Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

O AUTORICI

Ana Arp je jedno apsolutno savremeno mitsko biće za mene. Kada kažem savremeno, želim da to zaista zazvuči u vašim mislima i da se zamislite, uz dužno poštovanje, ali bez povezivanja sa bilo kojim drugim mitskim bićima. Njene Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Nar

Despair with pomegranate taste by NataliaDrepina on deviantART

Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Svetlost nad Grčkom“ Herberta Lista

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Leni Rifenštal je krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj i stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre, održane u Berlinu 1936. godine. Nastavite sa čitanjem

Fotografije cveća Karla Blosfelta

Fotografije cveća nemačkog umetnika Karla Blosfelta (Karl Blossfeldt) podsećaju na, ne toliko osušene primerke iz carsva flore, koliko na okamenjene. Koristeći specifičnu stvaralačku tehniku umetnik je doprineo da posmatrač ima utisak kao da posmatra sepije okamenjenog cveća, skulptura rađenih prema Nastavite sa čitanjem

Fotografije pahuljica Vilsona Bentlija

Image result for Wilson Bentley:

Vilson A. Bentli (Wilson A. Bentley) je prvi fotografisao pahuljice. On je načinio svoju prvu fotografiju ovog tipa 1885. Njegov metod podrazumevao je da pahuljicu stavi na crni pliš i pod mikroskop, a onda da ju, dok je još neotopljena, fotografiše. Nastavite sa čitanjem

Fotografije munja Vilijama Dženingsa

Vilijam N. Dženings je bio fotograf-amater kada je u periodu između 1895. i 1890. godine fotografisao svojom opremom munje na nebu. One nama, sa pozicije onih koji koriste daleko savršeniju tehniku, deluju izuzetno artistički, modeno i blisko našem senzibilitetu kada je u Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Mana Reja i Teodora Adorna

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike. Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Ljubav na levoj obali“ Eda van der Elskena

Ljubav na levoj obali, serija fotografija holandskog umetnika Eda van der Elskena nastala je u Parizu između 1950. i 1954. godine, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima. Sjajno vreme za pokret egzistencijalista, predvođen Sartrom i Kamijem, ali i pokret situacionističke internacionale, predvođen Gi Deborom. U nastavku sledi odlomak iz teksta Beda studentskog života koji i pripada jednom od učesnika prethodno pomenutog intelektualnog pokreta posleratne Francuske. Sjajan preludij za proleće 1968. Nastavite sa čitanjem

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Nastavite sa čitanjem

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

Engleska spisateljica Dafne di Morije 1938. godine objavila je svoj najuspešniji roman „Rebeka“ koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspence – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi. Nastavite sa čitanjem

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Slike: Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Nastavite sa čitanjem

Pablo Pikaso o umetnosti

cavetocanvas: “ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11 ”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. Nastavite sa čitanjem

Umetnik i njegov pas: Pikaso, Kafka, Barili

Man Rej,

Pablo Pikaso sa svojim psom (fotografisao Man Rej)

Franc Kafka sa psom

Franc Kafka sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Serija objava Umetnik i njegov pas odnosi se na različite forme umetnosti – fotografije, slikarstvo, književnost – koje predstavljaju određenog umetnika sa njegovim psom. Verujem da je odnos umetnika i životinja, u ovom slučaju psa, u drugom mački, ili papagaja, ili majmuna, ili ribica u akvarijumu (kao u slučaju Fride Kalo ili Anri Matisa) veoma važan i kreativno podsticajan. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Gajta Gazdanova

Unknown Photographer

Fotografija: Tod Hido

Dobro sam zapamtio film koji smo gledali, prezime glavnog glumca i njegove mnogobrojne avanture. To je bilo utoliko čudnije što sam nekoliko minuta posle početka predstave dodirnuo Lidinu toplu ruku i pred očima mi se zamutilo. Shvatao sam da se dešava nešto nepopravljivo i nisam mogao da se zaustavim. Desnom rukom sam obgrlio njena ramena, koja su mi se meko i gipko primakla, i od tog trenutka sam potpuno izgubio vlast nad sobom. Nastavite sa čitanjem

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Fotografije Virdžinije Vulf i prerafaelitske muze

Virginia Woolf at 14 years old, 1896.

