Toliko toga je rečeno i napisano, snimljeno i odštampano o umetničkom i bračnom paru Krsta Javačeva, bugarskog emigranta u Parizu, i Žan-Klod Denat, ćerke francuskog diplomate u Maroku, koja je u svojoj ličnoj zaostavštini ostavila i jednu zajedničku fotografiju sa Šarlom de Golom, da ovo što ću ja imati da napišem je apsolutno zanemarljivo. Svet bi mogao bez ovog teksta koji osećam kao bespotreban i beznadežan čin.

Ipak, imam potrebu da podsetim na dve vrednosti koje sam istakla u naslovu. One se nekako danas podrazumevaju, zvuče kao opšte mesto, izlišno ih je pominjati, i mi pored njih prolazimo pasivno, a zapravo ih retko ko od nas autentično sprovede kroz svoje životno iskustvo. Sloboda i hrabrost su kompromitovane prečestom upotrebom, a podrazumevaju odricanja, veliku samoću i snažnu odgovornost, osobine na koje su danas mnogi nespremni. Jer – život je samo jedan.

Klasne i sve druge moguće razlike (Krsto, koga češće zovu Kristo pa ćemo i mi u nastavku slediti tu transkripciju imena, rođen je u bugarskom selu Grabovo u predvorju Drugog svetskog rata, a u Pariz je pobegao od komunističkog režima krijući se pod ćebadima u vozu, bez novca, bez veza i posla koji bi ga čekao) nisu bile prepreka, čini se, kosmički predodređenom susretu dvoje umetnika koji su rođeni istog dana iste godine – 13. juna 1935.

U Parizu su počeli zajedno da rade. Kristo je bio onaj koji je crtao ili koji bi osmislio projekat. Žan-Klod je bila uz njega da bira lokaciju, da vodi računa o administraciji, kolekcionarima, mnogobrojnim obavezama koje je njihova u izvedbi izuzetno kompleksna umetnost podrazumevala. Kristo je obmotavao različite predmete u žutu ili belu tkaninu i povezivao ih debelim kanapom. Pravio je veštačke izloge, bele ili purpurne boje, čiji su prozori bili prekriveni zavesom. Preprečili su jednu ulicu u Parizu buradima za naftu. Sve su to materijali i postupci koje će kasnije koristiti.

Žan-Klod je insistirala na činjenici da oni nisu emigrirali u Ameriku već u Njujork. U istom studiju, u istoj zgradi u Sohou, proveli su više od pedeset godina. Zgrada je imala pet spratova a bila je bez lifta. Oni su milione dolara ulagali u svoje projekte a radili su predano – u zgradi bez lifta, u malom stanu, sa izvanrednom kolekcijom dela savremene umetnosti koja su kupovali ili dobijali od drugih umetnika-savremenika.

U čemu se sastoji rad ovog dvojca? U rečima naznačenim naslovom. Njihova dela se mogu podvesti pod Land Art kategorizaciju koja ih značenjski neće iscrpsti. Sva njihova dela su o apsolutnoj slobodi. Ta dela su beskorisna, bez značenja, nemoguće ih je prodati, nemoguće je za njihovo sagledavanje naplatiti ulaznicu, nijedan kolekcionar ih ne može posedovati. Ona ne postoje. Jedino što je od njih ostalo jesu Kristovi pripremni crteži i fotografije. Njihovi radovi su bile instalacije ili „intervencije“ u predelu, na otovrenom, na određenom arhitektonskom objektu tokom nekoliko dana, nedelja, ređe meseci, posle čega je delo nestalo. Umetnici i njihov tim bi povukli tkaninu i reciklirali je a metalne i druge materijale bi prodali ili pretopili. Od dela, doslovno, ne bi ostalo ništa.Pa, u čemu je onda poenta? – U tome da oni svoju ideju, svoju zamiso sprovedu u delo. Da ono što su zamislili materijalizuju, tako što će ideju, prethodno, sami finansirati prodajom pripremnih radova, crteža i skica za budući projekat. Oni ne primaju donacije i ne prihvataju volonterski rad. Godinama, nekada i decenijama, im je bilo potrebno da dobiju dozvolu za svoj projekat. Kristo je još sedamdesetih imao ideju da obavije belom tkaninom Rajhstag u Berlinu a ideju je spoveo tek sredinom devedesetih. Da bi obavili ostrva u blizini Majamija morali su proći izuzetno složenu proceduru sa američkim predstavnicima vlasti i njihovim institucijama.

Sve se ovo čini kao jedna velika utopija. Ona to i jeste. Svaki pravi umetnik živi, autentično i dosledno, svoju utopiju. Njihova dela nemaju nikakvu poruku, ona ne podrazumevaju nikakvo značenje, oni ne žele da podstaknu ekološku svest ili da ljudskom intervencijom istaknu prirodnu lepotu. To je nemoguće. Najveće delo ledn arta, Kineski zid, nemoguće je nadmašiti u smislu izvedbe ili ideje i cilja. Ono što je njima dato kao mogućnost, mogućnost koju su sami sebi dali odnosno stvorili, jeste da kao pojedinci dosegnu slobodu koja bi se potvrdila kroz, na prvi pogled čini se, nemoguću izvedbu. Pobeda nad administracijom, birokratijom i korisnošću je njihov put ka dosezanju autentičnosti rada i onoga što ih kao stvaralačka bića određuje.

