Pet pesama Artura Remboa

PIJANI BROD

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena. Nastavite sa čitanjem

Artur Rembo: „Noć u paklu“

Jean Louis Forain - Rimbaud, 1872

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije! Nastavite sa čitanjem

Đorđo de Kiriko i dosadna podneva detinjstva

Tko je nekada nosio prvo sunce po dvorištima
nikad sasvim ne ostavlja ovaj život u predgrađima.

Pišući o de Kiriku osvrnuću se na svoje detinjstvo. Njegove slike uvek me sećaju na duga letnja podneva, na tišinu i tajnu. Svaki umetnik neraskidivo je povezan sa tim dobom svoga života kao sa nezamenjivom riznicom inspiracije i vrela tajni koje, kasnije, kroz svoje stvaralaštvo pokušava, poput klupka, da odmrsi. Nastavite sa čitanjem

Autoportreti Fride Kalo

Frida Kahlo (1907-1954), Autorretrato con Traje de Terciopelo, 1926

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Rafala Olbinskog

olbinski_rafal_cyrulik_sewilski_b

Savremeni poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su kao ilustracije korišćeni za najave operskih predstava, dela klasične muzike koja su izvođena u muzičkim kućama širom sveta. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Minotaur“

Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine u kome su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Andre Breton i Pierre Mabille. Nastavite sa čitanjem

Iz sveske Andre Bretona

Ova stranica pripadala je albumu Andre Bretona. Na njoj su veliki francuski pesnici 19. veka: Viktor Igo, Žerar de Nerval, Artur Rembo, Šarl Bodler i kompozitor Žak Ofenbah. Sve fotografije (osim Remboove, verovatno) načinio je Feliks Nadar.

Svi umetnici uticali su na Bretonove nadrealističke manifeste, on je u njihovom stvaralaštvu, i ne samo njihovom, pronalazio misli, preteče za svoja shvatanja novog načina stvaranja umetnosti, koje je bilo i pod značajnim uticajem pshioanalize Sigmunda Frojda. Nastavite sa čitanjem

Grupa nadrealista na slici Maksa Ernsta

Na slici, koja je više nalik snu, prikazana su tela koja lebde u prostoru koji podseća na površinu Meseca. Na njoj nisu prikazani samo pripadnici grupe nadrealista već i njihov veliki uzor, Fjodor Dostojevski, ali i Rafael, renesansni majstor. Jedina žena na slici je fatalna i frivolna Gala Elijar, prva supruga Pola Elijara, a kasnije muza i životna saputnica Salvadora Dalija. Vidimo ju sasvim desno na slici, vitku, u haljini i sa frizurom tipičnim za dvadesete godine 20. veka. Nastavite sa čitanjem

Прва филмска адаптација романа „Алиса у земљи чуда“

Прву филмску адаптацију романа енглеског писца, фотографа и математичара Луиса Керола 1903. године снимили су Сесил Хепворт и Перси Стов. У улози Алисе нашла се глумица Меј Кларк, док је Белог зеца и Краљицу глумила редитељева супруга. Филм се састоји из пет сцена чији се наслови појављују у филму, на тај начин сугеришући делове текста који се тренутно одвијају. То су: Nastavite sa čitanjem

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Жуте љубави“

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Le poete contumace (The rebel poet)

Серија текстова која се односи на Далијеве мање познате радове, цртеже и графике који су у функцији илустровања другог уметничког дела се наставља. Овога пута Далијеву десну страну мозга инспирисала је књига „Жуте љубави“, Les Amours Jaunesзбирка песама француског уклетог песника Тристана Корбијеа кога је Пол Верлен уврстио међу чувене „Уклете песнике“,  Poètes maudits Nastavite sa čitanjem

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Aлиса у земљи чуда“

Недавно сам наишла на фотографију у чијем је центру људска глава. Лева страна главе била је беле боје (са нијансом сиве). Десна страна није била приказана као кохерентна, већ као заустављени или успорени снимак одређене воћкe која се распрсла услед метка који ју је погодио. Nastavite sa čitanjem

Апсурд и деца: Луис Керол, Данил Хармс и Јан Шванкмајер

Аутопортрет Луиса Керола из 1856. године

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби: са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу јер – у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Математичар Чарлс Доџсон, нама данас познатији као писац Луис Керол, био је духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које речи покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити.

