Слике Љубе Поповића као рефлексија разбијеног огледала

Он осећа одбојност према маски јер иза ње препознаје ништавило.

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том корпусу не могу нарочито допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући есеје о њему, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и времена у коме ствара.

Његoве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала пред слсике, монументална платна на којима су биле сцене разбијеног огледала, све је постало другачије. Покајала сам се због свог првобитног неповерења. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Карлоса Фуентеса

Доротеа Танинг, „Рођендан“, 1942.

– Седи на кревет, Фелипе.
– Да.
– Хајде да се играмо. Ти да не радиш ништа. Све препусти мени.

Посађен на кревету, покушаваш да разазнаш одакле допире та расута опално-млечна светлост, која ти једва допушта да издвојиш ствари, Аурино присуство, од златасте измаглице која их обавија. Она ће те гледати док увис дижеш поглед, док тражиш извор те светлости. По гласу знаш да клечи пред тобом:

– Небо није ни високо ни дубоко. Оно је истовремено над нама и под нама.

Скинуће ти ципеле, чарапе, и помиловаће твоје босе ноге.

Осетићеш како ти млака вода запљускује стопала, како их крепи, док те она пере неким грубим платном, кришом баца погледе на Христа од црног дрвета, најзад се одваја од твојих ногу, узима те за руку, кити се пупољцима љубичица по распуштеној коси, прима те међу своје руке и певуши ту мелодију, тај валцер што играш с њом, препуштен шапату њеног гласа, окрећући се у лаганом, свечаном ритму, у коме те она води, без склада са полетним покретима њених руку које ти раскопчавају кошуљу, мазе те по грудима, трагају по твојим леђима, заривају се у њих. И ти, такође, певушиш ту песму без речи, ту песму што се спонтано рађа у твом грлу: њих двоје се врте, сваким кругом све ближи постељи; ти гушиш нејасну песму својим изгладнелим пољупцима на Ауриним уснама, зауздаваш игру својим нестрпљивим пољупцима по Ауриним раменима, по Ауриним грудима. Наставите са читањем

Artur Rembo: „Noć u paklu“

jean-louis-forain-rimbaud-1872.jpg

Žan-Luj Foren, „Portret Artura Remboa“, 1872.

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije!

I to je još život! – Ako je osuda večita! Čovek koji želi da se obogalji zaista je osuđen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto nevinašce! – Pakao ne može da napadne pagane. – To je još uvek život! Slasti prokletstva biće docnije još dublje. Hoću zločin, brzo, neka padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, ali ćuti… Sramno je to prebacivanje ovde: Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta! Dosta s tim zabludama što mi ih šapuću, s tom magijom, lažnim mirisima, detinjastom muzikom. – Kad pomislim da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman sam za savršenstvo… Oholost. – Koža na mojoj glavi sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero na stenama, mesečina, kad je zvonik izbijao dvanaest.. Đavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device! Užasava me moja glupost. Nastavite sa čitanjem

Đorđo de Kiriko i dosadna podneva detinjstva

Tko je nekada nosio prvo sunce po dvorištima
nikad sasvim ne ostavlja ovaj život u predgrađima.

Pišući o de Kiriku osvrnuću se na svoje detinjstvo. Njegove slike uvek me sećaju na duga letnja podneva, na tišinu i tajnu. Svaki umetnik neraskidivo je povezan sa tim dobom svoga života kao sa nezamenjivom riznicom inspiracije i vrela tajni koje, kasnije, kroz svoje stvaralaštvo pokušava, poput klupka, da odmrsi. Ni mirisi ni zvuci poznate pesme (oni najlakše poništavaju granice vremena) ne bi me tako mogli podsetili na to doba kao što mogu slike ovog umetnika.

Patnja nije nužni preduslov, ukoliko se prethodno pretpostavi da je neko rođen da bude umetnik (a ja verujem u tu vrstu predodređenosti), da biste bili umetnik, a posebno da biste bili dobar umetnik. Dobar umetnik je kategorija koju nije moguće definisati, to je u potpunosti apstraktan pojam i zavisi od mnogobrojnih faktora koji su van samog umetničkog dela i autorove ličnosti. Najbolji odreditelj vrednosti dela je vreme, a ono sa sobom, u sebi, nosi različite duhove i kriterijume. Svako ima svoj biološki sat, pa tako i umetničko delo. Neko odmah biva prepoznato, neko tek nakon nekoliko vekova. Neko nikada, što je najčešći slučaj.

