А . А . А обележивачи за књиге (могућност куповине)

    

Људе понекад можете да оцените према ципелама које носе а понекад и према букмаркерима које користе. Неки обележавају странице картама за превоз, неки таласасто исцепљеним папририћима, углавном изгужваним, неки то чине флајерима за водоинсталатера које пронађу у поштанском сандучету, неки биоскопским картама, а поједини имају купљене букмаркере који су од различитих материјала (пластике, картона).

Пошто ми је требало више обележивача него што сам била спремна да платим, а и већина их је била китњаста, не нарочито добро дизајнирана, скупа, одлучила сам да их сама себи направим. Уметност романтизма, коју волим и која ми је инспиративна, омогућила ми је да оформим тематски циклус. Пред вама је девет бележивача које можете поручити мејлом и купити их по цени од 500 динара. Купивши овај сет симболичном сумом допринели сте и часопису А . А . А

НАЗИВИ СЛИКА

1. Теодор Жерико, Сплав Медузе, 1818.
2. Каспар Давид Фридрих, Путник у мору магле, 1818.
3. Вилијам Блејк, Албион, 1796.
4. Ежен Делакроа, Слобода предводи народ, 1830.
5. Џон Констабл, Подне (The Hay Wain), 1821.
6. Хајнрих Фисли, Кошмар, 1781.
7. Вилијам Тарнер, Киша, пара и брзина, 1844.
8. Франсиско Гоја, Сатурн прождире свог сина, 1819–1823.
9. Ј. Х. В. Тишбајн, Гете у римском пољу, 1787.

ОПИС БУКМАРКЕРА

Димензије: 4,7цм x 13,4цм
Боја: колор (спреда), црно-бела (позади)
Комада: 9 (девет букмаркера чини 1 комплет)
Цена: 500 динара (бесплатна поштарина за два или више поручена комплета)
Поруџбине: anaarpart@gmail.com

АУТОРИ

Идеја: Ана Арп
Техничка реализација: Синиша Лекић

51638781_2314521395306438_369660129995390976_n

Metamorfoze u šumi ludosti: Vilijam Šekspir i Hajnrih Fisli

Naslov jedne od najpoznatijih Šekspirovih komedija „San letnje noći“ vezuje se za 23. jun kada je noć najkraća u godini. U engleskom folkloru ta noć bila je povezivana sa odlascima u šume, zabavama na otvorenom i praznovericama, uključujući tu i one o delovanju natprirodnih stvorenja na ljudsko ponašanje.

Šekspir se pišući ovu komediju koristio motivima iz različitih dela – od Ovidijevih „Metamorfoza“ (priča o Piramu i Tizbi) do Apulejevog „Zlatnog magarca“ (Vratilov preobražaj u magarca), dok je priču o Tezeju i Hipoliti mogao naći u „Vitezovoj priči“ čitajući Čoserove „Kanterberijske priče“. Na taj način iznova se potvrđuje teza Jana Kota izneta u studiji „I dalje Šekspir“ da svi veliki tekstovi svetske književnosti jesu u dijalogu, da svaki citat i pozajmica nisu neutralni već dodaju svoj kontekst i značenje prethodnom tekstu od koga polaze. Jan Kot piše:

„Klasični tekstovi se stalno pišu iznova, oni su ‘tekst za pisanje na njemu’ kako to naziva Bart. Čitanje teksta je njihovo pisanje, unutrašnje prepisivanje, interpretacije i komentari su deo njegovog ‘posmrtnog’ života.“

Kada govorimo o junacima komedije „San letnje noći“ nosioci okvirne priče su Tezej i Hipolita, herojske figure iz antičke mitologije. Helena, Hermija, Demetar i Lisander, konvencionalni ljubavnici iz romantičnih priča dopunjuju spektar likova, vile i vilenjaci koji se, takođe, pojavljuju u komediji imaju pretke u engleskom folkloru, a zanatlije su karakteri koje je Šekspir mogao obuhvatiti pogledom kada bi se kretao Londonom jer oni su bili uobičajena pojava elizabetinskog grada. Takođe, i u ovom Šekspirovom komadu možemo uvideti literarnu konvenciju „drame u drami“. Piram i Tizba, likovi iz komada koji zanatlije pripremaju u čast Tezejeve i Hipolitine svadbe, parodirani su likovi iz ranijih engleskih drama ili čak ljubavnika iz Verone – Romea i Julije.

