Majkl Korleone pripada tipu negativnih junaka. Uprkos njegovoj diaboličnoj prirodi, gledalac na kraju filma za njega ima saosećanja. Njegova ličnost je takva da posmatrača ne odbija već ga, naprotiv, čini privlačnim. Gledalac se sa njim identifikuje i saoseća, a ishod njegove sudbine proizvodi strah i sažaljenje, kategorije koje obično vezujemo za antičku grčku tragediju.
Šta je to što nas tako privlači kada je Majkl Korleone u pitanju?
Činjenica da nije srećan. I samo patnja, slabost i bol čoveka čine drugom čoveku bliskim. Savršenost, koju Majkl želi da projektuje, tesna je rukavica za njegove ruke koje drhte, češće nego što to sagovornici vide, pa ih zato on drži pod stolom. A u fioci Apolonijinu sliku.
Mi posmatramo postepenu degradaciju junaka koji, kao i antički tragički junaci, čini pogrešku, ali on, za razliku od njih, nije igračka u rukama bogova, i on pogrešku (pogreške) čini svesno. U tome je velika razlika između antičkog i modernog poimanja greha – moderni čovek ima moć izbora. To se, u ovom slučaju, ne vidi kao olakšanje već kao zamka i teret.
Osnovni problem Majkla Korleona je njegova nemogućnost pronalaženja uporišta, smisla i sreće u porodici. Njegov otac, Vito Korleone, to postiže: on ima kome da donese krušku. Sa Karmelom gradi skladan život. Ona ga prati, razume i ne stavlja znak pitanja nad njegovim poslovima. Imaju četvoro dece: Sonija, Majkla, Freda i Koni, a sa ulice sklanjaju i usvajaju peto dete, irsko siroče Toma Hagena, kasnije Vitovog konsiljera. Ali, Majkl ne uspeva da nastavi taj niz. On nije u stanju da, kao njegov otac, uspostavi meru. I koliko god bio uspešan u svojim poslovima, toliko je neuspešan kao suprug i otac. Jer, za razliku od svog oca, on sa pogrešnom ženom stvara porodicu.
Majkl Korleone, koji to ne želi, nasleđuje očeve poslove. Deluje kao da nije mogao da bira porodicu u kojoj je rođen, tok svoga života, svoje uloge i dužnosti. Ali, mogao je da bira kako će istima rukovoditi. I, najzad, mogao je da bira kada je ubio rođenog brata. Ponovio je najstariji greh i odatle nije bilo povratka. Tim činom je u potpunosti sebe otuđio od primarne porodice, kao i od one koju je sam pokušao da stvori.
On je sebe potčinio porodici, njenim očekivanjima i tradiciji koja je uvek iznad volje pojedinca. I u tom smislu se on razlikuje od oca. Na osnovu drugog dela filma mi saznajemo da ni Vito nije puno mogao da bira. I njega je život sužavao ka kriminalu jer je to, u datim okolnostima, bio način da se opstane u jednom potpunom bezakonju i sistemu koji je samo na površini delovao kao jednak za sve. Ipak, unutar njega Vito je živeo i delao organski, za razliku od Majkla koji se stalno potčinjavao, koji nikada nije živeo svoj život.
Osim nekoliko meseci na Siciliji. Tu, u izgnanstvu, on upoznaje Apoloniju, ljubav svog života. Da je ostala živa, čitavom Majklovom životu bi dala drugačiji obris i smisao. Ali, mi onda ne bismo dobili film. Bar ne ovakav kakav gledamo na kraju. Ona gine, kao i kasnije njegova ćerka, isključivo zbog njega. Bombe i metci bili su namenjeni njemu. I taj greh, pored ubistva brata, pada na teret njegove sudbine.
Po povratku u Ameriku, on sam bira da napravi grešku, vraća se Kejt. Kejt je moderna, emancipovana Amerikanka kojoj su kriminalni poslovi sicilijanskih porodica u Americi nešto sasvim strano. Ona je idealna partnerka za Majkla koji je ostao van porodičnih poslova. Onoga trenutka kada ih je prihvatio, ona je strano telo u tom životu, ona tu ne pripada. Kejt svoje vaspitanje ne može da promeni i da prilagodi, ona se, poput Apolonije ili Karmele, tu ne uklapa, ona neprestano traži odgovore. Osnovni problem njihove veze je taj što Majkl nju neprestano laže.
On je osoba koja, tako, u svakom trenutku svoga života živi samootuđenje. On biva savršen i uspešan u ulozi koju ne oseća kao svoju. On postaje kamijevski junak koji, poput Atlasa, na plećima nosi teret apsurda, postaje hodajuće ogorčenje i vrhunska inteligencija koja nije pronašla smisao u toj inteligenciji, kao ni njen jasan cilj. On zadobija moć ali gubi dušu. To nije bio slučaj sa njegovim ocem. Vito, lukav i opasan, imao je u sebi i nešto toplo i ljudsko. Kod Majkla to izostaje.
Od izuzetnog značaja za njegov život jesu veze koje on ostvaruje sa ženama: Apolonijom, Kejt, rođenom sestrom i, najzad, ćerkom. Jedina osoba koja do kraja ostaje uz njega je njegova rođena sestra, Koni. I taj detalj je u prilog tradicionalnoj mediteranskoj kulturi koja se samo naivnima može činiti isključivo patrijahalnom. To je najveće sedište kripto matrijarhata u Evropi. Koni nipošto nije sporedni igrač u porodičnim poslovima već pozadinski, što je vekovima bilo žensko sedište. Iza zavese. Skrivenije, samim tim, moćnije. Nipošto nevažno, jer, najzad, Koni je ta koja izabere, uz Majklov amin, novog kuma, Sanijevog vanbračnog sina Vinsenta. U tom smislu, veza između nje i njene babe – Vitove majke koja na treptaj oka vadi nož – jasno je podvučena. Niz se nastavlja. Pletenje je isuviše dugo bilo ženama jedina dostupna umetnost, način kontrole i stvaranja, da bi se tako olako napustila kao deo svakodnevnog iskustva.
I sestra, i ćerka, i Apolonija iz ljubavi zatvaraju oči pred onim šta je zapravo Majkl – ubica, lažov i kriminalac. I svaka doživljava tragičnu sudbinu. Ni taj segment filma koji, pasivno, služi kao delić slagalice u karakterizaciji glavnog junaka, ne treba zanemariti. U tom smislu, na leđima njegovog sudbinskog zadatka, iskušenja i greha je veliki teret a slika njegove smrti razarajuća je spoznaja. Ostaju samo pomorandže koje se sporo kotrljaju oko beživotnog tela, i pas koji nad njim cvili.
A . A . A 