Patnja, ta romantičarska zabluda, nije neophodna, ali ukoliko bih morala da definišem šta je to što čini nekog umetnika umetnikom i šta je to što mu esencijalno pomaže u stvaralaštvu, onda bih svakako rekla da je to dosada. Onaj umetnik koji nije u svom životu osetio egzistencijalnu kugu koju zovemo dosadom, a koja nije nedostatak obaveza već je nedostatak smisla, taj ne može, po mom mišljenju, ništa uraditi sa svojim darom i sa svojim radom (dar i rad stoje u odnosu 15% naspram 85%). Tokom bolesti se ne može raditi, ali se savršeno halucinira, povezuje, simbolički uzima u odnos doživljeno. Takođe, tokom bolesti snovi su intezivniji. Da bismo, kasnije, dobro pisali o nekom predmetu, mi moramo da prestanemo da se interesujemo za njega. Zatim, moramo da izađemo iz groznice, moramo da ozdravimo. Dakle, sve doživljeno u umetničkom delu manifestuje se mnogo kasnije. Neko nikada ne uobliči ono što nosi u sebi, ali oni koji uspeju, to ne učine nikada u datom stanju krize. Tek kasnije slike postaju jasnije, emocija nema (one uvek odmažu umetniku, emocije su još jedna zabluda), tek kasnije jasnije se konceptualizuje doživljeno. Nastavite sa čitanjem

Autoportreti Fride Kalo

c09c4054afbf1e83aefec3dc95512655.jpg

Frida Kalo, „Autoportret“, 1926.

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Ličnost Fride Kalo postala je deo potrošačkog miljea, mentaliteta koji koristi sliku kao sliku, a ne sliku kao simbol. Mnogi znaju da je ona slikarka, ali ne bi znali puno da kažu o njenoj umetnosti. Umetnik je bitan, ali ne i njegovo delo, što je poseban vid paradoksalnosti, ali ne tako neobičan u sferi konzumerizma. Mnogi ne znaju ko je ona, ali imaju majicu sa njenim likom. Frida Kalo je primer jedne od najštetnijih zloupotreba koje su se desile nekom umetniku. Potpuna eksploatacija lika, nimalo razumevanja dela, uklapanje u neoliberalne tržišne procese, bez imalo svesti o realnom liku i njegovom pravom značaju. Feminizam našeg doba (a on se razlikuje od feminizma Virdžinije Vulf, Simon de Bovoar, Doris Lesing ili Kamil Palje) prigrlio je Fridu Kalo za svoju ikonu. Frida Kalo deo je problema koji feminizam našega doba podrazumeva. Problema zato što insistira na narativu žrtve i zato što je duboko novčano motivisan.

Frida Kalo je bila komunista (komunistkinja?). Poznat nam je njen iscrtani mider, na njemu su srp i čekić. Poznat je portret Staljina koji je načinila ljubavnica Lava Trockog na kome Staljin više liči na Ničea nego na sebe. Poznat je Fridin Autoportret sa Staljinom i njena slika Marksizam će ozdraviti bolesne. Poznat je njen prezir prema američkom industrijskom društvu, sukob njenog supruga, Dijega Rivere, sa Rokfelerom, čiji je hol Rivera iscrtao, a koji je kasnije srušen zbor problematičnih komunističkih motiva. Poznato je Fridino aktivno učestvovanje u Komunističkoj partiji, učešća u štrajkovima, protestima, pisanja pamfleta, programa i govora. Ta žena nije bila nemoćna, bolesna i prevarena, što je, čini se, dominantan narativ o njoj, uz onaj marksistički, koji je površno shvaćen. Frida nije bila komunistkinja iz salonskog stana u četvrtom arondismanu (Pikaso kao član Komunističke partije, Margerit Diras i podrška pariskih salonskih levičara Staljinu ili italijanska krilatica Cina è vicina, Kina je blizu – sreća njihova pa nije bila blizu u trenutku kada je Mao, od 1958. do 1962, bio odgovoran za smrt četrdeset pet miliona ljudi!) već žena koja je svakodnevno bila u dodiru sa narodom ophrvanim užasom (postkolonijalnih) društvenih nepravdi. Frida Kalo nije propuštala priliku da pored sebe stavi skulpturu iz prekolumbovskog Meksika, to nam mnoštvo njenih fotografija svedoči koje su, između ostalih, načinili Imogen Kaningam, Nikolas Marej, Žizela Frojnd, Tina Modoti, Giljermo Kalo (njen otac), Antonio Kalo (njen nećak). Naivna umetnost, kao deo folklora, kao deo narodnog stvaralaštva, ima značajan inspiracijski potencijal za avangardu. Nadrealizam, kao jedan od avangardnih modela, bio je izam u koji je smešteno Fridino delo, iako su njene slike, mahom, inspirisane narodnom kulturom, verovanjima i simbolima Asteka. Fridin komunizam je iz naroda, on dolazi direktno sa pijace a ne iz salona. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Rafala Olbinskog

