O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“

Rembrandt van Rijn 177.jpgBerlín rapto de Proserpina 01.JPGBerlín rapto de Proserpina 02.JPGBerlín rapto de Proserpina 03.JPG

Sliku Otmica Prozerpine holandski umetnik Rembrant stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na kvalitet dela. Otimica Persefone je tema koja interesuje barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika baroka: ona afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje. Celovitost i jedinstvo slike kao da ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Takođe, slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Slika kao da prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu tako je precizno označena svetlošću. Možda je upravo to ono na čemu ćemo zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče. Kontura je razorena. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini nekog okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju.

Gore je ambis neba, koje se polako gubi u levom uglu, dok ljubavnici streme ka donjem desnom uglu, ka još dubljem poniranju. Otmica Persefone je i metafora seksualnog čina, odnošenja, samozaborava, odlaska i povratka. Mladi Rembrant koristi temu koja je u duhu doba i aktualizuje ju umetnički na svoj način, ali ju i prilagođava sopstvenoj dobi i spostvenom životnom trenutku. Ova slika odraz je i njegove ljubavi prema prvoj supruzi i svakako je jedan od alegorijskog primera ljubavne strasti i stvaralačkog nadahnuća.

Persefona u časopisu A . A . A

Persefona, Demetra i Flora kao deo prerafaelistskog slikarstva i popularne kulture

Saskia van Uylenburgh (1612-1642) as Flora, by Rembrandt.jpgRelated imageImage result

ALDŽERON ČARLS SVINBERN: PROZERPININ VRT

Tu, gde miran je svet;
Tu, gde jad sav izgleda
Ko mrtvog vetra i splasnulog vala živost
U nejasnom snevanju snova;
Posmatram u polju zelenom rastinje
Za sejanje i za žeteoce,
Za berbu i za košenje,
Usnuli svet tokova.

Umoran sam od suza i smeha,
I onih koji se smeju i plaču;
Od onog što bi budućnost doneti mogla
Ljudima koji seju da bi mogli da uberu:
Umoran sam od dana, umoran od sati,
Pupova ogolelog cveća što su vetrom nošeni,
Želja i snova i moći,
I svega osim mira u snu.

Smrt je tu sused životu,
I od oka i uha udaljeni
Valovi bledi i vetrovi vlažni nadiru,
Plove krhki brodovi i duhovi;
Nasumice oni putuju, kamo –
Oni ne znaju šta je tamo;
A vetrovi isti ne duvaju amo,
I ništa isto ovde ne zri.

Nema tu ni rastinja pustopoljine il’ šumarka,
Niti loza uspeva il’ vres cvetni,
Već pupovi maka bez cveta,
Prozerpinini zeleni grozdovi,
Bledi nizovi šaša na vetru,
Gde ni jedan list nije rumen il’ u cvatu
Osim tamo gde ona cedi u tijesku
Vino smrtno za opijanje pomrlih ljudi.

Bledi, bezimeni i nebrojeni,
Po jalovim njivama žita
Povijaju se i odmaraju oni
Po celu noć dok svetlost ne zasja;
I poput duše okašnjele,
U paklu  i u raju, koje nikad ne spariše,
Oblaci i izmaglica prigušiše
Jutro koje izbi iz mraka.

Iako čovek onaj beše snažan kao sedmorica,
I on će da se druži sa smrću,
U raju se neće probuditi, noseći krila,
Niti će ječati od muke u paklu;
Iako čovek onaj beše lep poput ruže,
Lepota njegova tamni i iza oblaka nestaje;
I iako se ljubav zadovoljna smiruje,
Ona zadovoljna nije na kraju.

Bleda, iza trema i porte,
Nepokretnim lisjem krunisana, stoji ona
Koja kupi sve ono što umire
Studenim, besmrtnim rukama;
Malaksale usne njene slađe su
Od usnica ljubavi one koja živi u strahu
Da nju upozna sa ljudima koji se mešaju i sreću nju
U dobima raznim, i predelima.

Svakog ponaosob ona iščekuje,
Čeka ona svakog rođenog sina;
Zaboravlja da joj zemlja majka beše;
Život voća i žita;
I proleće i seme i laste poleću
Za njom, i tamo se upućuju
Gde leto peva muklu pesmu,
I prezir cveće prožima.

Evo, venući odlaze ljubavi,
Ljubavi ostarele zamornih krila;
I tamo ona vuče sve mrtve dobi,
I sve ono što pogodi nesreća;
Zaboravljenih dana mrtve snove,
Snegovima otresene oslepele pupove,
Lisje nemirno koje vetrovi odneše,
Rumene ostatke propalih proleća.