Virdžinija Vulf, 1896.

Virginia Woolf and her sister, Vanessa, 1896.

Virdžinija Vulf sa sestrom Vanesom, 1896.

Virginia Woolf with her brother Adrian, 1900.

Virdžinija Vulf sa bratom Adrienom, 1900.

Virginia Woolf

Virdžinija Vulf

Katatonija je definisana kao jedna od mogućih manifestacija mentalnog oboljenja koje se zove šizofrenija. Pokreti obolelog su spori, govor neorganizovan, reakcije na spoljašnje pojave abnormalne, oboleli često ponavlja ono što drugi učine ili kažu. Jedna vrsta odsutnosti, zaumnost, jurodivost prisutna je na licima obolelih. Osobe obolele od katatonije, ili osobe sa sličnim simptomima, bile su inspirativno polazište za umetnike, od Šelija i Edgara Alana Poa, francuskih simbolista do engleskih umetnika koji su sebe nazivali prerafaelitima. Nastavite sa čitanjem

Anri Kartije-Breson: Fotografija kao „Da, da, da!“

 

Fotografski aparat za mene predstavlja svesku za skiciranje, instrument intuicije i spontanosti, gospodara vremena koji, u vizuelnom smislu, istovremeno postavlja pitanja i odlučuje.

Anri Kartije-Breson rođen je u Francuskoj 1908. godine. Smatra se jednim od rodonačelnika takozvane „ulične fotografije“. Poznat je i po isticanju „odlučujućeg trenutka“ u procesu nastajanja fotografije i po tome što je na dokumentaristički, podjednako koliko i na humoristički način predočavao ljudske postupke, trenutne radnje, reakcije ili događanja, na svim kontinentima, u mnogobrojnim zemljama. Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов атеље: Џексон Полок

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.

Захваљујући фотографијама Ханса Намута Џексон Полок приказан је широј јавности у свом стваралачком простору посредством кога имамо бољи увид у његов стваралачки ритуал и ток. Апстрактни експресионизам, чији је Полок један од представника, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно где је примат дат изразу у односу на промишљање композиције, илустровање стварности и „рационалније“ одношење према стваралачком чину. Nastavite sa čitanjem

Зачудни свет Едварда Мејбриџа

Eadweard Muybridge

Едвард Мејбриџ

Едвард Мејбриџ рођен је истог дана када и француски песник Шарл Бодлер – 9. априла – али девет година касније (1830). Баш као и песник, и фотограф о коме је реч био је иноватор и зачетник новог сензибилитета у оквиру уметности којој је припадао. Ако Бодлера можемо сматрати оцем модерне поезије, онда Мејбриџа можемо сматрати једним од зачетника модерне уметности – кинематографије. Nastavite sa čitanjem

Седам фотографија Шарла Бодлера које је начинио Феликс Надар

Феликс Надар, „Ротирајући аутопортрет“, 1865.

Француски фотограф Феликс Надар рођен је годину дана пре Шарла Бодлера, 6. априла 1820. године. Надар је један од зачетника уметности фотографије. Бодлер је, упркос оспоравањима и немогућности проналажења потпуне афирмације, подједнако међу критиком и међу публиком, имао одређен број поштовалаца, углавном других уметника, оних које данас сматрамо стожерима модерне уметности. Један од њих био је и Надар, аутор многобројних Бодлерових фотографских портрета. Nastavite sa čitanjem

Топографија људског лица: Сали Ман и Орхан Памук

Sally Mann - Self-portraits

Аутопортрети Сали Ман

Узајамна веза лица и предела. На свакој географској карти, на свакој страници књиге, кори дрвета, облаку или кратеру месечевог наличја може се препознати људско лице. Лица која је фотографисала Сали Ман (серија Лица, 2004.) допуњују њене циклусе који су у претходним фазама подразумевали афирмацију облика који сугеришу распадање, трулеж и декомпозицију. Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века, на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена за потребе једне изложбе. Nastavite sa čitanjem

