Часопис „Ситуационистичка времена“

garadinervi: “«The Situationist Times» 1, Edited and designed by Jacqueline de Jong, Hengelo, May 1962 (Monoskop pdf here, video here) ”garadinervi: “ «The Situationist Times» 2, Edited and designed by Jacqueline de Jong, Hengelo, September 1962 (Monoskop pdf here, video here) ”garadinervi: “ «The Situationist Times» 3, Edited and designed by Jacqueline de Jong, Hengelo, January 1963 (Monoskop pdf here, video here) ”garadinervi: “ «The Situationist Times» 4, Edited and designed by Jacqueline de Jong, Copenhagen, October 1963 (Monoskop pdf here, video here) ”garadinervi: “ «The Situationist Times» 5, Edited and designed by Jacqueline de Jong, Copenhagen, December 1964 (Monoskop pdf here, video here) ”garadinervi: “ «The Situationist Times» 6, Edited and designed by Jacqueline de Jong, Paris, December 1967 (Monoskop pdf here, video here) ”

Часопис за филозофију, уметност и културу „Ситуационистичка времена“ (The Situationist Times) основала је и уређивала Жаклина де Јонг (Jacqueline de Jong). Укупно је изашло шест бројева часописа у периоду од 1962. до 1967. године. Сваки број се појављивао једном годишње и сваки је био право чедо do it yourself (ест)етике.

Од почетка до краја часопис је био самиздат пројекат једне особе која је познавала неке од најзанимљивијих личности шездесетих као што су Жак Превер, Ги Дебор или Питер Блејк. Распон је увек био невероватан и он је одражавао дух времена, интересовања ауторке која је пуно путовала, углавном се крећући између Париза, Лондона и Брисела.

За боље сагледавање контекста у коме часопис настаје треба разумети идеје ситуационистичке и летристичке интернационале, нарочито мисао Ги Дебора изражену у књизи „Друштво спектакла“. На српски језик могуће ју је читати у преводу Алексе Голијанина (PDF, Буклет). Сами часописи су на енглеском и француском језику.

У наставку следе линкови за свих шест бројева (anti-copyright је овде једна од главних идеја), као и низ видеа кроз које уредница говори о датом броју. Тај низ видеа је заправо један документарни филм који је снимљен поводом репринт издања часописа и изложбе у његову част. Четврти број је у потпуности посвећен лавиринтима.

ПРВИ БРОЈ: PDF, Видео

ДРУГИ БРОЈ: PDF, Видео

ТРЕЋИ БРОЈ: PDF, Видео

ЧЕТВРТИ БРОЈ: PDF, Видео

ПЕТИ БРОЈ: PDF, Видео

ШЕСТИ БРОЈ: PDF, Видео

Časopis „Yellow Book“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

Naslovna strana časopisa „Vogue“ iz 1909. godine

Osamnaestog marta 1909. godine izašao je broj časopisa „Vogue“ posvećen, kao što piše na naslovnoj strani, haljinama i materijalima (tekstilu). Ilustrator je bio inspirisan viteškim pričama, ranim renesansnim prikazima plemića okupljenim u vrtu kako vode razgovore o Amoru.

Ženska vitka figura oblikom svog tela dopunjuje paunovo telo i njihove odežde – perje i haljina – uokviruju kamen na kome je sunčani časovnik. Na taj način dvostruka kružnost je postignuta. Poput ruskih babuški, jedno vreme prisutno je unutar drugog. Čovek i kosmos se dopunjuju.

Pauna, simbol besmrtnosti i taštine, devojka jednom rukom hrani crvenom bobičastom voćkom, dok joj je prst druge oslonjen na kamen i uperen ka časovniku. U vrtu su i paun i časovnik, i besmrtnost i vreme. Oboje tvore, ali i razgrađuju rajsko stanje. U tome je suština slike vrta, čestog književnog toposa gde je dvostruko značenje najgušće.

Vrt je arhitektonska zamena i mikrokosmos, rajska bašta ovoga sveta. Otuda unutar zidina manastira tako lepe zelene površine. On je sećanje na rajsko stanje duše, baš kao i paun u njemu, simbol i lepote, između ostalih. Sunčani časovnik, opredmećeni memento mori, baš kao i na slici Nikole Pusena, jedva da je vidljiv, ali je, ipak, prisutan.

