Пенелопи Фицџералд: „Плави цвет“ (неколико одломака)

Роман „Плави цвет“ заснован је на животу Фридриха фон Хареднберга (1772-1801) пре него што се прославио под именом Новалис. У настсвку следи неколико одломака из романа објављеног 1995. године који своје име дугује централном мотиву Новалисовог стваралаштва, као и немачког романтизма, а то је плави цвет, симбол чежње и потраге за неодређеним, за бесконачним.

Ауторка посредством хумора, протканог кроз сведене, уздржане и прецизне реченице, пред читаоце приноси роман који је истовремено корозивно ироничан и нежно саосећајан, успевајући да не створи дисонанцу у читаочевој свести. Књижевница Новалисову Саксонију разобличава зарад интелигентне представе о непомирљивом сукобу „прозе прилика“ и песничког доживљаја света.

У наставку следи неколико одломака који могу бити од значаја савременим проучаваоцима романтизма, јер се кроз то проучавање, кроз ту интерпретацију и тај вербално уобличен доживљај, више од романтизма, огледа наше време и наш одговор на неумољиву „прозу прилика“ која од песника направи чиновника у солани. „Романи се рађају из мана историје“, гласи један Новалисов фрагмент. На том смо трагу. Наставите са читањем

Интервју са Пенелопи Фицџералд

Image result for penelope fitzgerald the blue flower

Новалисова мисао коју сте употребили као епиграф за Плави цвет каже: „Романи се рађају из мана историје“.

Тај цитат нисам знала док нисам почела да читам о Новалису, али мислим да је опаска врло истинита.

Како је текло истраживање материјала за „Плави цвет“ и преображавање Новалисове приче у фикцију?

Новалисова дела и сва његова писма, и сваки комадић папира који је икада исписао објавили су веома савесни приређивачи, али на немачком. Колико знам, енглески превод не постоји, а мој немачки није баш бриљантан, знате. Морала сам кроз то да се пробијам јако споро. Заправо, позајмила сам сабрана дела на две године, а наша Лондонска библиотека никад није тражила да их вратим. Без тога не бих ништа урадила.

Нећете ваљда рећи да имагинација није имала никаквог удела?

Морала сам да измислим сва писма која је он писао Софији, девојци у коју је био заљубљен. Ниједно није преживело – мислим да је лако могуће да су сахрањена са њом. Новалис јој је извесно написао многа, али ништа није сачувано. И ето вам одговора, нешто морате и да измислите.

Прича се да не уживате у писању?

Прија ми кад нешто напишем, али мислим да је сам процес писања права агонија. Хватате се за било какав изговор, звоно на вратима, било шта, само да прекинете са писањем. Наставите са читањем

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)

patyjg: “Art not war ”

Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу.

Док ради у амфитеатру Боливар, великој сали за пријеме која служи за концерте и позоришне представе намењене ученицима Препараторије, одјекнуо је подругљив глас који је долазио иза стубова: „Пази, Дијего, стиже Науи!“ – Науи Олин, то је Дијегов модел, а право име јој је Кармен Мондрагон; она је љубавница сликара Муриља, славног „доктора“ Атла, а и сама је сликарка. Лупе Марин, с којом је у то време живео Дијего, мора да је била веома љубоморна због лепе Науи. Следећег дана, док је управо сликао Науи Олин, Дијего чује исти подругљив глас: „Пази, Дијего, долази Лупе!“ Једне вечери, док ради на врху скеле а Лупе Марин седи у амфитеатру и везе, чује се глас иза врата, и одједном упада девојка као да ју је неко убацио у салу.

Дијего гледа зачуђено ову „девојчицу од десет, дванаест година“ (у ствари, она их тада има петнаест), у униформи гимназисткиње. „Изгледала је достојанствено, пуна самопоуздања, што је било врло необично; у њеном погледу горела је чудна ватра. Детиња лепота, али са већ развијеним грудима.“ Тако ће Дијего, причајући о свом животу између 1944. и 1957, говорити госпођи Гледис Марч о овом сусрету са Фридом. У даљој причи све се губи у магли сећања, све је у исти мах веродостојно и невероватно у овом првом сусрету одиграном као вољом судбине између детета-ђаволице, живе и лаке као играчица, несташне и озбиљне, и горостаса који прождире жене и страсно воли свој рад. Наставите са читањем

Пет песама Мацуа Башоа

Лутам усамљен.
Кукавице, поред тебе
још сам усамљенији.

Много заборављеног
враћа се опет у душу
кад процветају трешње.

Можда је овај камен
некад служио као мастионица?
Јамица у њему пуна је росе.

Стари рибњак.
Скок жабе у воду.
Пљусак у
тишини. Наставите са читањем

Пет песама Алије Ахмеда Саида – Адониса

tumblr_os2jxjpX261rpgpe2o1_1280.jpg

КРВНИКОВО ОГЛЕДАЛО

Рече ли да си песник?
Откуд дође? Осећам ти кожу меку
крвниче, чујеш ли ме?
Поклоних ти главу његову
узми је, ево ти коже ал се чувај
да га не оштетиш, мени најдражу и најскупоценију
Твоја кожа биће ми тепих
биће ми најлепши сомот

Рече ли да си песник?

