Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola, Metjua Luisa i En Redklif. Zamak Otranto, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. Volpolova dela kamen su temeljac gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, treba pomenuti Džejn Ostin i njen roman Nortangerska opatija, koji je parodija, kao i sestre Bronte koje su kroz svoje romane afirmisale elemente ovog žanra. Tu su još i doktor Polidori, Bajron, Meri Šeli, Brem Stoker, Robert Luis Stivenson, Oskar Vajld, Šeridan Le Fanu, Nataniel Hotorn, Edgar Alan Po, Hauard Filips Lavkraft, Henri Džejms, da pomenemo samo neke od onih koji pripadaju tradiciji.
Gotski ili „crni roman“ u sebe uključuje fantastične, nadrealne, detektivske, egzistencijalističke, političke, estetičke i larpurlartističke tendencije. Gotik književnost koja se pojavila u Engleskoj 18. veka nije bila autohtona. Ona je crpla inspiraciju iz gotske arhitekture, srednjevekovnih ruševina koje su u to vreme stajale nasuprot klasičnom kanonu koji je vek prosvećenosti favorizovao. Jedna od odlika gotskog žanra jesu izmešteni prostori koju upućuju na davninu i daljinu, povratak srednjem, „maračnom“, veku koji su (proto)romantičari voleli da idealizuju kroz arhitekturu i viteške priče. Većina radnji gotskih romana dešava se u udaljenim, napuštenim, ruiniranim građevinama čiji hodnici i kule kriju mračne i strašne tajne. Aveti koje nastanjuju te prostore, prolaznicima, kroz iskričavi plamen sveće, poručuju da misterije njihove nasilne smrti tek treba razotkriti. Preterivanja i sentimentalnost su dozvoljenii a, takođe, čine još jednu bitnu odliku žanra. No, najznačajnija je forma. Gotik žanr retko u literaturi pronalazi svoj oblik van proze, van priče i romana.
Roman je kao forma tokom duge evropske književne tradicije nailazio na snažne otpore. Sve što je bilo van stiha nije bilo delo koje je stvorio poeta doctus, učeni pesnik koji sledi pravila akademije (ili bilo kog oblika institucije) koja ih je nametala, oslanjajući se na antičke rimske pisce, Horacija i Kvintilijana i, naravno, pre njih grčkog filozofa Aristotela. Roman je kao forma postojao u antici, ali tek su ga pisci poput Servantesa i Defoa svojim delom ustoličili kao oblik u koji je ukalupljen sadržaj čije značenje može biti relevantno. Danas stvari stoje potpuno drugačije.
U 20. veku gotik žanr dodatno su proslavili film i popularna muzika. Od vajmarskog ekspresionizma, preko filmova Rodžera Kormana do Kopoline Drakule, od filmova Glad i Intervju sa vampirom do Džarmušovog Only Lovers Left Alive, gotik žanr ne prestaje da protejski prevazilazi očekivanja gledalaca i da se prilagođava različitim vremenima i ukusima. Isto je i sa oblicima popularne muzike, pre svega kada je u pitanju hevi metal podžanr, ali i kada su u pitanju teme koje možemo čuti ili po atmosferi i senzibilitetu ih osetiti u tekstovima Nika Kejva, grupa Bauhaus, Sisters of Mercy, Siouxsie and the Banshees, Cocteau Twins.