olbinski_rafal_cyrulik_sewilski_b

Savremeni poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su kao ilustracije korišćeni za najave operskih predstava, dela klasične muzike koja su izvođena u muzičkim kućama širom sveta.

Olbinski koristi motive koji asociraju na nadrealističke prikaze, ali nikada nije zauman, nejasan, neprijatan, apsurdan. Prikazano je uvek u direktnoj vezi sa samom radnjom muzičkog dela ili njegovim implikacijama na društvene, lične ili intelektualne događaje epohe u kojoj je nastalo ili na koju se sadržajem odnosi.

Figuracija je dominantna na ilustracijama Olbinskog. Ipak, sve konkretno i čulno, jasno načinom prikaza i međusobnog kombinovanja motiva, upotrebom boje, samim stilom crtanja, izraz je bajkovite fantazije umetnika. Ove ilustracije podsticaj su za sanjarenje, kao uz bajke, ali i preslušavanje dela na koja se odnose.

I za kraj, jedna veza Olbinskog sa nama: njegove ilustracije mogli smo videti, ne na operskim plakatima, već nekoliko puta na naslovnim stranama Politikinog zabavnika. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Minotaur“

2235a47b42ba8004b15f90a6a441d7aa.jpg

Deveti broj časopisa „Minotaur“ koji je ilusztrovao Anri Matis

Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine u kome su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Andre Breton i Pjer Mabij.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, do Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Rene Magrit jednom prilikom i portretisao. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Manu Reju

Da bismo bolje razumeli umetnost Mana Reja moramo, za početak, citirati jednu izjavu koja stoji kao stvaralački kredo njegove umetnosti:

Oduvek su bile prisutne dve teme u svemu što sam radio: sloboda i zadovoljstvo.

Film koji je pred nama režirao je 1998. godine Žan-Pol Farži, francuski novinar, kritičar i reditelj rođen 1944. Film u trajanju od pedeset i dva minuta (pri)kazuje nam životnu i stvaralačku avanturu Emanuela Radnickog koji je skratio svoje ime i svoje prezime na tri slova, nadenuvši sebi tako efektan, kratak i nacionalno neodrediv pseudonim. Potpisao se prvi put kao Man Rej 1911. godine u uglu svog kubističkog platna.

Radnicki je rođen u Americi, gradu Filadelfiji 1890. godine. Iako njegovo stvaralaštvo vezujemo za Evropu, on se, zapravo, isprva afirmisao u Njujorku gde je sreo Dišana pod čijim je uticajem počeo da eksperimentiše sa kolažima i nađenim predmetima. Dvadesete provodi u Parizu, pred njegovim objektivom naći će se mnogi umetnici toga doba: Kokto, Cara, Brankuši, Pikaso, Dali, Džojs, Hemingvej, Li Miler, Kiki od Monparnasa. Nastavite sa čitanjem

Прва филмска адаптација романа „Алиса у земљи чуда“

Прву филмску адаптацију романа енглеског писца, фотографа и математичара Луиса Керола 1903. године снимили су Сесил Хепворт и Перси Стов. У улози Алисе нашла се глумица Меј Кларк, док је Белог зеца и Краљицу глумила редитељева супруга. Филм се састоји из пет сцена чији се наслови појављују у филму, на тај начин сугеришући делове текста који се тренутно одвијају. То су:

  1. Алиса сања да види Белог Зеца и прати га до рупе у коју ће упасти.
  2. Алиса, сада веома умањена, улази у Врт и наилази на пса кога покушава да натера да се игра са њом.
  3. Алиса улази у кућу Белог Зеца у којој успева да поврати своју природну величину због које не успева да изађе из ње.
  4. Пред Алисом се појављује мачка која ју упућује на Лудог Шеширџију и његову чајанку.
  5. Краљевска процесија. Краљица позива Алису да се придружи. Алиса случајно увреди Краљицу која позива џелата да ју обезглави. Алиса се брани и, најзад, буди.

