Гете у Риму. Образовни значај Гетеовог италијанског путовања

imageedit_9_9994567361

Јохан Хајнрих Вилхелм Тишбајн, „Гете у пољу надомак Рима“, 1787.

Познате су две Тишбајнове слике на којима је приказан Гете. На једној, познатијој, песник седи поред античког рељефа на коме је приказан сусрет Ореста и Ифигеније (сликарева алузија на драму Ифигенија на Тавриди коју је Гете у том тренутку писао), међу римским рушевинама, са црним шеширом широког обода и белим плаштом преко своје одеће. У питању је уље на платну из 1787. године које носи назив Гете у римском пољу. Други приказ песника, мање познат, али за нашу тему значајан и илустративан је Тишбајнов цртеж на коме је Гете у неформалној, свакодневној одећи, ослоњен на прозор своје собе, окренут леђима посматрачу. Он гледа из собе на улицу, изнутра прати шта се догађа споља. То што се догађа споља касније ће забележити у свој дневник или ће препричати у неком писму. Од те грађе, доста година по повратку из Италије, настаће једна од најлепших путописних књига, Путовање по Италији (Italienische Reise) (1). Ове две слике биће нам значајне, не само јер приказују ументика који је у нашем фокусу, већ и због начина на који га приказују, нарочито због простора којима је уметник одређен. Тај простор за нас, за њега и његове савременике, такође, морао је, осим свакодневног, имати и једно посредно, симболичко значење.

Уметника на цртежу видимо у његовој соби, он нам је представљен као посматрач. Тема уметника у соби или атељеу где је прозор, отворен или затворен, нарочито наглашен, честа је тема у уметности романтизма. Ово је, заправо, прва слика у низу других слика доба романтизма која приказује уметника у камерној атмосфери, она је иконолошки врло значајна за романтизам, али своје порекло као жанр има у холандској уметности која је фаворизовала интимне, свакодневне сцене. Можемо се сетити Вермерових слика Географ и Астроном па да разумемо сличности и разлике у третирању теме. Уметник у атељеу део је и израз грађанског сензибилитета. Уметник је затворен у свој стваралачки простор. Улога његовог места стварања, размишљања, контемплације стављена је у први план тек у уметности романтизма на симболичку раван, то није био случај у холандском сликарству. Соба, осим што је симбол субјективног и затвореног, она је и симбол стваралачких моћи које би да превазиђу дате границе субјективног и искораче у свет, у објективно, у опште. У соби уметника налази се прозор као нарочито битан елемент. Прозор је виђен као симбол субјективне перспективе, граница, место где се сусрећу унутрашње (уметник) и спољашње (свет). Такође, прозор је виђен и као врста рампе, баријера коју је неопходно превазићи. Гете из своје перспектве, субјективне, личне, посматра са прозора спољашњи свет, Рим, динамику града, друге људе. Приказ и опис атељеа уметника, његове собе или простора боравка, подједнако су приказивали и сликари и књижевници романтизма. Оно што је прозор у сликарству, индивидуална, субјективна перспектива са које се посматра и доживљава свет, у књижевности су писма, дневници, путописи, епистоларни романи и други романи који комбинују или садрже ове форме. Ова тема кореспондира са филозофијом свога доба, најбоље израженој у Кантовој гносеологији која се бавила питањима граница и крајњих домета људског сазнања, питањима како субјект перципира стварност, шта је ствар по себи, како је и да ли је могуће у потпуности спознати ју. Наставите са читањем

А . А . А букмаркери

61114044_2265508586865090_3182828795086241792_n

Неки обележавају странице књиге коју читају картама за превоз, неки изгужваним папирима, неки флајерима за водоинсталатера, неки биоскопским картама, а поједини имају купљене букмаркере. 

Tребало ми је више од два букмаркера, а већина их је била китњаста, па сам зато одлучила да их сама себи направим. Уметност романтизма, коју волим и која ми је инспиративна, омогућила ми је да оформим тематски циклус.

Пред вама је девет обележивача за књиге односно букмаркера које можете поручити мејлом и купити их по цени од 500 динара. Купивши овај сет симболичном сумом допринели сте и часопису А . А . А

НАЗИВИ СЛИКА

1. Теодор Жерико, Сплав Медузе, 1818.
2. Каспар Давид Фридрих, Путник у мору магле, 1818.
3. Вилијам Блејк, Албион, 1796.
4. Ежен Делакроа, Слобода предводи народ, 1830.
5. Џон Констабл, Подне, 1821.
6. Хајнрих Фисли, Кошмар, 1781.
7. Вилијам Тарнер, Киша, пара и брзина, 1844.
8. Франсиско Гоја, Сатурн прождире свог сина, 1819–1823.
9. Ј. Х. В. Тишбајн, Гете у римском пољу, 1787.

ОПИС БУКМАРКЕРА

Димензије: 4,7цм x 13,4цм
Боја: колор (спреда), црно-бела (позади)
Комада: 9 (девет букмаркера чини 1 комплет)
Цена: 500 динара (бесплатна поштарина за два или више поручена комплета)
Поруџбине: anaarpart@gmail.com

АУТОРИ

Идеја: Ана Арп
Техничка реализација: Синиша Лекић

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за мене два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност: уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, ослањају се код обојице поменутих уметника на Микеланђела. Такође, обојица појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са неслободним.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или симболичке представе слободе. У случају Фислија, нага тела, нарочито нага тела мушкараца, слика су само једног значења: затвора.