Književnost s kraja 18. veka sa svojim tematskim i idejnim opusom aktuelna je i u našem veku. Budoari markiza de Sada i ruinirani zamkovi Redklifove tematizovali su, svaki na svoj način, seksualne perverzije, pitanja roda i društvenih prilika, a te teme snažno su uticale i na nadrealističko slikarstvo koje je u ovom tekstu prisutno kao odgovarajuća, ne samo vizuelna već i idejna dopuna koja gotsku fantaziju izmešta iz svog primarnog hronološkog okvira i poima ju šire, stilski i tematski. Umetnice poput Leonore Karington, Leonore Fini, Dorotee Taning i Remedius Varo doprinele su nadrealističkog viziji koja se uklapa u priču o temama gotik književnosti. Ženska psihologija i seksualnost su eksteriorizovane, one se ogledaju u prostorima kojima se junakinje kreću. Međutim, one više nisu, za razliku od prikaza u romanu, pasivan činilac. One, sada, poseduju jednu komponentu koju ranije, uglavnom u romanima muškaraca, pa i žena koje bi prihvatale muški obrazac konvencije, nisu imale: slobodu, tako značajnu temu 18. i 19. veka. Ta, u međuvremenu, osvojena društvena i politička sloboda sada se ogleda u stvaralaštvu, slobodnoj seksualnosti, samoći koja je lišena opasnosti a ispunjena je kontemplacijom i potragom (samospoznajom).
Parodija gotskog romana i svih njegovih tema prisutna je Nortengerskoj opatiji Džejn Ostin. To delo biće nam polazište za (de)konstrukciju opštih mesta ove književnosti i, možda paradoksalno, najbolji način da ju predstavimo. Džejn Ostin je svoj prvi roman završila 1803. godine ali ga za života nije objavila. Delo je štampano tek posle njene smrti, decembra 1817. U pitanju je ženski obrazovni roman koji prati stasavanje Ketrin Morlend, sedamnaestogodišnjakinje koja je pod uticajem knjiga koje čita a čije događaje i pojave projektuje na svet oko sebe, iznova se iznenađujući kako stvarnost, zapravo, može biti prozaična i banalna. U romanima je sve suprotno. Sve što pročita nju oduševi, sve što vidi oko sebe, vidi spram očekivanja koja je fikcija oformila i – uvek se razočara. Autorka je prema glavnoj junakinji ironična. Ona nam ju približava posredstvom knjiga koje čita. U pitanju je, zapravo, lektira mnogih toga doba:
Čitala je ona sva dela koja sve prave junakinje moraju da pročitaju, da upotpune svoju memoriju citatima koji su tako korisni i mogu tako lepo da ublaže nagle obrte u njihovim bogatim životima.
Od Poupa je naučila da
ne uzima ozbiljno one koji
idu svetom noseć ruglo bola.Od Greja da se
mnogi cvet rađa da cveta neviđen,
i rasipa miris dajuć ga vazduhu pustom.Od Tomsona da je
predivan zadatak
učit mlađu misao kako da pogađa.Iz Šekspira je sakupila veliku zalihu informacija, između ostalog, da
trice, lake kao vazduh,
za ljubomornog su dokaz čvrsti
kao istine Svetog pisma.
Soba je prostor u kome se odvija većina radnji gotik romana a tako je i na platnima nadrealističkih slikarki. Te odaje ne moraju uvek biti samo spavaće sobe. One mogu biti i neka vrsta hodnika, prazna soba koja ima neodređenu funkciju, prostor između mnogobrojnih vrata, a mogu biti i radne sobe, laboratorija ili atelje. Sopstvena soba je prostor privatne situacije. To nije trg, pjaceta, bojno polje ili promenada unutar precizno organizovanog francuskog parka. Ta zatvorenost upućuje na introspekciju, na pogled k unutra.
Sa prijateljicom Izabelom, koja ju upoznaje sa romanom Misterije Udolfa En Redklif, Ketrin Morlend razgovara, pominjući svoje zadovoljstvo dok čita i u neizvesnosti prati događaje opisane u romanu. Odlomak koji sledi tipičan je primer ironije kojom se Ostinova koristila.
Najdraža Ketrin, jeste li nastavili sa čitanjem Udolfa?
Da, čitala sam ga otkako sam se probudila i došla sam do crne zavese.
Zar tako daleko? Ah! Ni za šta na svetu neću vam kazati šta je bilo iza crne zavese! Jeste li mnogo radoznali da to saznate?