Рене Магрит и Жоржет Берже

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници. Nastavite sa čitanjem

Серија фотографија „Пали Анђео“ Дуејна Мајкла

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Наредни наративни след фотографија припада америчком уметнику Дуејну Мајклу, рођеном 1932. године. Мајкл је познат о фотографским есејима. Својим фотографијама он визуелно приповеда о анђелу који долази у посету девојци. Анђео улази у девојчину собу са крилима, а излази без њих. Он к њој долази наг а излази обучен. Nastavite sa čitanjem

Андре де Дијан: Фотографије Мерилин Монро на плажи

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Андре де Дијан, још једна планета у соларном систему Мерилин Монро, невероватан авантуристички дух, фотографски егзибициониста у потрази за различитим облицима који славе нагост женског тела. Објава о његовим фотографијама Мерилин Монро наставак је серије текстова посвећених оном типу жена које са правом имају статус филмских јунакиња: ексцентрична лепотица, непредвидива јунакиња, заљубљује се непосредно – као секира која пада. Nastavite sa čitanjem

Фотографије Михала Мозолевског и инспирација јесени

Јесен је моје омиљено годишње доба. Не постоји однос одушевљења као спојна карика ока и пејсажа, већ однос успостављања равнотеже – то нас приближава. Ниједно друго годишње доба на мене не делује толико стимулативно и ослобађајуће од тешких ланаца ума. Nastavite sa čitanjem

Последње позирање Мерилин Монро

Берт Стерн – Портрети Мерилин Монро

Петог августа 1962. године Мерилин Монро пронађена је мртва. Непуна три месеца раније, 19. маја 1962. године, отпевала је Happy Birthday, Mr. President тадашњем америчком председнику, Џону Кенедију. То је био вокални увод у Last Session. Визуелни је уследио са фотографисањем за магазин Vogue. Nastavite sa čitanjem

У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Фотографија: Масао Јамамото

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море нераскидиво су повезани. У раним јутрима небо их одражава и доприноси хармонији. Тако је било у почетку. Безброј могућности је у празнини. У одсутности, самопоништење је пут ка самостварању. Nastavite sa čitanjem

ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио два лава голим рукама.  Да ли је животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Nastavite sa čitanjem

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два су честа мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од ње у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима ретко има огледала. Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити: истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала искривљење реалности или алтернатива искривљеној (изопаченој) реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога: огледало као општи принцип маске. Испред позорнице стоји огледало, глумац посматра себе док глуми. У каквој су вези персона (маска) и огледало? „Ја, то су други“, поручује огледало. Када уметник стане пред њега, самоотуђење постаје начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Свет иза огледала свет је сенки. Сенка, или umbra, није представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости, сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао, била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетак самоспознаје.

Сенка представља и почетак спознаје сопствене коначности али, истовремено, и сопствене бесконачности: њу је немогуће нагазити. Сенка је одраз облика који се прикривају тако што нам се експлицитно откривају, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог огледала (предмета), она одражава облике корисећи се другачијом технологијом. Сенка је средство илузије саме природе док је огледало човеково (иако му је и ту природа вишеструко помогла, али сам је морао пронаћи пут до ње). Узајамну везу сенке, огледала и човека који разговара сам са собом открива нам уметност.

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Живимо у добу визуелних уметности, пре свега фотографије и филма. Изложени смо информацијама ускладиштеним у визуелној форми, и често, а на основу метода погрешно, одређеним феноменима културе приступамо са тог аспекта. Ово је доба потпуне секуларизације уметности. Инструменти стварања, као и галеријски простори, удаљени од нас на неколико кликова. То је добро и корисно. Међутим, све је могуће без превише труда. Нема ишчекивања, радозналости, истраживачког рада. Уметник који је предмет интересовања не живи дуго у нама јер већ у наредном тренутку нећемо одолети да другој асоцијацији уступимо неколико сати свог дана, асоцијацији која ће само, као када домине једна на другу почну да належу, повлачити за собом другу асоцијацију, па трећу, па четврту, а сума свих биће нераспоређене информације, ретко било какво кохерентно знање. Можда је доба у коме се остварујемо превредновало вредности па је допринело да информација постане знање. Онда, испада да је и у том случају, баш као и у модном, мање заправо више?