Nasleđe petrarkističke poezije prisutno je u prerafaelitskom slikarstvu i poeziji, a ponešto od ornamentike i folklornih motiva i u Art Nouveau umetnosti, čiji su uticaji vidljivi na ovoj naslovnoj strani. Danas retko viđamo ovako nešto. I pre sto godina ovakva naslovna strana imala je dekorativnu funkciju, sa ciljem da privuče kupce, ali ni drugi slojevi njenog značnje nisu zanemarljivi a, verujem, nisi ni izostali, nekom pronicljivom oku.

Časopis „Eros“

tumblr_mzxfn4glzo1rpgpe2o4_1280

Časopis „Eros“, posvećen slikarstvu, književnosti i erotskim elementima koji bi u njima dominirali, izašao je u samo četri broja tokom 1962. godine. Umetnost koja bi na bilo koji način bila subverzivna i u sukobu sa dominantnom konvencionalnom estetikom američke srednje klase pedesetih i šezdesetih bila bi favorizovana.

Urednik magazina bio je Ralf Ginzburg (Ralph Ginzburg), dok je za vizuelni identitet bio zadužen Herb Lubalin. Na priloženim reprodukcijama posebno su upečatljivi renesansni i barokni prikazi Erosa i Venere, Hogartove ironične ilustracije para „pre“ i „posle“, ilustracije jedne Mopasanove priče koje je načinio Edgar Dega, aktovi, privatne scene i prikazi bordela.

Na naslovnoj strani četvrtog, i poslednjeg broja, magazina pojavila se Merilin Monro koju je neposredno pred smrt fotografisao Bert Stern.

Takođe, u časopisu su se pojavili i tekstovi sa upečatljivim dizajnom posvećeni Aristofanovoj komediji, Šekspiru, francuskim razglednicama… Eklektičnost na delu.

Časopis „Minotaur“

Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine u kome su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Andre Breton i Pierre Mabille.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, do Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Rene Magrit jednom prilikom i portretisao.

Treći i četvrti broj, naslovna strana André Derain, 1933.

Sedmi broj, naslovna strana Huan Miro, 1935.

Osmi broj, naslovna strana Salvador Dali, 1936.

Deveti broj, naslovna strana Anri Matis, 1936.

Deseti broj, naslovna strana Rene Magrit, 1937.

Dvanaesti i trinaesti broj, naslovna strana Diego Rivera, 1939.

Izvor slika: The Nonist

Časopis „Come Home to Jazz“

Časopis Come Home to Jazz štampan je 1960. godine u saradnji sa nemačkim magazinom Der Druckspiegel, specijalizovanim za grafički dizajn. Celokupan buklet dizajnirao je Herb Lubalin, umetnik koji je bio zadužen i za formiranje fizuelnog identiteta mnogih avangardnih i umetničkih magazina toga vremena, među kojima se naročito izdvaja časopis  Eros. Ovo je bio još jedan način prezentacije džeza kao vrhunske umetnosti.

Izvor slika: Past Print

 

Časopis „Pariska revija“

The Paris Review jedan je od mojih omiljenih književnih časopisa od koga sam više puta pozajmljivala sadržaje, naročito one koji su se ticali intervjua sa umetnicima, a oni su samo još jedan od brojnih dokaza da je razgovor sa umetnikom u toj formi, zapravo, punopravni književni žanr.

Sve intervjue, tokom svih dekada, možete pregledati ovde.

Sam časopis je od početka svog osnivanja, početkom pedesetih godina 20. veka, podjednaku pažnju kao i sadržaju pridavao i formi pa je, shodno tome, dizajn naslovnih strana oduvek je bio bitan urednicima, među kojima je najpoznatiji bio Džordž Plimpton, jedan od njegovih osnivača.

 

 

 

Dizajn naslovnih strana ovog časopisa tokom decenija radilo je mnogo umetnika čija su dela bivala i predstavljana u datom broju. Trebalo bi obratiti pažnju na imena koja su se našla na mnogobrojnim naslovnicama. Neiscrpan izvor informacija, udžbenik iz teorije, kritike i istorije knjievnosti druge polovine 20. veka.

