Московски метро

Kiyevsskaya Station, Moscow, Russia, 2015Arbatskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015Mayakovskaya Station, Moscow, Russia, 2014Prospekt Mira Station, Moscow, Russia, 2015Taganskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015 Novoslobodskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015Komsomolskaya Metro Station, Moscow, Russia, 2015Belorusskaya Station, Moscow, Russia, 2015

Све станице које сте могли видети на приложеним фотографијама налазе се у Москви. Називи станица су:

1. Ки́евская
2. Арба́тская
3. Маяковская
4. Проспе́кт Ми́ра
5. Тага́нская
6. Новослобо́дская
7. Комсомо́льская
8. Белору́сская

Фотографије начинио Дејвид Бурдени током 2014. и 2015. године. Овај фотограф рођен је у Канади 1968. године. Студирао је архитектуру и унутрашњи дизајн, што је судећи према његовим фотографијама уочљиво. Интересовање за форму и архитектуру не изостаје у његовом прецизном и строгом формалном приступу.

Метро станице нисмо навикли да гледамо као палате, оне су производ модерног доба, касног 19. века, са великим развојем у 20. веку. Московски метро у том смислу, упркос својој непорецивој лепоти, изгледа анахроно јер производи осећај као да је грађен крајем 18. или током 19. века. У питању је неокласицистички архитектонски образац из тридесетих година 20. века.

Московски метро отворен је 1935. године. Дужина тадашњих линија износила је 11 километара, метро је имао 13 станица. До 2018. године московски метро имао је 224 станице и руту дугу 381 километар. Овај метро спада у пет најдужих на свету. Најдубља возна секција је 84 метра под земљом. Московским метроом дневно се превезе у просеку 6.99 милиона људи а 26. децембра 2014. године метроом се превезло чак 9.71 миллион људи!

Николај Васиљев, историчар архитектуре, у интервјуу за онлајн магазин City Lab, на питање о неокласицистичком изгледу московског метроа рекао је следеће: 

The first order of construction was primarily designed in a Soviet version of Art Deco, with some remains of avant-garde forms. Parts of the second and third orders, which opened in 1938 and 1943, are like this as well. Stations built from that point until the end of the 1950s can be described as Neoclassical with Empire-style motifs, usually for post-war projects treated as war memorials. These make up a little less than a quarter of the total stations in the system, but they are the most visited ones in the center and main line interchanges. Only 44 of total 214 stations are listed as historical monuments, including a few from the ‘50s and nothing since.

Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Bratislavu Terzić sam upoznala davno, i to samo posredstvom društvene mreže Facebook. U međuvremenu, komunicirale smo posredstvom poruka, poslala sam joj svoju knjigu po objavljivanju, a ona je meni, za uzvrat, poslala iz svog grada jedan mini globus, uz ručno napisano pismo. Jedna od najlepših stvari u vezi sa ovim internet mestom jeste upoznavanje mnoštva ljudi iz Srbije, regiona i inostranstva.

Iznenadila sam se i obradovala kada mi se jednoga dana Bratislava javila, napisavši da priprema seriju fotografija rađenih na osnovu onoga što je pročitala u mojoj knjizi. Vizuelne impresije tokom čitanja bile su toliko jake da su je inspirisale za sopstveno stvaralaštvo. To je bila lepa vest za mene! Nakon skoro godinu dana čekanja, Bratislava mi je poslala svoje fotografije, praćene tekstom, koje vam prilažem u nastavku.

*

O AUTORICI

Ana Arp je jedno apsolutno savremeno mitsko biće za mene. Kada kažem savremeno, želim da to zaista zazvuči u vašim mislima i da se zamislite, uz dužno poštovanje, ali bez povezivanja sa bilo kojim drugim mitskim bićima. Njene misli nadahnjuju i čine se kao slamke iz kojih pijem nasvakidašnju poeziju. Poezija Ane Arp je božanstvena. Zlatna lampa u nekom muzeju zacakli se kada dođu do nje šapati poezije, kao da joj daje novu dušu. Jako mi se sviđa sveobuhvatnost  osjećaja ljudske duše u sthovima kao što je smjenjivanje prošlosti i sadašnjosti, te interesantno suočavanje s budućnošću. Posebno bih pohvalila autentičnost stihova.

O KNJIZI 

Sada kada postoji knjiga, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, javljaju se samo osjećaji sreće zbog postojanja ozbiljnog pristupa želje za stvaranjem i uspjehom istog. Kada čitam „Tri mita o potovanju iza Sunca“, ponekad krenem odmah od treće knjige, „Deadlovih soba“, i čitam ih cijelo veče, slike koje se stvaraju u mom umu su nadahnjujuće. Zatim volim ujutro da čitam prvu knjigu, „Pisma Persefoni“, dovoljno je da pročitam jedno pismo, ili nekoliko strana jednog pisma da bi mi iznova njihovo značenje obogatilo dušu i obasjalo dan da pokušam primjećivati sve te fantastične pejzašne opise ili još jedna luckasta vizija kada čitam jeste da se bacam na krevet mekan od vate s nekog drveta, i to je neki opuštajući fenomen ovih stihova, kao da moja duša drijema, kao da se oslobađa, kao da se odmara. Knjigu nikako ne bih preporučila da se poželi pročitati za jedan dan. Treba joj dati vremena, kako se meni čini treba svakom stihu posvetiti dan, jer su toliko za mene inspirativni.  Drugu knjigu, „Herbarijum“, volim čitati dok mi sunce ide u oči i neka vrelina prolazi kroz lice, tako uzbudljivije slušam muziku stihova.  Kada je  čitam uvijek sam sama u svojim mislima i u fazi samospoznaje.

O FOTOGRAFIJAMA

Dakle, zbog jako velike doze inspiracije odlučila sam se za jedan fotografski osvrt.  Fotografije nisu nužno vezane za stihove, već neke moje fotografske imaginacije dok sam čitala knjigu, ali naravno povezane su sa pjesničkim slikama stihova i apstraktnog su karaktera. Sastoji se od nekoliko serija fotografija, tačnije pet serija, počevši sa prvom koja nosi naziv, „Cilj“, zatim „Putnica“, „Putovanje“, Sunce“ i „Zidovi“. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Nar

Despair with pomegranate taste by NataliaDrepina on deviantART

Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog nara izraz dobrih želja. Prema vijetnamskoj legendi nar se otvara i pušta stotinu dece. I u Gabonu simbolizuje majčinsku plodnost. U Indiji su žene sokom od nara lečile jalovost.

Hrišćanska mistika prenosi simbolizam plodnosti na duhovni nivo. Svetom Jovanu Krstitelju koštice nara su simbol božanskih savršenstava u njihovim nebrojenim pojavama; zaobljenost toga ploda je izraz božanske večnosti, a ukusnost soka užitak duše koja voli i spoznaje. Nar tako predstavlja najuzvišenije tajne Boga, njegove najdublje misli i najnedohvatnije veličine. I crkveni su oci u naru videli simbol same Crkve. Kao što nar pod jednom korom sadrži veliki broj semenki, tako i Crkva u jedinom verovanju sjedinjuje razne narode.