Šta bi to moglo biti? Nemojte mi reći! Znam, mora da je bio kostur, sigurna sam, da je bio Laurentin kostur. Ah! Ta knjiga me toliko oduševljava! Htela bih da čitv svoj život provedem čitajući je. Uveravam vas, da nije trebalo da se sastanem sa vama, ne bih se od nje odvojila ni za šta na svetu!
Draga moja, koliko treba da vam budem zahvalna! A kada pročitate Udolfa, čitaćemo zajedno Italijana. Osim toga, napravila sam za vas spisak od još deset ili dvanaest knjiga sličnih ovoj.
Jeste li, zaista? Koje su to?
Pročitaću vam odmah njihova imena: Zamak u Volfenbahu, Klermont, Tajanstvena upozorenja, Čarobnjak iz Crne šume, Ponoćno zvono, Rajnsko siroče, Strašne tajne. To će biti za prvo vreme.
Jeste li sigurni da su strašne?
Da, da, potpuno sam sigurna, jer jedna moja dobra prijateljica je pročitala već sve knjige koje sam nabrojala.
Sve sobe u kojima su portretisane žene na slikama nadrealističkih umetnica imaju prolaze koji mogu biti druga vrata koja vode u nepoznato ili prozore koji su, istovremeno, i vrata, kao na slici Leonore Karington, ili mnoštva prolaza koja, iluzionistički, umnožavaju hodnike, sobe, različite odaje u kojima se, lavirintski izgubljeno, junakinja kreće. Svi ti prostori predstavljaju interiorizaciju svesti i odraz su psihološkog stanja u kome se glavna protagonistkinja nalazi. U pitanju je uvek introspektivni aspekt enterijera.
Henri se nasmešio i rekao: Vi ste stvorili u sebi veoma lepu predstavu o opatiji?
Jesam, zaista. Zar to nije divno staro mesto, upravo onakvo o kakvim se čita u knjigama?
A jeste li spremni na sve one strahote sa kojima se možete sresti u građevinama „o kakvima se čita“? Da li je vaše srce dovoljno hrabro? Da li imate živce koji mogu podneti pomične zidove i goblene?
Oh, da, mislim da se neću tako lako uplašiti; biće toliko ljudi u kući, a osim toga, ona nikada nije bila nenastanjena i godinama napuštena.
Ne, zaista nije. Nećemo morati da korak po korak ispitujemo put do predsoblja, nejasno osvetljenog poslednjim ugarcima vatre u kaminu, niti ćemo biti prisiljeni da prostiremo ležaje na podu sobe bez prozora, vrata ili nameštaja. Ali treba da budete svesni toga da kad god neka mlada žena (bilo kakvim povodom) bude pozvana da prenoći u kući takve vrste, uvek biva smeštena daleko od ostale porodice. Dok se oni povlače u svoj deo kuće, Doroteja, stara ključarka, ceremonijalno je vodi uz dugo stepenište i kroz mnoge mrčne hodnike u sobu koju niko nije upotrebljavao otako je u njoj, pre dvadeset godina, umro neki dečak. Hoćete li moći izdržati takvu ceremoniju? Neće li vas razum izdati kada se nađete sami u toj sumornoj sobi, suviše prostranoj i širokoj za vas, osvetljenu slabim zracima jedne lampe koji jedva dopiru do uglova, sa zidovima prekrivenim goblenima koji predstavljaju ljude u prirodnoj veličini i krevetom zastrtim tamnozelenom čojom ili crvenim somotom tako da liči na mrtvači odar. Neće li vam srce popustiti?
Muškarci su, uglavnom, odsutni sa slika nadrealističkih. Na njima vidimo žene koje su, svaka na svoj način, vrlo zanimljivo obučene, i sa neobičnim frizurama. Na autoportretu Leonore Karington vidimo bujnu kosu devojke koja je u društvu hijene, inače životinje koja se često pojavljivala u njenom slikarstvu, kao i pričama, sa igračkom drvenog belog konja koji pluta u vazduhu iznad njene glave i bujno naelektrisane kose, koja kao da je izvor i sadržalac njene energije, uz zelenu jaknu, dok u polju, u prostoru van sobe, vidimo belog konja u kasu, koji kao da je oživela verzija drvenog konja iz sobe.
