Časopis „Yellow Book“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

Džez, taman poput panterinog tela

Džez je jedna od retkih vrsta muzike koju sam otkrila sama. On zahteva posebno raspoloženje koje ja uvek dovodim u vezu sa određenim godišnjim dobom. U ovom slučaju to je leto. Tada, džez zvuči kao mirišljavi štapić iz Indije u noći punoj zujanja insekata.

Veza boje i zvuka, pa i mirisa, naročito je izražena u džezu, posebno kada zatvorite oči. Apstraktno slikarstvo je povezano sa ovom vrstom muzike. Nisu u pitanju slike već boje. Nema oblika. Džez razobličava i trenutak čini otopljenim. Kao kada niz platno curi gusta masa.

Sve počinje velikim praskom (na primer, uvod u Koltrejnov album A Love Supreme), a onda nanosi boja po eksploziji počinju da klize niz platno, stvarajući ples (to su džez varijacije i solaže), odnos kao u još jednoj Koltrejnovoj kompoziciji, My Favorite Things.

Onda, zvuci usporavaju negde na sredini platna, i poput delte neke reke koja krči tropsku šumu, baš kao Round Midnight Teloniusa Monka, tok postaje pravolinijski, gladak i taman poput panterinog tela.

Slike: Willy Fleckhaus for Twen Magazine (1962)

MOJA DŽEZ PLEJLISTA

Naslovna strana magazina „Vogue“ iz 1909. godine

Osamnaestog marta 1909. godine izašao je broj magazina „Vogue“ posvećen, kao što i piše na naslovnoj strani, haljinama i materijalima (tekstilu). Ilustrator je bio inspirisan viteškim pričama, ranim renesansnim prikazima plemića okupljenim u vrtu kako vode razgovore o Amoru.

Ženska vitka figura oblikom svog tela dopunjuje paunovo telo i njihove odežde – perje i haljina – uokviruju kamen na kome je sunčani časovnik. Na taj način dvostruka kružnost je postignuta. Poput ruskih babuški, jedno vreme prisutno je unutar drugog. Čovek i kosmos se dopunjuju.

Pauna, simbol besmrtnosti i taštine, devojka jednom rukom hrani crvenom bobičastom voćkom, dok joj je prst druge oslonjen na kamen i uperen ka časovniku. U vrtu su i paun i časovnik, i besmrtnost i vreme. Oboje tvore, ali i razgrađuju rajsko stanje. U tome je suština slike vrta, čestog književnog toposa gde je dvostruko značenje najgušće.

Vrt je arhitektonska zamena i mikrokosmos, rajska bašta ovoga sveta. Otuda unutar zidina manastira tako lepe zelene površine. On je sećanje na rajsko stanje duše, baš kao i paun u njemu, simbol i lepote, između ostalih. Sunčani časovnik, opredmećeni memento mori, baš kao i na slici Nikole Pusena, jedva da je vidljiv, ali je, ipak, prisutan.

Nasleđe petrarkističke poezije prisutno je u prerafaelitskom slikarstvu i poeziji, a ponešto od ornamentike i folklornih motiva i u Art Nouveau umetnosti, čiji su uticaji vidljivi na ovoj naslovnoj strani. Danas retko viđamo ovako nešto. I pre sto godina ovakva naslovna strana imala je dekorativnu funkciju, sa ciljem da privuče kupce, ali ni drugi slojevi njenog značnje nisu zanemarljivi a, verujem, nisi ni izostali, nekom pronicljivom oku.

Magazin „Come Home to Jazz“

 

Magazain „Come Home to Jazz“ štampan je 1960. godine u saradnji sa nemačkim magazinom „Der Druckspiegel“, specijalizovanim za grafički dizajn. Celokupan buklet dizajnirao je Herb Lubalin, umetnik koji je bio zadužen i za formiranje fizuelnog identiteta mnogih avangardnih i umetničkih magazina toga vremena, među kojima se naročito izdvaja magazin „Eros“. Još jedan način reprezentacije džeza kao vrhunske umetnosti.

