkloru ona je povezivana sa odlascima u šume, zabavama na otvorenom i praznovericama, uključujući tu i one o delovanju natprirodnih sila na ljudsko ponašanje.
Iznova se potvrđuje teza Jana Kota, izneta u studiji I dalje Šekspir, da svi veliki tekstovi jedne kulture razgovaraju, da svaki citat i literarna pozajmica nisu neutralni činioci dela, već da dodaju svoj kontekst datom tekstu:
Klasični tekstovi se stalno pišu iznova, oni su tekst za pisanje na njemu, kako to naziva Rolan Bart. Čitanje teksta je njihovo pisanje, unutrašnje prepisivanje, interpretacije i komentari su deo njegovog ‘posmrtnog’ života.
Šekspir se, pišući ovu komediju, koristio motivima iz različitih dela – od Ovidijevih Metamorfoza (priča o Piramu i Tizbi) do Apulejevog Zlatnog magarca (Vratilov preobražaj), dok je priču o Tezeju i Hipoliti mogao pronaći čitajući Čoserove Kanterberijske priče.
Drama počinje najavom venčanja Tezeja i Hipolite. Sa tim događajem povezane su sve druge radnje u drami. U čast njihovog venčanja zanatlije pripremaju komad o Piramu i Tizbi, zbog njega su vilinski kralj Oberon i kraljica Titanija došli sa pratnjom.
Inspiraciju za lik Vratila Šekspir je preuzeo od Apuleja, antičkog pisca čiji je junak pretvoren u magarca zahvaljujući magiji. Šekspirov Vratilo poprimio je izgled magarca samo u predelu glave dok je Apulejev junak u potpunosti telesno preobražen (ali mu je razum ostao ljudski). Za razliku od Apulejevog junaka, Vratilo uopšte ne shvata šta mu se dešava ali u haosu zanesenosti koja je obuzela sve junake jedini ostaje priseban i mirno prihvata udvaranja vilinske kraljice, a njenu zaljubljenost smatra ljudskom slabošću i izjavljuje: „razum i ljubav ne idu u ovo vreme zajedno.“
Švajcarski umetnik koji se afirmisao u Engleskoj sredinom 18. veka naslikao je više slika kojima su kao predložak poslužila Šekspirova književna dela. Hajnrih Fisli (Henri Fjuzeli), baš kao i markiz de Sad, Fransisko Goja i Vilijam Blejk, predstavlja opoziciju uobičajenog shvatanja 18. veka. Košmari, seksualne frustracije i nasilje kao njihovo vezivno tkivo zaokupljali su Fislija. Ta preokupacija odrazila se i na seriju slika koja ilustruje scene Šekspirove komedije San letnje noći. Spoj nespojivog, koji groteska podrazumeva, a čijoj aktuelizaciji je Fisli bio sklon, ogleda se u samom Vratilu. Njegova seksualna indiferentnost, naglašena u književnom delu, prisutna je i na Fislijevim slikama (obratiti pažnju na Vratilove preklopljene noge i položaj ruku), ali je zato udvaranje vilinske kraljice prenaglašeno. Ona je prikazana kao Pasifaja, ali ne Šekspirovog, već Fislijevog vremena. Slikar polazi od tradicije, ali je preokreće, dopunjuje i preispituje postavkama sopstvenog vremena. Slikar ne iskorišćava Vratilov potencijal groteskne pojave, životinje koja ima bitnu ulogu i simboliku kada su u pitanju kultovi plodnosti, već prenaglašava seksualnu dekadenciju svoga doba kroz prikaz žene, onako kako umetnik, muškarac, u nju projektuje svoje fantazije.
Jan Kot smatra da je ključ za interpretaciju ove drame prizivanje Svetog Pavla i Apuleja. Oba teksta, i Poslanica Korinćanima i Zlatni magarac, bila su u renesansi interpretirana, citirana i iščitavana u dvema različitim intelektualnim tradicijama, u neoplatonskoj i karnevalskoj. U karnevalskoj tradiciji Luda je idealan predstavnik mudrosti na ovome svetu. On jedini ima pravo da kralju kaže istinu, a da ne snosi posledice, jer je upravo svojom ludošću zaštićen. Erazmo je pisao: „Zato je razlika između ludaka i mudraca u tome što prvoga vodi strast a drugoga stišava razum.“ Razum hladni je kao u Svetog Pavla glupost sveta, koju je Bog izabrao da bi postideo mudre. U tome se vidi odbrana Lude i pohvala ludosti, ako se ove reči razumeju u kontekstu karnevalske tradicije. Ispalo je da je Vratilo, najveća luda komada, ujedno i najveći mudrac, baš onako kako su to govorili apostol Pavle i Erazmo. „U Vratilovom monologu susreću se Apulej, Sveti Pavle i Erazmo Roterdamski. To je najčudniji susret u čitavoj komediji“, piše Jan Kot. Vratilov preobražaj nije samo u službi smeha, u njemu postoji i prošireni ritual narodnog praznika. Prostak, lice nisko i bedno, biva krunisan za kralja karnevalskog podsmeha, da bi posle kratke vladavine opet bio ismejan. Tako i Vratilo biva uveden u Titanijin dvor, gde će mu devojke iz njene pratnje staviti na glavu venac od ruža i kao što će svi kraljevi karnevalskog podsmeha biti ismejani i vraćeni u svoje prvobitno stanje, i Vratilo će se probuditi iz sna u kome se pokazalo da je bio samo magarac.