Slika Rođendan Dorotee Taning bavi se motivom udvajanja, dopelganger temom ali premeštenom u sliku enterijera. Kao da se svest devojke sa neobičnom suknjom i otkrivenim grudima umnožava i prepliće kao hodnici i vrata koja vidimo iza nje. Oni mogu biti njen autoportret u godinama koje dolaze. Krilato biće pod njenim nogama je pratilac, poput psa, na putovanju koje sledi. Njena nagost predstavlja, zapravo, izloženost, ranjivost i neizvesnost. Pošto se slika zove Rođendan možemo ju tumačiti u tom kontekstu. No, da nemamo taj naziv, verovatno bismo ju lišili konotacija koje se odnose na godine devojke, zrelost i starenje. Kada smo već kod devojaka i mladosti u kontekstu nadrealističkih elemenata gotik romana možemo, za trenutak, zastati i ove slike, kao i tradicionalne predstave Ostinove, pa makar one bile i parodija, porediti sa jednim modernim gotik delom, novelom (kratkim romanom) Aura meksičkog pisca Karlosa Fuentesa koji je objavljen 1962. godine. U centru zbivanja je Aura, neobična devojka koja stanuje u napuštenoj vili sa staricom i mladić, istoričar, koji dolazi u njihovu kuću. Teme udvajanja, avetinjski prazne kuće, seksualnosti i potrage nedvosmisleno su prisutne. To je izvanredan literarni nastavak, psihološki složenije a jezgrovitije uobličen, gotik preokupacija iz 18. i 19. veka.
Kako ćete bojažljivo razgledati nameštaj u vašoj sobi! I, šta ćete otkriti? Ne stolove, toaletne stočiće, ormane za odeću ili komode, nego možda na jednoj strani ostatak razbijene laute, na drugoj glomazni sanduk koji nikakva snage ne bi mogla da otvori a iznad kamina portret nekog viteza, čije će vas crte privlačiti da nećete moći oči odvojiti od njega. Za to vreme će Doroteja, na koju će vaš izgled učiniti ništa manji utisak, zuriti u vas sva van sebe od uzbuđenja i, konačno, izgovoriti nekoliko nerazumljivih aluzija. Da bi vas ohrabrila, daće vam na znanje da ovaj deo opatije u kojem stanujete sigurno obilaze duhovi i obavestiće vas da u toku noći nećete moći dozvati nikoga od posluge. Tim srdačnim rečima će se oprostiti i klanjajući se otići. Vi ćete slušati kako u daljini zamire zvuk njenih koraka sve dok do vas ne dopre njihov poslednji odjek. I kad sa strahom u srcu potrčite da zaključate vrata, otkrićete sa užasom da na njima nema brave.
Pošto savladate vaš nesavladivi strah od kreveta, leći ćete da se odmorite i provedete nekoliko sati u nemirnom snu. Ali druge ili treće noći po vašem dolasku, verovatno ćete doživeti strahovitu buru. Tutnjava gromova, tako snažna da će vam izgledati da se cela zgrada trese iz temelja, odjekivaće iznad okolnih planina – i za vreme jednog od strahovitih udara vetra koji će ga pratiti učiniće vam se da primećujete da se jedan deo zavese mnogo snažnije kreće nego ostali. Nemoćni, svakako, da potisnete svoju radoznalost u trenutku tako pogodnom za njeno zadovoljenje, smesta ćete ustati, ogrnućete se svojom kućnom haljinom i poći ćete da otkrijete tajnu. Posle veoma kratkog traženja otkrićete u tapiseriji prorez načinjen tako vešto da izmakne i najpažljivijem oku, i kad ga rastvorite, smesta ćete ugledati vrata, osigurana samo debelim šipkama i katancem, koja ćete sa malo napora uspeti da otvorite. Zatim ćete sa lampom u ruci proći krozu njih i stupiti u malu, nadsvođenu sobu.