U Grčkoj je značenje koštce nara povezano sa grehom. Persefona pripoveda majci kako je protiv svoje volje bila zavedena: krišom mi je u ruku stavio slatko jelo – košticu nara i protiv moje volje, silom, primorao me da ga pojedem (Homerova himna Demetri). Koštica nara koja osuđuje na podzemni svet, simbol je kobnih slastiPersefona će, jer ju je pojela, provesti trećinu godine u maglovitim tminama, a preostale dve trećine uz besmrtnike. U mitskom kontekstu koštica nara znači da je Persefona podlegla zavođenju i zaslužila kaznu da trećinu života provede u podzemnom svetu. Osim toga, kušajući košticu nara prekinula je post, koji je zakon podzemnog sveta. Ko god bi tamo uzeo neku hranu, više se ne bi mogao vratiti u boravište živih. Tek je posebnom Zevsovom naklonošću mogla svoj život da podeli između dva područja.

Mada su hijerofanti, Demetrini sveštenici u Eleuzinu, bili tokom Velikih misterija ovenčani granama nara, sam nar, sveto voće koje je upropastilo persefonu, strogo je zabranjen inicijantima, jer je, kao simbol plodnosti, u sebi nosio sposobnost da duše spusti u telo. Koštica nara koju je pojela Demetrina kći osudila ju je na podzemni svet, a kontradikcijom simbola i na neplodnost. Ustaljeni zakon podzemnog sveta prevagnuo je nad prolaznim užitkom kušanja nara.

U persijskom ljubavnom pesništvu nar ukazuje na dojku: obrazi su joj kao cvet nara, a usne kao sok nara; sa srebrnih joj prsa rastu dva nara (Firodusi). Turska narodna zagonetka, koju navodi Sabahatin Ejuboglu, kaže da je verenica ruža neomirisana, nar nerastvoreni.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Fotografija: Natalia Drepina

Herbert List: „Svetlost nad Heladom“

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Ne znamo da li je Leni Rifenštal u tom trenutku, krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj, ali znamo da je i ona stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre, održane u Berlinu 1936. godine.

Da bi smo dobro razumeli stvaralaštvo nekog umetnika moramo ga prvenstveno staviti i u vremenski okvir, u kontekst njegovog stvaralaškog trenutka. Vizija Grčke kakvu imamo delimično je projektovana zahvaljujući nemačkom uticaju. Antička Grčka estetika i umetnost vizuelno nisu bile u tako kontrastnim tonovima i geometrijskim određenjima kao što su Listove fotografije ili kadrovi Leni Rifenštal, ali mi i danas volimo da idealizujemo Grčku na osnovu njenog „minimalizma“ koji, znamo, nije postojao.

Jursenar, Rifenštal i List su samo neki od umetnika koji su nam antičku Grčku predstavili kao „mirnu veičinu“, „skladno jedinstvo“, nastavljajući idealizaciju na tragu Vinkelmana. Međutim, List nije, za razliku od Leni Rifenštal, objavio svoje delo tokom tridesetih, u periodu nastanka, već kasnije. Onda kada su njegove fotografije došle do posmatrača na nemački mit o Grčkoj se gledalo sa rezervom pa je List svoju zasluženu slavu morao da sačeka još nekoliko decenija.

Margerit Jursenar, takođe, tridesetih boravi u Grčkoj nekoliko godina, putuje zemljama Mediterana, sakuplja građu o Hadrijanu, koju je započela, prema sopstvenim rečima, još tokom Prvog svetskog rata kada je kao devojčica videla Hadrijanovu bistu izvađenu iz Temze u Britanskom muzeju. Kao i List, ona svoje delo objavljuje kasnije, tek 1955. godine. List je posetio Grčku između 1937. i 1942. godine nekoliko puta i na tim putovanjima su nastale priložene fotografije, objedinjene u knjizi Svetlost nad Heladom – Simfonija u slikama (Licht über Hellas – Eine Symphonie in Bildern).

List je planirao da svoje fotografije objavi 1939. godine ali je početak rata obustavio njegove planove. Tokom rata, po nalogu svog izdavača putovao je u Grčku, da bi fotografijama dopunio planiranu monografiju. Međutim, čitav projekat bio je osuđen na neuspeh jer je 1945. godine štamparija bombardovana i svi primerci knjige su uništeni. Njegov minhenski izdavač je konačno objavio knjigu fotografija tek 1953. godine. Međutim, Listove fotografije bile su deo jednog francuskog izdanja iz 1938. godine koje je bilo posvećeno antičkoj književnosti.

Ta knjiga, nazvana Putovanje u Grčku (Le Voyage en Grèce), sadržala je petnaest Listovih fotografija i sadržala je odlomke iz dela Homera, Eshila, Plutarha, Ezopa i drugih antičkih pesnika. To je bila prva publikacija koja je sadržala Listova dela, već tada prepoznata kao vrhunska fotografska ostvarenja. Fotografije iz izdanja Svetlost nad Heladom – Simfonija u slikama priložene su na početku objave dok su fotografije iz izdanja Putovanje u Grčku (Le Voyage en Grèce) priložene dole

Izvor slika: Achtung Photography

Karl Blosfelt: Fotografije cveća

Fotografije cveća nemačkog umetnika Karla Blosfelta (Karl Blossfeldt) podsećaju na, ne toliko osušene primerke iz carsva flore, koliko na okamenjene. Koristeći specifičnu stvaralačku tehniku umetnik je doprineo da posmatrač ima utisak kao da posmatra sepije okamenjenog cveća, skulptura rađenih prema egzotičnom bilju ili modelima od kovanog gvožđa koje bi neki esteta stavio na svoju lepu ogradu.

Priložene fotografije nastajale su u višedecenijskom rasponu, od 1915. do 1928. godine. Blosfelt je 1929. godine objavio knjigu Urformen der Kunst (Praforme umetnosti) koja je sadržala njegove fotografije cveća koje je smatrao umetničkim oblikom koji ima jasnu arhitektonsku strukturu, bivajući fasciniran načinom njihovog organskog razvoja, pokretima koji idu od ne-forme ka uobličenoj i celovitoj formi.

Valter Benjamin ga je pominjao, smatrajući da je upravo on učinio preokret u načinu percepcije stvarnosti modernog subjekta vidljivim. Blosfelt nije imao institucionalno fotografsko obrazovanje, radio je sa amaterskim fotoaparatom koji je bio u stanju da objekat uveliča i do trideset puta. Njegovi savremenici bili su fascinirani apstraktnim oblicima i strukturama prirode koje je uspeo da predoči svojom kamerom.

Vilson Bentli: Fotografije pahuljica

Vilson A. Bentli (Wilson A. Bentley) načinio je svoju prvu fotografiju pahuljica sa 19 godina, 1885. godine. Njegov metod podrazumevao je da pahuljicu stavi na crni pliš i pod mikroskop, a onda da ju, dok je pod mikroskopom i neotopljena, fotografiše. Bentli je za života načinio pet hiljada fotografija pahuljica (za koje kažu da ne postoje dve istog oblika), a smrt ga je zatekla u snegu, dok je u snežnoj oluji pešačio šest milja.

Njegovo lutanje u času snežne oluje, lutanje koje se tragično završilo, podseća nas na iskustvo Hansa Kastorpa, junaka romana Čarobni breg Tomasa Mana koji, isto tako, luta u snežnoj oluji, u kojoj i zaspi i sanja čudesan san grčkih orgija na svečanostima boga Dionisa, bahanalijama. Jedna mala asocijacija koja nas podseća da u svetu umetnosti jeste moguće upoređivati, simbolički, i po analogijama, različite motive.

