Гете у Риму. Образовни значај Гетеовог италијанског путовања

Johann_Heinrich_Wilhelm_Tischbein_-_Goethe_in_the_Roman_Campagna_-_Google_Art_Project (2)

Јохан Хајнрих Вилхелм Тишбајн, „Гете у пољу надомак Рима“, 1787.

Познате су две Тишбајнове слике на којима је приказан Гете. На једној, познатијој, песник седи поред античког рељефа на коме је приказан сусрет Ореста и Ифигеније (сликарева алузија на драму Ифигенија на Тавриди коју је Гете у том тренутку писао), међу римским рушевинама, са црним шеширом широког обода и белим плаштом преко своје одеће. У питању је уље на платну из 1787. године које носи назив Гете у римском пољу. Други приказ песника, мање познат, али за нашу тему значајан и илустративан је Тишбајнов цртеж на коме је Гете у неформалној, свакодневној одећи, ослоњен на прозор своје собе, окренут леђима посматрачу. Он гледа из собе на улицу, изнутра прати шта се догађа споља. То што се догађа споља касније ће забележити у свој дневник или ће препричати у неком писму. Од те грађе, доста година по повратку из Италије, настаће једна од најлепших путописних књига, Путовање по Италији (Italienische Reise) (1). Ове две слике биће нам значајне, не само јер приказују уметника који је у нашем фокусу, већ и због начина на који га приказују, нарочито због простора којима је уметник одређен. Тај простор за нас, за њега и његове савременике, такође, морао је, осим свакодневног, имати и једно посредно, симболичко значење.

Уметника на цртежу видимо у његовој соби, он нам је представљен као посматрач. Тема уметника у соби или атељеу где је прозор, отворен или затворен, нарочито наглашен, честа је тема у уметности романтизма. Ово је, заправо, прва слика у низу других слика доба романтизма која приказује уметника у камерној атмосфери, она је иконолошки врло значајна за романтизам, али своје порекло као жанр има у холандској уметности која је фаворизовала интимне, свакодневне сцене. Можемо се сетити Вермерових слика Географ и Астроном па да разумемо сличности и разлике у третирању теме. Уметник у атељеу део је и израз грађанског сензибилитета. Уметник је затворен у свој стваралачки простор. Улога његовог места стварања, размишљања, контемплације стављена је у први план тек у уметности романтизма на симболичку раван, то није био случај у холандском сликарству. Соба, осим што је симбол субјективног и затвореног, она је и симбол стваралачких моћи које би да превазиђу дате границе субјективног и искораче у свет, у објективно, у опште. У соби уметника налази се прозор као нарочито битан елемент. Прозор је виђен као симбол субјективне перспективе, граница, место где се сусрећу унутрашње (уметник) и спољашње (свет). Такође, прозор је виђен и као врста рампе, баријера коју је неопходно превазићи. Гете из своје перспектве, субјективне, личне, посматра са прозора спољашњи свет, Рим, динамику града, друге људе. Приказ и опис атељеа уметника, његове собе или простора боравка, подједнако су приказивали и сликари и књижевници романтизма. Оно што је прозор у сликарству, индивидуална, субјективна перспектива са које се посматра и доживљава свет, у књижевности су писма, дневници, путописи, епистоларни романи и други романи који комбинују или садрже ове форме. Ова тема кореспондира са филозофијом свога доба, најбоље израженој у Кантовој гносеологији која се бавила питањима граница и крајњих домета људског сазнања, питањима како субјект перципира стварност, шта је ствар по себи, како је и да ли је могуће у потпуности спознати ју. Наставите са читањем

А . А . А букмаркери

61114044_2265508586865090_3182828795086241792_n

Неки обележавају странице књиге коју читају картама за превоз, неки изгужваним папирима, неки флајерима за водоинсталатера, неки биоскопским картама, а поједини имају купљене букмаркере. 

Tребало ми је више од два букмаркера, а већина их је била китњаста, па сам зато одлучила да их сама себи направим. Уметност романтизма, коју волим и која ми је инспиративна, омогућила ми је да оформим тематски циклус.