Za gotik imaginaciju predmeti koji ispunjavaju zatvorene, skoro klaustrofobične prostore bez svetlosti, sa uvek naglašenim mirisima memle i vlage, su podjedanko važni kao i same sobe. Međutim, njihova funkcija je lišena simbolike u samim romanima, što možemo videti na osnovu odlomaka Ostinove, ali ne mora nužno biti tako na platnima nadrealističkih slikarki. U romanima, predmeti su u funkciji pokretanja radnje, asocijacija i deskripcije, pre nego kontemplacije i posrednog sugerisanja na prisustvo nečega što nije direktno (po)kazano.
Na slici Remedios Varo vidimo vitku žensku priliku u odelu harmoničnih i komplementarnih boja peska, boja primarne materije i zemlje, kako sedi za svojim stolom. Duhovi su u zidovima, a kupole njene odaje, ateljea i laboratorije podsećaju na renesansne odaje u koje su slikari smeštali svece, Avgustina ili Jeronima. Ženski duhovi iz samih zidova doprinose muzici koju žena melanholičnog izraza lica zajedno sa njima stvara. Njene note su lišće, školjke, latice i oblici od papira. Vidimo da se i pločice poda te odaje pomeraju i da iz njega izlaze lelujave tkanine, papiri, cveće i korov. Kovčezi, stolice, fioke i zavese su važan segment ove slike ali mi se najvažnijim čini krevet. On deluje kao da je u obliku crvenih usana i nalazi se na vrhu police za knjige, u samom centru slike. Krevet deluje kao jaje, kao kapsula za snove do koje se dolazi lelujavim merdevinama. Kao da tužna pesma izlazi iz ove odaje, dok sva četiri elementa jesu upregnuta u njeno stvaranje.
Postoji tajni podzemni hodnik koji spaja vašu sobu sa kapelom sv. Antuna koja se nalazi svega dve milje daleko od opatije. Zar biste mogli da odustanete od takve avanture? Ne, vi ćete stupiti u malu nadsvođenu sobu i kroz nju u nekoliko drugih a da ni u jednoj ne primetite nešto naročito. U jednoj biste možda mogli naći kamu, u drugoj nekoliko kapi krvi, u trećoj ostatke neke sprave za mučenje, ali pošto u svemu tome neće biti ničeg neobičnog u vašoj lampi će dogorevati poslednje kapi ulja, krenućete natrag u svoju sobu. Međutim, kad budete prolazili kroz malu nadsvođenu sobu vaše oči će privući jedan veliki staromodni orman od abonosovog drveta i zlata, koji ranije niste primetili iako ste dobro razgledali sav nameštaj. Terani neodoljivim predosećanjem, željno ćete mu pristupiti, otključati njegova dvokrilna vrata i pretražiti svaku policu, ali dugo nećete naći ništa značajnije – možda ništa, osim povelike gomile dijamanata. Najzad ćete, ipak, dotaknuti neku tajnu oprugu, na šta će se otvoriti skrivena unutrašnja pregrada i pojaviće se svitak papira. Vi ćete ga uzeti – sadržaće mnogo stranica rukopisa – i požurićete sa ovim dragocenim blagom u svoju sobu, ali jedva ćete stići da pročitate: „O, ti, ma ko bio, u čije ruke su pali ovi zapisi nesrećne Matilde“, kada će se vaša lampa naglo ugasiti i ostaviti vas u potpunom mraku.
Najzad, ono što izostaje na priloženim slikama, a to je raščaravanje sveta, jer na njima nedorečenost, začuđenost, nadrealnost i fantazija opstaju, u romanu Džejn Ostin biva, naprotiv, istaknuto. Začaranost i magija sveta bivaju dekonstruisane i razobličene.