Niti očit, niti skriven, zlatni rez može se lako izraziti riječima: cjelina je u istom omjeru prema većem dijelu kao što je veći deo prema manjem. Zlatni rez može se opisati i kao obrazac brojeva koji se povećavaju zbrajanjem dvaju prethodnih brojeva. Ali što to znači? Onima kojima se apstrakcije i brojke čine teškima za razumijevanje znači da postoji veza koja se može dokazati brojkama, koja raste do niza oblika i pokreta prisutnim svugdje u prirodi i koji se mogu potpuno prenijeti u pravilo proporcije da bi ih upotrijebili umjetnici. Nadalje, njezina načela harmonije priznata su kao fundamentalne istine u duhovnom svijetu, a njezin odnos sa našim svakodnevnim životom vidljiv je u proporcijama samih naših tijela.

Ljudska fascinacija božanskom proporcijom tijekom mnogo stoljeća velikim je dijelom posljedica njezinih brojnih osobitih svojstava – harmonija, obnova i ravnoteža samo su neka od njih. Njezina se harmonija očituje u načelima dizajna u kojima nam priroda daje obrasce u biljkama, školjkama, vjetru i zvijezdama. Obnavljajuće načelo pojavljuje se u geometrijskim oblicima i tijelima koji tvore osnovu svega, od DNK do obrisa svemira. Ravnoteža se pronalazi u spirali u našem unutrašnjem uhu i odražava u razvojnom obliku ljudskog embrija.

Citat: Priya Hemenway, Tajni kod. Zlatni rez – tajanstvena formula koja vlada umjetnošću, prirodom i znanošću, prevela Anka Munić, V.B.Z, Zagreb, 2009.

Vilijam Dženings: Fotografije munja

Vilijam N. Dženings je bio fotograf-amater kada je u periodu između 1895. i 1890. godine fotografisao svojom opremom munje na nebu. One nama, sa pozicije onih koji koriste daleko savršeniju tehniku, deluju izuzetno artistički, modeno i blisko našem senzibilitetu kada je u pitanju estetika geometrije, svetlosti, kontrasta, običaja da fotografija bude praćena tekstom, itd.

Ove munje, kao i njihova umetnička realizacija, deluju apsolutno u duhu romantizma, poput noći kada je doktor Frankenštajn stvorio svoje nakazno stvorenje koje je patilo i baš tom patnjom pridobilo srca čitalaca. Ove literarne asocijacije, verujem, nemaju veze sa samim romanom Meri Šeli, a možda nemaju veze ni sa Nikolom Teslom, koji približno u isto vreme eksperimentiše sa ovom prirodnom pojavom.

Hridi koje se smelo nadvijaju nad nama i, takoreći, prete nam, olujni oblaci koji se valjaju nebom izazivajući munje i grmljavinu, vulkani u svoj svojoj razornoj snazi, orkani koji iza sebe ostavljaju pustoš, pobesneli beskrajni okean, visoki vodopad kakve moćne reke i tome slično, čine da naša moć da se odupremo, u poređenju sa njihovom snagom, izgleda beznačajno mala. Ali, kada smo na sigurnom, oni nam, što su strašniji, izgledaju utoliko privlačnije; i mi te predmete rado nazivamo uzvišenim, jer oni naše duševne snage uzdižu iznad njihove prosečnosti i dozvoljavaju nam da u sebi otkrijemo jednu sasvim drugačiju vrstu moći pružanja otpora, koja nas čini dovoljno hrabrima da se možemo meriti sa prividnom svemoći prirode.

Ovaj odlomak pripada nemačkom filozofu Imanuelu Kantu i našao se u njegovoj knjizi Kritika moći suđenja, objavljenoj 1790. godine, inače ključnom knjigom za sve koji žele da se bave estetikom i teorijom umetnosti. Ono što je Kant na ovom mestu izrekao učinilo mi se kao adekvatna pratnja priloženim Dženingsovim fotografijama. U pitanju je efekat uzvišenosti koji ta prirodna pojava ostavlja na posmatrača. Njegove munje nastajale su u periodu od pet godina tako da njihovo pojavljivanje ne može biti slučajno. Umetnik je ostvario kontinuitet u stvaralaštvu sa ovim motivom što nam svedoči da je bio fasciniran njihovom razornom moći, ali sa bezbednosne distance, njihovim naučnim i energetskim potencijalom, da je, jednostavno, bio fasciniran prirodnim potencijalom, zvucima i potresima koje su za sobom munje ostavljale, ali i specifičnom geometrijom kojom su praćene, formom koja je fotografima itekako značajna.

Citat: Imanuel Kant, Kritika moći suđenja, preveo Nikola Popović, BIGZ, Beograd, 1991.

Seksualne persone Mana Reja i Teodora Adorna

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih, zapravo. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969.

Motivi iz ovog bizarnog erotskog sna poklopili su se u mom doživljaju i vizelnom odnosu prema pročitanom sa fotografijama, malo poznatim, Mana Reja, koje sam pronašla na jednom zvaničnom mestu, sajtu muzeja Žorž Pompidu, uprkos eksplicitnoj sadržini.

Jednog dana 1937, uprkos nadolazećoj svetskoj katastrofi, nekoliko pariskih danguba uputilo se izvan grada i orgijalo. Man Rej je to zabeležio svojim fotoaparatom. Učesnici u erotskom druženju bili su Nuš i Pol Elijar (muza i pesnik), Adrijen Fidelin (tadašnja Rejova devojka), a činu su, voajerski, prisustvovali i Pikaso, Li Miler i Rolan Penros.

Teodor Adorno, Los Anđeles, 16. januar 1943.

Ležao sam u krevetu s dve predivne žene. Jedna je bila sitna, delikatna, oblih, vrlo čvrstih grudi, i isticala se velikom predanošću i nežnošću, što sam odmah sa zahvalnošću primetio. Druga je bila visoka, vitka, zgodna – osim što su joj kosti u visini zadnjice bile čudno isturene. Podsetila me je na gospođu fon R. Obe su imale čudesno mirisnu put i sećam se da sam im zbog toga uputio prilično blesav kompliment, rekavši kako sam „konačno pronašao prave, prvoklasne kurvice“. Ali, nismo išli do snošaja – o čemu nikad ne sanjam eksplicitno, ništa više nego o smrti – već samo do ljubljenja i nedoličnog maženja. Više me je zanimala mala žena; ona visoka je pokazivala određeni otpor. Ona mala, koja je bila na mojoj strani – kako sam samo bio srećan zbog toga! – rekla je kako će me povesti sa sobom u Hotel Beverli Hils; tamo je imala na raspolaganju ceo apartman i mogla da prima muškarce, u svako doba, bez problema. Posle toga, kada sam joj posvetio više pažnje, visoka devojka je postala predusretljivija. Uzgred, soba je izgledala kao jedan od onih prostranih apartmana tipičnih za elegantna letovališta, kao što je Bar Harbur. Odjednom se začula strahovita buka i u sobu su upali neki ljudi predvođeni X i F. V. Osoba X je nosila šapku, kao neku vrstu proleterske uniforme. Obojica su se okomili na mene, kao sudije u ime Partije. To je poprimilo oblik naizmeničnog i krajnje ljutitog uzvikivanja jedne iste reči, „Varvati, varvari, varvari“, što se odnosilo na žene i mene lično. Onda se ispostavilo da su obe žene zapravo bivše supruge L, koji je izgleda i dalje polagao neko pravo na njih. U isto vreme, međutim, učinilo mi se da je manja žena identična gđi X, iako nije nimalo ličila na nju. Desilo se i da se jedan čovek, moj najbolji prijatelj, umešao u ta zbivanja, a manja žena je sada očekivala zaštitu od njega. Obuzeo me je direktan strah od posledica te scene. L, očiju koje su kiptele od neobuzdanog besa, neprestano je ponavljao: „Zahtevam objašnjenje“. Očajan, počeo sam da se s njim zapetljavam u neku pravnu debatu, u kojoj sam pokušao da mu dokažem kako ta scena ne znači ništa, jer nije došlo do snošaja. Bez mnogo nade, budim se.