Komedija „San letnje noći“ počinje najavom venčanja Tezeja i Hipolite i sa tim događajem povezane su sve druge radnje u delu. U čast tog venčanja zanatlije pripremaju komad o Piramu i Tizbi, zbog njega su vilinski kralj Oberon i kraljica Titanija došli sa svojom pratnjom iz dalekih krajeva.

U komadu zanatlija o Piramu i Tizbi prikazuje se situacija slična onoj u kojoj su Hermija i Lisander nalaze na početku drame – dvoje zaljubljenih čiju ljubav ne odobravaju roditelji dogovaraju se da pobegnu od kuće. Pored ljubavi Tezeja i Hipolite, Hermije i Lisandra, Helene i Demetra u komediji je podjednako interesantna i zastupljena ljubav vilenjaka Oberona i Titanije. Titanija će se zagledati u Vratila prerušenog u magarca zahvaljujući Paku Đavolku koji tu simpatiju podstiče iz čiste zabave, smeha radi.

Inspiraciju za lik Vratila Šekspir je verovatno preuzeo od Apuleja, antičkog pisca čiji junak je pretvoren u magarca zahvaljujući magiji. Šekspirov Vratilo poprimio je izgled magarca samo u predelu glave dok je Apulejev junak u potpunosti telesno preobražen, iako mu je razum i dalje ljudski. Za razliku od Apulejevog junaka, Vratilo uopšte ne shvata šta mu se događa što sa Apulejevim junakom ne bi bio slučaj i u tome je bitna razlika između ova dva jedinstvena junaka evropske književnosti. Za razliku od Vratila, koji je od početka prikazan kao lik magareće pameti, tako da njegova metamorfoza baš u tu životinju ne iznenađuje previše, Apulejev junak pretvoren je u magarca iako zadržava koeficijent inteligencije svojstven prosečnom čoveku.

Šekspirova ironija stupa na snagu onda kada se vilinska kraljica zagleda u osobu koja ne samo što je magareće pameti, već i tako izgleda. Vratilo je žrtva metamorfoze, on je fizički groteskna prikaza. U haosu zanesenosti koja je obuzela sve junake on ostaje priseban i začuđujuće mirno prihvata udvaranja vilinske kraljice, njenu zaljubljenost smatra ljudskom slabošću i izjavljuje nešto krajnje neočekivano: „razum i ljubav ne idu u ovo vreme zajedno“. On smatra da nije uljudno ulaziti u poreklo motiva kraljičinog neobičnog ponašanja.

Kratak opis Šekspirovog dela bio je dobar uvod u temu „interpretacije interpretacije“, sliku Hajnriha Fislija nastalu na osnovu pomenutih motiva metamorfoze i udvaranja u Šekspirovoj komediji „San letnje noći“. U pitanju je, u stvari, serija slika nastala između 1786. i 1789. godine. Dakle, tačno pred Francusku revoluciju. Švajcarski umetnik Hajnrih Fisli afirmisao se u Engleskoj sredinom 18. veka i više svojih radova zasnovao je na Šekspirovim dramama. On, baš kao i markiz de Sad, Fransisko Goja, Vilijam Blejk ili mnogi pisci gotskih romana, predstavlja opoziciju uobičajenog shvatanja 18. veka za koji se uglavnom vezuju atributi razuma pa ga, stoga, i zovemo dobom prosvetiteljstva.

Vek u kome je giljotina otupela svoje oštrice odsecajući glave (odlična predstava  dekapitulacije razuma), bio je vek pomenutih umetnika kome su oni svojim stvaralaštvom dodali još jedan atribut, često zanemarivan, koji krtika, dugo godina, kao da je previđala. U pitanju je „crna struja“ (proto)romantizma koju bismo mogli osloviti nazivom jedne Fislijeve grafike: „San razuma stvara čudovišta“. Kada ljudsku glavu zameni magareća, kada žena umesto sa drugim ljudskim bićem želi da vodi ljubav sa magarcem, kada klasičan kanon antike zameni žudnja za neuobličenom arhitekturom idealizovanog srednjeg veka, kada dorski stub zameni oglodani zid ruševine, tada je jasno da su dominantni postulati u kontekstu umetničkog stvaralaštva zamenjeni i da su na snagu stupile, ali još uvek nezvanično, čak šta više, tiho, šunjajući se, nove estetske norme, nova lepota.

