Delo koje ćemo analizirati pripada kriminalističkom žanru. Smatramo da je ovaj oblik romana naročito pogodan za tip istraživanja koji posredstvom naracije i iskaza književnih junaka teži da utvrdi razliku između lažnog i istinitog iskaza, o stvarnosti dela koja je u jeziku, a koji je nestabilan: iskaz junaka i „objektivna stvarnost“ samog dela, iako deluju podudarni, ispostavlja se da nisu. Autorka koja je dovela veštinu lažnih iskaza do savršenstva jeste engleska autorka kriminalističkih romana, Agata Kristi.

U pitanju je najpoznatiji tradicionalni kriminalistički roman na svetu, Ubistvo u Orijent ekspresu, objavljen 1934. Inspiraciju za roman Agata Kristi pronašla je u realnosti, i to dvostruko. Sama je putovala Orijent ekspresom, čija je ruta zavodila maštu mnogih tadašnjih svetskih putnika, od Alepa i Instanbula, preko Beograda do Pariza. To je bila inspiracija za mesto zločina. Inspiraciju za sam zločin književnica je pronašla u jednom događaju koji se odnosio na kidnapovanje i ubistvo iz 1932. kada je stradalo dete Čarlsa Lindberga, američkog avijatičara i oficira.

U svetu romana je dvanaest putnika. Žrtva je izbodena dvanaest puta. Sudska porota se sastoji od dvanaest osoba. Svih dvanaest putnika, ne računajući samog detektiva, Herkula Poaroa, izvršitelji su zločina, svih dvanaest putnika ubili su Rečeta, Amerikanca koji je kriv za otmicu i ubistvo deteta sa kojim je, svaki od putnika, bio u nekoj vezi, poslovnoj ili privatnoj. Dajući izjave detektivu, nijedan od ovih putnika ne navodi detektiva na pomisao da bi on mogao biti ubica. Ono što Poarou prvo skreće pažnju je simbolika broja dvanaest, podudarnost broja putnika i broja uboda, kao i neobična gužva kada je u pitanju Orijent ekspres, s obzirom da svi putuju van sezone. Ispostavlja se da je društvo sastavljeno od različitih narodnosti – Italijan vozač, Engleskinja guvernanta, Šveđanka dadilja, Francuskinja sobarica. To je, zaključuje detektiv, moguće samo u Americi. Žrtva je Amerikanac, ali se svako od putnika predstavlja drugačije.

Sve napisano čitalac saznaje na poslednjim stranicama romana. Do tada, on je upoznat sa činjenicama koje su, zahvaljujući mnoštvu glasova, kontradiktorne, i koje ga, kao takve, ostavljaju u nedoumici do kraja romana. Evo jednog tipičnog primera razgovora detektiva sa drugim putnicima koji su, sa jedne strane, činjenično iznošenje detalja, a sa druge strane, lažni iskazi. Postavlja se pitanje šta je istina. Do kraja romana čitalac sa njom nije upoznat. Kada ju sazna on ostaje zbunjen, iznenađen, izneveren tekstom. Kako je moguće da je to istina a da ništa u jeziku to, ne samo da nije nagoveštavalo, već da nigde nije ni potvrđeno. Autorka kao da se podsmeva čitalačkoj inferiornosti u saznavalačkom procesu. Međutim, autorka nije ni omogućila fair play jer je postavila u jeziku odnos koji ide njoj u korist a koji čitaoca uporno navodi na pogrešan trag. To je kao da u zakonu stoji nešto što očigledno dozvoljava vršenje radnje ali što, istovremeno, po obavljanju radnje, pojedinca tereti za krivično delo. Sve je u jeziku i, istovremeno, ništa nije u jeziku kada je u pitanju detektivski roman Agate Kristi. Sve je nestabilno. Kakva je to, onda, stvarnost, kojoj mi prisustvujemo čitajući njena dela?

Poaro se nakašlja i poravna komadić upijajuće hartije.

Hajde da se osvrnemo na slučaj, onakav kakav sada izgleda. Pre svega, ima izvesnih nepobitnih činjenica. Taj čovek Rečet, ili Kaseti, proboden je na dvanaest mesta i umro je prošle noći. To je činjenica broj jedan.

To vam garantujem, reče Buk uz jedan ironičan pokret.

Herkul Poaro se nije zbunio. On mirno nastavi:

Proći ću, privremeno, preko izvesnih prilično čudnih pojava, o kojima smo već raspravljali dr Konstantin i ja. Vratiću se već na njih. Sledeća važna činjenica jeste vreme kada se odigrao zločin.

