Valter Benjamin: „Na suncu“

Alexander Calder Dream Figments, 1964. Ink and gouache on paper.

Ivisa (Ibica), jul 1932.

Kažu da na ostrvu ima sedamnaest vrsta smokava. Trebalo bi – kaže čovek sebi, dok ide svojim putem, pod suncem – znati kako se zovu. Zaista, ne treba samo videti trave i životinje, kojima ostrvo duguje svoje lice, zvuke i mirise; ne treba samo videti geološke slojeve planina i različitih vrsta tla, u rasponu od prašnjavo žute do ljubičasto smeđe, sa širokom trakom cinabarita u sredini – treba, iznad svega, naučiti njihova imena. Zar svakim kutkom zemlje ne vlada neki neponovljiv spoj biljaka i životinja i nije li svako lokalno ime šifra iza koje se flora i fauna sreću po prvi i poslednji put? Seljak, međutim, drži ključ te šifre. On zna njihova imena. A opet, nije u njegovoj moći da kaže nešto o svom svetu. Da li ga imena obavezuju na zavet ćutanja? Da li to znači da obilje reči pripada samo onima sa znanjem, ali koji ne znaju imena; i da obilje ćutanja sleduje onima koji nemaju ništa osim imena?

Bilo je očigledno da čovek koji je koračao zadubljen u misli nije odatle; izgledao je kao neko kome misli, kada ga zateknu negde na otvorenom, tamo kod kuće, dolaze samo noću. Zaprepašćeno se priseća da su celi narodi – Jevreji, Indusi, Arapi – izgradili svoja učenja pod suncem, za koje se njemu čini da ometa svako razmišljanje. To sunce koje mu sada prži leđa. Miris smole i timijana natapa vazduh, u kojem kao da ostaje bez daha. Bumbar mu se očeša o uho. Samo što je primetio njegovo prisustvo, ovaj nestade u vrtlogu tišine. Glas mnogih leta, na koji se nije osvrtao, da bi mu uši sada po prvi put bile prijemčive za njega, ali on se prekinuo. Jedna staza, skoro zarasla, poče da se proširuje; trag je vodio do peći za ćumur. Iza nje, u izmaglici, planine, ka kojima se pogled izvijao kao puzavica.

Osetio je nešto hladno na obrazu. Pomislio je da je muva i udario se po licu. Ali, bila je to prva graška znoja. Uskoro je osetio žeđ. Osećaj žeđi mu nije dolazio iz nepca već iz stomaka. Odatle se širio i govorio celom njegovom telu, inače krupnom, da svakom svojom porom upije i najmanji dašak vazduha. Košulja mu je odavno spala s ramena, a kada ju je podigao, da ne izgori, bilo je to kao da se ogrnuo mokrim šalom. U jednoj udolini, bademi su bacali senke pravo u osnovice svojih stabala. Bademi su blago ove zemlje. Nijedna druga voćka ne donosi seljaku veću zaradu. U to doba godine samo on sazreva i pravo je uživanje brati u prolazu njegove plodove s grana. Ruka okleva da se razdvoji od njihove ljuske, kada izvuče jezgro. Prebira je još malo među prstima, a onda je pušta da odleprša u potok, koji je odnosi sa sobom. Jezgro je zrelo, ali ne sasvim; sok je svežiji od onog poznijeg, kada ljuska poprima smeđu boju i kada je nije tako lako ukloniti. Sada ima boju slonovače, kao kozji sir ili svileni ženski steznik. A ima i ukus slonovače. Svako ko ga oseti među zubima, moći će da mirno osluškuje potok koji žubori između smokava. Ali, smokve su bile zelene i tvrde, ugneždene, jedva vidljive, u korenima listova. Nastupa čas kada se čini da je samo drveće živo. Iz borove šume dopire pesma zrikavaca; njihova larma odjekuje iznad prašnjavih polja. Njive su ostale bez letine i sada leže puste; liče na čoveka koji se odrekao svega. Njihov poslednji imetak, njihove senke, stiskaju se u podnožjima visokih stogova sena. To je vreme žetve.