Izvor citata: Teodor V. Adorno, Snovi (Protokoli 1934-1969), preveo Aleksa Golijanin, Anarhija-blok 45.

Izvor fotografija: Centre Pompidou

Razmišljanje o beskraju (skica)

Ne možemo pobediti zakone prostora i vremena. Ne možemo istovremeno biti na dva mesta. Ne možemo u celosti obuhvatiti pojavni svet, sve ono što ga gradi, razgrađuje, dopunjuje. Ne možemo prisustvovati svakoj promeni u okrilju prirode. Ne možemo prisustvovati svakoj promeni misli, svakom trzaju emocija kod drugih bića.

Ipak, umetnost nam omogućava da različite fenomene, različite pojave ovoga sveta, postavimo u odnos koji čini da oni nama, na kraju, pripadnu. Taj odnos čini da im mi možemo prisustvovati, da ih možemo sagledati, da možemo biti njihovi svedoci. Umetnost nam omogućava da budemo svuda, da vidimo sve, i da nikada ne iscrpimo taj dar u potpunosti.

U životu je dovoljno baviti se samo jednom idejom. I jedna je ponekad previše.  Na primer, nas ovde zanima ideja beskraja. Zato su naši omiljeni filozofi Platon i Paskal. Po potrebi i Makijaveli.

Kabinet kurioziteta je prostor neobičnih predmeta. Do teksta o caru Rudolfu II može se pronaći slika jedne antičke statue, zatim čuti džez izvođenje, a potom pročitati stihovi poljske pesnikinje 20. veka. Zašto svaki okvir unutar koga je neka objava ne bi bio poput okvira neke vitrine u kabinetu neobičnih predmeta?

Umetnost je mogućnost za putovanje kroz vreme. Ona uči i lepoti ali lepota nije mogla da oplemeni, da ospokoji, da promeni pristup životu, bar ne trajno. Lepota postaje opasna kategorija ako se postavi kao isključiv zahtev. Mudrost je u iskustvu. Mudrost je u tišini, u prihvatanju. Često je precenjena. Putovanje je, nasuprot lepoti i mudrosti, nešto sasvim drugo.

Fridrih Šiler nije pogrešio kada je rekao da se najbolje vaspitanje, formiranje, oblikovanje nečijeg karaktera postiže vaspitavanjem umetnošću. Onore de Balzak je govorio da mu u životu nije dovoljno da ima šta da jede, već i da želi, da dok jede, ima prostora i za laktove. Taj prostor za laktove je prostor koji stvara umetnost. To je širina koju daruje taj svet.

Prust je pisac koji je promenio moj život onoliko puta koliko sam pročitala njegovu knjigu ali na način da me je umnožio. Kao bakteriju prostom deobom. Učinilo me je beskrajnom čitanje redova o nazivima železničkih stanica i cveća, opisi soba i Ventejevih kompozicija. Spašavanje života posredstvo umetnosti znači obogaćivanje putovanjem jer se na taj način razbijaju koordinate koje zakoni fizike postavljaju pred nas. A zakoni fizike, to je stvarnost, to su činjenice. Ja sam u ratu sa činjenicama. One nisu širina.

Fotografije: Herbert List, Karl Orf radi na operi „Antigona“ prema Helderlinovom prevodu te antičke drame, 1955.

Umetnik i njegov pas: Ričard Avedon

Ričard Avedon bio je jedan od najpoznatijih modnih fotografa 20. veka. Njegove fotografije deo su mnogih modnih editorijala, najpoznatijih modnih časopisa. Ova fotografija nastala je 1955. godine. Na njoj je Dovima, američki model, veoma popularna i uspešna tokom pedesetih. Ona sedi u jednom pariskom kafeu sa svojim predivnim psom, avganistanskim hrtom. Dovima je u Parizu, u  Balenciaga kostimu. Svi elementi su tu, sve ono zahvaljujući čemu idealizujemo grad svetlosti: elegantna devojka, diskretno ali istaknuto našminkana, položaj njenih ruku, izvesni nehaj na stolu, diskretna čaša vina, cigarete i ona .. ah, zamišljena. Možemo da osetimo uzdah ove gospođice, skoro literarne heroine. Veličanstvena fotografija i jedan od dokaza da modnu fotografiju, kao i umetnost mode uopšte, ne treba podceniti. Uostalom, upravo su Amerikanci u Parizu zaslužni za sav mitski oreol koji smo pripisali ovom gradu, a to nije malo.

Fotografija: „Dovima with Sacha, cloche and suit by Balenciaga, Café des Deux Magots, Paris“, 1955. Photograph by Richard Avedon © The Richard Avedon Foundation.

Umetnik i njegov pas: Arnold Šenberg

Image result for arnold schoenberg 

Arnold Šenberg, austrijski kompozitor, sa svojim psom, tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama. Šenberg je bio avangardni kompozitor koji je značajno uticao na razvoj muzičke umetnosti 20. veka svojim delima, ali i teorijskim stavovima. Poslužio je i kao predložak za Manovog ukletnog umetnika, Adrijana Leverkina, predočenog u romanu „Doktor Faustus“.

Umetnik i njegov pas: Hajnrih Kun

Meine Diana 

Ovo je jedna od najranijih crno-belih gotografija na kojoj je prikazan pas. Ne razabiram kojoj rasi pripada ali je njegova duša ovde ostala, tako se čini dok posmatram ovaj pogled, lepu njušku, spuštene uši i glatko krzno. Mudro gleda, „samo što ne progovori“, kako bi se to reklo za pametnu životinju. Ovo je još jedno u nizu umetničkih dela koje afirmiše pojavu psa u umetnosti i njegov značaj za umetnika. Dosadašnje objave na ovu temu možete pogledati ovde.

Fotografija: Hajnrih Kun, „Moja Dajana“, 1896.

Izvor: Photo Seed

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike.

Kao merdevine, i strela je simbol razmena između neba i zemlje. U silaznom pravcu ona je obeleže božanse moći, munja koja kažnjava, svetlosni zrak ili kiša koju opolođuju; ljudi koje Bog upotrebi da izvše njegova dela u Starom zavetu se zovu sinovi tobolca. U uzlaznom pravcu strela se povezuje sa simbolima vertikalnosti; označava vazdušnu pravu liniju svoje putanje koja, prkoseći težini, simbolički ostvaruje oslobođenje od zemaljskih stanja.

Uopšteno posmatrano, strela je sveobuhvatni simbol prekoračenja normalnih stanja; ona je zamišljeno oslobađanje od razdaljine i težine; duhovna anticipacija osvajanja nečega što je van dometa.

Nasuprot rašljama strela simbolizuje ukidanje dvosmislenosti, udvosturčenu projekciju, objektivaciju, izbor, usmereno vreme. Pokazuje smer u kojem treba tražiti poistovećivanje, pošto biće dolazi do svog identiteta, do svoje individualnosti i do svoje ličnosti tek razlikujući se. Ona je simbol ujedinjenja, odluke i sinteze.

U Upanišadama je strela uglavnom simbol brzine i munjevite intuicije. U evropskoj tradiciji strela, sagitta, ima isti koren kao i glagol sagire, koji znači brzo opaziti: tako je ona simbol brzog saznanja, a njen dublet je trenutni znak – munja.