Сличност између Луиса Керола и Данила Хармса увидела сам када сам читала руског писца, конкретно – писмо које је упутио сестри поводом рођендана њеног детета. Други подстицај за овај текст јесте радозналост: како се једно дело, творевина једног уметника, преобликује у уму другог. Какав облик једно дело задобија када се нађе иза огледала, иза очију свог посматрача. У том случају адекватан пример је Керолова надреална и нонсенс песма Јabberwocky, написана 1872. у склопу романа Алиса с оне стране огледала, на основу које је чешки редитељ Јан Шванкмајер снимио кратки филм 1971. године.

 

 

Хармсово писмо од двадесет осмог фебруара 1936. (написано дан после Кероловог рођендана), упућено његовој рођеној сестри, Јелизавети Ивановној, сведочи о томе колико је писац превазишао сопствене домете ироније, нарочито када пише да је кратким и јасним реченицама у стању да изрази своју дубоку мисао, иако је иста, заправо, једна једина реченица, развучена преко читаве стране, претерано афектирана и пуна дигресија.

Драга Лиза,

Честитам Кирилу његов рођендан, а такође честитам његовим родитељима успешно обављање плана који им је прописала мајка природа, а који се тиче васпитања људског изданка, што не уме да хода до двогодишњег узраста, а онда временом почиње да руши све око себе и, најзад, кад достигне млађи предшколски узраст да туче по глави волтметром украденим из очевог писаћег стола, своју сломљену мати, која не успева да се склони од прилично вешто изведеног напада свог још незрелог детета, што у свом незрелом мозгу већ замишља како ће, пошто среди родитеље, сву своју високопроницљиву пажњу да усмери на деду, побелелог од седих власи, и тиме докаже за своје године изузетно развијену интелигенцију, у чију част ће се 28. фебруара и скупити којекакви обожаваоци ове одиста необичне појаве, а међу којима се, на моју велику жалост, не могу наћи и ја, будући да се у датом тренутку налазим у стању напетости на обали Финског залива, дивећи се мени својственој још од детињства способности да, зграбивши челично перо и умочивши га у мастило, кратким и јасним реченицама изразим своју дубоку и често чак, у неком смислу, веома узвишену мисао.

На трагу смо јаког апсурда, надреализма, нелогичности, нонсенса, непријатности, нелагоде. Керол, Хармс и Шванкмајер доприносе овој теми, али на примеру деце, што је посебно осетљиво поље, налик првим кадровима Шванкмајеровог кратког филма где видимо нечију руку како удара по дечијој гузи или откинуте делове лутке које девојчица сипа у свој тањир. Треба поменути да је овај чешки редитељ снимио и филм по мотивима Кероловог најпознатијег романа Алиса у земљи чуда који је објављен 1865. године.

Луис Керол се, осим математиком, бавио и фотографијом. Познати су његови радови Алис Лидел, девојчице која је била инспирација за два најпознатија романа, Алиса у земљи чуда и Алиса с друге стране огледала (роман је објављен шест година након прве књиге, 1871). Алис Лидел је рођена 1852. године и била је ћерка Кероловог познаника. Када је имала десет година, лета 1862. године, Доџсон је са њом и њеним сестрама био у чамцу. Пошто је деци било досадно, молили су га да им исприча неку причу и тада је оно што ће касније ући у роман било испричано. Пошто је завршио своју књигу, Доџсон (Керол) је рукопис поклонио Алиси Лидел. Пре овог догађаја, Керол је начинио више њених фотографија.

Цитат: Данил Хармс, Нула и ништа, превод Корнелија Ичин, Логос, Београд, 2007.

Извор фотографија: The Met, Wikimedia

Луис Керол, „Алис Лидел као просјакиња“, 1858.

Луис Керол, „Алис Лидел у својој најлепшој хаљиници“, 1858.