Часопис „Ситуационистичка времена“

Часопис за филозофију, уметност и културу „Ситуационистичка времена“ (The Situationist Times) основала је и уређивала Жаклина де Јонг (Jacqueline de Jong). Укупно је изашло шест бројева часописа у периоду од 1962. до 1967. године. Сваки број се појављивао једном годишње и сваки је био право чедо do it yourself (ест)етике.

Од почетка до краја часопис је био самиздат пројекат једне особе која је познавала неке од најзанимљивијих личности шездесетих као што су Жак Превер, Ги Дебор или Питер Блејк. Распон је увек био невероватан и он је одражавао дух времена, интересовања ауторке која је пуно путовала, углавном се крећући између Париза, Лондона и Брисела.

За боље сагледавање контекста у коме часопис настаје треба разумети идеје ситуационистичке и летристичке интернационале, нарочито мисао Ги Дебора изражену у књизи „Друштво спектакла“. На српски језик могуће ју је читати у преводу Алексе Голијанина (PDF, Буклет). Сами часописи су на енглеском и француском језику.

У наставку следе линкови за свих шест бројева (anti-copyright је овде једна од главних идеја), као и низ видеа кроз које уредница говори о датом броју. Тај низ видеа је заправо један документарни филм који је снимљен поводом репринт издања часописа и изложбе у његову част. Четврти број је у потпуности посвећен лавиринтима. Наставите са читањем

Časopis „Žuta knjiga“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa.

Ikona pokreta dekadencije, međutim, nije Dorijan Grej već Dezesent, Uismansov bizarni esteta, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju iskaže počast prema dva velika romana s kraja 19. veka. Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela. Nastavite sa čitanjem

Naslovna strana časopisa „Vogue“ iz 1909. godine

Osamnaestog marta 1909. godine izašao je broj časopisa „Vogue“ posvećen, kao što piše na naslovnoj strani, haljinama i materijalima (tekstilu). Ilustrator je bio inspirisan viteškim pričama, ranim renesansnim prikazima plemića okupljenim u vrtu kako vode razgovore o Amoru.

Ženska vitka figura oblikom svog tela dopunjuje paunovo telo i njihove odežde – perje i haljina – uokviruju kamen na kome je sunčani časovnik. Na taj način dvostruka kružnost je postignuta. Poput ruskih babuški, jedno vreme prisutno je unutar drugog. Čovek i kosmos se dopunjuju.

Pauna, simbol besmrtnosti i taštine, devojka jednom rukom hrani crvenom bobičastom voćkom, dok joj je prst druge oslonjen na kamen i uperen ka časovniku. U vrtu su i paun i časovnik, i besmrtnost i vreme. Oboje tvore, ali i razgrađuju rajsko stanje. U tome je suština slike vrta, čestog književnog toposa gde je dvostruko značenje najgušće.

Vrt je arhitektonska zamena i mikrokosmos, rajska bašta ovoga sveta. Otuda unutar zidina manastira tako lepe zelene površine. On je sećanje na rajsko stanje duše, baš kao i paun u njemu, simbol i lepote, između ostalih. Sunčani časovnik, opredmećeni memento mori, baš kao i na slici Nikole Pusena, jedva da je vidljiv, ali je, ipak, prisutan.

Nasleđe petrarkističke poezije prisutno je u prerafaelitskom slikarstvu i poeziji, a ponešto od ornamentike i folklornih motiva i u Art Nouveau umetnosti, čiji su uticaji vidljivi na ovoj naslovnoj strani. Danas retko viđamo ovako nešto. I pre sto godina ovakva naslovna strana imala je dekorativnu funkciju, sa ciljem da privuče kupce, ali ni drugi slojevi njenog značnje nisu zanemarljivi a, verujem, nisi ni izostali, nekom pronicljivom oku.

Časopis „Eros“

Časopis Eros, posvećen slikarstvu, književnosti, popularnoj kulturi, sadržao je erotske elemente koji bi datim umetnostima bili prisutni. Časopis svedoči o trajnoj konzervativnosti kojom je američka kultura izložena, uprkos blistavoj, ali tankoj, površini demokratičnosti, slobode izražavanja i pojedinačnog delanja.

Časopis Eros izašao je u četiri broja tokom 1962. Umetnost koja bi na bilo koji način bila subverzivna i u sukobu sa dominantnom konvencionalnom estetikom američke srednje klase pedesetih i šezdesetih bila bi favorizovana. No, to je i doprinelo da njen urednik, Ralf Ginzburg, odleži osam meseci u zatvoru zbog vređanja javnog ukusa, morala i ponašanja. Sloboda podrazumeva spremnost na odgovornost. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Minotaur“

Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine u kome su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Andre Breton i Pierre Mabille.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, do Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Rene Magrit jednom prilikom i portretisao.