Izvor slika: Past Print

Magazin „Eros“

tumblr_mzxfn4glzo1rpgpe2o4_1280 

Magazin „Eros“, posvećen slikarstvu, književnosti i erotskim elementima koja bi u njima dominirala, izašao je u samo četri broja tokom 1962. godine. Umetnost koja bi na bilo koji način bila subverzivna i u sukobu sa dominantnom konvencionalnom estetikom američke srednje klase bila bi favorizovana.

Urednik magazina bio je Ralph Ginzburg, dok je za upečatljiv vizuelni identitet bio zadužen Herb Lubalin. Na priloženim reprodukcijama posebno su upečatljivi renesansni i barokni prikazi Erosa i Venere, Hogartove ironične ilustracije para „pre“ i „posle“, ilustracije jedne Mopasanove priče koje je načinio Edgar Dega, aktovi, privatne scene i prikazi bordela.

    

Na naslovnoj strani četvrtog i poslednjeg broja magazina pojavila se Merlin Monro koju je neposredno pred smrt fotografisao Bert Stern.

 

Takođe, u magazinu su se pojavili i tekstovi sa upečatljivim dizajnom posvećeni Aristofanovoj komediji, Šekspiru, francuskim razglednicama ..

Izvor slika: Past Print

Naslovne strane magazina „Minotaur“

Magazin „Minotaure“ izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine gde su objavljivana dela umetnika objedinjenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Breton i Pierre Mabille.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, preko Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Magrit jednom prilikom i portretisao.

Treći i četvrti broj, naslovna strana André Derain, 1933.

Sedmi broj, naslovna strana Huan Miro, 1935.

Osmi broj, naslovna strana Salvador Dali, 1936.

Deveti broj, naslovna strana Anri Matis, 1936.

Deseti broj, naslovna strana Rene Magrit, 1937.

Dvanaesti i trinaesti broj, naslovna strana Diego Rivera, 1939.

Izvor slika: The Nonist

Književni časopis „Pariska revija“

The Paris Review jedan je od mojih omiljenih književnih časopisa od koga sam više puta pozajmljivala sadržaje, naročito one koji su se ticali intervjua sa umetnicima, a oni su samo još jedan od brojnih dokaza da je razgovor sa umetnikom u toj formi, zapravo, punopravni književni žanr.

Sve intervjue, tokom svih dekada, možete pregledati ovde.

Sam časopis je od početka svog osnivanja, početkom pedesetih godina 20. veka, podjednaku pažnju kao i sadržaju pridavao i formi pa je, shodno tome, dizajn naslovnih strana oduvek je bio bitan urednicima, među kojima je najpoznatiji bio Džordž Plimpton, jedan od njegovih osnivača.

 

 

Dizajn naslovnih strana ovog časopisa tokom decenija radilo je mnogo umetnika čija su dela bivala i predstavljana u datom broju. Trebalo bi obratiti pažnju na imena koja su se našla na mnogobrojnim naslovnicama. Neiscrpan izvor informacija, udžbenik iz teorije, kritike i istorije knjievnosti druge polovine 20. veka.

O Džordžu Plimptonu, osnivaču časopisa i jednoj od bitnih figura na posleratnoj američkoj umetničkoj sceni, snimljen je i dokumentarni film Plimpton! Starring George Plimpton as Himself a priloženi video njegov je trejler. Celokupnu vizuelnu arhivu časopisa kroz decenije možete pogledati ovde.