Nismo se uzdali u tugu,
I radost nikad pouzdana ne beše;
Današnjica će da zamre u sturašnjicu;
Vreme ni na kakav čovekov mamac nasesti neće;
I ljubav, zlovoljna i klonula,
Kroz napola ožalošćene usne ispušta
Uzdahe, i iz zaboravnih očiju pušta
Suze koje ni jedna ljubav podneti ne može.

Od silne ljubavi prema životu,
Oslobođeni nada i strahova,
Mi odajemo, za tren, zahvalnicu
Mogućem liku božanstva,
Što ničiji život ne traje večno;
Što pokojnici neće ustati nikako;
Što čak i najmirnije korito rečno
Sigurno negde u moru završava.

Ni zvezde, ni sunce buditi se neće tada,
Niti će se svetlo menjati:
Nit’ će se čuti žubor voda,
Ni bilo kakvi zvuci il’ pogledi:
Ni lišće zimsko ni prolećno,
Ni dan, ni sve ono što je dnevno;
Večni san samo
U večnoj noći.

Image result for john william waterhouse opheliaImage result for john william waterhouse ophelia 1889Related image

Won’t you come into the garden? I would like my roses to see you. – Richard B. Sheridan

Citat pripada jednom irskom dramskom piscu iz 18. veka koji mi se učinio pogodnim za ovu priliku. Međutim, pre Šeridana, tu je bio Rembrant. Iako je naslovom naznačeno da će se tekst ticati prerafaelitskog odraza mita o Persefoni i Demetri, vizuelne umetnosti, naročito slikarstvo, iako tematizuju jedan segment mitske priče mogu evocirati i sasvim neki drugi.

Flora je jedno od najstarijih italskih božanstava, ona je boginja cveća i proleća. Prvobitno, ona je bila numen klasalog žita, a tek kasnije boginja cveća i plodonosnog drveća. Florom se oženio Zefir. Svojoj supruzi on je dodelio vladavinu nad cvećem. Jedna od najlepših predstava Flore, Zefira, Gracija, Merkura i Venere jeste na Botičelijevoj slici Proleće.

Povezala sam Rembrantove prikaze svoje supruge Saskije-Flore, kao i potonje prerafaelitsko slikarstvo (u ovoj objavi uglavnom su slike Džona Vilijema Voterhausa) sa mitom o Demetri i Persefoni jer je veza očigledna. I Persefona je kao mlada brala cveće po livadama, i ona je strašna boginja, dvosmisleno božanstvo, baš kao što su bile i prerafaelitske muze. Njihova prethodnica svakako je, pored Rembranotove Saskije, Kitsova Lepa dama bez milosti.

Ono što je u slikarstvu prerafaelitski stil, to je u poeziji simbolistički. Najpoznatiji prerafaelitski slikar i pesnik je Dante gabrijel Roseti, a jedan od najpoznatijih pesnika simbolista (posebno njene dekadentne faze) je Aldžeron Svinbern.

Naredni redovi dobro opisuju prerafaelitsku estetiku koja crpe inspiraciju iz starogrčkog mita, ili bar iz nekih njegovih odlika. Mario Prac, italijanski kritičar i istoričar književnosti ovako je pisao o Rosetiju i Svinbernovim uzorima:

Kod Rosetija nalazimo izrazitu sklonost prema svemu što je tužno i okrutno; njegov srednji vek je krvava legenda; pored njegovih blaženih Beatriča nalaze se i zlokobni likovi. Njegova Sister Helen, u istoimenoj baladi, je okrutna i fatalna žena koja uništava čoveka čija je sudbina u njenim rukama… Roseti je obožavao bolnu lepotu koja je bila osobito romantična; neka sablasna svetlost kao da zrači iz njegovih likova, a njome su obavijene i neke epizode iz njegovog života, među kojima istorija njegovog braka kao da je istrgnuta iz Poovih novela. Uticaj zločinačke Renesanse elizabetinskih dramaturga, uticaj okrutnog srednjeg veka prerafaelita i, malo kasnije, uticaj orgijaške Antike Gotjea i mračne modernosti Bodlera; najzad, grčke tragedije, neumoljiva doktrina Starog zaveta i grozni nihilistički hedonizam De Sada… sve su to izvori koji su lako mogli da se stope zajedno i nađu prirodno ležište u predisponiranoj duši kakva je bila Svinbernova.

Persefona je dvostruka boginja: blaga mlada devojka i okrutna gospodarica Podzemlja. Od njenog boravka u Podzemlju zavisi čitava vegetacija prirode, a mit o njenoj otmici način je i objašnjenje smene godišnjih doba. Dvostrukost se vezuje i za njen odnos sa Hadom. Ovaj mit višestruko je inspirisao i različite bendove da svojim pesmama daju ime po ovoj boginji da ga tematizuju kroz muziku.