Šumarci se prostiru oko vrhova brežuljka, kao da su ih tamo nanele grabulje leta. Samo vrbe stoje raštrkane po strnjištima, a njihovo lišće, crno, s belim prugama, svetluca kao nijelo. Krošnje im više nisu okićene žutim resama, sada su suvlje i lakše se njišu – što prolazi skoro neprimećeno. Ipak, jednoj uspeva da privuče pažnju prolaznika. Prisetio se dana kada je bio jedno s drvetom. Tada su za to bili potrebni samo prisustvo voljene žene – stajala je na travnjaku, uopšte ne obraćajući pažnju na njega – i njegova tuga ili umor. I onda se naslonio leđima na stablo, a ono je primilo na sebe njegova osećanja. Naučio je da udahne kada bi se stablo povilo pod njim i da izdahne, kada bi se vraćalo nazad. To je, naravno, bilo samo negovano stablo nekog ukrasnog drveta; bilo je nemoguće zamisliti šta bi čovek mogao da nauči od ovog čvornovatog stabla vrbe, duboko rascepljenog na tri kraka, ispružena na tri različite strane, ka nekom neistraženom svetu koji se prostirao iznad tla. Nijedna staza se nije otvarala pred njim. Ali, dok je stajao, dvoumeći se da li da pođe jednim puteljkom, koji ga je mogao izneveriti svakog časa – čas je izgledalo da se širi u poljski put, čas da se završava trnovitom živicom – osetio je kako opet ovladava situacijom: kameni blokovi su se uzdizali stepenasto da formiraju terase, a na stazi se pojaviše tragovi kola, koji su govorili da se u blizini nalazi neko imanje.

Nijedan zvuk iz okruženja ne odaje prisustvo takvih imanja. Podnevna nepomičnost oko njih kao da se udvostručava. Ali, polja sada počeše se raščišćavaju i otkrivaju poteze s drugom, a zatim i trećom stazom; i dok su zidovi i ambari ostajali skriveni iza rastinja i brežuljaka, na pustoj poljani odjednom se ukazalo raskršće, kao središnja tačka. U tom kraju nije bilo kolskih puteva i poštanskih ruta, ali to opet nisu bili samo prolazi ili divlje staze; na toj čistini, ukrštali su se puteljci kojima su seljaci i njihove žene i deca i stada vekovima išli od polja do polja, od kuće do kuće, od pašnjaka do pašnjaka, retko kada tako da se ne bi iste večeri vratili da spavaju pod svojim krovom. Tlo ovde odjekuje nekako šuplje; taj zvuk kojim uzvraća na svaki korak deluje blagotvorno na svakog ko tuda ide. S tim zvukom, prolaznikova usamljenost polaže zemlju pod njegova stopala. Ako je došao do mesta na kojem se osećao dobro, znao je da ga je tamo dovela usamljenost; ona mu je dala ovaj kamen da sedne, ovu šupljinu da u njoj ugnezdi svoje udove. Ali, već je bio suviše umoran da bi zastao. Pošto je izgubio kontrolu nad svojim stopalima, koja su ga nekako prebrzo nosila dalje, postao je svestan da se njegova mašta odvojila od njega, kao široka padina koja su u daljini pružala uporedo s njegovom stazom, i počela da se igra s njim po sopstvenom nahođenju. Da li mašta pomera kamenje i vrhove brda? Ili ih samo okrzne svojim dahom? Da li prevrće svaki kamen ili sve ostavlja kako jeste?

Hasidi imaju predanje o onom svetu, koje kaže: tamo će sve biti namešteno kao i ovde. Tamo gde nam je soba, i tamo će biti soba; tamo gde spava naše dete, i tamo će spavati dete. Odeću koja sada nosimo na sebi, nosićemo i tamo. Sve će biti isto – samo malo drugačije. Tako je i sa maštom. Ona samo prebacuje veo preko daljine. Sve ostaje isto, ali veo podrhtava i pod njim sve neosetno postaje drugačije.

Sve se menja i zamenjuje mesta; ništa ne ostaje i ništa ne nestaje. Iz celog tog tkanja, međutim, odjednom izranjaju imena; bez reči ulaze u misli prolaznika i dok ih oblikuje usnama, on ih prepoznaje. Izlaze na površinu. Šta bi još mogao očekivati od tog predela? Ona prolaze pokraj njega na dalekom, bezimenom horizontu, ne ostavljajući za sobom ni traga. Imena ostrva, koja izranjaju iz mora kao mermerni kipovi, okomite stene, čiji vrhovi krune horizont, zvezde koja ga iznenade u čamcu, kada s prvim mrakom izađu na stražu. Pesma zrikavaca je utihnula, žeđ je prošla, dan se gasio. Iz dubine polja se podiže neka larma. Lavež, odron kamenja, dozivanje iz daljine? Dok osluškuje, pokušavajući da odgonetne taj zvuk, u njega počinje da se uvlači brujanje zvona, notu po notu. Onda ga obuzima i širi se u njegovoj krvi. Ljiljani koji cvetaju u uglu živice od kaktusa. U daljini, bešumno truckanje neke zaprege, koja ide poljem između stabala maslina i badema; a kada točkovi nestanu iza lišća, žene, veće od života, lica okrenutih ka njemu, kao da lebde, nepomične, u nepomičnom predelu.