Zločin je izvršen u jedan i četvrt jutros. Sve ide u prilog tome da su se stvari tako odigrale.

Ne sve. Preterujete. Postoji, svakako, priličan broj dokaza koji bi išli u prilog takvom gledištu.

Nastavak razgovora je sličan. Detektiv i njegovi sagovornici iznose činjenice koje su nepobitne i koje su, kao takve, istinite. Međutim, uprkos istinitosti pojedinačnih iskaza, ispostavlja se, na kraju romana, da je svaki od njih, gledano u nizu, bio lažan iskaz. Tu prisustvujemo paradoksu na kome počiva poetika Agate Kristi. Nije stvar u tome da njeni junaci daju lažne iskaze njenom pronicljivom detektivu već je stvar u tome da su ti istiniti iskazi zapravo ne odnose na Istinu u celini koju u jeziku, tek na kraju, kao rekonstrukciju, kao mozaik, iznosi Herkul Poaro pred sve okupljene i pred čitaoce, koji se uvek oseća kao jedan do junaka, onaj koji stoji sa strane ili sedi u poslednjem redu.

Istinit govor i lažan govor ovde su nerazdvojivi. Nekada je u romanima Agate Kristi istinit govor istinit na nivou rečenice, ali ne i na nivou reči jer često najmanja jezička jedinica može da bude „zloupotrebljena“ od strane pisca kako bi se čitalac naveo na pogrešan trag. Mnogi protagonisti romana slažu se u iskazima, u pitanju je slaganje mišljenja povodom neke tvrdnje, ali ona vodi ka krivom tragu. Što se više protagonisti slažu u nekoj tvrdnji, to je podozrenje detektiva veće. On naslućuje da iskazi ne vode istini već da su svedočanstvo laži. Sudovi junaka su često i neobjektivni, nepouzdani i naročito su takvi u jeziku kojim autorka opisuje događaje, a koji su u funkciji skretanja pažnje čitaocu sa pravog traga. Sledi primer sukobljenih mišljenja oko toga da li je u određenom trenutku kondukter prošao hodnikom ili nije. Dvojica junaka su ga videla ali on sam tvrdi suprotno:

Činjenica je da obojica, i pukovnik Arbatnot i Hektor Mak Kvin, pominju da je sprovodnik prošao pored njihovog kupea. Oni tome nisu pridavali nikakav značaj, ali, gospodo, sprovodnik je izjavio da nije napuštao svoje sedište, osim u izvesnim naročitim slučajevima, od kojih ga nijedan ne bi doveo na ovaj kraj vagona da bi prošao pored kupea u kome su sedeli Arbatnot i Mak Kvin.

Mi ne znamo kome da verujemo, da li dvojici putnika koja tvrde da su videla sprovodnika ili sprovodniku koji tvrdi da nije napuštao svoje sedište. Svi ovi iskazi su lažni, iako su, istovremeno, istiniti jer su sva trojica protagonista zapravo bila te večeri zajedno u kupeu žrtve. To čitalac saznaje tek na kraju. Sve ovo je u funkciji skretanja pažnje čitaocu nepotrebnim infrmacijama. Dok on razmišlja o njima, na drugoj strani dešavaju se novi zločini i druge istine sasvim neometano. Slično kao sa današnjim funkcionisanjem medija, njihovom proizvodnjom događaja i lažnih vesti.

Epistemološki model književne istine u delima ove književnice je delimičan ili skoro nikakav. Posebne veštine, znanja, pojmove nećemo steći čitajući ova dela, što ne umanjuje njihovu vrednost. I etički model književne istine skoro u potpunosti izostaje iz književnog opusa Agate Kristi. To ne znači da njena dela imaju potencijal da kvare svoje čitaoce. Ona su tu da ih podstaknu na razmišljanje, da probude u njima radoznalost i pruže im zabavu. Ipak, ni pouka, ni zabava ne mogu biti uzete doslovno kada su u pitanju romani Agate Kristi. Istina nije važna za dela ove engleske književnice. Ono što je zaista važno i što ih čini tako popularnim jesu činjenice, njihova kombinacija, raspored, matematička postavka i logičan rezultat na kraju koji je čitaocu prihvatljiv.

Korišćena literatura:

Agata Kristi, Ubistvo u Orijent ekspresu, prevela Nevena Cerović, Narodna knjiga, Beograd, 1997.

Kornelije Kvas, Istina i poetika, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011.

Napomena: Ovo je autorski tekst Ane Arp koji se ni u delovima ni u celini ne sme prisvajati ni u kom obliku bez prethodnog odobrenja i pominjanja autorke.

Fotografija: Agata Kristi 1912. godine