Košmari, seksualne frustracije i nasilje zaokupljali su Hajnriha Fislija. Ta preokupacija odrazila se i na seriju slika koja ilustruje scene Šekspirove komedije koje pružaju najviše prostora za dvosmislenost. Spoj nespojivog koji groteska podrazumeva, a čijoj afirmaciji je Fisli bio sklon, ogleda se u samom Vratilu. Njegova seksualna indiferentnost ispoštovana je na Fislijevim slikama (obratiti pažnju na Vratilove preklopljene noge), one prate Šekspirovu tekstualnu postavku, ali je zato udvaranje vilinske kraljice prenaglašeno. Ona je prikazana kao Pasifaja, ali ne Šekspirovog, već Fislijevog vremena. Slikar polazi od tradicije, ali je preokreće, dopunjuje i preispituje postavkama sopstvenog vremena. Fisli ne iskorišćava Vratilov potencijal groteskne pojave, već (pre)naglašava seksualnu dekadenciju svoga doba.

Jan Kot smatra da je ključ za interpretaciju ove drame prizivanje u sećanje dela svetog Pavla i Apuleja. Oba teksta, i „Poslanica Korinćanima“ i „Zlatni magarac“, bila su u renesansi interpretirana, citirana i iščitavana u dvema različitim intelektualnim tradicijama: u neoplatonskoj i karnevalskoj. U karnevalskoj, Luda je istovremeno ludost i mudrost ovog sveta. Ipak ima mudrosti u Vratilu, uprkos svoj ludosti kojoj je izložen. Povodom njegove izjave trebalo bi pomenuti velikog renesansno humanistu Erazma i delo „Pohvala ludosti“, gde on piše: „Zato je razlika između ludaka i mudraca u tome što prvoga vodi strast a drugoga stišava razum.“ „Razum hladni“ je kao u svetog Pavla „glupost sveta“ koju je Bog izabrao „da bi postideo mudre“. U tome se vidi odbrana Lude i pohvala ludosti ako se ove reči razumeju u kontekstu karnevalske tradicije. U Šekspirovoj komediji ispalo je da je najveća luda ujedno i najveći mudrac, baš onako kako su to govorili apostol Pavle i Erazmo Roterdamski.

„U Vratilovom monologu susreću se Apulej, sveti Pavle i Erazmo Roterdamski. To je najčudniji susret u čitavoj komediji“, piše Jan Kot. Vratilov preobražaj nije samo u službi smeha već u njemu postoji i proširen ritual narodnog praznika. Prostak biva krunisan za kralja karnevala, da bi posle kratke vladavine opet bio ismejan. Vratilo biva uveden u Titanijin dvor gde će mu devojke iz Titanijine pratnje staviti na glavu venac od ruža i na taj način ga krunisati. Ipak, kao što će svi kraljevi karnevalskog podsmeha biti ismejani i vraćeni u svoje prvobitno stanje, tako će se i Vratilo probuditi iz sna u kome se pokazalo da je bio samo magarac.

Šekspirova komedija pisana je povodom jednog venčanja kada je njeno odigravanje trebalo da ispuni vreme između svadbene gozbe i odlaska na počinak. „San letnje noći“ ima „kutijastu kompoziciju“, „mala kutija“ ponavlja veliku, slično kao sa drvenim figuricama ruske babuške. Recimo, priču o Piramu i Tizbi, junacima drame koja se događa unutar same drame (primer „kutijaste kompozicije“) Šekspir je preuzeo iz Ovidijevih „Metamorfoza“, katloga mitova koji je bio inspiracija mnogim umetnicima. Šekspirov tekst u dijalogu je sa tekstovima koji mu prethode, isto kao što je i Fisli u dijalogu sa samim Šekspirom, dva veka kasnije.

Na kraju, ako ostavimo po strani nesporazume (sličnost Ovidijeve priče o Piramu i Tizbi sa renesansnom pričom o Romeu i Juliji je evidentna na primeru nesporazuma), parodiju mita, karnevalski momenat u Vratilovom preobražaju i ako zastanemo pred prvim utiskom koji komedija ostavlja, onda moramo zaključiti da ceo „San letnje noći“ zapravo govori o fenomenu zaljubljenosti. Helena se pita da li je žudnja „slepa“, a ljubav ona koja „vidi“ , ili je ljubav „slepa“, a žudnja ona koja „vidi“. Čuveni Tezejev monolog može se posmatrati kao svojevrstan Šekspirov manifest i odgovor na kobnu, ali večitu dilemu koju je i Hajnrih Fisli,na svoj način, pokušao da razmrsi.