The Paris Review na blogu A . A . A

Nemački književni magazin „Pan“

Magazin za književnost i umetnost Pan izlazio je u Berlinu u periodu od 1895. do 1900. godine. Urednici su bili Otto Julius Bierbaum i Julius Meier-Graefe. Magazin je bio jedan od vodećuih glasila Art Nouveau umestnosti koja je u Nemačkoj bila poznatija pod nazivom Jugendstil. Magazin je objavljivao prozu Fridriha Ničea, poeziju savremenika, kao i pesnika iz nemačke tradicije. Takođe, slikari poput Franca fon Štuka, Feliksa Valotona i Tomas Teodor Hajnea objavljivali su svoja dela u časopisu i bili saradnici na izradi njegovog vizuelnog identiteta. Svi brojevi časopisa su digitalizovani mogu se pregledati na sajtu biblioteke univerziteta u Hajdelbergu. Sa istog sajta je i naredni citat:

Some of the more well-known artists who published in PAN include Peter Behrens, Franz von Stuck, Max Klinger, Käthe Kollwitz, Auguste Rodin, Paul Signac and Félix Vallotton. Like the journal JugendPAN was critical about the artistic policy of the German Empire under Wilhelm. The journal attempted to present the very best of contemporary art, without showing preference for any particular school or movement, in order to allow comparison with classical art.

Therefore a total of 21 issues with 225 artistic supplements were published. The publishers were not interested in financial gain, but published “without reference to commercial, moral, personal or polemical questions, appreciating only the purely aesthetic viewpoint.” The publication of the journal was intended to support young artists and to inform the public. *

Naslovne strane magazina „Print“

Neke od naslovnih strana Print magazina.

Print magazin osnovan je 1940. godine i od tada izlazi pod različitim naslovima koji su varijacija prvobitnog. Magazin je osnovao William Edwin Rudge. Magazin ističe svojim sadržajem bitnost grafičkog dizajna za vizuelni identitet svakog štampanog primerka, bilo da je u pitanju knjiga, časopis ili katalog.

„Zenit“

Y4Y6

„Zenit“ je bio avangardni umetnički časopis koji je izlazio od februara 1921. do maja 1924. godine u Zagrebu da bi potom njegov osnivač i urednik Ljubomir Micić nastavio sa izdavanjem časopisa u Beogradu, sve do decembra 1926. godine, kada je objavljen poslednji broj.

Ubrzo nakon rađanja dadaizma Tristana Tzare u Švicarskoj 1916. i u Zagrebu se osniva sličan pokret Zenitizam (februar 1921.) na inicijativu tri autora Ljubomira Micića, Ivana Golla i Boška Tokina, koji su živjeli u tri različita grada (Zagreb, Pariz, Beograd). Ukupno je izašlo 43 broja časopisa, od kojih su neki brojevi bili osobito zapaženi u propagiranju internacionalnih avangardih pravaca u tadašnjoj Jugoslaviji (ekspresionizam, futurizam, konstruktivizam, dadaizam), a svojim oblikovanjem i sadržajem bili su ravni sličnim srednjoevropskim umjetničkim ostvarenjima. Časopisi su oblikovani kao cjelovito umjetničko djelo, kao simbioza pjesništva i likovne umjetnosti, što je tada bila jako en vogue. Redakcija se morala preseliti u Beograd jer je časopis nakon par cenzuriranja, ali ipak redovnog izlaženja – 1924. nakon polemike koja se razvila o njemu i njegovu uredniku, došao do toga da mu je daljnje izlaženje u Zagrebu bilo nemoguće. Nakon prelaska u Beograd nisu prestale muke izdavača, časopis je izlazio, ali neredovito, na kraju je trajno zabranjen 1926. zbog komunističke propagande.

SVI BROJEVI ZENITA

Preporuka: Monoskop

Насловне стране магазина „Poetry“

Магазин Poetry основала је у Чикагу 1912. године Харијет Монро (Harriet Monroe). Часопис излази и данас, током свог стогодишњег постојања месечно је излазио по један број. Временом, смењивле су се уреднице, визуелни идентитет магазина се мењао, али оно што је остало исто јесу критеријуми који је сваки песник морао да досегне како би црна слова његових песама заблистала на белом папиру магазина. Контраст елеганције остао је императив.