Познато је да 18. век називамо „доба просвећености“. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања народног сујеверја, црквених учења, алхемијских бесмислица (како су их називали тадашњи корифеји новог доба, енциколпедисти). Осамнаести век називан је и прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Последње три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте компоненте 18. века, можемо их звати „Светле стране Месеца“, није позитивно афирмисана кроз Фислијеву уметнтност већ је често иронијски подривена.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је, заправо, стара прича о богу Дионису. Француска револуција има за циљ ослобађање кроз рушење старог друштвеног поретка у коме су доминирале монархије и утицај цркве. Фисли поручује да се одређене манифестације слободе превиђају и да не морају нужно имати позитиван утицај и резултат. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, фигуративно речено, и подземне струје, још увек недовољно прихваћена стремљења које ће се тек у неком од наредних периода потпуније афирмисати.  Њих можемо звати „Тамне стране Месеца“. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи “дух времена”, већ “духови времена” (и неки заиста могу бити схваћени као авети).

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања (наизглед) неживих делова тела. Ти делови подземни су ток, кал који ће испливати, нарочито уз помоћ симболичког посредовања уметности. Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, део тела који везујемо за разум. Насупрот разуму 18. века стоје страсти 18. века које ће пуну афирмацију, нарочито у уметности, доживети тек у 19. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Давида и Рејнолдса, доба је и сликара о коме говоримо, али и Франсиска Гоје и Вилијама Блејка.

Током 18. века, насупрот писцима сентименталних романа стоје писци готских романа. Истовремено када и Ричардсон, своја најпознатија дела пише и Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као маркиз де Сад. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног постепеним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице, повремено их иронијски „обогаћујући“. На Гојином примеру пратимо како цеђ помрачења ума цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан или му бар да(ру)јући нова значења. Сан разума ствара чудовишта. Серија Гојиних Каприча илустративан је пример. Други пример је његова кућа, познатија као „Црна кућа“ чије је зидове премазао тамним бојама, осликавши их најстрашнијим визијама.

Сексуалност, као и слобода, није јединствено искуство, а ни у потпуности ослобађајуће, то нам Фисли саопштава начином који је својствен његовој уметности. Тело је нови затвор до кога је тежња ка слободи довела. Тела мушкараца на наредним цртежима приказана су као разапета, она пате и визуелизација су колико физичког толико и емотивног искуства. На свим наредним делима мушкарци су пасивни, над њиховим телима надвијају се гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре које уживају у њиховој тортури. Видећемо мушкарце који завезани висе са таванице, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елеменат еротског и прерастају у мучења и иживљавања над, не телом, већ духом.

Прометеја, веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања дату људима, Фисли преиспитује злокобним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе и вере у Човека, у његову моћ имагинације. Фислијев Прометеј је и даље у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је пасиван, уморан, предат.

Љубав у Шекспировим драмама „Како вам драго“, „Сан летње ноћи“ и „Ромео и Јулија“

tumblr_nadmi0E3g71qzx4bjo1_r1_1280

Хајнрих Фисли (Хенри Фјузели), „Титанија грли Вратила претвореног у магарца“, 1790.

УВОД

Одавно је позната веза митологије и поетске имагинације, а како је тврдио Фридрих Шелинг „мит није само основа и парадигма поезије већ је неопходан услов и праматерија сваке поезије.“ Психоаналитичари су тврдили да сваки живот вредан уметничког обликовања има поставку која је упоредива са одређеним митским обрасцем. Митови о Амору и Психи, Нарцису и Ехо, Херо и Леандру, Пираму и Тизби кроз историју бивају полазишта за друга уметничка дела. Љубав последњег поменутог пара бива пародирана у комедији „Сан летње ноћи“ и уткана у радњу трагедије „Ромео и Јулија“.

Тема узајамне везе лудости, мудрости и меланхолије често је обрађивана у ренесанси, али своје корене има у библијској и античкој грчкој књижевности. Апостол Павле је проповедао:

Не претвори ли Бог мудрост овог света у лудост?

Апостол Павле говорио је надахнуто о agape, о caritas, о хришћанској љубави. Љубав је по његовом схватању вреднија од сваког знања, она води пред бога „лицем у лице“. Љубав код апостола Павла представља мистичку снагу везе душе са божанством, тврдила је Аница Савић-Ребац.

Розалинда, јунакиња Шекспирове комедије „Како вам драго“, на следећи се начин изражава о љубави:

Љубав је само лудост, и, велим вам, заслужује исто тако ћелију и шибу као и свако друго лудило; но разлог што се она не кажњава, баш и не лечи, лежи у томе што је то лудило тако обично да су чак и његови лекари заљубљени.

Фридрих Ниче у делу „Тако је говорио Заратустра“ је писао:

Желео бих да дарујем и делим, све док се мудраци међу људима поново не развеселе због своје лудости, а сиромаси због свог богатства.

или

Увек има помало лудила у љубави. Али увек има и помало ума у лудилу.

Грци и Римљани схватали су љубав као болест уколико би она надилазила телесно задавољство. Плутарх је назива „махнитошћу“. Пример је Еурипидова трагедија „Хиполит“ где је Хиполитова маћеха, Федра, на позорници приказана у кревету, болесна услед заљубљености у свог пасторка.

Према ренесансној књижевници Лујзе Лабе, Лудост ископа очи Амору и од тог несрећног тренутка Амор бива вођен Лудошћу и вечито осуђен на њену помоћ, она му помаже да нађе прави пут. Код Шекспира, Лудост која води (слепе) заљубљене приказана је у Титанијиној опчињености Вратилом преображеним у магарца. Наставите са читањем