Walter Benjamin, „In der Sonne“, Kölnische Zeitung, 27. decembar 1932.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhistička biblioteka

Slika: Alexander Calder, Dream Figments, 1964.

Valter Benjamin: „Marselj“

collatedworks: “Composition with Clouds and Spheres, Alexander Calder ”

Ulica… jedina važeća oblast iskustva. – Andre Breton, Nađa,1928.

Marselj: žute, zarđale čeljusti foke, između čijih zuba struji slana voda. A kada se to ždrelo otvori, da proguta crna i smeđa tela proletera, koja redom izbacuju trgovački brodovi, iz njega se širi zadah ulja, mokraće i štamparske boje. On potiče od debelih naslaga kamenca na toj masivnoj rešetki: od novinskih kioska, javnih klozeta i tezgi s ostrigama. Narod iz luke je prava kultura bacila, a nosači i prostitutke proizvodi raspadanja, koji samo iz daleka podsećaju na ljudska bića. Ali, nepca su im i dalje ružičasta. To je ovde boja srama i bede. Nose je grbavci i prosjakinje. I to je jedina nijansa koju izbledelim ženama iz ulice Buteri daje njihov jedini komad odeće: ružičaste bluze.

Les Bricks (Le brik, „cigle“), tako se zove četvrt crvenih fenjera, koja počinje posle barži usidrenih stotinjak koraka dalje, duž keja u staroj luci. Nepregledna zaliha stepeništa, lukova, mostića, erkera i podruma. Kao da još čeka da se stavi u upotrebu, u svoju pravu upotrebu, iako je zapravo već ima. Naime, taj depo zapuštenih sokaka je četvrt prostitutki. Nevidljive dugačke linije dele tu oblast među zainteresovanim stranama, na oštro iscrtane, pravougane teritorije, kao afričke kolonije. Kurve su strateški raspoređene, spremne da na znak okruže neodlučne posetioce i da onog koji se još nećka odbacuju kao loptu, s jedne na drugu stranu ulice. Ako u toj igri ne izgubi ništa drugo, izgubiće šešir. Da li je neko ikada zaronio dovoljno duboko u tu deponiju kuća, da bi dospeo do najskrivenijeg kutka gineceuma, odaje u kojoj su trofeji muškosti – žirado šeširi, polucilindri, lovačke kape, borsalini, džokejski kačketi – poređani na noćnim stočićima ili okačeni jedni preko drugih na čivilucima? Iz unutrašnjosti krčmi pogled se sreće s morem. Uličica prolazi između redova pristojnih domova, koje od luke kao da brani neka snebivljiva ruka. Ali, na toj snebivljivoj, mokroj ruci, kao pečatni prsten na grubom prstu prodavačice ribe, blista stari Gradski hotel (Hôtel de Ville). Tu su, pre dvesta godina, stajale patricijske kuće. Njihove nimfe s visoko podignutim grudima i glave meduza uokvirene zmijama, iznad oronulih dovrataka, tek sada su postale nedvosmislena znamenja jednog zanatskog esnafa. Osim tamo gde su preko njih okačene firme, kao što je babica Bjankamori okačila svoju, na kojoj, naslonjena na stub, mrko gleda sve vlasnice bordela iz četvrti i pokazuje nonšalantno na jedno krupno žgepče, u trenutku kada se pomalja iz jajeta.

Zvuci. Visoko iznad pustih ulica lučke četvrti, oni se roje i labavo povezuju, kao leptiri u cvetnim lejama. Svaki korak isteruje neku pesmu, prepirku, lepršanje mokrog rublja, škripu tabli, plač dojenčadi, lupanje kanti. Treba samo da zabasate tamo sami, ako ste ih pratili sa svojom mrežicom, dok se oni lelujavo gube u tišini. Naime, u tim pustim zabitima, svi zvuci i sve stvari imaju sopstvenu tišinu, kao što u podne, u brdima, postoji tišina petlova, tišina sekire, tišina zrikavaca. Ali, taj lov je opasan i mrežica se na kraju cepa, kada je, kao neki džinovski stršljen, otpozadi proburazi zvuk tocila, svojom škripećom žaokom.

