Razmišljanja o propustljivosti (skica)

ivo-wessel-freunde-von-freunden-4797

Naizgled okrutna scena asocira na bezbroj motiva. Mene je podsetila na pitanje koje sam postavljala: šta bi se desilo kada pojedinac ne bi imao emocije? Da li su isključivo one zaslužne za njegovu osetljivost, koju ja ovde poistovećujem sa „propustljivošću“.

U pitanju je SF postavka: šta bi se desilo kada bi neko mogao da živi, makar jedan dan, sa osećanjem empatije i moralnih načela, ali bez slabosti, iluzija i predstava koje emocije stvaraju? Kako bi se tada osećao i, najzad, kakva bi bila njegova percepcja ljudi i pojava?

Da li bi to bilo „prirodno“, i šta je zapravo „prirodno“? Kao što znamo, u prirodi retko ko umire prirodnom smrću već biva povređen i uništen od drugih, po pravilu jačih. Sada, kada smo usavršili (ili bar to pokušavamo) civilizacijske tekovine posredstvom zakona, teško je ubiti ili fizički povrediti bez adekvatne kazne, ali je, još uvek, lako povrediti nečija osećanja.

Ljudskoj agresiji nema kraja. Oblici izražavanja i manifestovanja iste različiti su i poseduju bezbroj formi. Učinak je uvek prisutan, ali uvek drugačiji. Kada gledam ovu sliku ja vidim nerešiv sukob dualiteta: meko-tvrdo, oštro-oblo, jako-slabo, nepropustljivo-propustljivo.

Sve spoljašnje u odnosu na subjekt probija. Slabosti doprinosi i on sam, „materijal“ od koga je, pasivan je, jer je nedovoljno otporan. Dakle, šta bi se desilo kada bi neko došao na ideju da iskoristi domete medicine i ubrizga sebi injekciju, na jedan dan, koja bi ga lišila emocija?

Upravo zbog ovakvih pitanja ne bih mogla da budem žanrovski pisac. Žanr podrazumeva formulu po kojoj je uvek ponuđen odgovor i (bar približno) rešenje, a ja ne verujem u rešenja i odgovore koji mogu da zadovolje obe strane.

Tekst: Ana Arp

Umetnik nepoznat. Kolekcionar: Ivo Wessel

Slika: Freunde von Freunden

Ernst Pinjon Ernst: „Ekstaze“

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji Haos kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika.

Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija „Ekstaze“ koja je postavljena 2008. godine u katedrali Saint Charles u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji Haos.

U baroknom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Kombinacijom prostora, ctreža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajuć, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze.

Peter Gentenar: Skulpture od papira u katedrali

peter-gentenaar-9
Peter Gentenaar3

Skulpture od papira, nalik laticama, bestežinski plutaju između neba i zemlje, između poda i tavanica različitih arhitektonskih objekata, ali najlepši utisak ostavljaju kada se njihove plešuće konture, nekom samosvojnom simetrijom, podudare sa oblicima tavanica građenih da otvore čoveku dimenzije neba, da on imaginacijom osmisli božansku sferu na zemlji, da poveruje da mu je ista moguća i dostupna ako se prepusti, ako počne da lebdi dok se moli, i zatvori oči.

Svetlost koja kroz raznobojne vitraže bude dopirala do posmatrača prelamaće se kroz papirnate pterodaktile i nalik egzotičnim akvarijumskim ribicama – koje jedna za drugom, u jatu plutaju – nemo biće usmerena ka odredištu koje samo ona zna. Svetlosne iskre, kružni ždralovi nalik plamenu u mraku, okretaće se u mestu iza sklopljenih očiju posmatrača u katedrali. Tada, božansku sferu, koja je u duhu oduvek kao ptica u gnezdu i latica u roju, opredmetiće i arhitektonska simetrija, broj i matematika.

