Дуга досадна летња поднева са Кортни Лав

Ако је Мадона хероина мојих формативних година, година касног детињства и основношколског откривања музике, онда је Кортни Лав хероина мојих средњошколских дана. Ипак, имала је мањи утицај од Мадоне, некако ми се увек чинило краткотрајнији, иако сада увиђам да то није било тако. Реч је о две различите особе, а и каријере. Чињеница да сада пишем о њој, а да сам албум о коме ће бити речи открила 2001-2002, ипак говори више.

Уз Мадонину песму Vogue смишљала сам различите кореографије, и дан-данас, када завршим неки вeлики посао, олакшања ради, појачам до краја ту песму. Међутим, слично је и са групом Hole и, рецимо, њиховом песмом Plump која у једном делу каже: „I don’t do dishes, I throw them in a crib“. Разумеће они не воле да перу судове. Или, у другој песми, кад Кортни каже: You should learn how to say NO! „Не“ је врло моћна реч, зар не? Треба то понављати.

Албум Live Through This добила сам од тадашње другарице која је била седам година старија од мене и која ме је упознала са још много интересантне музике, коју сама вероватно не бих открила (било је то време пре масовне употребе интернета и јутјуба). Нажалост, летовала сам са мајком и сестром у годинама када је већина оних које сам познавала летовала са друштвом и у групи. Шта је друго преостајало, у ситуацији када свакидашњицу само из једне географске тачке пренесете у другу, онда када ново место и нова географија, и да ви то желите, не могу да вам дају нову стварност, него да: 1. пишем и 2. слушам музику. Наставите са читањем

Дуга досадна летња поднева са Мадоном

tumblr_mv8if3eIDs1sadfdyo1_1280

Фотографија: Patrick Demarchelier. Део буклета за албум „Bedtime Stories“ који је објављен 25. октобра 1994. године.

Летњи распуст 1996. Становали смо у вечито празној, измештеној улици предграђа која подсећа на слике Ђорђа де Кирика. Слушала сам теретне возове како долазе и одлазе (за време бомбардовања ту је била противваздушна одбрана), ранжирна станица налазила се усред кукуруза. Сећам се гласа машиновође, одзвањао је преко разгласа кроз празна и дуга поднева.

Имали смо у разреду једну девојчицу која је била најбољи ђак, најбогатији, највољенији и најзрелији, а коју нико од деце није подносио. Чак је и њено име било најнеобичније. Није она била крива. Њена преамбициозна мајка и брат старији дванаест година створили су од ње неподношљиво дериште.

Брата су послали да студира у Лондон. Брат је лети долазио са много музике. Мени је тада компакт диск био научна фантастика. То смо сви желели да имамо. Међутим, неки од нас нису имали ни касетофон, а и радио би тешко слушали, на рупице поломљених антена стављали би неки метални део, само да ухвате програм. Тако је било. Наставите са читањем