O Džordžu Plimptonu, osnivaču časopisa i jednoj od bitnih figura na posleratnoj američkoj umetničkoj sceni, snimljen je i dokumentarni film Plimpton! Starring George Plimpton as Himself a priloženi video njegov je trejler. Celokupnu vizuelnu arhivu časopisa kroz decenije možete pogledati ovde.

The Paris Review na blogu A . A . A

Časopis „Pan“

Časopis za književnost i umetnost Pan izlazio je u Berlinu u periodu od 1895. do 1900. godine. Urednici su bili Otto Julius Bierbaum i Julius Meier-Graefe. Magazin je bio jedan od vodećuih glasila Art Nouveau umetnosti koja je u Nemačkoj bila poznatija pod nazivom Jugendstil.

Magazin je objavljivao prozu Fridriha Ničea, poeziju savremenika, kao i pesnika iz nemačke tradicije. Takođe, slikari poput Franca fon Štuka, Feliksa Valotona i Tomasa Teodora Hajnea objavljivali su tu svoja dela i bili su saradnici na izradi vizuelnog identiteta. Svi brojevi časopisa su digitalizovani mogu se pregledati na sajtu biblioteke univerziteta u Hajdelbergu.

Часопис „Поезија“

Часопис Poetry основала је у Чикагу 1912. године Харијет Монро (Harriet Monroe). Часопис излази и данас, током свог стогодишњег постојања месечно је излазио по један број. Временом, смењивле су се уреднице, визуелни идентитет магазина се мењао, али оно што је остало исто јесу критеријуми који је сваки песник морао да досегне како би црна слова његових песама заблистала на белом папиру магазина. Контраст елеганције остао је императив.

„To print the best poetry written today, in whatever style, genre, or approach“, речи су Харијет Монро које нису изневерене. Часопис је опстао захваљујући строгој и доследној уређивачкој политици, објективности, независности у односу на институције, универзитете, политичка опредељења, финансијере, уметничке покрете, правце или песничке школе.

Часопис је током децнија постојања етаблирао своју репутацију објављујући поезију Т. С. Елиота, Езре Паунда, Јејтса, Вилијама Карлоса Вилијамса, Воласа Стивенса, Роберта Фроста, Ленгстона Хјуза, Мариен Мур, Е. Е Камингса, Силвије Плат, Елизабет Бишоп, Џемса Џојса, Чарлса Буковског, Рејмонда Карвера, Алена Гинзберга, Ернеста Хемингвеја, Тенеси Вилијамса, Гертруде Штајн.

На сајту магазина пише следеће:

Today, Poetry regularly presents new work by the most recognized poets, but its primary commitment is still to discover new voices. In recent years, over a third of the poets published have been new to the magazine.

Имајући у виду тек назнаке, штуре податке о часопису који је имао битан утицај на деловања многих песника, на промоцију и истицање важности поезије и уметничког стварања, стиче се утисак да се рад и истрајност, вера у мисију и идеализам исплате.

Недељно, седам до осам пута посетим сајт овог часописа, уз помоћ опције за претраживање откривам нове песнике, увек запањена количином података. Све се чини једноставно, лако, као да је свима дата шанса – и онима који су писали поезију, и онима који су писали о поезији.

И насловне стране сведоче о таквој уређивачкој политици. Графички дизајн часописа прилагођен је тренутку, времену просечног читаоца, а поседује дозу строгости, елементе који упркос својој поп форми, упућују на традиционалне амблеме поетских слика.

Пегаз је заштитни знак часописа, митски коњ као симбол инспирације и трансцеденције. Наредне приказане насловне стране старе су тек неколико година. Оне садрже појаве које везујемо за свакодневицу – пса, фотељу, биљку, лампу.

Трајност часописа доказ је како мисија поједница може бити доследно спроведена и остварена једино уз помоћ колектива, уз помоћ других, вероватно подједнако креативних, способних и организованих људи. Зато ће овај часопис остати трајна инспирација, добар пример афирмације креативности и рада.