Duga dosadna letnja podneva sa Madonom

Letnji raspust 1996. Stanovali smo u večito praznoj, izmeštenoj ulici predgrađa koja podseća na slike Đorđa de Kirika. Slušala sam teretne vozove kako dolaze i odlaze (za vreme bombardovanja tu je bila protivvazdušna odbrana), ranžirna stanica nalazila se usred kukuruza. Sećam se glasa mašinovođe, odzvanjao je preko razglasa kroz prazna i duga podneva.

Imali smo u razredu jednu devojčicu koja je bila najbolji đak, najbogatiji, najvoljeniji, a koju niko od dece nije podnosio. Čak je i njeno ime bilo najneobičnije. Nije ona bila kriva. Njena preambiciozna majka i brat stariji dvanaest godina stvorili su od nje nepodnošljivo derište.

Brata su poslali da studira u London. Brat je leti dolazio sa mnogo muzike. Meni je tada kompakt disk bio naučna fantastika. To smo svi želeli da imamo. Međutim, neki od nas nisu imali ni kasetofon, a i radio bi teško slušali, na rupice polomljenih antena stavljali bi neki metalni deo, samo da uhvate program.

Kasetofon koji sam koristila bio je iz studentskih dana moje majke, vrata su bila odlomljena, a nekad sam i olovkom morala da premotavam kasetu. Jednom sam dala toj devojčici praznu kasetu od devedeset minuta da mi presnimi muziku za koju ona i njen brat smatraju da je super. Naravno, ona nije mogla da zna šta je sve prethodilo tom komadu zlata, praznoj kaseti od devedeset minuta. Molbe ocu, svaki dan, da mi da novac, molbe majci , svaki dan, da me pusti samu da odem do pijace i kupim ju.

Njen brat je na prvih šezdeset minuta presnimio album grupe Models. Tu je bila jedna pesma koju i danas pamtim, kao kad je zvuk obeležje nekog perioda života, zvala se Sexy Taxi. Na ostatku kasete bila je Madona. Ona je 1995. objavila kompilaciju balada pod nazivom Something to Remember. Prva pesma bila je I want you a za nju su muziku radili tamo neki Massive Attack.

To je bilo nešto neverovatno. Kakva je to bila muzika! Potpuno sam bila obuzeta.

Dve kuće od one u kojoj smo mi stanovali živela je porodica jednog taksiste. Dugački žuti mercedes i visoki, vitki, brzi i večito besni pas – ptičar, ženka koju su zvali Leni. Jednom sam prolazila, uplašila me je, taj pas je stalno lajao. Tada je iz kuće izašla Meri. Meri je bila „opasna ženska“ (tako ju je, kasnije, opisao jedan moj drug), inače ćerka taksiste. Ubedila me je da ne treba da se bojim njenog psa i pozvala me je da uđem.

Ispostavilo se da je Meri veliki fan Madone (jer ja sam samo o tome pričala). Pozvala me je gore, u njenu sobu, da mi pokaže šta ona ima sve o njoj. Madona iz faze osamdesetih. Ja sam otkrila nešto najneverovatnije na ovom svetu! Meri mi je poklonila jednu stranu iz časopisa Bravo zbog našeg lepog upoznavanja (časopis koji su meni roditelji, uz Super Tin, najstrožije zabranili da kupujem, iako mi novac nikad nisu davali).

Ponesena entuzijazmom za otkrivanjem, odmah sam zamolila drugaricu da mi na još jednoj kaseti nešto snimi.

„Dođi sutra kod mene i donesi mi kasetu.“

Sutradan, ona me je teatralno dočekala, zavaljena u tapaciranoj fotelji, gledajući ispred sebe u Madonin poster koji je Huper tog utorka objavio (priložena slika na početku teksta).

„Ćao!“, rekla sam zadihana i prokuvala. Živele smo u istoj ulici, ja u broju 67, ona 135. Pešačila sam do nje po najvećoj vrućini.

„Mogla bih satim da gledam u ovaj portret. Otkrivam snagu u njenim očima Kreon me oduševljava.“

Meni je sa devet godina, koliko sam tada imala, to bio krajnje stran pristup. Da kontempliram nad posterom heroine i u njenim očima uočavam „snagu“. Bilo je leto, zadihana i preznojena, stajala sam na vratima sobe, zbunjena. Ćutala sam.

Iako je ta drugarica naučila da kaže to što je rekla – taj utisak o posteru nije prirodno proistekao iz nje, sva ta teatralnost pri dočeku, blaziranost pri govoru – ona je ipak imala nešto više u sebi, tada sam to prvi put osetila. Neki bol. A takve osobe bi momentalno dobile povlašćen status kod mene.

Komšinica Meri i ova drugarica, naročito ova blazirana scena dočeka, su zauvek moja veza sa ovom pevačicom. I to vrelo leto. I to pešačenje po najvećem suncu samo da bih došla do muzike, i taj ponizan odnos prema osobi koja mi nije draga, i taj strah da na vreme sve završim jer ako se duže zadržim majka iz hira može da mi zabrani da više ikad igde odem. One su, mogu to reći sa sigurnošću, Madonu i ove susrete potpuno zaboravile, a ja, nakon dvadeset tri godine, i dalje mislim o tome. Nedostatak časopisa učinio je da napravim svoju svesku posvećenu Madoni, a kasnije i da napišem roman o njoj koji sam 2001. bacila, a koji sam bazirala na pesmi Live to Tell.

Posle kompilacije Something to Remember, koja sadrži balade, nabavila sam i kolekciju dens hitova, Immaculate Collection, zatim, muziku iz filma Evita, i albume Erotica i Bedtime Stories. Ove kasete uvele su me u Madonin celokupan univerzum na osnovu koga sam jadikovala nad svojim položajem. Ja nikada neću moći da živim kao ona, oslobođena zabrana, da srećem ljude kakve je ona sretala, zauvek ću biti zarobljena u predgrađu i okružena avetima dugih letnjih podneva. Svako ima svoje sentimentalno vaspitanje.

Tu nije kraj. Na jesen 2000. (roman sam započela proleća te iste godine) dobila sam od veoma dragog prijatelja, sada već pokojnog, album Music. Ali, to više nije bilo detinjstvo.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.