Nensi Armstrong: „Gotski elementi u romanima Džejn Ostin“

Nortengerska opatija je rukopisni prvenac (1794), ali poslednji objavljeni veliki roman (1818) Džejn Ostin. Budući da je pisan i revidiran u vreme kad je vladala pomama za gotskim romanima, šaljivo poigravanje s Tajnama Udolfa En Redklif na stranicama romana Ostinove navelo je akademsku i kritičarsku javnost da njene romane svrstaju u pobornike avgustinske razboritosti i umne visprenosti prezrivo nastrojene prema iracionalnosti sentimentalne knji­ževnosti uopšte, a posebice prema neobuzdanim uzletima gotskog romana. Nastavljajući tamo gde je feminističko prisvajanje sentimentalne književnosti stalo tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, Klaudija Džonson nas poziva da razmotrimo da li je Nortengersku opatiju moguće tumačiti pre kao odbranu Redklifove nego kao satiru na njen račun, pri čemu Džonsonova postavlja pitanje kojim i ja želim da se pozabavim: „Da li se i Džejn Ostin može smatrati autorkom gotskih romana?“ (Johnson 2003: IX). Za razliku od sažete visprenosti karakteristične za stil Džejn Ostin, gotski roman, baš kao i sentimentalna proza, naginje ka blagoglagoljivosti i ekstravagantno konvencionalnom što dovodi do toga da ljudska osećanja i postupci prelaze granice razuma i pristojnosti (Walpole: 10). Naizgled „sabotirajući“ pomenute tehnike, smatra Džonsonova, Nortengerska opatija ih zapravo prevodi u svakodnevni govor i međuljudske odnose čime udahnjuje čuvstvenu energiju u roman manira (Johnson 2003: IX). No, ako se Nortengerska opatija zaista podsmeva gotici, kako onda treba shvatiti satirični odnos prema Redklifovoj? Da li je na osnovu ovog romana moguće izvesti paradigmu za tumačenje onih romana Džejn Ostin koji su se pojavili tokom dvadeset i pet godina koliko je prošlo od prve rukopisne verzije Nortengerske opatije do njegovog objavljivanja? Ovaj ogled upravo nastoji da pokaže kako je to moguće. Nastavite sa čitanjem

O tri engleska gotik romana

Ova objava donosi dva znanja.

Prvo je profesora Džona Bovena o ključnim motivima gotskog žanra, izloženo kroz priloženi video, kratak uvod o fenomenu književnosti nastale u 18. veku.

Drugo je profesora Džona Mulana. Odlomci priloženi u nastavku objave, kao i fotografije prvih izdanja knjiga, preuzete su sa sajta Britanske biblioteke i nalaze se u Mulanovom eseju The Origins of the Gothic čije sam delove za ovu priliku prevela.

Oni mogu da posluže kao uvod i smernica za dalja istraživanja ovog književnog fenomena, naročito u kontekstu (proto)romantičarskih tema. Nastavite sa čitanjem

Džon Boven o romanu „Orkanski visovi“

Profesor engleske književnosti, Džon Boven, o kome je bilo reči u tekstu O tri engleska gotik romana, ovoga puta govori o elementima specifičnog prostora koji se uklapa u gotski senzibilitet romana Orkanski visovi.

O romanu sam pisala i ja, iz ugla teme kojom se već dugo bavim, a koja se tiče različitih oblika koje junaci dati kao putnici u književnosti 18. i 19. veka zadobijaju. Tim povodom pisala sam o Hitklifu, junaku romana Emili Bronte, u tekstu pod nazivom Putnik Hitklif.

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

Engleska spisateljica Dafne di Morije 1938. godine objavila je svoj najuspešniji roman „Rebeka“ koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspence – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi.

Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola i En Redklif. „Zamak Otranto“, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je prvi put 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. En Redklif napisala je ukupno šest romana The Castles of Athlin and Dunbayne, Gaston de Blondeville, The Italian, The Mysteries of Udolpho, The Romance of the Forest, A Sicilian Romance. Volpolova dela kamen temeljac su gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, vredi pomenuti i sestre Bronte kao spisateljice koje su kroz svoje romane afirmisale određene elemente ovog žanra.

Kao što se po samim naslovima može zaključiti jedna od bitnijih odlika gotskog žanra jesu izmešteni prostori koju upućuju na davninu i daljinu, povratak srednjem „maračnom“ veku koji su preromantičari obožavali da idealizuju kroz arhitekturu i viteške priče. Shodno tome, većina radnji gotskih romana dešava se u udaljenim, napuštenim, ruiniranim građevinama čiji hodnici i krila kriju mračne tajne, aveti koje prolazniku kroz iskričavi plamen sveće poručuju da tajne njihove smrti tek treba razotkriti. Naravno, preterivanja i sentimentalnost dozvoljeni su i, takođe, čine još jednu bitnu odliku žanra. No, najpoznatija je zapravo sama forma. Gotik žanr retko u literaturi pronalazi svoj oblik van forme romana. To mu je isprva I davalo status u okviru određene literarne tradicije.

Roman je kao forma tokom duge evropske literarne tradicije nailazio na snažne otpore. Sve što je bilo van stiha nije bilo delo koje je stvorio poeta doctus, učeni pesnik koji sledi pravila akademije koja ih je nametala oslanjajući se na antičke rimske poetičare Horacija i Kvintilijana i, naravno, pre njih grčkog filozofa Aristotela. Roman je kao forma postojao u antici ali tek pisci poput Servantesa ili, kasnije, Defoa svojim delom ustoličiće roman kao oblik u koji je ukalupljen sadržaj relevantnog značenja. Danas stvari stoje potpuno drugačije i osim romana, sve druge forme su poprilično marginalizovane i daleko ređe. Nastavite sa čitanjem

Роџер Лакхрст о Стокеровом роману „Дракула“

Akvarel Viktora Igoa

Акварел: Виктор Иго

Моје путовање Румунијом допринело је поновном откривању и интересовању за Стокеров роман Дракула, књижевном бисеру викторијанске ере, школском примеру литературе о вампирима, достојног наследника готских романа 18. века.

Ирског писца Брема Стокера инспирисао је румунски кнез Влад Цепеш, окрутан у борби против Турака, али ни приближно колико му је каснија легенда додала. Историјска личност у литератури је познатија под именом Дракула, а о којој је, на основу Стокеровог романа, уметничко сведочанство оставио и редитељ Френсис Форд Копола кроз филм Дракула.

На наредном снимку моћи ћете да чујете Роџера Лакхрста, уредника оксфордске серије посвећене класичној литератури, како говори о рецепцији овог дела у нашем времену, његовом статусу у популарној култури и новим тумачењима која не изостају. Наставите са читањем

Путник Хитклиф

Оркански висови, једино дело Емили Бронте, готска је поема у прози. Дуго већ, по речима Владиславе Гордић-Петковић, овај роман има завидну читалачку и критичку репутацију захваљујући „готово неодрживој позицији на тромеђи трагедије освете, бајке и грађанског романа“. Nastavite sa čitanjem

Путник Франкенштајн

Роман Франкенштајн, дело готског жанра, Мери Шели пише 1818. године, исте године када настаје и Фридрихова слика Путник у мору магле и када Џорџ Гордон Бајрон пише Дон Жуана. Романтизам је на врхунцу.

Готски роман идеализује доба витештва, специфично третира просторе у којима се одвијају догађаји, глорификује рушевине. Nastavite sa čitanjem