Notre Dame de la Garde (Notr dam de la gard; Crkva Svete Bogorodice Čuvarke). Brdo s kojeg gleda ispod sebe, zvezdani je plašt, pod kojim se zbijaju kuće Šabasa, gornjeg grada (Haute Cité Chabas). Fenjeri iz njene modre unutrašnjosti, po noći formiraju sazvežđe koje još nije dobilo ime. Ima jedan rajsferšlus: kabinu u dnu čelične trake žičare, pravi dragulj, u čijim se ovalnim vitražima ogleda svet. Napuštena tvrđava je njen sveti tronožac, a oko vrata nosi oval od uvoštenih, glaziranih zavetnih venaca, koji izgledaju kao reljefi s profilima njenih predaka. Lančići s parobrodima i jedrenjacima su njene minđuše, a nad senovitim usnama kripte podiže se nakit od kao rubin crvenih i zlatnih sfera, pod kojima se hodočasnici roje kao muve.

Katedrala. Na slabo posećenom i ujedno najosunčanijem potezu, stoji katedrala. Mesto je pusto, uprkos blizini Žolieta (La Joliette) i luke na jugu i proleterskih predgrađa na severu. Kao punkt za pretovar neopipljivih, nedokučivih dobara, to sumorno zdanje uzdiže se između pristaništa i skladišta. Na njenu izgradnju otišlo je skoro četrdeset godina. Do vremena kada je konačno završena, 1893, mesto i vreme su se u tom spomeniku pobednički urotili protiv njegovih arhitekata i sponzora, tako da je od izdašnih resursa klera nastala džinovska železnička stanica, koja nikada neće biti puštena u promet. Fasada ukazuje na čekaonice u kojima putnici, od prve do četvrte klase (iako su pred Bogom svi jednaki), stešnjeni među svojim duhovnim bagažom kao među koferima, sede čitajući molitvenike, koji, opet, sa svojim konkordancijama i korespondencijama, veoma lične na međunarodne redove vožnje. Izvodi iz železničkog pravilnika vise na zidovima, kao reči pastora, navedene su tarife indulgencija na ekskurzijama u Sataninom luksuznom vozu, a toaleti, u kojima putnici na dužim relacijama mogu da se diskretno okupaju, održavaju se urednim, kao ispovedaonice. To je marseljska religijska stanica. Spavaća kola za večnost polaze odatle u vreme mise.

Svetlost iz piljarnica, koja se može videti na Montičelijevim slikama, potiče od unutrašnjih ulica njegovog grada, od jednoličnih stambenih četvrti, u kojima žive starosedeoci, koji znaju ponešto o tugama Marselja. Naime, detinjstvo su rašlje melanholije, a da bi se poznavala tuga tako veličanstveno blistavih gradova, u njima se mora biti dete. Sive zgrade na bulevaru Lonšan (Longchamp), prozori s rešetkama duž Pužeove ulice (Le Cours Pierre-Puget) i drveće na Aleji Mejan (Allées de Meilhan), ne odaju putniku ništa, osim ako ga slučaj ne nanese do gradske katakombe, prolaza Loret (Passage de Lorette), uskog dvorišta, u kojem se, u dremljivom prisustvu nekoliko muškaraca i žena, ceo svet sažima na jedno nedeljno popodne. Neka firma za promet nekretnina je tu uklesala svoj naziv na portalu. Zar taj unutrašnji prostor ne odgovara precizno onom tajanstvenom, belom brodu ukotvljenom u luci, Nautika (Nautique), koji se nikada nije otisnuo na more, ali zato svakog dana služi jela strancima, za belim stolovima, s posuđem koje je nekako previše čisto, kao da se istanjilo od pranja?