U pitanju su grupe poput: Cocteau Twins, Stellamara, Dead Can Dance, Opet. Ovaj mit inspirisao i je mnoštvo mladih savremenih fotografa, kao i korisnika društvene mreže Pinterest. Ukucajte Persephone na Pinterestu ili Tambleru i iznenadićete se rezultatima i prisutnošću ovog mita u savremenoj kulturi. Ja sam, inspirisana ovim mitom, napisala knjigu Pisma Persefoni o kojoj možete čitati OVDE.

Povezani tekstovi: Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“, Džon Kits: „La Belle Dame sans Merci“

Pesma: Aldžeron Čarls Svinbern, Prozerpinin vrt, preveo Zoran Jungić, Glas, Banja Luka, 1987.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Barok nedeljom: Haljine Rembrantovih portretisanih

sforzinda:
““ Portrait of a Woman (detail), Rembrandt, 1639
” ”

Haljine na ženskim portretima, od grčkog vaznog, skulpturnog i reljefnog prikazivanja, rimskog i vizantijskog slikarstva, mozaika u Pompejima ili Raveni, srednjevekovnih fresaka u neznatnim pećinama ili najsjajnijim crkvama, u renesansi, u baroku, uvek su bile veličanstven i jednostavan način isticanja portretisane.

Bilo da je paganska boginja, egipatska vladarka, grčka hetera, rimska matrona, hrišćanska svetica, feudalna plemkinja, kraljeva kći ili kraljeva supruga, žena bogatog amsterdamskog trgovca, haljine su nešto što je portretisana odevala, i što je u terminima vizuelne komunikacije igralo značajnu ulogu i pružalo dobru priliku umetniku da nešto više kaže, s obzirom na nemost prikazivačkih umetnosti, o ženskoj osobi koja tu odeću nosi. Isticanje pogleda, položaja ruku ili simbola koji nisu u vezi sa telom portretisane (pas-vernost; knjiga-pobožnost; hermelin-duhovna neuprljanost; lovor-pesnički talenat) takođe su, uz nakit i odeću, bili deo neverbalne komunikacije kojom se slikar koristio.

Odeća je isticala njen statusni simbol, to svakako. Međutim, ona je isticala i umetnikov dar, tehničku veštnu kojom je prilazio zadatku. Jedna knjiga posvećena Rembrantu zove se Misterija otkrivene forme i mi možemo lako razumeti naslov te monografije ukoliko dobro osmotrimo detalje priloženih Rembrantovih portreta. Ti portreti se odnose na biblijske ili mitološke scene, ali i na građane tadašnjeg Amsterdama čije je portrete Rembrant slikao vrlo uspešno tokom svog života. Tehnika kojom su ti portreti predočeni je barokna. Odnos svetlosti i tame, otvoren potez četkice oku posmatrača, ali i znatna društvena i ekonomska svedočanstva, a ona su bitno uticala na razvoj barokne forme.

Rembrant je živeo u vremenu kada je cena njegove slike i cena haljine koju je slikao bila ista. Neobičnost je bila i u tome što je Rembrant, za razliku od italijanskih renesansnih i baroknih umetnika, bio slobodan umetnik, nezavistan, on nije radio za drugoga, nije imao mecenu, obavezujućih ugovora prema crkvi ili bilo kojoj drugoj religioznoj i građanskoj instituciji. U današnjim terminima, on je bio frilenser, ali uspešan i bogat. Poznat. Njegovom osiromašenju doprineo je njegov hedonistički način života, ogromna zbirka umetničkih dela i egzotičnih predmeta (naime, Rembrant je kao mnogi ljudi njegovog doba imao svoj Kunstkammer iliti zbirku, kabinet, sobu kurioziteta, retkih i dragocenih predmeta koje je kupovao od trgovaca čija je roba pristizala iz kolonija) koje je po bankrotu morao da rasproda. Tako je slikareva kolekcija završila svuda po Amstrerdamu, a možda i dalje.

Da bi se bolje razumelo doba baroka mora se naglasiti društvena situacija zemalja tokom 17. veka. Ono što odlikuje barok, naročito u Italiji, u kojoj je i nastao, jeste snažna reakcija na reformaciju, na propovedi Martina Lutera, nemačkog teologa koji je započeo odvajanje Crkve. Luteranci, ili protestanti, krečili su crkve u belo, oni su bili protiv prikazivanja, protiv likova, protiv raskoši, protiv ikona. Što su luteranci bivali rigidniji to su katolici, podjednako u Italiji i Francuskoj, bivali raskošniji (sada postaje jasnije zašto se holandske i francuske ulice razlikuju, baš kao i fasade, unutrašnja dekoracija i stil). Jedan od razloga zašto Engleska ima znatno siromašniju i vizuelno drugačiju (neprivlačniju) umetnost toga perioda jeste upravo taj što su, odjednom, preko noći, Englezi postali protestanti, tačnije, anglikanci. Njihove vizuelne umetnosti su stagnirale nekoliko vekova. I danas se oseća ta razlika u ukusu i vizuelnoj prezentaciji. Međutim, to se ne može reći za njihovu književnost.

