Пјотр Дамјанович Успенски: „Симболизам тарота“

meadow-queen: ““The tarot represents the spectrum of the human condition, the good, the evil, the light, and the dark. Do not fear the darker aspects of the human condition. Understand them.” –Benebell Wen ”

У окултној или симболичкој литератури, то јест, литератури заснованој на признавању постојања скривеног знања, постоји једна појава од великог значаја. То је Тарот.

Тарот је пакло карата које се још увек користи у Јужној Европи за игру и прорицање. Оно се веома мало разликује од обичних карата за игру, које представљају редуковано пакло Тарота. Оно има исте краљеве, краљице, асове, десетке и тако даље.

Тарот карте су познате од краја 14. века, кад су већ постојале међу шпанским Циганима. То су биле прве карте које су се појавиле у Европи.

Постоји неколико варијација Тарота, које се састоје од различитог броја карата. Сматра се да је најтачнија репродукција најстаријег Тарота, такозвани „Марсељски Тарот“.

То пакло се састоји од 78 карата. Од њих, 52 су обичне карте за игру, са додатком једне карте са сликом у сваком низу, по имену „Витез“, који је смештен између краљице и жандара. То чини 56 карата подељених у четри врсте, две црне и две црвене, назване Штапови (треф), Пехари (херц), Мачеви (пик) и Пентаграми или Дискови (каро).

Постоје још 22 карте са посебним именима које су изван та четри низа. Nastavite sa čitanjem

Алхемијски рукопис „Риплијев свитак“

Недавно је на једној од аукција куће „Кристи“ понуђен овај предмет, познатији под називом „Риплијев свитак“, ренесансни рукопис који је богато илустрован. Кроз визуелно бајковит и симболичан језик слика пред нама се „одмотава“ језгро мудрости односно упутство за досезање Камена мудрости.

Камен мудрости, циљ потраге сваког посвећеног алхемичара, означава налажење и владање ватром која је искључиво унутарња категорија. Велико Дело састоји се у изради и досезању Камена Мудрости који је симболички најчешће био представљен у облику Сунца.

Алхемијске књиге чине референцијално језгро око којег се крећу сви подухвати ученика и посвећеника у алхемијске процесе. Читање треба да јача учења и лутања онога који се пробија кроз текстове као будући упућени у тајне лавиринта.

Алхемијски језик остаје неприступачан, загонетан, двосмислен, херметичан неупућенима. Шифровани језик обраћа се само посвећенима, он се састоји из замки и обмана, али и из истина и очигледности.

Херметички писац крије истину свог учења и описе лабараторијских процеса помоћу шифрованог језика чији главни елементи бивају приказани на симболичан начин који је често загонетан, али који ипак допушта могућност разумевања.

Алхемијски рукописи подстичу и читалачку машту и читалачку стваралачку моћ. Свака слика, свако слово је део метафизичке слагалице коју посматрач и читалац треба да разумеју и одгонетну.

Учење које данас можемо само да одгонетамо кроз нацртане симболе (тајни језик који је, ипак, кодиран и нимало произвољан) приписује се Џорџу Риплију, али сам свитак није његово дело, није га он илустровао, већ је то учинио много година после његове смрти уметник по имену Леонард Сметли (Leonard Smethley). Сметли је начинио и илустровао „Риплијев свитак“, дело које видимо пред собом, на видео снимку и сликама које следе, 1624. године. Џорџ Рипли је умро 1490. године.

Неки од најзначајнијих писаца алхемијске литературе били су Хермес Трисмегист, Арнолд од Вилнева, Артефиус, Роџер Бекон, Рајмон Лил, Никола Валоа, Бернар Тревизан, Џорџ Рипли, Базил Валентен, Жан д’Еспања, Лиможон де Ст. Дидие, Фулканели.

О алхемијским рукописима и њиховом ликовном делу писао је Жан-Мишел Варен у књизи Алхемија. Из ње преносим део који може приближити и овај свитак модерном читаоцу.

Западна херметичка књижевност јавља се око 12. и 13. века (преводи великих арапских дела), а алхемијски радови обогаћени илустрацијама – сликама, цртежима, гравирама – јављају се тек у 16. веку.

У то време се ствара навика да се илуструју радови европских и истичњачких учитеља – Албера ле Грана, Артефијуса, Рејмона Лила, односно Хермеса Трисмегиста.

Херметичка иконографија као да од тог времена зависи од кохерентног скупа естетичких критеријума и смибличких тајни, по свој прилици створених под утицајем мудраца. Тако се, упоредо са сређивањем рукописа, развијала уметничка традиција која је живела по законима и обавезама традиционалне науке.