Njihova ideja u izvedbi izgleda izvanredno. Bez toga bi svako stremljenje ka projektovanoj slobodi bilo uzaludno i nedostatno. Ideja, sloboda, upornost, istrajnost, rad su bitni. Ipak, bez dobro realizovane izvedbe ne znače puno. Kristo ima distinktivan crtež, koji kombinuje sa fotografijom, jasnu podelu celina unutar svog rada, jake i kontrastne boje (belu, žutu, purpurnu). U izvedbi, oni boje materijala uvek prilagode okruženju. Tako je londonska mastaba, koja se sastoji od ružičastih buradi za naftu, nalik nekoj ranoj kompjuterskoj animaciji, u savršenom skladu sa bojama zelenog drveća oko sebe i azurnom površinom vode kojom pluta. Ili žuti plutajući „most“ koji savršeno geometrijski preseca italijansko jezero Izeo u izvanrednom je kontrastu sa tamnom zelenom površinom jezera. Iako izuzetno originalna i nova u pristupu, njihova dela poseduju nešto veoma tradicionalno: lepa su.

Presekli su put u jednom predelu Kolorada jarko narandžastom zavesom. Za rad im je bilo potrebno nekoliko godina birokratskog mrcvarenja po američkim sudovima i nekoliko miliona dolara da bi rad instalirali. Zbog loših vremenskih uslova nadležni organi su procenili da ta zavesa nije sigurna za saobraćaj pa je ista uklonjena posle nekoliko dana. To je bio životni vek tog umetničkog dela. Neka su potrajala duže. Londonska mastaba ili žuta plutajuća tkanina rasprostrta preko pomenutog jezera postojale su najviše tri meseca. Obmotani Rajhstag ili najstariji most u Parizu, Pont Neuf, isto toliko. Materijal u fantastičnoj purpurnoj boji, kojom su ostrva nadomak Majamija „uokvirena“, što je iz vazduha gledano stvorilo izvanrednu sliku, jedan vizuelni praznik koji je definisao tropsku i dekadentnu estetiku Majamija, trajao je nešto kraće. Sam Kristo je za ono što rade više puta ponovio:

We make beautiful things, unbelievably useless, totally unnecessary.

što je samo na drugačiji način izrečena misao Oskara Vajlda da je sva umetnost, zapravo, beskorisna. Kristo i Žan-Klod izložili su naše oči prizorima za koje nismo ni sanjali da bi mogli postojati i da bi nekom mogli pasti na pamet da ih nazove umetnošću. Ali, umetnost nisu ti radovi koliko su ideje i težnje ka njima, izvedba i stvaralači čin koji poručuje da umetnik najviše voli svoje delo dok ga stvara. Velika umetnost ohrabruje, miluje kapke, daje nove oči – pruža nov pogled, otvara mogućnosti. Ona ne mora imati konkretno značenje. Ona je u činu stvaranja, u aktu nastajanja, u slobodi i hrabrosti. Materijalni aspekt umetničkog dela je, takođe, za savremenu umetnost zanemarljiv. Ta dela više ne postoje i nemoguće ih je videti. Njihova kratkotrajnost bila je nalik bljesku, fotografskom flešu jednog trenutka koji je već u narednom prošlost.

Umetnost ovog para prekoračuje granice koje smo dozvolili sebi kroz tradicionalnu klasifikaciju umetnosti. Ko bi ovo mogao zamisliti, ko bi se mogao usuditi, samo jedan vek ranije, da ovo stvori ili proglasi umetnošću? Dakle, za razumevanje i doživljaj ovakvih dela potrebna je i promena civilizacijske paradigme pa, samim tim, i posmatrača. Svako vreme traži i dobije svoju umetnost, savršeno ogledalo trenutka i duha. Njihova dela imaju moć da probude senzacije, da pokrenu emocije, da otovre jedan nov pristup i – najvažnije – ona okupljaju veliki broj ljudi, približavaju stvaralaštvo i kreativnost apsolutno svima: usputnim prolaznicima, turistima, vozačima kamiona, administratorima zaposlenim u državnoj ustanovi, radnicima, deci, studentima, roditeljima, nezaposlenima, ribarima, hodačima kroz park koji su izveli psa u šetnju.

Žan-Klod je preminula 2009. a Kristo 2020. godine. Njihova kolekcija savremene umetnosti je došla do aukcijeske kuće Sotebi, a poznati nemačko-američki izdavač knjiga Tašen je povodom četrdeset godina svog postojanja objavio iscrpnu i kvalitetnu monografiju o radu ovog para koju imam i koju svima preporučujem. Za kraj – nešto o kratkotrajnosti dela, strahu od smrti kao strahu od prekida rada. Ovaj par nikada nije leteo zajedno avionom već uvek odvojeno da, ukoliko se nešto desi jednom, ono drugo može da nastavi sa radom. Ideje su ih nadživele: očekuje se da, prema njihovoj zamisli, Trijumfalna kapija u Parizu bude prekrivena odnosno obmotana (wrapped) i da se njihova višedecenijska ideja o mastabi koja je nekoliko puta veća od piramide u Gizi konačno pojavi u sred saudijske pustinje.

Fotografije: Wolfgang Volz via Christo & Jeanne-Claude