Tezge sa školjama i ostrigama. Neshvatljiva vlaga koja se kao prljavi pljusak obrušava s gornjih polica, na prljave daske i bradavičaste hrpe ružičastih školjki, protiče između butina i trbuha glaziranih Buda, pored kupola limuna, ka močvarma kresa (Lepidium sativum), da bi posle prolaska kroz šumu francuskih zastavica konačno natopila nepce najboljim sosom drhtavih stvorenja. Morski ježevi iz Lestaka, portugalske ostrige, školjke iz Marena, vongole, dagnje – sve se to stalno slaže, prebrojava, otvara, baca, služi, isprobava. A onaj tromi, glupi posrednik kontinentalne trgovine, papir, nema šta da traži u tom nesputanom elementu, potezu morske pene na usnama, koje se stalno puće ka vlažnim stalažama. Ali, tamo na drugom keju, pruža se planinski venac „suvenira“, mineralnih ostataka školjki. Sezimičke sile su nagomilale taj masiv istopljenog stakla, krečnjaka i gleđi, u kojem se mešaju mastionice, parobrodi, sidra, živini termometri i sirene. Pritisak od hiljadu atmosfera, pod kojim se taj svet slika uvija, propinje, gomila, ista je ona sila koja je prožimala ruke pomoraca, kada bi se, posle dugih plovidbi, spustile na udove i grudi žena; a žudnja koja je, na školjkama optočene škrinjice, iz mineralnog sveta utiskivala crvena ili plava baršunasta srca, koja će probosti igle ili broševi, ista je ona žudnja od koje ove ulice podrhtavaju u dane isplate.

Zidovi. Zadivljuje disciplina kojoj se povinuju u ovom gradu. Oni bolji, u centru, nose livreje i nalaze se na platnom spisku vladajuće klase. Pokrivaju ih drečave šare i celom svojom dužinom su već stotinama puta bili prodati za najnoviju marku aperitiva, „Francuske dame“ (Aux Dames de France, robna kuća), Menjeove čokolade (Chocolat Menier) ili Dolores del Rio. U siromašnijim četvrtima su politički mobilisani i izlažu svoja krupna, crvena slova, kao prethodnicu crvene garde, naspram brodogradilišta i arsenala.

Propali čovek, koji posle sumraka prodaje svoje knjige, na uglu ulice Republike i Stare luke, budi u prolaznicima loše instinkte. Golica ih da nekako iskoriste svu tu svežu bedu. I onda žude da saznaju nešto više o toj bezimenoj nesreći, koja je za nas slika i prilika katastrofe. Naime, kakva je nevolja mogla navesti čoveka da prospe te knjige, koje su mu još jedino ostale, na asfalt ispred sebe, u nadi da će prolaznike, u taj pozni sat, spopasti želja za čitanjem? Ili je reč o nečemu sasvim drugom? Da li tu bdije neka sirota duša, koja nas nemo preklinje da podignemo blago iz ruševina? Ubrzavamo korak. Ali, opet ćemo naleteti na njega, na svakom ćošku, zato što je južnjački ulični prodavac ogrnuo preko njega prosjački plašt, s kojeg nas sudbina posmatra sa svojih hiljadu očiju. Ovde smo zaista daleko od tugaljivog dostojanstva naših siromaha, koje je rat onesposobio za konkurenciju i koji svoje pertle i limenke imalina nose kao lente i odlikovanja.

Predgrađa. Što se više udaljavamo od gradskog jezgra, atmosfera postaje politički nabijenija. Dolazimo do dokova, unutrašnjih pristaništa, skladišta, sirotinjskih četvrti, raštrkanih azila bede: predgrađa. Predgrađa su vanredno stanje grada, teren na kojem neprekidno besni velika, odlučujuća bitka između grada i sela. Ona nigde nije tako ogorčena kao između Marselja i provansalskog pejzaža. To je borba prsa u prsa, između telegrafskih stubova i agava, između bodljikave žice i bodljikavih palmi, između magluština smrdljivih hodnika i vlažne tmine platanovih gajeva, između vijugavih montažnih stepeništa i moćnih brda. Dugačka Lionska ulica je barutni rov koji je Marselj prokopao kroz pejzaž, tako da u Sen Lazaru, Sen Antoanu, Arenku, Septemu može da raznese teren i raspe ga u šrapnel svih svetskih i trgovačkih jezika. Alimentation Moderne (Moderna ishrana), Rue de JamaïqueComptoir de la LimiteSavon Abat-Jour (Sapun „Abažur“), Minoterie de la Campagne (Seoski mlin), Bar du Gaz (Gas-bar), Bar Facultatif (Opcioni bar) – i preko svega toga pada prašina, koja se ovde sastoji od morske soli, krečnjaka i liskuna, čiji gorki ukus traje duže u ustima onih koji su opekli o ovaj grad, nego odsjaj sunca i mora u očima onih koji mu se dive.

