Ако је Мадона хероина мојих формативних година, година касног детињства и основношколског откривања музике, онда је Кортни Лав хероина мојих средњошколских дана. Ипак, имала је мањи утицај од Мадоне, некако ми се увек чинило краткотрајнији, иако сада увиђам да то није било тако. Реч је о две различите особе, а и каријере. Чињеница да сада пишем о њој, а да сам албум о коме ће бити речи открила 2001-2002, ипак говори више.

Уз Мадонину песму Vogue смишљала сам различите кореографије, и дан-данас, када завршим неки вeлики посао, олакшања ради, појачам до краја ту песму. Међутим, слично је и са групом Hole и, рецимо, њиховом песмом Plump која у једном делу каже: „I don’t do dishes, I throw them in a crib“. Разумеће они не воле да перу судове. Или, у другој песми, кад Кортни каже: You should learn how to say NO! „Не“ је врло моћна реч, зар не? Треба то понављати.

Албум Live Through This добила сам од тадашње другарице која је била седам година старија од мене и која ме је упознала са још много интересантне музике, коју сама вероватно не бих открила (било је то време пре масовне употребе интернета и јутјуба). Нажалост, летовала сам са мајком и сестром у годинама када је већина оних које сам познавала летовала са друштвом и у групи. Шта је друго преостајало, у ситуацији када свакидашњицу само из једне географске тачке пренесете у другу, онда када ново место и нова географија, и да ви то желите, не могу да вам дају нову стварност, него да: 1. пишем и 2. слушам музику. Наставите са читањем