Roman i priča ne samo da nisu istorodne, nego su suštinski neprijateljske forme, i zato se nikada ne razvijaju jednovremeno i sa istim naporom u jednoj književnosti. Roman je sinkretična forma, priča je elementarna forma. Roman se sastoji od istorije, od putovanja. Priča od anegdote. To je razlika između velike i male forme. Ne samo pojedini pisci već i pojedine književnosti neguju ili roman ili novelu.
Priča se mora graditi na osnovu neke protivrečnosti, nepodudaranja, greške, kontrasta. Ali, to nije sve. Po samoj svojoj prirodi, priča, kao i anegdota, gomila svu svoju težinu ka kraju. Kao bomba bačena iz aviona, ona mora naglo da leti dole da bi punom snagom udarila svojim vrhom u određenu tačku.
U romanu ogromnu ulogu igra tehnika kretanja, povezanosti i spajanja raznovrsnog materijala, mogućnost razvijanja i povezivanja epizoda, stvaranja raznovrsnih centara, vođenja paralelne intrige. Pri takvom građenju kraj romana predstavlja punkt oslabljenja a ne pojačavanja. Kulminacija osnovnog kretanja mora biti negde pre kraja. Za roman su tipični lažni završeci, epilozi koji stvaraju perspektivu ili koji saopštavaju čitaocu Nachgeschichte glavnih ličnosti. Zato je prirodno što su neočekivani završeci veoma retka pojava u romanu. Velika forma i raznovrsnost epizoda ometaju dela takve vrste a priča, naprotiv, teži baš ka maksimalnoj neočekivanosti finala, koncentrišući oko sebe sve predstojeće. U romanu, posle kulminacione tačke, mora nastupiti neki pad, a za novelu je najprirodnije da, kad se popne na visinu, ostane na njoj. Roman je dugačka šetnja po raznim mestima, koja podrazumeva miran povratak, priča je penjanje uz planinu čiji je cilj pogled s visoke tačke.
Tolstoj nije mogao završiti Anu Karenjinu Aninom smrću; morao je napisati još čitav jedan deo, ma koliko to bilo teško usled značajne centralizacije romana oko Anine sudbine. Inače bi roman ličio na razvučenu nvelu sa uključivanjem nepotrebnih lica i epozoda – logika forme je zahtevala produženje. Bio je to svojevrstan tour de force – uviti glavnu junakinju pre nego što je određena sudbina ostalih lica. Nije slučajno da se junaci održe nekako do kraja ili se na neki način spasavajmu za dlaku izbegavši smrt. Tolstoju je pomogao paralelizam konstrukcije, pomoglu mu je to što Levin od samog početka konkuriše Ani, trudeći se da zauzme centralni položaj. S druge strane, u Belkinovim pričama Puškin teži upravo tome da se kraj novele poklopi sa vrhuncem sižea i da se stvori efekat neočekivanog raspleta.
Priča je zadatak za postavljanje jednačine s jednom nepoznatom; roman je zadatak za razna pravila, koji se rešava pomoću celog sistema jednačina sa mnogo nepoznatih, gde je važnija intervalna gradnja nego poslednji odgovor. Priča je zagonetka, roman je nešto nalik na rebus.
Dodatak: O slici i njenom odnosu prema formi priče odnosno romana
Rad ruskih formalista, koji su znatno doprineli razumevanju književnosti i razvoju nauke o njoj, podudarao se sa radom umetnika koji su delovali u okvirima ruskog konstruktivizma te bi, svaki put kada bi se njihova knjiga pojavila, ona bila ilustrovana delima Maljeviča ili Rodčenka. Ja sam za ovu priliku, pak, odabrala daleko tradicionalniju predstavu teme o kojoj je Ejhenbaum pisao, delo Ilje Rjepina koje favorizuje realistički prikaz, i deo je, ne apstraktne, nego prikazivačke umetnosti.
Rjepinovo delo ovde nije dato kao ilustracija već kao savršena značenjska dopuna onome o čemu je Ejhenbaum pisao. Slika ima dramsku napetost ali bi se dala uporediti sa pričom kako ju Ejhenbaum vidi. Ona pred nas stavlja jedan izdvojen trenutak, povratak člana porodice, oca i supruga, iz sibirskog logora. Lica onih koji ga vide su ponaosob različita i oko njih se može dodatno razvijati radnja.
Istovremeno, čitaoci bivaju iz sadašnjeg trenutka, iz onoga što vide neposredno na slici, mentalno prebačeni u prošlost, u razloge zbog kojih se razdvojenost dogodila i koja je doprinela izmučenom, dubokom, očajničkom pogledu muškarca koji je ušao u prostoriju. Dakle, ova slika dvostruko vrši funkciju kada je naracija u pitanju, i u pogledu mogućnosti za kratku priču, i u pogledu mogućnosti za roman. Otuda je bila moj izbor a dopunjena je, zbog svoje specifične dramatičnosti, savremenim istraživanjem koje akcenat stavlja na posmatrača, odnosno na recepciponističku poziciju. Haotične linije tu su da ilustruju kretanja oka koje prelazi od jednog do drugog aktera ne bi li razumeo zaplet i sudbine onih koji su na slici.
Izvor: Boris Ejhenbaum, „Novela – kao bomba bačena iz aviona“, prevela Marina Bojić, u: Gradina, časopis za književnost, umetnost i kulturu (tema broja „Kratka priča“), priredili Snežana Brajović i Milisav Savić, godina XXIV, januar 1989.
Slika: Ilja Rjepin, Nisu ga očekivali, 1884.
A . A . A 