Nije joj se učinilo da povetarac donosi uzdahe ubijenih, nije donosio ništa gore od guste kiše koja je sipala.
Prozori koje je očekivala da vidi sa posebnom nadom i pouzdanjem jer je čula iz generalovog razgovora da ih je brižno i sa poštovanjem sačuvao u njihovom gotskom stilu, ipak nisu odgovarali onome što je sebi u mašti dočarala. Bili su sačuvani šiljasti lukovi – njihov oblik jeste bio gotski – ali svako staklo je bilo tako veliko, tako čisto, tako svetlo! Za maštu koja je očekivala prozore podeljene na sićušna okna, masivne kamene radove, obojena stakla, prljavštinu i paučinu, razlika je bila veoma potresna.
Ketrin je bio dovoljan samo trenutan pogled da dođe do zaključka da njena sobe uopšte ne liči na onu koju joj je opisao Henri. Nije bila nesrazmerno velika i u njoj nije bilo goblena i somota. Zidovi su bili obloženi papirnim tapetama, pod je bio prekriven ćilimom, prozori nisu bili ništa manje savršeni i mračniji nego dole u dnevnoj sobi. Nameštaj je bio lep i udoban a izgled sobe u celini bio je daleko od toga da bude tmuran.
Pogledala je oko sebe po sobi. Učinilo se da se zavese na prozoru kreću. To nije moglo biti posledica ničeg drugog nego naleta vetra, koji je prodirao kroz šupljine u prozorskim kapcima.
Ketrinino srce je brzo udaralo ali hrabrost je nije izdala. Sa obrazima rumenim od nade i očima raširenim od radoznalosti, uhvatila je prstima ručicu jedne fioke i povukla. Bila je potpuo prazna. S manje uzbuđenja i još većom radoznalošću otvorila je drugu, treću, četvrtu – sve su bile potpuno prazne. Nijedna nije ostala nepretražena, ali ni u jednoj nije bilo ničega.
Kao na kraju svakog razvojnog putovanja, junakinja shvata da je stvarnost pobedila umetnost i da jedinstvo između stvarnosti i očekivanja junakinje može biti postignuto samo ako se junakinja odrekne očekivanja, ma odakle ona dolazila. Sobe nisu onakve kakvima ih je doživela čitajući romane ili slušajući svog sagovornika. Zavese se kreću zbog vetra a ne jer ih duhovi pokreću. Svet je prozaičan. Prozori su čisti a saloni opremljeni savremenim nameštajem. Ostinova je okrutna prema svojoj junakinji. Njena kosa nije poput frizura portretisanih na platnima Leonor Fini ili Leonore Karington. Pre kao da je pokisla. Slikarke svoje portretisane prikazuju sa bujnim, naelektrisanim kosama u kojima kao da se sva njihova energija i spremnost da prigrle iskustvo nakupila. Njihove izvanredne toalete, uz tela, svedoče o seksualnosti, potrazi i samospoznaji kroz mnoštvo iskustava koja ne bivaju izneverena jer svoja utemeljenja nisu pronašla u magičnim ali, samim tim, zavaravajućim pojavama kao što su knjige.
Citati: Džejn Ostin, Nortengerska opatija, preveli Smiljana i Nikola Kršić, Liber Novus, Beograd, 2016.
Slike: Dorotea Taning, Mala noćna muzika, 1943; Leonor Fini, Hekatina raskršća, 1978; Leonora Karington, Autoportret (Inn of the Dawn Horse), 1938; Dorotea Taning, Rođendan, 1942; Remedios Varo, Harmonija (Autoportret), 1956; Leonor Fini, Terasa, 1938.
U nastavku sledi infografika koja na odličan način raspoređuje sve odlike gotske kniiževnosti. Njeni autori su Adam Frost i Zenia Vasiliev (Guardian)
A . A . A 