Walter Benjamin, „Marseille“, Neue schweizer Rundschau, april 1929.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhistička biblioteka

Slika: Alexander Calder, Composition with Clouds and Spheres, 1965.

Valter Benjamin: „San Điminjano“

Image result for Alexander Calder

Posvećeno uspomeni na Huga fon Hofmanstala

Pronaći reči za ono što ti je pred očima – to je ponekad tako teško. Ali, kada jednom dođu, one lupkaju po stvarnosti svojim malim čekićima, sve dok iz nje ne iskuju sliku, kao iz bakrene ploče. „S večeri, žene se okupljaju oko česme kod gradske kapije, da bi nasule vodu u velike krčage“ – samo jednom kada sam našao te reči, zaista se, iz onoga čime sam u stvarnosti bio suviše zaslepljen, pojavila slika, sa svojim grubim izbočinama i dubokim senkama. Šta sam znao od ranije, o zapaljenom vrbovom pruću, čiji se plamen svakog popodneva dizao ispred gradskih bedema? Ili kako je nekada trinaest kula moralo biti stešnjeno, da bi onda mirno zauzele svaka svoje mesto, a da između njih opet ostane dovoljno prostora.

Ako dolazite iz daleka, grad iskrsava odjednom, bešumno, kao da ste kroz neka vrata zakoračili pravo u pejzaž. Čini vam se da mu nikada nećete prići bliže. Ali, ako uspete, padate mu u naručje i onda više ne možete dopreti do sebe, od pesme zrikavaca i dečje graje.

Tokom vekova, njegove zidine postale su još zbijenije; jedva da ima neka kuća koja ne nosi tragove velikih, zaobljenih lukova iznad njegove uske kapije. Otvori, na kojima se sada lagano njišu prljavi laneni zastori, kao zaštita od insekata, nekada su bili bronzana vrata. Tragovi starih kamenih ukrasa kao da su ostali zaboravljeni u ciglanim zidovima, što im daje pomalo heraldički izgled. Ako uđete kroz kapiju San Đovani (Porta San Giovanni), imate utisak da ste u dvorištu, a ne na ulici. Čak su i trgovi u stvari dvorišta i osećate se zaštićenim na svakom od njih. Ono što se često sreće u gradovim na jugu, nigde nije tako opipljivo kao ovde: naime, da biste pribavili ono što vam je potrebno za život, morate se napregnuti da to zamislite, zato što od linije lukova i zidina, senki, jata golubova i vrana, zaboravljate na svoje potrebe. Teško je umaći toj prenaglašenoj sadašnjosti, misliti izjutra na veče, i po noći na dan.

Svuda gde se može stajati, može se i sedeti. Ne samo deca već i žene zauzimaju svoja mesta na pragovima, telom bliže podu i tlu, svojim običajima i, možda, svojim bogovima. Stolica ispred kućnog praga već je znamen gradske inovacije. Tu nečuvenu priliku za sedenje koriste samo muškarci po kafanama.

Nikada ranije nisam ovako gledao izlazak sunca i meseca u prozorskom oknu. Kada noću ili popodne ležim u krevetu, tu je samo nebo. Počeo sam da se redovno budim malo posle svitanja. Onda čekam da se sunce popne iznad planina. U početku, na svega nekoliko trenutaka, nije veće od kamena, malog, sjajnog kamena na planinskom grebenu. Ono što je Gete rekao za mesec, „Tvoj rub sija kao zvezda“ (Gete), nikada nije bilo rečeno za sunce. Ali, to nije zvezda već kamen. Drevni ljudi su sigurno znali kako da čuvaju taj kamen kao amajliju, i tako okrenu sate na svoju sreću.

Gledam grad sa zidina. Ova zemlja se ne razmeće svojim zdanjima i naseljima. Ima ih mnogo, ali sva su zaklonjena i senovita. Dvorišta, koja je izgradila samo nužda, elegantnija su od svake vlastelinske kuće podignute u dubini imanja, ne samo u obrisima, već i u svakoj nijansi cigala i prozorskog stakla. Ali, zidine, na koje se oslanjam, čuvaju tajnu maslinovog stabla, čija se krošnja otvara ka nebu, kao tvrdi, krti venac, s hiljadu naprslina.