Treći i četvrti broj, naslovna strana André Derain, 1933.

Sedmi broj, naslovna strana Huan Miro, 1935.

Osmi broj, naslovna strana Salvador Dali, 1936.

Deveti broj, naslovna strana Anri Matis, 1936.

Deseti broj, naslovna strana Rene Magrit, 1937.

Dvanaesti i trinaesti broj, naslovna strana Diego Rivera, 1939. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Come Home to Jazz“

Lubalin_03

Časopis Come Home to Jazz štampan je 1960. godine u saradnji sa nemačkim magazinom Der Druckspiegel, specijalizovanim za grafički dizajn. Celokupan buklet dizajnirao je Herb Lubalin, umetnik koji je bio zadužen i za formiranje fizuelnog identiteta mnogih avangardnih i umetničkih magazina toga vremena, među kojima se naročito izdvaja časopis  Eros. Ovo je bio još jedan način prezentacije džeza. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Pariska revija“

Related image

The Paris Review jedan je od mojih omiljenih književnih časopisa od koga sam više puta pozajmljivala sadržaje, naročito one koji su se ticali intervjua sa umetnicima, a oni su samo još jedan od brojnih dokaza da je razgovor sa umetnikom u toj formi, zapravo, punopravni književni žanr.

Sve intervjue, tokom svih dekada, možete pregledati ovde.

Sam časopis je od početka svog osnivanja, početkom pedesetih godina 20. veka, podjednaku pažnju kao i sadržaju pridavao i formi pa je, shodno tome, dizajn naslovnih strana oduvek je bio bitan urednicima, među kojima je najpoznatiji bio Džordž Plimpton, jedan od njegovih osnivača.

Nastavite sa čitanjem

Časopis „Pan“

Časopis za književnost i umetnost Pan izlazio je u Berlinu u periodu od 1895. do 1900. godine. Urednici su bili Oto Julius Birbaum i Julius Majer-Grefe. Magazin je bio jedan od vodećuih glasila Art Nouveau umetnosti koja je u Nemačkoj bila poznatija pod nazivom Jugendstil. Naslovnu stranu prvog broja (slika gore) ilustrovao je Ludvig fon Hofman.

Magazin je objavljivao prozu Fridriha Ničea, poeziju tadašnjih savremenih pesnika, kao i pesnika iz nemačke tradicije. Slikari poput Franca fon Štuka, Feliksa Valotona i Tomasa Teodora Hajnea objavljivali su u njemu svoja dela i bili su saradnici pri izradi vizuelnog identiteta časopisa.

Svi brojevi su digitalizovani mogu se pregledati na sajtu biblioteke univerziteta u Hajdelbergu. Naredni crtež pripada Anri de Tuluz-Lotreku i našao se na jednoj od naslovnih strana. Logo časopisa dizajnirao je čuveni nemački slikar druge polovine 19. veka, Franc fon Štuk. Nastavite sa čitanjem

Часопис „Поезија“

Часопис Poetry основала је у Чикагу 1912. године Харијет Монро (Harriet Monroe). Часопис излази и данас, током свог стогодишњег постојања месечно је излазио по један број. Временом, смењивле су се уреднице, визуелни идентитет магазина се мењао, али оно што је остало исто јесу критеријуми који је сваки песник морао да досегне како би црна слова његових песама заблистала на белом папиру магазина. Контраст елеганције остао је императив.

„To print the best poetry written today, in whatever style, genre, or approach“, речи су Харијет Монро које нису изневерене. Часопис је опстао захваљујући строгој и доследној уређивачкој политици, објективности, независности у односу на институције, универзитете, политичка опредељења, финансијере, уметничке покрете, правце или песничке школе.

Часопис је током децнија постојања етаблирао своју репутацију објављујући поезију Т. С. Елиота, Езре Паунда, Јејтса, Вилијама Карлоса Вилијамса, Воласа Стивенса, Роберта Фроста, Ленгстона Хјуза, Мариен Мур, Е. Е Камингса, Силвије Плат, Елизабет Бишоп, Џемса Џојса, Чарлса Буковског, Рејмонда Карвера, Алена Гинзберга, Ернеста Хемингвеја, Тенеси Вилијамса, Гертруде Штајн. Наставите са читањем