Ипак, ваља приметити да су ове обавезе – илустрација је контрапукт текста – остављале уметнику приличну слободу стварања.

Без обзира на херметичке карактеристике на којима се заснива и које утичу на сигурно препознавање, дело довољно изражава темперамент, укус и естетске афинитете ствараоца.

Као што се у расправама огледа личност мудраца, тако и алхемијске илустрације увек сведоче о стилу, тону, општем виђењу и личном стваралачком чину.

Мада зависи од жеља наручиоца и мада се труди да пренесе сазнање, уметник, ипак слободно, употребљава палету и длето, као што то потврђују остварена дела.

У обиљу алхемијских рукописа обогаћених илустрацијама – бојеним цртежима или сликама – два дела се истичу по снази маште и уметничкој сигурности својих, нажалост, анонимних стваралаца: Сплендор Солис и Златно руно.

Извор цитата: Жан-Мишел Варен, Алхемија, превела Маја Влаховић, Арион, Београд, 1988.

Препоруке: 1, 2

Речник митова: Хермес

Хермес, славни гласник богова, син Зевса и Атлантове кћерке Маје, најмлађи од дванаест олимпских богова.

Стидљива Маја живела је у дубокој пећини на планини Килени, у Аркадији, где јој је ноћу, док спавају сви богови и људи, долазио Зевс. После десет месеци, у рано јутро четвртог дана у месецу, Маја је донела на свет сина, повила га и ставила у колевку. У подне истог дана малишан се ослободио пелена и искрао се из пећине у жељи да што пре учини дела која ће га прославити и уврстити међу Олимпљане. На уласку у пећину мали Хермес је наишао на корњачу; од њеног оклопа, трске, волујске коже и седам жица од овчјих црева начинио је лиру, уз коју је одмах запевао о љубави између Зевса и Маје. Убрзо је осетио глад; да би дошао до меса, отишао је у Пијерију, где су пасла Аполонова говеда. Малишан је издвојио педесет крава и, да би заварао гониоце, терао их је унатрашке, све до једне пећине код Пила. У зору је запалио ватру, заклао две краве, испекао их и поделио на дванаест једнаких делова, које је наменио Олимпљанима. Иако је био гладан, Хермес није окусио печено месо, већ га је принео на жртву; ово је била прва жртва у месу намењена боговима. Пошто је сакрио остале краве, Хермес се друге ноћи вратио на Килену и, у зору, поново се увукао у своју колевку. Аполон је у међувремену приметио крађу, али је, заваран траговима, узалудно тражио своје краве. Неки старац, који је приметио Хермеса са говедима, открио му је да је његове краве украо неки малишан; по чудном понашању једне птице, Аполон је закључио да је крађу извршио тек рођени Зевсов син. Брзим скоком стигао је до пећине на Килени и, пошто је извукао Хермеса из пелена, запретио му је да ће га бацити у Тартар уколико не врати отете краве. Лукави Хермес је одбијао да призна крађу и тек кад га је Аполон одвео пред Зевса, морао је да одведе свог старијег брата до места на коме је сакрио говеда. Овде је Хермес засвирао на лири; умилни звуци овог инструмента – који у себи обједињује весеље, љубав и слатки сан – до те мере су очарали Аполона да је понудио брату своја говеда у замену за лиру. Хермес је пристао на трампу; Аполон му је, у свом одушевљењу, поклонио још и сјајни бич, а предао му је и власт над говедима. Хермес је затим пронашао фрулу и за њу је од Аполона добио прекрасни златни штап (керикеон), који доноси срећу и отклања сва зла. Зевс је свом разборитом, лукавом и досетљивом сину наменио улогу посредника између бесмртника и смртника.

Хермес је Зевсов лични гласник, али и гласник богова Подземља – Хада и Персефоне. Он помаже богове, хероје и смртнике; из Гејиних руку преузима Ерихтонија, а тек рођеног Диониса одводи нисејским нимфама. Помаже Аполону и Артемиди приликом кажњавања Титија, доводи Нефели златоруног овна, који спасава Фрикса и Хелу, даје Амфиону лиру, а Персеју помаже да дође до Хадове капе невидљивке и крилате обуће. У два маха Хермес спасава Одисеја, и то кад му поклања чудотворну биљку да га заштити од Киркиних чаролија и кад га одводи са Калипсиног острва. Тезеју помаже да нађе очево оружје, а Херакла штити у Подземљу и прати га на Олимп. У гигантомахији Хермес носи Хадову капу невидљивку и убија гиганта Хиполита. Посредно је везан и за тројански рат, јер је Херу, Атену и Афродиту довео Парису на Иду да пресуди која је од њих најлепша. Он је увек уплетен у догађаје који захтевају разборитост или лукавство; у време борбе између Зевса и Тифона, Хермес је са својим сином Паном успео да се домогне очевих тетива, које је чувала аждаја Делфина, и да поново оспособи Зевса за борбу. Кад су Алоади савладали Ареја и затворили га у бронзани лонац, Хермес је успео да га ослободи. У сукобима између Зевса и Хере, Хермес увек помаже оцу; на Зевсову заповест он убија Ијиног чувара Арга и спасава малог Диониса од Хериних прогањања.