Walter Benjamin, „San Gimignano“ (jul 1929), Frankfurter Zeitung, 23. avgust 1929.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhistička biblioteka

Slika: Aleksandar Kalder

Manifest o proleterskoj umetnosti

Nema umetnosti koja bi bila namenjena samo jednoj klasi ljudi, a i kada bi je bilo, ona ne bi imala nikakve veze sa životom.

One koji žele da stvaraju proletersku umetnost, pitamo: „Šta je to proleterska umetnost?“ Da li je to umetnost koju stvaraju sami proleteri? Ili umetnost namenjena samo proleterima? Ili je to umetnost koja treba da podstakne proleterske (revolucionarne) nagone? Nema umetnosti koju stvaraju proleteri, zato što proleter koji stvara umetnost nije više proleter već umetnik. Umetnik nije ni proleter, niti buržuj, a ono što stvara ne pripada samo proleterima ili samo buržujima već svim ljudima. Umetnost je duhovna funkcija čoveka, koja teži da ga izbavi iz haosa (tragedije) života. Umetnost je slobodna u raspolaganju sopstvenim izvorima, ali se povinuje svojim vlastitim zakonima i samo njima; i ako je neko delo umetničko delo, ono se uzdiže iznad klasne podele na proletarijat i buržoaziju. Ako bi umetnost trebalo da služi samo proletarijatu, uprkos činjenici da je proletarijat zatrovan buržoaskim ukusom, onda će takva umetnost biti ograničena isto kao i ona namenjena isključivo buržujima. Takva umetnost ne bi bila opšta, ne bi izvirala iz sveljudskog osećanja, već iz čisto individualnih i društvenih preokupacija, vremenski i prostorno ograničenih. Ako bi neka umetnost trebalo da rasplamsa nagone proleterske prirode, ona će prosto koristiti ista sredstva kao i neka religiozna ili nacionalistička umetnost. Ma koliko to izgledalo banalno, zapravo je svejedno da li neko slika Crvenu armiju predvođenu Trockim ili carsku armiju predvođenu Napoleonom. Naime, vrednost slike kao umetničkog dela nema nikakve veze sa podsticanjem proleterskih ili patriotskih osećanja. Sa stanovišta umetnosti, i jedno i drugo je obmana.

Jedini zadatak umetnosti jeste da koristi vlastite izvore, da bi probudila čovekove stvaralačke sile; njen cilj je sazrevanje ljudskih bića, a ne proletera ili buržoazije. Samo se osrednji talenti, usled manjka vizije i kulture, mogu baviti nečim tako ograničenim kao što je proleterska umetnost (to jest, politikom u boji). Pravi umetnik okreće leđa svim specifičnim poljima društvene organizacije.

Umetnost, ona koju želimo, nije ni proleterska, niti buržoaska, zato što pokreće sile koje su dovoljno moćne da utiču na kulturu u celini, umesto da samo bude određena društvenim odnosima.

Proletarijat je stanje koja mora biti prevaziđeno; buržoazija je stanje koje mora biti prevaziđeno. Ali, upravo proleteri, koji sa svojim kultom proletarijata samo imitiraju kult buržoazije, podržavaju ovu trulu buržoasku kulturu, a da toga nisu ni svesni: na štetu umetnosti i na štetu kulture.

Svojom konzervativnom privrženošću starim, preživelim oblicima izražavanja i svojim apsolutno neshvatljivim gađenjem prema novoj umetnosti, oni produžavaju život onome protiv čega se, u svom programu, navodno bore: buržoaskoj kulturi. I tako vidimo kako buržoaski sentimentalizam i buržoaski romanticizam, uprkos nastojanjima radikalnih umetnika da ih unište, i dalje žive i kako se čak neguju i obnavljaju. Komunizam je već postao buržoaska stvar, kao i socijaldemokratija, drugim rečima, nova kapitalistička formula. Buržoazija se služi aparatom komunizma – koji nije proleterski već buržoaski izum – samo zato da bi obnovila svoju trulu kulturu (Rusija). Na kraju, proleterski umetnik se ne bori ni za umetnost, niti za novi život, koji bi trebalo da nastupi, već za buržoaziju. Svako delo proleterske umetnosti je samo reklamni plakat buržoazije.

S druge strane, ono na čemu mi radimo, jeste totalno umetničko delo, koje se uzdiže visoko iznad svih plakata, bez obzira da li se na njima reklamiraju šampanjac, dada ili komunistička diktatura.