Spenser Finč: Sve boje Emili Dikinson

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

This work is based on Emily Dickinson in 1862, when she wrote 366 poems in 365 days. It is a real-time memorial to that year, which burns for exactly one year. The sculpture is comprised of 366 individual candles arranged in a linear sequence, each of which burns for 24 hours. The colour of each candle matches a colour mentioned in the corresponding poem. For the poems in which no colour is mentioned, the candles are made out of natural paraffin.

Američki umetnik Spenser Finč napravio je zanimljivu instalaciju koja je u vezi sa pesnikinjom Emili Dikinson – konkretno, njenim pesmama iz  1862. godine kada je za 365 dana napisala 366 pesama. Prema Finču Dikinsonova je izgorela u stvaralačkom intezitetu koji se naročito odlikuje jednom komponentom: bojom. U svih 366 pesama pojavljuje se po jedna boja u različitom kontekstu. Ova izložba trajala je godinu dana. Svaka sveća je različite boje, u zavisnosti od one koja se pojavljuje u određenoj pesmi. Svaka pesma tj. sveća gori tačno jedan dan, a u samoj galeriji je, u spiralnoj formi, bilo izloženo 366 sveća. Nažalost, u izdanju knjige pesama Emili Dikinson koju ja posedujem nema pesama iz ovog perioda pa nisam, shodno tome, ovaj prilog mogla da dopunim poetskim primerima.

Ljubavne poruke Jung Li

23692-1383549672-jl002_s-xl

Južnokorejska umetnica Jung Lee rođena je 1972. godine u Seulu. Ono što njene instalacije odnosno fotografije odlikuje jeste pejsaž u koji su smeštene neonske poruke sa uobičajenim rečima koje izgovaraju zaljubljeni i, kako to često biva – povređeni. Pomalo paničnim i bizarnim ponavljanjem, ona reči koje svedoče o krahu emocija banalizuje, svodeći ih na neonski sjaj, šarenilo koje podeća na višemilionske gradove noću kada se ljudi vraćaju u svoje stanove-kutije za šibice. Na taj način umetnica svedoči o sveopštoj niskokaloričnosti emocija, kao i o otuđenju koje samo po sebi nije otuđeno od potrebe za pripadanjem i emocijom, ali pred dosezanjem istih jeste nemoćno. Patetici, ali i dodatnoj bizarnosti – koja ne nedostaje umetnosti dalekog istoka – doprinose pejsaži (koji se meni naročito dopadaju) čija je praznina zapravo praznina duše onih koji ove poruke odnosno pitanja ponavljaju.

Umetnica je imala zapaženu izložbu u Green Art Galery u Dubaiju. Sa sajta galerije navodim citat:

Working across sculpture and photography, the exhibition will present works from both her Aporia and Day and Night Series. Aporia, meaning “coming to a dead end” in Greek, was inspired by Roland Barthes’s “A Lover’s Discourse” that tells the story of the ineptitudes of people in love. According to Barthes, when one falls in love the beloved becomes a mystery and one will ceaselessly try to figure out the reasons for their mysterious feelings. The desire to express one’s love produces lies and conflicts leading to a dead end. For Lee, those empty phrases reveal the solitude and sorrow of modern people today.

Inspired by Barthes’s close reading of desire and love, Lee slows everything down patiently analyzing that most intense and overwhelming of states, unanswered desire – the language of complete love and the deep solitary state it throws the lover into. Collecting cliched expressions of love and hatred- very much like Barthes’s collections of of hesitations, stammerings and gasps- Lee places them in deserted landscapes in the form of neon text sculptures, mimicking cold neon signs so often found in cities. The result is a group of beautiful and melancholy empty landscape photographs, contrasting sentimental phrases such as “I still remember”, “Once in a lifetime” and “How could you do this to me?”, with stark layouts of deserted plains or barren snow fields.

  

Jung Lee, I Dream Of You, 2012, C-type Print, 170 x 136 cm

Jung Lee, How Could You Do This To Me?, 2011, C-type Print, 136 x 170 cm