Ona je takođe simbol zuba, žaoke, oštrog šiljka koji leti u daljinu da iznenadi i ubije svoju žrtvu. Priziva se kao boginja da bi jedne odbranila, a druge pogodila:

Kiti se orlovim perjem,
ima zube divlje zveri,
zadržana tetivama
odleti čim je puštena,
Strela…
O Strelo ravna, poštedi nas,
nek telo nam postane od kamena,
…Odapeta, odleti u daljinu,
vrha naoštrenog molitvom;
idi, nasrni na neprijatelja,
ne propusti nijednoga.
(Rgveda)

Strela je simbol sudbine:

Moja bi želja zadovoljena bila,
da čujem kakva me sudba čeka;
jer kad strelu već predvidimo,
udara sa manje snage.
(Dante, Raj)

Strela simbolizuje i iznenadnu, munjevitu smrt. U Ilijadi, bog smrti, Apolon, probada strelama Niobinu decu.

Strela stiže na određeni cilj i pokazuje uspeh poduhvata. Liči na sunčev zrak i predstavlja oružje izdeljano u drvetu. Tim povodom, K. G. Jung primećuje da su očevi drevnih junaka bili drvodelje, skulptori, drvoseče, tesari, na primer, otac Avramov, Adonisov, i Josip, Isusov hranitelj. Taj simbol je upotrebljen kao oplođujući element ili kao sunčev zrak. Podseća i na tobolac i na luk kentaura. U jednoj italijanskoj minijaturi iz XII veka, Bog isteruje Adama i Evu strelama, kao što u Ilijadi Apolon goni Grke. Ostale minijature XII veka prikazuju Boga sa lukom i strelama u ruci.

U japanskim predanjima strela se povezuje sa lukom i simbolizuje ljubav. Njen falički izgled je očigledan, ona prodire u centar; muški princip usađuje se u ženski element. U mističkom smislu, ona znači traženje božanskog jedinstva.

Bašlar kaže da slika strele spaja brzinu i ispravnost. Upoređuje sa njom lik skijaša koji u jednom potezu silazi niz padinu. Predstavljanje strele više je dinamičko nego formalno, a njen dinamizam je više uzlazni nego vodoravan. Strela koja oživljava balzakovske stranice je pokazatelj uzlaznog kretanja, objašnjava Bašlar. Utoliko je shvatljivija njena uloga u priči koja od gledaoca zahteva duboko učešće u uzlaznom zbivanju. Reč je o učešću u imaginarnom uzlaženju po nekoj vitalnoj nužnosti, kao pri nekom vitalnom osvajanju ništavila. Slikom strele postajemo angažovani svim našim bićem u dijalektici ponora i vrhunaca.

Tačnost svoje putanje i snagu svoga udarca strela duguje vrednosti onog koji je odapinje. Kao da se poistovetila sa strelcem: njome se on izbacuje i baca na svoj plen. Strela nekog boga nikad ne promaši cilj. Apolonove, Dijanine i Amorove uvek su pogađale svoju metu tačno u srce. Isto tako i strela ispravne misli probada dušu nezadrživom boli:

Svirep Zenon, pouke što deli,
grud krilatom strelom mi prostreli,
koja trepti i leteć, ne leće!
Zvuk me rađa a strela me smače!
Sunce, duši kakva sen kornjače,
Ahil što se, trčeć ne pokreće!
(Pol Valeri, Groblje kraj mora)

Mada su strele kad je reč o ljubavi, nepogrešive, ona počinje pogledom koji se upoređuje sa munjom. Aleksandar Afrodizijski tumači da ljubavnik istovremeno vidi i želi, te da od tog osećanja prema predmetu njegove želje šalje neprekidne zrake. Ti zraci se mogu uporediti sa strelicama kojima bi on gađao ljubljenu. Međutim, ljubav se služi sa dve vrste strela, uči nas Ovidije, koje sve dostižu svoj cilj; u zavisnosti od metala, one zapale ljubav ako su od zlata, a ugase je ako su od olova.

Reče i krilima na to zalepeće i presiječe
Uzduh te brzo stane na vrhu Parnasa hladnog,
Onda iz tulca punog strela izvadi dve
Strele razli-čite snage, što čine i teraju ljubav.
Zlatna je prva, što čini, i oštri rt joj se sjaji,
Tupa je druga, što tera, u cevčici olovo ima.
Ovom strelom probode Kupido Penejku Nimfu,
A drugom probije kosti do moždine on Apolonu;
Odmah se zaljubi ovaj, a ona od ljubećeg beži…
(Ovidije, Metamorfoze)

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Fotografija: Paul Bergon, Pariz, 1863.

Serija fotografija „Ljubav na levoj obali“ Eda van der Elskena

Ljubav na levoj obali, serija fotografija holandskog umetnika Eda van der Elskena nastala je u Parizu između 1950. i 1954. godine, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima. Sjajno vreme za pokret egzistencijalista, predvođen Sartrom i Kamijem, ali i pokret situacionističke internacionale, predvođen Gi Deborom. U nastavku sledi odlomak iz teksta Beda studentskog života koji i pripada jednom od učesnika prethodno pomenutog intelektualnog pokreta posleratne Francuske. Sjajan preludij za proleće 1968.

Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj. Zbog svog akutnog ekonomskog siromaštva student je osuđen na određeni oblik preživljavanja. Ali, beskrajno samozadovoljan kao i u svemu drugom, on paradira tom bedom kao da je reč o nekom originalnom „životnom stilu“, praveći vrlinu od svoje odrpanosti i glumatajući boema.

„Boemština“ je u svakom slučaju daleko od toga da bude originalan odgovor na bilo šta, ali ideja da se može živeti uistinu boemskim životom bez potpunog i konačnog raskida sa univerzitetskim miljeom je prosto smešna. Ali, naš student-boem (a svim studentima se sviđa ideja da u njima kuca boemsko srce) uporno drži do te imitatorske i degradirane verzije nečega što je, u najboljem slučaju, samo osrednje lično rešenje. 

Lakoća s kojom ga je moguće mobilisati za bilo koji cilj rečit je dokaz njegove stvarne impotencije.

Nekada davno univerziteti su imali određen prestiž; student istrajava u uverenju da je srećan što je dospeo na takvo mesto. Ali, došao je prekasno. Njegovo mehaničko, specijalizovano obrazovanje je duboko degradirano (u poređenju s ranijim opštim nivoom buržoaske kulture), baš kao i njegov lični intelektualni nivo: moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Univerzitet je postao institucionalizovana organizacija neznanja. „Visoka kultura“ je degradirana na pokretnu traku za proizvodnju profesora koji su svi redom kreteni, a većina zreli samo za to da budu ismejani pred bilo kojom grupom srednjoškolaca. Ali, u svojoj mentalnoj menopauzi, student nije svestan toga; on nastavlja da s dužnim poštovanjem sluša svoje nadređene, svesno potiskujući svaki kritički impuls i potpuno se utapajući u mističnu iluziju uloge „studenta“ – nekoga ozbiljno posvećenog izučavanju ozbiljnih stvari – u nadi da će mu njegovi profesori na kraju otkriti krajnju tajnu sveta. Buduće revolucionarno društvo odbaciće svu larmu amfiteatara i kabineta kao puko verbalno zagađenje. Student je već sada samo loš vic.

Ceo tekst možete pročitati OVDE | Celokupnu seriju fotografija možete pogledati OVDE

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Dancer and choreographer Gret Palucca (1902-1993) was a former student of Mary Wigman, the leading figure in German Expressionist dance. In 1925, Palucca opened her own dance studio in Dresden and developed close contacts with various Bauhaus instructors, many of whom greatly admired her dance style. Wassily Kandinsky’s four “analytical drawings,” which were based on photographs of Palucca by Charlotte Rudolph, illustrate how closely the dancer’s style coincided with the Bauhaus aesthetic. The drawings and photographs were published in the arts journal Das Kunstblatt in 1926. According to Kandinsky, Palucca’s “principal assets” were “1. Simplicity of the whole form, and 2. Construction of the large form.