Уметница о којој говоримо није желела да буде препозната, нити је желела да излаже. Допрли смо до њених дела захваљујући интернету, највећем и најпосећенијем излагачком простору данашњице. Вивијен Мајер рођена је 1. фебруара 1926. године у Њујорку. Период ране младости проводи у Европи. По повратку у Америку живи у Њујорку где ради као дадиља. Из Њујорка прелази у Чикаго, издржавајући се и у том граду на исти начин, задржавајући навике пасионираног читања дневне штампе, сакупљања исечака, ходања бескрајним и динамичним улицама на којима би фотографисала, уметнички документујући скривене тренутке мегаполиса. Употребљене филмове није развијала већ би их остављала у шкољци, до краја живота их уопште не развијајући. Истрошивши један филм, уметница би га заменила другим док би искоришћени материјал завршавао у кутији за одлагање старих ствари. На улицама поменутих градова настају њене фасцинантне фотографије које би се дале описати називима романа Албера Косрија – Људи које је бог заборавио, Боје прљавштине, Сироти и горди.

Њене фотографије израз су снажне укорењености у динамику, дух и структуру града. Оне нису само поетична слика недавне прошлости већ су, у најбољем смислу речи, документ посредством кога се допире до одређеног историјског тренутка. Фотографије Вивијен Мајер историја су посведочена, не по неком општем мерилу, већ по Вивијен Мајер. Опште сазунајемо на основу појединачног. Уметница није забележила историју, она ју је створила. Њене фотографије визуелни су наратив, рељеф, замрзнут тренутак живота града и његових становника. Збир малих, свакодневних, личних историја које нас могу вратити нама самима, а првенствено научити нас да у контексту других, боље упознамо сопствени град. Оно што уметницу не чини припадницом свог времена јесте свако игносрисање могућности да се скрене пажња на себе и своје дело посредством изложби, штампања монографија. Као што сам нагласила, доба у коме живимо, доба у коме је Вивијен живела и стварала, доба је изложености, доба апсолутне демократизације уметничког резултата. Ова уметница је волела да посматра, али не и да сама буде посматрана.

Гледање се учи, оно је процес, резултат упорног менталног тренинга. Фотограф и воајер пар екселанс, Вивијен нас учи да је гледање вештина. Простор иза кључионице, простор је испред огледала. Сочиво фото-апарата ономе ко уме да гледа поклања начин да изађе из света, а да истовремено остане у свету. Стога, Мајерова је прави пример некога ко је припадао свету, а да је све време био на удаљености од њега. Вивијен Мајер откривена је 2010. године. Тада сам први пут, посредством блога младића који је на аукцији купио њене филмове, открила уметност ове жене. Њене фотографије су опчињавајуће, на основу њих се може написати безброј кратких прича, стилске вежбе ради.

Све фотографије Вивијен Мајер можете погледати ОВДЕ

Јужњачка готика Сали Ман

Southern trees bear a strange fruit,
Blood on the leaves and blood at the root,
Black bodies swinging in the southern breeze,
Strange fruit hanging from the poplar trees.

Pastoral scene of the gallant south,
The bulging eyes and the twisted mouth,
Scent of magnolias, sweet and fresh,
Then the sudden smell of burning flesh.

Here is fruit for the crows to pluck,
For the rain to gather, for the wind to suck,
For the sun to rot, for the trees to drop,
Here is a strange and bitter crop.

Термин „јужњачка готика“ односи се на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Nastavite sa čitanjem

Апсурд и деца: Луис Керол, Данил Хармс и Јан Шванкмајер

Аутопортрет Луиса Керола из 1856. године

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби: са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу јер – у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Математичар Чарлс Доџсон, нама данас познатији као писац Луис Керол, био је духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које речи покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити.