Zaljubljenici, kao i ludaci,
Imaju mozak toliko razbuktan
I fantaziju toliko stvaralačku
Da vide više no što ikad može
Da vidi razum hladni. Umobolnik,
Ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja
Sazdana sva od uobrazilje

Citati:

Vilijam Šekspir, „Snoviđenje u noć ivanjsku“, preveo Velimir Živojinović, Kultura, Beograd, 1966.

Jan Kot, „I dalje Šekspir“, Prometej, Novi Sad, 1994.

„Novi zavjet“, preveo Vuk Stefanović Karadžić, Jugoslovensko biblijsko društvo, Beograd, 2004.

Erazmo Roterdamski, „Pohvala ludosti“

Veselin Kostić, „Stvaralaštvo Viljema Šekspira“, SKZ, Beograd, 1994.

Slika: Hajnrih Fisli, „Titania and Bottom“, oko 1789.

Šarl Bodler: „Sablast“

Ko anđeli žarkih zena
Bešumno ću ja, o snena,
Do kreveta tvoga doći
Sa senama gluhe noći.

Poput mesečine blede
Moj poljubac biće leden;
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija.

A kad stigne zora siva,
Prazno mesto gde uživah
Mrznuće te lednim dahom.

Kao drugi nežnostima,
Nad tobom, nad tvojim snima,
Ja hoću da vladam strahom!

Prevod: Nikola Bertolino

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Hajnrih Fisli: „Noćna mora“, 1790.

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

“Историја сексуалности доба просветитељства” – тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно мешати теорију Мишела Фукоа са причом о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји само потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за мене два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, 7. фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, уместо свештенством, одлучује да се бави сликарством. Убрзо прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је и Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, ослањају се на традицију Микеланђела и били су својствени обојици уметника. Обојица појам слободе, врло значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на потпуно другачији начин, са потпуно другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије сматрајући да је слобода заправо највећи одраз неслободе, човеков нови затвор.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или пак слободе. У случају Фислија, нага тела, нарочито нага тела мушкараца, слика су само једног значења: затвора.

Познато је да 18. век другачије називамо “доба просветитељства”. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања сујеверја црквених учења. Осамнаести век називан је прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Последње три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте није позитивно афирмисана кроз Фислијева дела већ је искључиво иронијски подривена.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је заправо стара прича о богу Дионису. Француска револуција, као и свака револуција уосталом, има за циљ ослобађање. Фисли поручује да је слобода излишна и прецењена категорија. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, фигуративно речено, и подземне струје, још увек недовољно прихваћена стремљења које ће се тек у неком од наредних периода потпуније афирмисати. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи “дух времена”, већ “духови времена” (и неки заиста могу бити схваћени као авети).

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања (наизглед) неживих делова. Ти делови подземни су ток, кал који ће испливати, нарочито уз помоћ симболичког посредовања уметности.

Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, део тела који везујемо за разум. Насупрот разуму 18. века стоје страсти које ће тек пуну афирмацију, нарочито у уметности, доживети тек у 19. веку. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Жак-Луј Давида и Џошуе Рејнолдса, доба је и сликара о коме говоримо. На тај начин можемо увидети сву сложеност доба.

Исто тако, насупрот писцима сентименталних романа, у 18. веку стоје писци готских романа. Истовремено кад и Ричардсон, и Маркиз де Сад пише своја најпознатија дела. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног постепеним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице. На Гојином примеру пратимо како цеђ полуђивања цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан. Сам разума ствара чудовишта. Серија његових Каприча илустративан је пример. Други пример је његова кућа, познатија као „Црна кућа“ чије је зидове премазао тамним бојама, осликавши их најстрашнијим визијама.

Сексуалност, као и слобода, није јединствено искуство, а ни у потпуности ослобађајуће. Тело је нови затвор до кога је тежња ка слободи довела. Тела мушкараца на наредним цртежима приказана су као разапета, она пате и визуелизација су колико физичког толико и емотивног искуства. На свим наредним делима мушкарци су пасивни, над њиховим телима надвијају се гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре маскулиних обличја (микеланђеловски утицај). Видећемо мушкарце који завезани висе, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елемент еротског и прерастају у мучења, иживљавања над, не телом, већ духом.

Прометеја, веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања дату људима, Фисли преиспитује злокобним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе, вере у Човека, у моћ имагинације. Фислијев Прометеј је и даље у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је пасиван, уморан и предат.