Куриозитет везан за овај неми филм јесте да је тек недавно откривена само фрагментарна копија оргинала. Британски филмски институт представио га је, предходно га делимично рестаурирајући, 24. фебруара 2010. године. Наставите са читањем

Рене Магрит и Жоржет Берже

renc3a9-magritte-with-his-wife-georgette-berger-1.jpg

Жоржет и Рене Магрит 1920. године

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници.

Прича Жоржет и Рене Магрита еквивалентна је односу Салвадора и Гале Дали, али са мање ексцентричности и медијске пажње. Приложене фотографије једна су страна новчића. Друга страна су Магритово загонетно, бизарно и необјашњиво збуњујуће сликарство при представљању парова. Рене и Жоржет срели су се када је сликар имао петнаест година. Жоржет је била његова муза и једини модел. Отпочели су везу 1920. године у Паризу, иако су се познавали још од 1913. Наставите са читањем

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Жуте љубави“

523067c423fbadde668f65822cb1c28900

Једна од Далијевих илустрација Корбијеове књиге „Жуте љубави“

Серија текстова која се односи на Далијеве мање познате радове, цртеже и графике који су у функцији илустровања неког књижевног уметничког дела, коју сам насловила Десна страна мозга Салвадора Далија, наставља се овом објавом која је у вези са књигом „Жуте љубави“, збирком песама француског уклетог песника Тристана Корбијеа (Верленова категоризација изложена у књизи Les Poètes maudits из 1884. године).

Први текст на ову тему сведочи о Далијевој инспирацији књигом Алиса у земљи чуда. Овога пута реч је о другачијем садржају и о потпуно другом типу уметника као полазиштима за рад. Та разноликост и непредвидивост у погледу садржаја који су могли инспирисати Далија чар је писања на ову тему. Навешћемо да су неке од инспирација Далију биле и Божанствена комедија, као и „објекти будућности“, како их је Дали назвао (телефон-јастог, кревет у облику усана).

Десна и лева страна мозга, са својим специфичним функционалним особеностима, подједнако су битне током уметничког стваралачког чина. Подсетимо се: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, обухвата све што је у вези са чињеницама. Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, креативношћу, бојама. На цртежима насталим 1974. године, све наизглед спонтано, препуштено слободном потезу руке вођене имагинацијом и заносом, а заправо је све приказано било резултат препуштања увежбаном и синхронизованом потезу руке, ока и ума. Наставите са читањем

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Aлиса у земљи чуда“

Насловна страна књиге „Алиса у земљи чуда“

Недавно сам наишла на фотографију у чијем је центру била људска глава. Лева страна главе била је беле боје. Десна страна није била приказана као кохерентна, већ као заустављени или успорени снимак одређене воћкe која се распрсла због метка који ју је погодио. Затим, није била ни у једној одређеној боји већ се одликовала скупом више боја, углавном ватрених: наранџастом, црвеном, љубичастом.

Мишљење науке је следеће: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, склоност ка математичком поимању појава, обухвата све што је у вези са чињеницама, именовањем, разликовањем прошлог од садашњег, довођењем у редослед онога што је обухваћено перцепцијом, употребом језика и аналитичким мишљењем. Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, осећањима, симболичким поимањем појава, импулсивношћу, размишљањем о будућности, креативношћу, интуицијом, бојама, музиком.

Подстакнута описаном фотографијом почела сам да размишљам о подели коју морамо прихватити као условну јер је сама подела о левој и десној страни мозга директан производ једне стране мозга: леве. И слика и подела су ме, асоцијативно, пренеле у размишљање о Салвадору Далију. Серија илустрација о којој ћу писати овом приликом идеална је подлога за писање о поменутој подели али и о природи стваралачког поступка. Верујем да човеков ум не би могао да функционише уколико обе стране подједнако и заједнички не би радиле у корист људског бића. Наставите са читањем

Апсурд и деца: Луис Керол, Данил Хармс и Јан Шванкмајер

Аутопортрет Луиса Керола из 1856. године

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби: са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу јер – у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Математичар Чарлс Доџсон, нама данас познатији као писац Луис Керол, био је духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које речи покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити. Наставите са читањем