 „To print the best poetry written today, in whatever style, genre, or approach“ речи су Харијет Монро које до данашњег дана нису изневерене. Магазин је опстао захваљујући строгој и доследној уређивачкој политици, објективности, независности у односу на институције, универзитете, политичка опредељења, финансијере, уметничке покрете, правце или песничке школе.

Магазин је током децнија постојања додатно етаблирао своју репутацију објављујући поезију Т.С.Елиота, Езре Паунда, Х.Д, Јејтса, Вилијама Карлоса Вилијамса, Воласа Стивенса, Роберта Фроста, Ленгстона Хјуза, Мариен Мур, Е. Е Камингса, Силвије Плат, Елизабет Бишоп, Џејмса Џојса, Чарлса Буковског, Рејмонда Карвера, Алена Гинзберга, Ернеста Хемингвеја, Тенеси Вилијамса, Гертруде Штајн, идр.

На одлично урађеном сајту магазина, прегледном и информативном, пише следеће: „Today, Poetry regularly presents new work by the most recognized poets, but its primary commitment is still to discover new voices. In recent years, over a third of the poets published have been new to the magazine. Annual translation issues deepen readers’ engagement with foreign-language poetry, and regular Q&A features present conversations with poets about their work.“

Имајући у виду тек назнаке, кратке, чак и за информацију штуре податке о часопису који је имао тако битан утицај на деловања многих песника, на промоцију и истицање важности поезије и уметничког стварања, афирмацију изражавања кроз стих, очување традиције, проширивање граница појма модерности, стиче се утисак, чак шта више, стиче се одлучан став да се рад и истрајност, вера у мисију, алтруизам и идеализам, увек исплате.

Недељно, седам до осам пута посетим сајт часописа, уз помоћ опције за претраживање откривам нове песнике, увек запањена количином података. Све се чини једноставно, лако, као да је свима дата шанса – и онима који су писали поезију, и онима који су писали о поезији. И насловне стране сведоче о таквој уређивачкој политици. Графички дизајн часописа прилагођен је тренутку, времену просечног читаоца, а  опет, поседује дозу строгости, елементе који упркос својој поп форми, упућују на традиционалне амблеме поетских слика.

Пегаз је заштитни знак магазина, митски коњ као симбол инспирације и трансцеденције. Наредне приказане насловне стране старе су тек неколико година, старије нисам успела да пронађем. Оне садрже, као што сам већ поменула, појаве које везујемо за поезију и песнчку свакодневицу – пса, фотељу, биљку, лампу. Друге пак могу и не морају бити у вези са тематским одређењима песама, али посматране и саме за себе, имају вредност која је добро осмишљен путоказ ка садржају броја.

Одувек су постојала два занимања за која сам знала да сам рођена. У међувремену, радила сам толико различитих ствари које су биле одговор на моју жељу за искуством и променом, при томе ни у једном тренутку не заборављајући шта ја заиста желим, чему заиста могу да допринесем. Како је Вилијам Блејк мој духовни отац, фанзинашки DIY начин  презентације сопственог рада није ми био стран. И да не живим у добу интернета, ја бих своје текстове и поезију сама штампала, преписивала и дистрибуирала.

Прича о овом магазину је нешто и слично и супротно. Магазин је основала једна особа у времену не баш наклоњеном поезији. Сама је пронашла финансијере, окупила екипу сарадника, ступала у контакт са песницима, проналазила илустраторе, преговарала са штампарима и давала им инструкције. Са друге стране, трајност магазина доказ је како мисија поједница може бити доследно спроведена и остварена једино уз помоћ колектива, уз помоћ других, вероватно подједнако креативних, способних и организованих људи. Зато ће овај часопис остати моја трајна инспирација, добар пример афирмације, вере, креативности и рада.

Препоруке:
1, 2