Istinsko umetničko delo nastaje „iz umetnika“ na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku.

Ako se umetnost udalji od svih zadataka, tada se ukazuje otvorena rupa, budući da ne postoji druga moć koja može da zameni umetnost.[4] I uvek je u vremenima u kojima ljudska duša živi snažnim životom i umetnost životnija, jer se i duša i umetnost nalaze u vezi koja je uzajamna i koja se usavršava. A u razdobljima u kojima je duša zaglušena i zapuštena usled materijalističkih stavova, bezverja i iz njih proisteklih čisto praktičnih težnji, nastaje mišljenje da „čista“ umetnost nije čoveku data za posebne svrhe već je nesvrhovita, da umetnost postoji samo radi umetnosti (lʼ art pour lʼ art).[5] Ovde je veza između umetnosti i duše napola obamrla. To se međutim brzo sveti, budući da se umetnik i gledalac (koji razgovaraju jedan sa drugim pomoću duhovnog jezika) više ne razumeju i drugi okreće leđa prvom ili ga doživljava kao opsenara, čija spoljašnja veština i dosetljivost zadivljuju.

Umetnik najpre mora da pokuša da promeni svoj položaj, tako da spozna svoju umetničku dužnost, i, takođe, u vezi sa tim i sebe, i da se smatra – ne gospodarem situacije već slugom više svrhe, čije su dužnosti precizne, velike i svete. Mora da se povuče i zadubi u sopstvenu dušu, da tu sopstvenu dušu pre svega neguje i razvija kako bi njegov spoljašnji talenat imao šta da odene i da, kao izgubljena rukavica sa neke nepoznate šake, ne bi bio prazan nesvrhovit privid ruke.

Umetnik mora nešto da kaže, budući da njegov zadatak nije ovladavanje formom već prilagođavanje ove forme sadržaju.[6]

Umetnik u životu nije dete sreće: on nema pravo da živi bez obaveza, on mora da se pobrine za težak zadatak, koji je često i njegov krst. On mora da zna da svako od njegovih dela, osećanja, misli grade fini i neopipljivi, ali čvrsti materijal, od koga nastaju nova dela, i da stoga on nije slobodan u životu već samo u umetnosti.

Iz ovoga samo po sebi sledi da je, u poređenju sa neumetnikom, umetnik trostruko odgovoran:

1. Mora da vrati dat mu dar.

2. Njegova dela, misli, osećanja, kao i svakoga čoveka, grade duhovnu atmosferu, i tako preobražavaju ili zagađuju duhovnu atmosferu.

3. Ova su dela, misli i osećanja materijal za njegova stvaranja, koja utiču na duhovnu atmosferu.

On nije samo „kralj“, kako ga naziva Sar Peladan, u smislu da ima veliku moć, već i u smislu da je njegova dužnost velika.

Ako je umetnik sveštenik „lepoga“, i ovo se lepo mora tražiti kroz istovetno načelo unutrašnje vrednosti koje smo našli svuda. Ovo se „lepo“ može meriti samo na osnovu unutrašnje veličine i nužnosti, koja nas je do sada služila uvek i potpuno pouzdano.Lepo je ono što izvire iz unutrašnje duhovne nužnosti. Lepo je ono što je unutrašnje lepo.[7]

Jedan od prvih pobornika, jedan od prvih duševnih kompozitora u umetnosti današnjice, koji će iznedriti umetnost sutrašnjice, Meterlink, rekao je:

Nema ničeg željnijeg na zemlji što bi bilo željnije lepote i što bi se lakše prolepšalo od duše. Zboga toga se mali broj duša protivi vođstvu duše koja je predana lepoti. [8]

Citati:

[1] Tzv. „nemoralna“ dela su ili uopšte nesposobnada prizovu treperenje duše (tada su po našim određenjima neumetnička), ili ipak prouzrokuju treperenje, pri čemu poseduju neku vrstu ispravne forme. Tada su „dobra“. Ako, međutim, gledano sa stanovišta ovog duhovnog treperenja, izazivaju i čisto telesno treperenje nižega roda (kako se to kaže u našem vremenu), iz toga ne bi trebalo izvlačiti zaključak da treba prezreti delo a ne ličnost koja reaguje na delo putem nižeg treperenja.

[2] Ova nesputana sloboda mora biti zasnovana na unutrašnjoj nužnosti (koja se naziva čestitost). Ovo načelo ne važi samo za umetnost već i za život. Ovo je načelo najveće oružje istinskih nadljudi protiv ćiftinstva.

[3] Jasno je da ovo podražavanje, ako nastaje od ruke umetnika koji živi duhovnim životom, nikada nije potpuno mrtvo oponašanje prirode. Duša može da govori i da se čuje čak i u ovom obliku. Kao suprotan primer mogu da posluže npr. Kanaletovi pejsaži kao i tužno poznate Denerove glave (stara Pinakoteka u Minhenu).

[4] Ova se rupa, međutim, lako može ispuniti otrovom i kugom.

[5] Ovo mišljenje je jedan od malog broja idealnih delatnih činilaca u takvim vremenima. Ono je nesvestan protest protiv materijalizma koji želi da svemu nađe praktičnu svrhu. A ovo svedoči dalje o tome koliko je jaka i neuništiva umetnost i moć ljudske duše, koja je životna i večna, koja se može prigušiti ali ne i ubiti.

[6] Jasno je međutim da je ovde reč o vaspitanju duše a ne o nužnosti da se u svakom delu na silu utisne sadržaj ili da se ovaj izmišljeni sadržaj na silu umetnički odene! U ovim slučajevima nastaje ništa drugo do beživotni proizvod glave. Gore je već rečeno: istinsko umetničko delo nastaje tajanstveno. Ne, kada umetnička duša živi, ne treba je podupirati mozganjem i teorijama. Ona može da iskaže i ono što je umetnik iskusio sasvim kratko i nejasno. Unutrašnji duševni glas govori mu takođe i koja mu je forma potrebna i gde je može naći (u spoljašnjoj ili „unutrašnjoj“ prirodi). Svaki umetnik koji radi na osnovu takozvanih osećanja zna koliko mu se iznenada i za njega neočekivano pojavljuje forma suprotna onoj koju je zamišljao, kako se „sama od sebe“ prirodno postavlja na mesto prethodne, odbačene. Beklin je rekao da pravo umetničko delo mora da bude velika improvizacija, tj. promišljanje, izgradnja, prethodna kompenzacija ne smeju biti prethodni stepeni kroz koje je dosegnut cilj, koji se i samom umetniku neočekivano ukazuje. Na isti se način mora razumeti i upotreba budućeg kontrapunkta.

[7] Samo po sebi razume se da se pod ovim lepim ne podrazumeva spoljašnje ili unutrašnje, kako se to pokazuje na osnovu najšire shvaćenog morala, već sve ono što na sasvim neopipljivom obliku profinjuje i obogaćuje dušu. Stoga je npr. u slikarstvu svaka boja unutrašnje lepa jer svaka boja prouzrokuje duševno treperenje a svako treperenje obogaćuje dušu. I stoga konačno sve što je unutrašnje „ružno“ može biti lepo. Tako je u umetnosti, tako je u životu. I tako ništa nije „ružno“ gledano iznutra, tj. u delovanju na dušu drugoga.