San letnje noći govori više o fenomenu zaljubljenosti nego o ljubavi. Helena se pita da li je žudnja slepa, a ljubav ona koja vidi. Čuveni Tezejev monolog može se posmatrati kao Šekspirov odgovor na tu dilemu.
Zaljubljeni, kao i ludaci,
Imaju mozak tol’ko razbuktan
I fantaziju tol’ko stvaralačku
Da vide više no što ikad može
Da vidi razum hladni. Umobolnik,
Ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja
Sazdana sva od uobrazilje:
Jedan đavola vidi tol’ko kol’ko
U svem ih paklu prostranome nema,
A to je ludak; zaljubljeni pak,
A to je isto takav bezumnik,
Vidi u svakoj veđi Cigankinoj
Lepotu same Jelene;
Dok pesnikovo oko, kovitlano
Bezumljem divnim, šiba pogledom
Čas s neba zemlji, čas sa zemlje nebu;
Pa kako mašta ovaploćuje
Vidove stvari neviđenih još,
Njih pesnikovo pero pretvara
U lik i oblik, ime dajući
I određeno mesto boravišta
Vazdušnom ničem. (V, 1)
ROMEO I JULIJA
Ljubav je pokretačka snaga i Šekspirove tragedije Romeo i Julija. Govor o njoj se tu pojavljuje u mnogim vidovima: od dvosmislenog i ciničnog do izveštačenog.
Tiho! Šta svetli to kroz prozor taj?
Gle, to je istok, a Julija sunce
Ustani, lepo sunce, i dotuci
Zavidljivu lunu, već bledu od jada
Što si ti, njena deva, mnogo lepša. (II, 2)
Drama suprotstavlja različite stavove prema osnovnom motivu, kontrastira idealiste i cinike. Neki ljubav vide kao konstrukt, neki ju izjednačavaju sa seksualnim zadovoljstvom.
Međutim, ljubav je ovde shvaćena i danteovski. Ona je novi život. Ali, novi život može podrazumevati različite oblike. Novalisova misao Uz sve što ljubimo, sami smo pristaje položaju glavnih junaka ove tragedije. Deni de Ružmon istu misao drugačije oblikuje: „Izgubili smo svet i svet je izgubio nas. Ljubav je ekstaza i beg od svega stvarnog. Od tada mašta je obuzeta samo jednom slikom, od tada svet iščezava, drugi prestaju da postoje, nema više ni bližnjih, ni obaveza.“
Novica Milić u svom tekstu Ekskurs o ljubavi. Kratka povest erosa u pet paradoksa iz istorije njenog duha navodi primer koji se tiče učenja Baruha Spinoze. Spinoza je tvrdio da je svaka determinacija zapravo negacija. Konačno određenje stvari doprinosi njenom pojmovnom, duhovnom i intelektualnom ograničenju. Po Spinozi ljubav kao strast može biti dobra ili loša. Dobra je onda kada moje telo kao skup svih mojih moći, koje u sebe uključuju i moje duhovne moći, sa drugim telom i njegovim moćima gradi vezu koja pojačava njegovu moć da bude, njegovu possest. Izraz possest Spinoza je preuzeo od Nikole Kuzanskog, koji je sam skovao tu reč. Ona bi otprilike trebalo da znači moći imati moć za nešto. Vrednosti dobrog i lošeg u ljubavi zavisne su od moći da se bude, da se održi u postojanju, ali ne u smislu puke biološke reprodukcije, već u smislu neprestanog postajanja, kretanja u pravcu onoga što nam nije dato unapred. Ljubav je tada jedino dobra i ima svoj puni smisao u potrazi za onim što nam nije unapred dato i što sami moramo pronaći.