Хермес је волео многе богиње и смртнице; од богиња се као његове љубавнице помињу Бримо, Перефона и Афродита, а од смртница – Акакалида, Херса и Пенелопа. Хермес је отац Одисејевог деде Аутолика, Аргонаута Еурита, Херакловог пријатеља Абдера, пастира Дафнида и бога Пана.

Хермес је на Пелопонезу поштован већ у другој половини 2. миленија старе ере, што потврђује помен његовог имена на једној плочици из Пила. Име овог божанства изведено је од речи хермаиа, хермакес, што значи камене гомиле; оне су обележавале границе испаша, гробове и путоказе, па је и божанство, које је поштовано на овим местима, заштитник пастира и сељака, господар душа и бог путника и трговаца. Судећи по старини Хермесовог култа у Аркадији, миту о његовом рођењу и крађи Аполонових говеда, као и чињеници да су га у историјско време посебно поштовали нижи слојеви народа, може се претпоставити да је Хермес најпре био божанство пастира, бог превара и лукавстава, умешности и досетљивости, јер су пастири увећавали своја стада и преваром и крађом. Као божанство камених гомила, Хермес је врло рано повезан са мртвима и Подземљем. Иако се назива Подземни или онај који води душе, Хермес није хтонско божанство, већ је само господар људских душа које води са овог света у царство мртвих, и то увек као доброчинитељ, као онај који их ослобађа бола и води вечном блаженству. Стога је Хермес сматран и богом сна, односно господарем снова; њему се приносе жртве пред спавање, јер се веровало да он приводи снове људима и да их успављује и буди својим својим чаробним штапићем. Њему су биле посвећене и херме које су биле постављене испред кућа и светилишта да их штите од сваког зла. Због тога је Хермес заштитник кућних улаза или онај који отклања свако зло. Како су гомиле камења означавале не само међе већ и путоказе, Хермес је рано постао и божанство путева и заштитник путника. Бог који је стално у покрету, а који је уз то и посебно лукав, лажљив и спретан, постао је и заштитник трговине и трговаца. Хермес је сматран проналазачем мера за дужину и тежину, а приписује му се и проналазак ватре. Он је и бог изненадног добитка и заштитник коцке.

Као гласник богова, Хермес поседује и изузетну речитост, због чега су га касније поштовали говорници. Пошто му је била поверена брига о подмлатку богова (Дионис, Асклепије, Ерихтоније, Диоскури), Хермес је постао и заштитник младежи, њихове обуке у гимназионима и палестрама, као и њихових такмичења.

Хермес је био једно од најомиљенијих божанстава у грчком свету, јер је по својим особинама најближи људима. Он је не само посредник између богова и људи већ увек помаже смртницима. Хермес често извршава послове недостојне богова; он није само њихов гласник већ и нека врста слуге, њихов кувар и пехарник. С друге стране, он вара и поткрада богове; чак и свог сина Аутолика поучава крађи. Он се није задовољио само крађом Аполонових крава већ је свом старијем брату узео и тоболац и лук, Хефесту је украо клешта, Посејдону – трозубац, а мајци и теткама – њихове хаљине. Стога је разумљиво што су Хермеса поштовали лопови и што су трговци при својим непоштеним пословањима тражили од њега заштиту.

Хермесу је поклањано мало пажње у јавном култу иако је био омиљен у народу. На његов празник, у Тнагри је сваке године најлепши младић, са овном на раменима, обилазио око градских зидина да би се град заштитио од сваког зла. На острву Саму светкован је Хермесов празник, кад је било дозвољено и да се краде. На Криту је прослављан празник Хермеје; тог дана робовима је давана изузетна слобода. Трећи дан античког празника Антестерија Хитри био је посвећен Хермесу.