[8] O unutrašnjoj lepoti. (Izdanje K. Robert Langeviše, Diseldorf i Lajpcig, str. 187).

Izvor: V. Kandinski, „Umetnik i umetničko delo“, O duhovnom u umetnosti (posebno u slikarstvu: sa osam slika i deset originalnih drvoreda), prevod s nemačkog Bojan Jović, Esotheria, Beograd, 2004.

Slika: Fotografije Šarlot Rudolf dok Gret Paluka pleše i crteži Vasilija Kandinskog. 1926.

Prvobitno objavljeno na blogu Santa Maria della Salute

Kolaži Ketrin de Blauver

Kolaži Ketrin de Blauver smešteni su između korica knjige koja (kao da) je urađena u sopstvenoj produkciji što joj dodatno daje na umetničkoj snazi. Kao i svi kolaži, proizvod dve likovne umetnosti, fotografije i ilustracije, slika kombinovanih u nadrealnom, halucinogenom redosledu, i ovi deluju poput prvih dadaističkih i nadrealističkih kolaža, a to su, uostalom, i sami počeci tog likovnog oblika. Pitanje ostaje može li ta forma da napreduje, uprkos svojim formalnim ograničenjima. Ketrin može biti jedan od ponuđenih odgovora.

Photographer without a camera, KDB collects and re-uses pictures and supports from old magazines and papers, engaging them in a vision that occurs directly in the hand, becoming thereby more physical and tactile. KDB gives new meaning and life to what is residual , saving the images from destruction and including them in a new narration that combines intimacy and anonymity. Hers is therefore a work about memory, although never by a process of accumulation but by way of substraction.

Izvor: Tipi Bookshop

Fotografije Vivijen Majer

Ovo je doba vizuelnih umetnosti, najviše fotografije i filma. Stoga, prenatrpani smo informacijama uskladištenim u vizuelnoj formi, i vrlo često, a na osnovu metoda pogrešno, određenim fenomenima kulture pristupamo sa tog aspekta. Ovo je doba potpune sekularizacije umetnosti kada su instrumenti stvaranja, kao i virtuelni galerijski prostori, udaljeni od nas na par klikova. To je dobro i korisno. Sa druge strane, sve je lako dostupno i moguće bez imalo truda. Nema iščekivanja, radoznalosti, istraživačkog rada. Umetnik koji je predmet interesovanja ne živi dugo u nama jer već u narednom trenutku nećemo odoleti da drugoj asocijaciji ustupimo nekoliko sati svog dana, asocijaciji koja će samo, kao kada domine jedna na drugu počnu da padaju, povlačiti za sobom drugu sasocijaciju, pa treću, pa četvrtu, a suma svih biće neraspoređene informacije, vrlo retko bilo kakvo koherentno znanje. Najzad, možda je doba u kome se kao bića ostvarujemo prevrednovalo vrednosti pa je doprinelo da informacija zapravo postane znanje. Onda ispada da je i u tom slučaju, baš kao i u modnom, manje zapravo više?

Jedna slika – beskrajan niz kombinacija reči, duboka škrinja simbola. Reči koje određena slika ili fotografija poseduju zavise od posmatrača. Tako je i u slučaju skladištenja vizuelnih informacija do kojih zahvaljujući internetu dopiremo. Fotografija ima onoliko reči koliko subjekt koji je recipira može da ostvari zahvaljujući sopstvenom iskustvu do koga asocijativni luk, njome podstaknut, dopire. Naravno, nisu asocijacije jedina reakcija u procesu recepcije umetničkog dela, stvar je složenija. No, sve do sada napisano jeste u vezi sa tekstom, ali ne i primarna tema istog. U vezi je utoliko što je Vivijen Majer celog svog života nosila foto-aparat sa sobom, ne odlažući ga čak i tokom zvaničnog radnog vremena. Naprotiv, baš tada, nastajale su neke od njenih najboljih fotografija. Umetnica o kojoj govorimo nije želela da bude izložena ali, ironično, doprli smo do njenih dela prvenstveno zahvaljujući internetu, najvećem i najposećenijem izlagačkom prostoru današnjice i, naravno, tek pošto je umrla.

Vivijen Majer rođena je 1. februara 1926. godine u Njujorku. Period rane mladosti provodi u Evropi. Po povratku u Ameriku živi u Njujorku gde radi kao dadilja. Iz Njujorka prelazi u Čikago, izdržavajući se i u tom gradu na isti način, zadržavajući iste stare navike pasioniranog čitanja dnevne štampe, sakupljanja isečaka, hodanja beskrajnim i dinamičnim ulicama na kojima bi fotografisala, umetnički dokumentujući skrivene trenutke grada. Upotrebljene filmove nije razvijala već bi ih ostavljala u školjci, do kraja života ih uopšte ne razvijajući. Istrošivši jedan film, umetnica bi ga momentalo zamenila drugim dok bi iskorišćeni materijal završavao u kutiji za odlaganje starih stvari. Na ulicama pomenutih gradova nastaju njene fascinantne fotografije koje bi se dale opisati nazivima romana Albera Kosrija – Ljudi koje je bog zaboravio, Boje prljavštine, Siroti i gordi.

Vivijen Majer suštinski jeste i nije pripadala dobu u kome je stvarala. Sa jedne strane, njene fotografije izraz su snažne ukorenjenosti u dinamiku, duh i strukturu grada. One nisu samo poetična slika nedavne prošlosti već su, u najboljem smislu te reči, dokument posredstvom koga se dopire do određenog istorijskog trenutka, između ostalog. Individualno uvek pobeđuje nad opštim, a ne obrnuto kako je nemački filozof tvrdio, jer fotografije Vivijen Majer istorija su po Vivijen Majer.

Umetnica nije zabeležila istoriju, naprotiv, ona ju je stvorila. Tako je sa svim velikim umetnicima fotografije koje po sličnosti i foto-dokumentaristici mogu porediti sa Vivijen Majer (Bresonom naročito). Njene fotografije vizuelni su narativ, reljef, zamrznut trenutak života grada i njegovih stanovnika. Zbir malih, svakodnevnih, ličnih istorija  koje nas mogu vratiti nama samima, a prvenstveno naučiti nas da u kontekstu drugih, bolje upoznamo sopstveni grad.

Ono što umetnicu ne čini pripadnikom svog vremena jeste potpuna opskurnost, svako ignosrisanje mogućnosti da se skrene pažnja na sebe i svoje delo posredstvom izložbi, štampanja monografija ili makar delimičnog prelistavanja svog albuma pred drugima. Kao što sam već naglasila, doba u kome živimo, doba u kome je Vivijen živela i stvarala, doba je izloženosti, doba apsolutne demokratizacije umetničkog rezultata. No, umetnica je volela druge da posmatra, ali ne i da sama bude posmatrana. Ironično, ali mi joj na ovaj način zapravo protivrečimo.

Gledanje se uči, ono je proces, rezultat upornog mentalnog treninga. Fotograf, voajer par excellence, uči nas da je gledanje zapravo veština. Prostor iza ključionice, prostor je ispred ogledala. Sočivo foto-aparata onome ko ume da gleda poklanja način da izađe iz sveta, a da istovremeno ostane u svetu. Stoga, Majerova je pravi primer nekoga ko je itekako pripadao svetu, a da je svo vreme zapravo bio na velikoj udaljenosti od njega.

Vivijen Majer je otkrivena 2010. godine. Tada sam prvi put, posredstvom bloga mladića koji je na aukciji kupio njene filmove, otkrila umetnost ove žene. Njene fotografije su opčinjavajuće, na osnovu njih se može napisati bezbroj kratkih priča, stilske vežbe radi.