Пред вама је девет обележивача за књиге односно букмаркера које можете поручити мејлом и купити их по цени од 500 динара. Купивши овај сет симболичном сумом допринели сте и часопису А . А . А

НАЗИВИ СЛИКА

1. Теодор Жерико, Сплав Медузе, 1818.
2. Каспар Давид Фридрих, Путник у мору магле, 1818.
3. Вилијам Блејк, Албион, 1796.
4. Ежен Делакроа, Слобода предводи народ, 1830.
5. Џон Констабл, Подне, 1821.
6. Хајнрих Фисли, Кошмар, 1781.
7. Вилијам Тарнер, Киша, пара и брзина, 1844.
8. Франсиско Гоја, Сатурн прождире свог сина, 1819–1823.
9. Ј. Х. В. Тишбајн, Гете у римском пољу, 1787.

ОПИС БУКМАРКЕРА

Димензије: 4,7цм x 13,4цм
Боја: колор (спреда), црно-бела (позади)
Комада: 9 (девет букмаркера чини 1 комплет)
Цена: 500 динара (бесплатна поштарина за два или више поручена комплета)
Поруџбине: anaarpart@gmail.com

АУТОРИ

Идеја: Ана Арп
Техничка реализација: Синиша Лекић

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

1024px-Füssli_-_Symplegma_eines_gefesselten_nackten_Mannes.jpg

Историја сексуалности доба просветитељства, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа доводити у везу са писањем о швајцарско-енглеском уметнику Хајнриху Фислију (Хенрију Фјузелију, како гласи енглеска транскрипција његовог имена), но асоцијације нам се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за нас два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност, уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, код оба уметника под утицајем су Микеланђела. Такође, обојица уметника појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са робом. Наставите са читањем

Љубав у Шекспировим драмама „Како вам драго“, „Сан летње ноћи“ и „Ромео и Јулија“

tumblr_nadmi0E3g71qzx4bjo1_r1_1280

Хајнрих Фисли (Хенри Фјузели), „Титанија грли Вратила претвореног у магарца“, 1790.

УВОД

Одавно је позната веза митологије и поетске имагинације, а како је тврдио Фридрих Шелинг „мит није само основа и парадигма поезије већ је неопходан услов и праматерија сваке поезије.“ Психоаналитичари су тврдили да сваки живот вредан уметничког обликовања има поставку која је упоредива са одређеним митским обрасцем. Митови о Амору и Психи, Нарцису и Ехо, Херо и Леандру, Пираму и Тизби кроз историју бивају полазишта за друга уметничка дела. Љубав последњег поменутог пара бива пародирана у комедији „Сан летње ноћи“ и уткана у радњу трагедије „Ромео и Јулија“.

Тема узајамне везе лудости, мудрости и меланхолије често је обрађивана у ренесанси, али своје корене има у библијској и античкој грчкој књижевности. Апостол Павле је проповедао:

Не претвори ли Бог мудрост овог света у лудост?

Апостол Павле говорио је надахнуто о agape, о caritas, о хришћанској љубави. Љубав је по његовом схватању вреднија од сваког знања, она води пред бога „лицем у лице“. Љубав код апостола Павла представља мистичку снагу везе душе са божанством, тврдила је Аница Савић-Ребац.

Розалинда, јунакиња Шекспирове комедије „Како вам драго“, на следећи се начин изражава о љубави:

Љубав је само лудост, и, велим вам, заслужује исто тако ћелију и шибу као и свако друго лудило; но разлог што се она не кажњава, баш и не лечи, лежи у томе што је то лудило тако обично да су чак и његови лекари заљубљени.

Фридрих Ниче у делу „Тако је говорио Заратустра“ је писао:

Желео бих да дарујем и делим, све док се мудраци међу људима поново не развеселе због своје лудости, а сиромаси због свог богатства.

или

Увек има помало лудила у љубави. Али увек има и помало ума у лудилу.

Грци и Римљани схватали су љубав као болест уколико би она надилазила телесно задавољство. Плутарх је назива „махнитошћу“. Пример је Еурипидова трагедија „Хиполит“ где је Хиполитова маћеха, Федра, на позорници приказана у кревету, болесна услед заљубљености у свог пасторка.

Према ренесансној књижевници Лујзе Лабе, Лудост ископа очи Амору и од тог несрећног тренутка Амор бива вођен Лудошћу и вечито осуђен на њену помоћ, она му помаже да нађе прави пут. Код Шекспира, Лудост која води (слепе) заљубљене приказана је у Титанијиној опчињености Вратилом преображеним у магарца. Наставите са читањем