Хермесу је посвећен број четри, јер је рођен четвртог дана у месецу. Његове свете животиње су петао и корњача, атрибути су му путнички шешир, чудотворни штапић, гласнички штап и крилата обућа. Као бог трговине, Хермес држи у руци кесу, а као заштитник пастира и стада – носи на раменима овна или говече. Хермесу се жртвују колачи, разно воће, мед, мешавина воде и вина; приносе му се и крвне жртве: свиња, ован, коза, јаре, као и језици жртвованих животиња.

У ликовној уметности архајског периода, на вазнама црвенофигуралног и црнофигуралног стила, Хермес је махом приказиван као старији мушкарац, шиљате браде и дуге косе, одевен у кратак хитон, преко кога је пребачена хламида. На глави носи пастирски или путнички шешир, а на ногама дубоку путничку обућу. На овим представама Хермес држи у рукама пастирски или чаробни штап, а прате га ован или јарац, каткада и пас.

Најстарије Хермесове статуе биле су израђене од дрвета (култна статуа у Аргу). Све до последњих деценија VI века старе ере и херме су израђиване од дрвета, а прве камене херме појављују се у Атици, пред крај VI века старе ере. Тек од средине V века старе ере Хермесов лик се постепено мења, односно он се приказује као младић обучен у кратак хитон, са петасом забаченим на потиљак и са крилатом обућом на ногама. Каламис и Онатас израдили су његове култне статуе са овном на раменима, које су прототип хришћанског Доброг Пастира. Под утицајем Фидијине уметности настао је чувени рељеф са представом Хермеса, Орфеја и Еуридике, који се данас чува у Националном музеју у Напуљу. Традиционална иконографија Хермеса негује се и на атичким белим лекитима. Тек у ИВ веку старе ере ствара се нова иконографија; Праксител представља Хермеса са малим Дионисом као младића, а таквим га представља и Лисип. У хеленистичко-римској уметности преовлађују дечачке представе Хермеса. Од средине III века старе ере на његовој обући се редовно приказују крилца, а на керикеону две увијене змије. Хермес је у римско доба називан Меркур.

Извор: Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, СКЗ, Службени лист, Београд, 2004.

Фотографија: Пјер и Жил (Pierre et Gilles)

Владимир Пиштало: „Хермес“

Хермес стоји нагнут над градом, на зеленој куполи. Такве куполе постоје у Берлину, Паризу, Бриселу, Санкт Петерсбургу. Једна постоји у Новом Саду. Колико Хермеса у градовима Европе својим контурама пркосе сумраку?

Волим његов шлем, крила на позлаћеним палмовим сандалама. Волим његове симболе – петла, палму, корњачу. Волим његове сестре, Музе и Грације.

Хермес је бог трговине и друштвених односа, промискуитета, наглог обогаћења, друмова и раскршћа, преласка прагова, договора и уговора, пријатељства, гостољубивости, игре, извлачења, жртвовања и жртвених животиња, плодности земље и стоке.

Порекла је звезданог јер му је мајка једна од Плејада.

Волим тај идеализован лик, плашт путника и меланхоличну нагост. Мермерна мушкост над дугим ногама изгледа као обрнути грозд.

Он је тркач, хрвач и боксер. Он је говорник, гимнастичар и саобраћајац снова. У њега се уздају сви који жуде за нечим што су изгубили.

Његов син Пан смртнима дарује узлет и панику. Парадоксално Пан је и син и отац Хермесов јер се каже да је Хермесов култ потекао од Пановог култа. Могуће је да је некад био бог змија. Змија се сунча и понире. Хермес разграничава па потире границе, чува и краде, лаже и поручује. Лако је замислити двојне храмове њему и Аполону, њему и Асклепију, њему и Хаду. Некад је био лекар и подземни бог, шаманистичко биће: пророковање, помирење, магија, жртвовање и контакт са другим спратовима постојања. По једном александријском запису он је учитељ свег тајног знања кроз искуство религиозне екстазе.

Он је божански гласник и водич умрлих кроз доњи свет. Преносник снова и душа. Зевсов соко. Хермес од агоре. Давач богатства. Бог гостопримства. Заштитник луталица. Његов трк је сублимна уметност.

Хермес се стално креће.

Носи га ветар а ветар је он. Носи га мисао а мисао је он. Носи га струја а струја је он.

Он је измислио ватру. Он је направио лиру.

Ватра коју је измислио избија у његовом електричном лету, у његовој лири, у његовим речима. Он је бог нашег времена, бог брзине и интелигенције. Бог лопова. Бог софиста и адвоката. Бог реклама на крововима. Онај који убеђује. Бог овнова за жртвовање, младих и њихових ритуала.