Sve fotografije Vivijen Majer možete pogledati OVDE.

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

   

Engleska spisateljica Dafne di Morije 1938. godine objavila je svoj najuspešniji roman „Rebeka“ koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspence – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi.

Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola i En Redklif. „Zamak Otranto“, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je prvi put 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. En Redklif napisala je ukupno šest romana The Castles of Athlin and Dunbayne, Gaston de Blondeville, The Italian, The Mysteries of Udolpho, The Romance of the Forest, A Sicilian Romance. Volpolova dela kamen temeljac su gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, vredi pomenuti i sestre Bronte kao spisateljice koje su kroz svoje romane afirmisale određene elemente ovog žanra.

Kao što se po samim naslovima može zaključiti jedna od bitnijih odlika gotskog žanra jesu izmešteni prostori koju upućuju na davninu i daljinu, povratak srednjem „maračnom“ veku koji su preromantičari obožavali da idealizuju kroz arhitekturu i viteške priče. Shodno tome, većina radnji gotskih romana dešava se u udaljenim, napuštenim, ruiniranim građevinama čiji hodnici i krila kriju mračne tajne, aveti koje prolazniku kroz iskričavi plamen sveće poručuju da tajne njihove smrti tek treba razotkriti. Naravno, preterivanja i sentimentalnost dozvoljeni su i, takođe, čine još jednu bitnu odliku žanra. No, najpoznatija je zapravo sama forma. Gotik žanr retko u literaturi pronalazi svoj oblik van forme romana. To mu je isprva I davalo status u okviru određene literarne tradicije.

Roman je kao forma tokom duge evropske literarne tradicije nailazio na snažne otpore. Sve što je bilo van stiha nije bilo delo koje je stvorio poeta doctus, učeni pesnik koji sledi pravila akademije koja ih je nametala oslanjajući se na antičke rimske poetičare Horacija i Kvintilijana i, naravno, pre njih grčkog filozofa Aristotela. Roman je kao forma postojao u antici ali tek pisci poput Servantesa ili, kasnije, Defoa svojim delom ustoličiće roman kao oblik u koji je ukalupljen sadržaj relevantnog značenja. Danas stvari stoje potpuno drugačije i osim romana, sve druge forme su poprilično marginalizovane i daleko ređe.

Ovaj osvrt bio je neophodan jer je sam Hičkok često koristio narative petparačkih romana kako bi kroz naizgled beznačajnu radnju i opšta mesta kojima se svaka žanrovska literatura obilato koristi stvorio delo daleko ozbiljnijih estetskih, idejnih i kulturoloških implikacija. Kasnije će isti režiser koristiti drugo delo iste autorke i snimiti svoj verovatno najpoznatiji film, a moj omiljeni u njegovom opusu – „Ptice“.

Patetika i retorika nalik onima uočljivim u sapunicama prisutna je u filmu o kome govorimo. Glavna junakinja, stidljiva, neiskusna i tek nedavno udata za starijeg gospodina, čija je nedavno preminula supruga Rebeka, za sebe kaže:

The moment of crisis had come, and I must face it. My old fears, my diffidence, my shyness, my hopeless sense of inferiority, must be conquered now and thrust aside. If I failed now I should fail forever.

Njena izjava podstaknuta je neobičnim ponašanjem „dvorske dame“ prethodne supruge, Rebeke, starije žene rigidnog stava. Rebeka je mrtva ali sveprisutna u ogromnom zamku u kome se radnja odvija. Njen portret, soba, nameštaj, sve je i dalje netaknuto i evocira njeno prisustvo, uticaj i značaj koji je imala. Sadašnja supruga je nešto sasvim drugo, no kroz procese neobičnih događaja, a naročito kroz suočavanja sa Rebekinom ličnom služavkom, stvari poprimaju sasvim drugačiji obrt i rasplet.

Gotski žanr se, podjednako kroz literaturu i film, održava i danas pa je pominjanje Alfreda Hičkoka – jednog od najboljih filmskih primera – još jedan od načina i mali doprinos sa moje strane. Ovo je omaž filmu koji sam nebrojeno puta gledala u detinjstvu, a Rebeka je jedna od prvih fikcionalnih junakinja koja me je potpuno opčinila, osoba koja se nijednom ne pojavljuje u filmu, duh, avet, fikcija unutar fikcije, a stvarnija od svih junaka zajedno.

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nije bilo visoko kao u Pragu, nije bilo nisko kao u Holandiji (ili bar kao na slikama holandskih majstora), nije bilo kao osušene kore pomorandže nad Rimom. Obično letnje nebo, ni belo ni žuto ni plavo. Jednostavno. Banalno, čak.

Onda, nekoliko godina potom, moj prijatelj se zaposlio na jednom splavu, odmah pored zdanja “25. maj” na Dorćolu pa me je vozio na bicikli od Trga republike do Dunava. Smejali smo se, bilo je leto, svi bi nas gledali dok smo se vrišteći spuštali niz ulicu Knjeginje Ljubice da bismo se potom vozili biciklističkom stazom pored reke kojom sam nekad I sama vozila.

Tada, umirivši se posle napada smeha, kada bi i bicikl uhvatio sporiji tok okreta, ja sam postajala svesna činjenice da grad poseduje jedno ostrvo koje je nad sobom, meko i nečujno, pridržavalo nebo, a ono se u sumrak osipalo nad vrhovima njegovog drveća. Veličanstven prizor. Ipak, videla sam taj pejsaž i pre.

Nikolaj Hartman je tvrdio da oku posmatrača zapravo umetnost otkriva prirodu. To je bila moja prva misao kada sam videla zalazak sunca i boje neba, nijanse koje su se međusobno prožimale I topile jedna kroz drugu. Setila sam se gde sam videla taj predeo. Na slici onog čija su neba bila ambisi, mogućnosti za sanjarenja, melanholiju, kontemplaciju, unutrašnju dinamiku. Te slike nudile su Putovanja.

Upravo sam tada otkrila univerzalnost koju sam pomenula. Pejsaži su i van nas i u nama. Ja sam toliko u Beogradu tražila nešto što će me vezati za njega, nešto što je „spolja“, van mene i mojih sećanja od kojih sam ga izgradila i koja sam, poput reljefa na fasadama, ugradila u njegove građevine, u sve ulice kojima sam lutala, kojima sam volela da lutam, da tražim i bivam izdana. Nisam pronalazila ono što sam želela.

Ipak, tada sam shvatila da je univerzalnost postignuta jer sam otkrila umetnost koja me je doživotno odredila. Kaspar David Fridrih naslikao je priloženu sliku – „Ljudi posmatraju Mesec“ – 1822. godine. Ja sam istu videla ispred sebe toliko godina kasnije. Boje su mi se učinile identičnim.

Delo je prevazišlo prirodu samo u jednom: ono ima, ili je bar u mogućnosti da stvori (a ta moć je velika), raspoloženje kod posmatrača koje transcendira, koje izmešta. Pejsaž koji sam videla pred sobom jednostavno je bio lep, prijatan oku i uporediv sa slikom, ali nikad nije imao moć nadamnom kao ona, ona koja je u muzeju, ona koja je od drveta i boje.

Nedavno sam opet prolazila tuda i utisak je bio isti kao i pre. Odlučila sam da fotografišem ono što vidim i da fotografiju ne doterujem u nekom od programa. Sve je upravo onako kao što izgleda na njoj. Ili, naprotiv, nije.

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.

Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.

U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.

Margerit Jursenar, „Aleksis“, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995.