Odlika je zapadnog čoveka da se najbolje spoznaje kroz bol, smatrao je Ružmon. Bol usled ljubavi ili usled smrti jednako je podsticajan. Ljubav, i strast kao njen neodvojivi element, voljno se opredeljuju za kretanje prema smrti koja je shvaćena kao mogućnost za preobražaj. Prepreka je podsticaj strasti. Uništiteljska komponenta integralni je deo ljubavi-strasti. Zabranjena strast, u ovom slučaju strast ne ka ljubavi, već ka smrti, podstaknuta je spoljašnjom zabranom, odlukom roditelja da se suprotstave vezi koja postoji između njihove dece. Zabrana nije ispoštovana, naprotiv, zabrana doprinosi još jačoj želji.
Ali najdublje obeležje mita jeste njegova moć da nama ovlada, uglavnom bez našeg znanja. […] Međutim, nama je mit potreban da bismo izrazili zagonetnu činjenicu da je strast povezana sa smrću i da vodi u propast one koji joj se svim srcem prepuštaju.
Simbolička građa Šekspirove tragedije prebogata je jezikom za koju racionalna svest, baš kao i za san, nema ključa. Strast je patnja, strast je bol, prevlast nad razumom i slobodnom voljom. Subjekt sebe saznaje pred graničnim situacijama, pred naletima opasnosti, u propasti svoga duha, na pragu smrti. Sklonost prema uništiteljskom principu nije nepoznata ali je potisnuta. Ona je nesumnjivo najžilaviji koren ratnog nagona u nama.
,Strast znači patnju, trpljenje sudbine nad slobodnom i odgovornom ličnošću. Ljubiti ljubav više od predmeta ljubavi, voleti strast radi same strasti, Avgustinovo „amabam amare“ sve do današnjeg romantizma – to znači voleti i prizivati patnju. Ljubav-strast – to znači želeti ono što nam zadaje bol, ono što nas ranjava i svojim trijumfom konačno uništava. Zapad nikada nije dopuštao priznanje te tajne nego ju je neprekidno suzbijao i potiskivao.
Monah Lavrentije, Romeova očinska figura, savetuje ga sledećim rečima:
Zanosi plahi plaho se i svrše; najslađi med se ogadi baš slašću. Zato i voli umereno; tako postupa ljubav koja dugo traje.
Romeo i Julija čine suprotno, oni ne slede monahov savet jer žele da potvde njegove reči i mru u svom trijumfu. Ljubav koja traje u ovom svetu umerena je i ograničena društvenom konvencijom. Ona ne teži prekoračenju. Istinski život je negde drugde, pisao je nekoliko vekova kasnije Artur Rembo.
Slike: Hajnrih Fisli (Henri Fjuzeli), Titanija i Vratilo, 1794; Fransoa Žerar, Amor i Psiha, 1798; Nikola Pusen, Et in Arcadia ego, 1628; Đovani Frančesko Barbijeri – Gverčino, Et in Arcadia ego, 1618; Hajnrih Fisli (Henri Fjuzeli), Likida, 1796-1799; Pjero del Polajuolo, Apolon i Dafne, 1470-80; Frančesko Hajez, Poljubac, 1859.
Korišćena literatura: Vilijam Šekspir, Romeo i Đulijeta, preveli Borivoje Nedić i Velimir Živojinović, SKZ, Beograd 1999; Vilijam Šekspir, Kako vam drago, preveli Borivoje Nedić i Velimir Živojinović, Kultura, Beograd 1966; Vilijam Šekspir, Snoviđenje u noć ivanjsku, preveo Velimir Živojinović, Kultura, Beograd 1966; Jan Kot, I dalje Šekspir, preveo Petar Vujičić, Prometej, Novi Sad 1994; Novica Milić, „Ekskurs o ljubavi. Kratka povest erosa u pet paradoksa iz istorije njenog duha“; Deni de Ružmon, Ljubav i Zapad, preveo Milan Komnenić, Službeni glasnik, Beograd 2011; Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, preveo Branimir Živojinović, Novosti, Beograd 2005; Novi zavjet, preveo Vuk Stefanović Karadžić, Jugoslovensko biblijsko društvo, Beograd 2004; Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, prevela Darinka Nevenić Grabovac, Rad, Beograd 1976; Anica Savić-Rebac, Helenski vidici, SKZ, Beograd 1966; Jelena Pilipović, Orfejev vek, Filološki fakultet, Mali Nemo, Beograd, Pančevo 2005; Veselin Kostić, Stvaralaštvo Viljema Šekspira, SKZ, Beograd 1994.
A . A . A 