Kao prva građanska republika, odvojena upornošću pobuna svojih građana iz španskih ruku, Holandija, za razliku od Belgije koja je ostala u sastavu Hazburške monarhije, zahvaljujući trgovini prosperira do neslućenih granica. Holandija je prva kapitalistička zemlja u današnjem smislu reči. Bog te voli onoliko koliko radiš. Holandska aristokratija tog doba isključivo su trgovci. Oni ne poznaju zastareli, feudalni način vođenja države. Rodoslovi i plemićka porekla u Holanidiji ne znače ništa. Novac je osnovno distinktivno sredstvo. Svako ko želi da radi može da ga stekne. Holandski brodovi bili su po svim tada poznatim morima i okeanima. Ogromna količina novca, dragocenosti, zlata, začina, materijala mogla se videti u amsterdamskoj luci, u Hagu, u Delftu. Ekonomski uslovi u kojima bankari i trgovci finansiraju kraljeve, novcem stečenim apsolutno neadekvatnom akumulacijom, doprineli su da građanstvo obrati pažnju na umetnost, a ona dolazi poslednja, za nju svi drugi uslovi moraju biti pripremljeni. Baza holandskog bogatstva nije proizvodnja već pljačka. Kolonijalno poreklo njihovog bogatstva, sada već duboko u strukturi i temelju države, omogućilo je razvoj umetnosti koju nazivamo Zlatno doba holandske umetnosti ili Zlatni 17. vek.

Rembrantovim kasnijim stilom dominiraju tamne boje, uglavnom crna i crvena, a lica i tela prikazanih deluju vazdušasto, kao slikana dahom. Posmatrač jasne linije ne vidi. Njihovo odsustvo ga, moguće je, usporava, na taj način tehničke osobenosti slike doprinose intelektualnom, ne samo doživljajnom poimanju slika, ne samo na empirijskom nivou. Konture lica, šaka, leđa vidljive su, one formiraju granice tela, definisane jasnim potezima. Međutim, njihov opseg nije veliki. Rembrantove portretisane nose najskuplje haljine tadašnjeg vremena. Treba pomisliti i na procese njihove izrade. Da bi se jedna haljina sašila potrebno je da tkanina pređe hiljade kilometara, potrebno je mnogo kvalitetnog konca, igli, veštih ruku koje rade najčešće pod svećom. Sa sadašnje pozicije mi prihvatamo stvari kako ih vidimo, ne zalazeći dublje, ne posmatrajući njihovu istoriju, ne vireći iza zavese, iza onoga što vidimo.

Mekane, prelazne, poput isparenja, konture Rembrantovih portretisanih tvorene su gustim nanosima boja. Linije se ne pojavljuju u svom pravom značenju već više kao posledica prelaza unutar polja koje odvaja svetlo i tamno. Priloženi primeri samo su detalji nekih portreta, nisu svi mogli biti uključeni u ovu objavu ali dovoljno svedoče o istoriji mode, o društvenim uslovima u kojima se formirao Rembrant, o njegovim stilističkim odlikama, najzad, i o njegovom shvatanju ženstvenosti i lepote. Isuviše opterećeno ozbiljnošću, težinom, koja se ogleda i u temi i u načinu predstavljanja, odabiru koloriteta, ženski portreti tokom baroka, a specifično u Rembrantovom slučaju, zvuče poput muzike koja dolazi od laute. One oslobađaju harmoniju, obezbeđuju trenutak iluzije da je lepota poput Persefone (još jedne sjajne Rembrantove obrade) ili Flore (takođe značajan portret njegove Saskije): zrno položeno u tamu koje će izaći na površinu, biti oformljeno svetlošču, izrasti u cvet. Onda će ga neko ubrati. I tada, dok bude venulo, dok se bude sušilo, ostaće sećanje na razvoj, poput haljine. Od bezobličlne forme ka obličju toliko punom da će se opirati konačnom empirijskom poređenju.

Nedodirljivost predmeta, tajna koju odnos boja stvara, vizuelni nagoveštaji, mekoća linija, nepostojanost konkretnog utiska, atmosferski prostorni i emotivni utisak koji je neuporediv, doprinose da se posmatračev pogled gubi u dužini, u perspektivi koju putovanje kroz vreme i utiske omogućava. To je umetnost. Uprkos tamnim mrljama, poput noći preostaloj u bunaru, neverovatna je snaga privlačnosti da spustimo pogled u tu tminu, u masu koja nudi jasnije tonove, koja pobuđuje oko da načini skok.