Сличност између Луиса Керола и Данила Хармса увидела сам када сам читала руског писца, конкретно – писмо које је упутио сестри поводом рођендана њеног детета. Други подстицај за овај текст јесте радозналост: како се једно дело, творевина једног уметника, преобликује у уму другог. Какав облик једно дело задобија када се нађе иза огледала, иза очију свог посматрача. У том случају адекватан пример је Керолова надреална и нонсенс песма Јabberwocky, написана 1872. у склопу романа Алиса с оне стране огледала, на основу које је чешки редитељ Јан Шванкмајер снимио кратки филм 1971. године.

 

 

Хармсово писмо од двадесет осмог фебруара 1936. (написано дан после Кероловог рођендана), упућено његовој рођеној сестри, Јелизавети Ивановној, сведочи о томе колико је писац превазишао сопствене домете ироније, нарочито када пише да је кратким и јасним реченицама у стању да изрази своју дубоку мисао, иако је иста, заправо, једна једина реченица, развучена преко читаве стране, претерано афектирана и пуна дигресија.

Драга Лиза,

Честитам Кирилу његов рођендан, а такође честитам његовим родитељима успешно обављање плана који им је прописала мајка природа, а који се тиче васпитања људског изданка, што не уме да хода до двогодишњег узраста, а онда временом почиње да руши све око себе и, најзад, кад достигне млађи предшколски узраст да туче по глави волтметром украденим из очевог писаћег стола, своју сломљену мати, која не успева да се склони од прилично вешто изведеног напада свог још незрелог детета, што у свом незрелом мозгу већ замишља како ће, пошто среди родитеље, сву своју високопроницљиву пажњу да усмери на деду, побелелог од седих власи, и тиме докаже за своје године изузетно развијену интелигенцију, у чију част ће се 28. фебруара и скупити којекакви обожаваоци ове одиста необичне појаве, а међу којима се, на моју велику жалост, не могу наћи и ја, будући да се у датом тренутку налазим у стању напетости на обали Финског залива, дивећи се мени својственој још од детињства способности да, зграбивши челично перо и умочивши га у мастило, кратким и јасним реченицама изразим своју дубоку и често чак, у неком смислу, веома узвишену мисао.

На трагу смо јаког апсурда, надреализма, нелогичности, нонсенса, непријатности, нелагоде. Керол, Хармс и Шванкмајер доприносе овој теми, али на примеру деце, што је посебно осетљиво поље, налик првим кадровима Шванкмајеровог кратког филма где видимо нечију руку како удара по дечијој гузи или откинуте делове лутке које девојчица сипа у свој тањир. Треба поменути да је овај чешки редитељ снимио и филм по мотивима Кероловог најпознатијег романа Алиса у земљи чуда који је објављен 1865. године.

Луис Керол се, осим математиком, бавио и фотографијом. Познати су његови радови Алис Лидел, девојчице која је била инспирација за два најпознатија романа, Алиса у земљи чуда и Алиса с друге стране огледала (роман је објављен шест година након прве књиге, 1871). Алис Лидел је рођена 1852. године и била је ћерка Кероловог познаника. Када је имала десет година, лета 1862. године, Доџсон је са њом и њеним сестрама био у чамцу. Пошто је деци било досадно, молили су га да им исприча неку причу и тада је оно што ће касније ући у роман било испричано. Пошто је завршио своју књигу, Доџсон (Керол) је рукопис поклонио Алиси Лидел. Пре овог догађаја, Керол је начинио више њених фотографија.

Цитат: Данил Хармс, Нула и ништа, превод Корнелија Ичин, Логос, Београд, 2007.

Извор фотографија: The Met, Wikimedia

Луис Керол, „Алис Лидел као просјакиња“, 1858.

Луис Керол, „Алис Лидел у својој најлепшој хаљиници“, 1858.

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

 

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

Фридрих Шлегел, превео Драган Стојановић

MOЦАРТ