Његов симбол је крилати скиптар са две змије. Тај скиптар има моћ да буди и успављује.

Химна Хермесу га призива као бога многих начина, доносиоца снова, ноћног чувара, лопова на капији, онога који ће се исказати дивним делима међу боговима бесмртним.

Езоп каже да је он сваком човеку доделио његову меру интелигенције. Под сунцем, Хермес разграничава ствари. Он мири видљиви и невидљиви свет. Елегантни Манов Феликс Крул је људско оваплоћење Хермеса.

*

Зевс је Хермеса послао да човечанство научи знању и унапреди људске односе. Кажу да је Хермес смртнима најнаклоњенији бог. Можда је то зато што он користи мајсторство говорништва и специјалног заузимања. Можда и зато што људима не одговара строга Правда (супротно ономе заговара Емануел Кант), већ им одговара лаж и крађа и изузетак из општег правила. Ипак – послати људима лажова да их научи правду – зар није то израз Дивове хипокризије? Природне хипокризије најмоћнијих?

Зевсовог весника називају диакторос али и ангелос. Огрнут у ветар, у паганском свету он би донео благовест Девици Марији.

Мени је Хермес ближи у свом безграничном облику, него у својству бога граница. Галебови кевћу над светом где је Пријапа поставио између вртова. Сунчеве змије трепте по приморским стенама.

*

Хермес је бог добре среће и прочишћења. Зеленци, бронзани звонари у Дубровнику имали су рељеф Хермеса на грудима. Тако да су бронзани часови уз Хермесову помоћ летели на Дубровачком републиком све до 31. јануара 1808.

*

Змије на његовом штапу моћи и магије преплетене су у осмицу. Мој штап ће донети мир! – Тако говори Бог.

*

Он је невидљив и може да подари невидљивост.

Јавља се ветром у доба оморине. У сиви час праскозорја. Када ти ластавица крилом дотакне чело, то је његов знак. Да ли је ветар? Да ли је Хермес? Теско је рећи. Активан је онда кад клизећи лет ластавица замени нервозни лет слепих мишева. У двојни час. Бог гробова и гласника, оног што је немо и оног што је одјекује.

Заштитник гласника и путева. Разлепршан измећу богова и смртника. Ветровито биће раскршћа. Водич душа. Бог тражилаца.

Један мој деда, Александар Вуковић, био је пилот. Други, Спасо Пиштало, био је железничар. Авијација је крилата. Симбол железнице је точак, са крилима као она на Хермесовом шлему. Обојица мојих дедова су служила Хермесу. А одан сам му и ја.

По јунгијанској интерпретацији, све што украде он касније жртвује боговима снова. Улога гласника између светова и водича кроз подземни свет учинила га је богом подсвести, њеним посредником са свешћу и водичем за унутрашња путовања. Хемес вара људски ум али вара и болест. Он је позитивни симбол нарцистичког поремећаја. Важан је за испитивање феномена синхроницитета.

Он зна колико је сати у свим паралелним световима. Он зна гласове птица, он зна шта људи мисле кад ћуте, он зна сваку звезду на небу и сваки камен под водом. Од њега се ништа не може сакрити. Бог унутрашњих потрага. Замишљам како роним у великом плаветнилу а поред мене рони Хермес.

*

Ја Хермес стојим ту на раскршћу у буром киданом воћњаку, крај прастаре сиве обале. Чувам одмориште за уморне људе. И бљештави чисти извор надире.
Тако је певао Анит од Теге у 3. столећу пре Христа.

*

Персеј је Хермесовим златним мачем одсекао главу Медузи. Хермес је убио стооког дива Аргоса. Успавао је његових сто очију и ставио их на паунов реп.

*

Волим причу о његовом праунуку Одисеју. Као толики други и ја сам пловио са Одисејом, запушио уши на песме сирена и Киклопима рекао да сам Нико.

*

Са његовим благословом много пута сам прелазио границе. У том смислу он је врховни ослободитељ. На путовањима, имао утисак да носим Хермесове сандале, отресао сам прашину с њих у местима која се зову Кејп Таун, Казабланка, Њу Орлеанс, Монтевидео.

*

Он је још један двоструки лик, свети варалица, врста џокера, убеђивач, онај ко зна за наше бриге моли посебну пажњу.

Не знам да ли је могуће бити писац а не бити његов дужник.

Напомена: Захваљујем се писцу на уступању рукописа и дозволи за објављивање. Есеј се претходно појавио у једном штампаном недељнику.