ПЕРО ГАВРАНОВО (IV)

Нема Бејрута на мом путу
ту су поља моја а Бејрут не бехари
Бејрут не рађа плодовима
а ето пролећа скакаваца и песка на мојим пољима
Сам, без цвећа и доба годишњих стари
сам с плодовима
од заласка сунца до праскозорја
пролазим Бејрутом а не видим га
станујем у Бејруту а не видим га сад
ја, љубав и плодови
трајемо с даном
трајемо за неки други град. Наставите са читањем

Вилијам Карлос Вилијамс: „Слике по Бројгелу“

Збирка песама Слике по Бројгелу објављена је 1962. године у Америци. У збирци се налази десет песама које су посвећене Питеру Бројгелу (1525–1569), фламанском ренесансном сликару који је приказивао, вероватно међу првима у историји уметности, сељаке, њихов живот, рад и забаву.

Песме Вилијама Карлоса Вилијамса (1883-1963) писане су у модернистичкој традицији, слободне и не нужно у потпуности одговарајуће сликама, произвољне, „изломљеног“ стиха, слободних асоцијација. Песник указује на извор инспирације али га слободном асоцијацијом превазилази. Свака од десет приложених песама одговара једној Бројгеловој слици.

Песник се користи екфразом па би пре читања песама ваљало знати шта је екфраза. Њено појављивање у уметности је често, а оно подразумева опис ликовног уметничког дела унутар поетског уметничког дела. Ти описи нису подражавалачки и дескриптивни, већ су стваралачки и интерпретативни. Примери су КитсОден, Силвија Плат (исто Бројгел), да поменемо само неке.

ЕКФРАЗА

Од грчке речи описивање, латински descriptio. Термин античке реторике за детаљан опис лица, ствари и догађаја, који аутор даје на основу властитог, већином маштарског виђења. Најчешће је у питању подробно и до појединости брижљиво описивање уметничких дела, споменика и грађевина; од догађаја описују се већином процеси људског рада, ратничка збивања, природне катастрофе, свечаности и почасти. Наставите са читањем

Пољска поезија понедељком послеподне: Мирон Бјалошевски

thunderstruck9: “Peter Blake (British, b. 1932), Girl Fairy I, 1984. Oil on canvas board, 7 x 5 in. ”

АУТОПОРТРЕТ ОСЕЋАНИ

Гледају ме,
дакле сигурно имам лице.

Од свих познатих лица
најмање памтим властито.

Често ми руке
живе потпуно посебно.
Можда да их тада не убрајам у себе?

Где су моје границе?

Прорастао сам сав
покретом или полуживотом.

Увек ипак
пузи у мени
потпуно или непотпуно
али ипак постојање.

Носим у себи
некакво своје властито
место.
Кад га изгубим,
то значи да ме нема. Наставите са читањем

Бранко Миљковић о Мајаковском

Мајаковски се није убио у тренутку душевне кризе. Њега је убио вишак властите снаге, „револверски пуцањ изнутра“.

Умео је да обеснажи смисао туђег самоубиства, али је сам подлегао апсурду. Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутарњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: „Другови, не сплеткарите.“ Па ипак, револвер није опалио случајно. Мајаковског није убила потиснута лирика, презапослена нежност. Он је био исувише јак да би га могли победити канаринци. Другачије су птице кружиле над његовом главом.

Догађај се само упола догодио уколико не нађе свога песника. Октобарска револуција је нашла свога песника у Мајаковском.

Никада ниједан песник неће издржати претварање својих речи у дело, ма какве биле те речи. Исувише је буке, отпада и погрешака. Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника.

„Песма остаје ако је испевана у времену – тридесет година од смрти Владимира Мајаковског“; Књижевне новине, април 1960.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, избор и предговор Петар Џаџић, Просвета, Београд, 1965.

Фотографија: Владимир Мајаковски и Љиља Брик

Уметник и његов пас: Алберто Ђакомети

Ђакометијев бронзани пас задивљује. Био је још лепши док су се крзали његови чудни материјали: помешани гипс и канап или кудеља. Линија његове предње шапе, без наглашеног зглоба, а опет сасвим јасна, толико је лепа да сама самцата одређује гипко држање пса. Јер он лута бесциљно, њушкајући, са њушком спуштеном ка тлу. Сама кост и кожа. Пошто се чудим присуству животиње – једине међу његовим фигурама:

ОН – То сам ја. Једнога дана видео сам себе на улици управо тако. Био сам пас.

А ако је и био изабран најпре као знак беде и самоће, чини ми седа је тај пас изведен као некаква складна шара у којој линија кичме прати линију шапе, али та шара је и дање врховно величање самоће.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.