Moje mišljenje o stvarima nije mera samih stvari, ono je samo dužno da razjasni u kojoj meri ja vidim te stvari. – Mišel de Montenj
Retko se dešava da je delo jednog autora stvorilo čitav žanr koji se postupno razvijao tokom vekova. U tome što je esej imao individualnog tvorca, Montenja, izraženo je bitno svojstvo datog žanra koji je usmeren na samootkrivanje i samodokazivanje individualnosti:
Pošto nisam imao nikakvu drugu temu, okrenuo sam se sebi i za predmet svojih pisanja izabrao sam samoga sebe. To je, verovatno, jedinstvena knjiga te vrste, sa tako čudnom i besmislenom idejom.
Kod Montenja se prvi put ističe čovekovo ja u svojoj nesvodljivosti ni na šta opšte, objektivno, zadato normom i obrascem. Usmerenost reči na samog govornika, zajednički život ličnosti sa rečju koja nastaje – to je jedno od odredbenih obeležja esejističkog žanra, koje je uslovilo da on nastane uprvo u periodu renesanse.
U dubini eseja utemeljena je određena koncepcija čoveka. Čovekova individualnost postavlja se tu u centar kosmosa. Odlikuju ga: mali obim, naglašeno subjektivno tretiranje teme, formalna nedogmatičnost, analitički podjednako koliko i sintetički pristup, mogućnost da u sebe uključi druge književne i umetničke oblike ali i da sebe lako apsorbuje u njih.
Onaj koji gubi u romanu jer ne ume da održi siže – dobija u eseju, gde odstupanja imaju vrednost. Esej je umetnost ustupaka, predaje, te u njemu pobeđuju najslabiji. Utemeljivač žanra, Mišel Montenj, gotovo na svakoj stranici svojih Ogleda priznaje stvaralačku i umnu slabost, nedostatak filozofskih i umetničkih talenata, nemoć da stvori nešto upečatljivo, završeno i koristno za sve.
Onaj ko me uhvati u neznanju neće me time nimalo uvrediti jer za ono što govorim nisam odgovoran čak ni sebi, a kamoli drugima, i svako samozadovoljstvo mi je strano. Ako drugi put i mogu da usvojim štošta, ja sam sasvim nesposoban da to dobro upamtim. Pozajmljujem od drugih ono što ne umem da izrazim tako dobro, ili zbog manjkave izražajnosti mog jezika, ili zbog slabosti mog uma. – Iz eseja O knjigama
Esej je nastao od spoja loše, nesistematske filozofije, loše, fragmentarne beletristike i lošeg, neiskrenog dnevnika – i odjednom se ispostavilo da je ovaj žanr, upravo zbog svoje nepripadnosti visokom rodu – neobično elestičan i dobar.
Neopterećen teškim nasleđem, on se bolje prilagođava beskonačno aktuelnim uslovima života i raznovrsnostima spisateljskih ličnosti nego žanrovi koji svoje rodoslovlje vuku iz starih vremena. Esejizam je mešavina nedostataka i nezavršenosti, koji neočekivano omogućavaju da se sagleda ona oblast koja izmiče žanrovima „savršenstva“ (poema, tragedija, roman).
Esej nije nikao na praznom mestu, on je ispunio oblast celovitog znanja i izražavanja koja je ranije pripadala mitu. Eto gde su koreni ovoga žanra a on nam sve vreme izgleda kao da je bez roda, odsečen od tradicije. U stvari, esej se oslanja na ono jedinstvo života, misli i slike koje je iskonski ukorenjeno u mitu.
U 20. veku više nije tako lako nabrojati značajne predstavnike svetske književnosti kod kojih esejističko načelo ne bi, u ovoj ili onoj meri, prodiralo u građenje slike, cepajući analitički njenu umetničku celovitost i istovremeno uključujući je u celovitost višeg sintetičkog reda.
Tomas Man i Herman Hese, Pol Valeri i Andre Žid, Malro i Kami, Breton i de Sent-Egziperi, Česterton, Unamuno, Kaneti, Kavabata i Komo Aba – kroz stvaralaštvo ovih i mnogih drugih pisaca, esejistika izlazi iz okvira jednog žanra na glavnu magistralu književnog razvitka, komotno prodire u sve rodove i žanrove filologije.
Kod Marsela Prusta esejizuje se epopeja čiji likovi-slike pred čitaočevim očima nastaju iz razmišljanja i sećanja autora-junaka; kod Tomasa Mana – roman, u koji se uvode „elementi analitičke estetike, komentarisanja, književne kritike, naučnosti“; kod Franca Kafke – novela, koja se često gradi kao izveštaj o radu ili naučno saopštenje, uključujući momente klasifikatorskog, tipološkog mišljenja; kod T. S. Eliota – poezija čiju organsku dopunu, pa čak i sastavni deo, čine autokomentari. Tendencije refleksivnosti i mitologizovanja ukrštaju se i u Ulisu ili Čarobnom bregu.
Prodor slikovnosti u sferu filozofskog mišljenja bio je stimulisan, počev od druge decenije 20. veka, tako suprotnim učenjima kao što su psihoanaliza i fenomenologija. Psihoanalitički radovi, kako Frojdove tako i Jungove škole nose primetan trag esejizma, što je predodređeno samim zadatkom prodiranja u nesvesno, u „vrijući kotao“ psihičke energije, u kojem su rastvorena i slivena sva saznajna načela. Otuda misao-slikovni karakter „pojmova“ psihoanalize kao što su Eros i Tanatos, Anima i Persona, Maska i Senka, esejistička obrada mitoloških likova Edipa, Narcisa, fantastičnih slika snoviđenja i predmetnih simbola koje tumači psihoanaliza kao što su vrata, ključ, stolnjak, šoljica, itd.
Esejizacija filozofije ostvaruje se kod egzistencijalista, čije mišljenje je vrlo blisko slikovnom radu i često se slika sa književnim stvaralaštvom. Najznačajniji predstavnici egzistencijalizma, kao što su Sartr i Kami, Hajdeger, Unamuno, Šestov, Vejl i de Bovoar – to su mislioci-pesnici čiji se ipostasi ne dele ni u okvirima jednih istih dela. Romani i drame, traktati i članci postaju vrste eseja, jer ideje koje manifestuju prioritet postojanja u odnosu na suštinu, sledeći vlastitu logiku.
Za Hajdegera misliti znači biti pesnik. Tako je označeno kretanje filozofije natrag, prema vlastitom izvoru, kako bi ideja, pošto se vrati u okrilje slike, mogla da stekne izgubljenu celovitost mitologeme.
Izvor: Mihail Epštejn, Esej, prevela Radmila Mečanin, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1997.
Slika: Jean Valette-Falgores Penot, Trompe l’oeil, 1771. | Izvor: Bukowskis
A . A . A 