Čitam sporo i knjige dugo ostaju uz mene pošto ih završim. Kao i kod pisanja, tako i kod čitanja – dugo razmišljam, dugo ostajem misaono utopljena u kulise dela, njegove boje, atmosferu, pokrete junaka, reči i prostore.
Najviše čitam eseje i priče, baš one forme koje i sama pišem, a kada mi se desi da pročitam roman, valja da bude kratak. Tako je bilo sa romanom Fransoaz Sagan Čudesni oblaci, sa Sabatovim Tunelom ili, u ovom slučaju, Konradovim Srcem tame.
To su dela od stotinak strana ali poseduju gustinu, misaoni, atmosferski, jezički intenzitet, tako da stičete utisak da ste delo čitali mesecima, ona ne deluju kao da imaju sto već četiri stotine strana.
Roman Srce tame mi se već od prvih stranica nije dopao. Ovo je veliko delo svetske književnosti i pročitala sam ga od početka do kraja žedno, pojedine stranice po nekoliko puta čitajući. U modernističkoj tradiciji, jezik je ovde divalj poput vetra, gust poput vate-magle koja se spustila niz reku kojom plove junaci ove priče.
Ono što mi se nije dopalo, i što će zauvek biti moj utisak jeste atmosfera, ali prateći dualitet svetla-tame, koji sam roman podvlači, to i jeste majstorstvo ovog dela. Atmosfera je mučna. Sve je sparno na tim stranicama, u sparini sporo se kreće, i ne na nivou radnje već ljudske duše koja upravo tako doživljava svet.
Priča je podeljena u tri celine a treća je potpuni kreščendo ingenioznog pisanja. Iako se radnja dešava u Africi, a to po sebi, tradicionalno, uslovljava pitoresknost, ovde je, začudo, prisutno vrlo malo slika. Ovo nije delo koje u umu čitaoca stvara slike, opisi su retki, priroda, koja je tako važan elemenat, ima vrlo malo spoljašnjih odlika.
Ključna reč dela je slonovača ali se reč slon ni na jednom mestu ne pominje. Međutim, ono odsutno je na monstruozan prisutno, a posredstvom pomenute atmosfere, i praznine koja se ogleda u nedostatku bilo kakvih čulnih i konkretnih prikaza. To i jeste odlika najboljih horora.
Čak je i sama radnja pravolinijska, poput toka klimavog parobroda rekom koja treba kapetana, posadu i ljude na koje je naišao usput, da odvede kod mitske ličnosti, kapetana Kerca, čoveka vrhunskih postignuća, a ona se ogledaju u tome da je on više nego iko sakupio slonovače na ovom svetu, i u tome, podjednako važno, što je opčinitelj svih ljudi sa kojima dođe u susret.
Sva plemena u dubokom mraku prašuma njemu se klanjaju, igraju ritualne plesove oko njega, beli ljudi mu se klanjaju, on nije čovek, on je personifikacija prirode oko sebe, a ona je demonska. Ona od ljudi pravi nešto sasvim strano civilizaciji. Divljina se tamo svim ljudima sveti. Čitav predeo je taman i neprobojan za ljudsku misao i nemilosrdan je prema svim oblicima ljudskih slabosti. Ljudima koji se tu zateknu prašuma pokaže da su šuplji i onda ih napuni demonskim mislima: suoči ih sa njima samima. Prašuma je, u stvari, tamnica, i stalno odzvanja neartikulisanim glasovima, koji su stopljeni sa žbunjem i granjem okolo, kao na Ešerovoj grafici.
Ovaj roman tematizuje građenje Vavilonske kule vodoravno. Kao što bog osujeti ljudske planove pomešavši im jezike ovde priroda osujeti svaki ljudski plan, suočivši ih sa njima samima. Većina odatle posle ne može da ode, ili poludi, što se Kercu dogodilo. Mi ga zatičemo moćnog samo kroz glas, inače, on je na samrti, i retko govori, ali uživa u svojoj moći, a ona se ogleda u daru govorništva, posredstvom koga mu se svi pokoravaju. Pokoravanje je ovde važno, iako mu se oni ne pokoravaju kao radna snaga, već se pokoravaju njegovom duhu, moći njegove harizme i energije. Ona je neobjašnjiva a zavodi kao frulaš kobru.
Kercove poslednje reči su „Užas! Užas!“ dok pripovedač, kad se vrati u London, njegovoj verenici kaže da su poslednje Kercove reči bile njeno ime, iako se njeno ime nijednom ne pominje u romanu. Ona najbolje sažima svu opčinjenost ovim čovekom, poludelom od ubistava koja je počinio, a sve zato što, saznajemo to na kraju u usputnoj rečenici, njeni roditelji nisu želeli da se ona uda za njega. Bio je siromašan.
Najlepša slika ovog sumornog dela stoji na početku kada pripovedač sa još nekoliko drugova-mornara posmatra brodove u luci kako se blago lelujaju na vodi. Reka Temza i reka u Africi koja vodi do Kerca simbolično su povezane svetlošću, vrlo tamnom svetlošću predvečerja punog izmaglice.
Slika: Anri Ruso, Zavodnica zmija, 1907.
A . A . A 