Theo van Doesburg, Kurt Schwitters, Hans Arp, Tristan Tzara, C. (Christof) Spengemann, „Manifest Proletkunst“, Hague, 6. III 1923, Merz, n. 2 (K. Swhwitters, Hanover), april 1923.

Izvor: Anarhija-Blok45

Džon Zerzan: „Tišina“

Vođa: Ko je to?
Kapetan: Njeno ime je Tišina.
Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite! – Tomas Merton

Tišina je nekada, na različite načine, bila sastavni deo osamljivanja. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, bio je svestan značaja njenog gubitka. Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njihovom podrškom.

Naravno, ima različitih vrsta tišine. Na primer, tu je iznuđena ili dobrovoljna tišina straha, tuge, poslušnosti ili zavere (kao u sloganu iz kampanje za borbu protiv SIDE, „Ćutanje = Smrt“), što su često povezana stanja. I priroda se progresivno ućutkuje, kao što je to pokazala Rejčel Karson u svojoj proročkoj knjizi Silent Spring (Rachel Carson, 1962; smatra se da širenje ekološke svesti i pokreta počinje s tom knjigom; nap. prev.). Ali, prirodu je nemoguće potpuno ućutkati, što je možda razlog zašto neki smatraju da je treba uništiti. „Na delu je prigušivanje prirode, što obuhvata i našu prirodu“, zaključio je Hajdeger. Zato treba dopustiti tišini da progovori, upravo kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči.

Nema oslobođenja ljudi, bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Velika tišina svemira izaziva nemo divljenje, nad kojim je meditirao i Lukrecije, negde u I veku pre n. e.: „Pre svega, zamislite se nad čistom, jasnom bojom neba i nad svime što ono obuhvata: zvezdama, rasutim svuda, nad mesecom i suncem, u njihovom neuporedivom sjaju. Kada bi se svi ti predmeti danas ukazali nama smrtnicima po prvi put, ako bi nam iskrsli pred očima neočekivano i iznenada, na šta bismo mogli ukazati kao na čudesnije od te celine, čije postojanje ljudska mašta možda ne bi ni pokušavala da shvati?“

Dole na zemlji, prirodu ispunjava tišina. Godišnja doba se smenjuju u njenom ritmu; noću, ona obavija planetu, iako danas u mnogo manjoj meri nego nekada. Neki delovi prirode podsećaju na velike basene tišine. Opis Maksa Pikarda zvuči kao prava poezija: „Šuma podseća na veliki izvor tišine, iz kojeg ona ističe u tankom, sporom mlazu i ispunjava vazduh svojom blistavošću. Planine, jezera, polja i nebesa, kao da samo čekaju na neki znak da bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari u gradovima ljudi.“

Tišina nije samo „odsustvo nečeg drugog“. Tačnije, naše težnje se okreću ka toj dimenziji, ka njenim asocijacijama i posledicama. Iza zahteva za obnovom tišine nalazi se želja za novim početkom na planu percepcije i kulture.

Zen podučava da se „tišina nikada ne menja“. Ali, možda ćemo postići bolji uvid ako se okrenemo od generalizujuće izmeštenosti kasnog moderniteta. Nema sumnje da je tišina kulturno uslovljena i da se zato doživljava na različite načine. Ipak, kao što tvrdi Pikard, ona nas suočava s „prvobitnim bićem svega što postoji“, tako što nam stvari otkriva direktno i neposredno. Tišina je primarni susret bića sa samim sobom; ona je tako povezana sa sferom postanka.

U industrijski zasnovanoj tehnosferi, Mašina je skoro uspela da protera smirenost. Trebalo bi napisati posebnu „prirodnu istoriju“ tišine kao ugrožene vrste. Modernitet zaglušuje. Buka, kao i tehnologija, ne sme da uzmakne ni korak – što nikada i ne čini.

Prema Pikardu, ništa nije toliko promenilo ljudski karakter kao gubitak tišine. Toro je tišinu smatrao „neprikosnovenim azilom“, nezamenljivim utočištem, koje se mora odbraniti. Tišina je neophodna brana nadiranju zvuka. Manipulativna masovna kultura zazire od nje i gleda je sa odstojanja, kao na oblik otpora, upravo zato što ne pripada ovom svetu. Mnogo toga se još uvek može čuti u pozadini koju pruža tišina; to utire put autonomiji i mašti.

„Čula se otvaraju u tišini“, pisao je Žan-Lik Nansi. Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića. Ona može da osvetli našu telesnost, što kvalitativno odudara od žiga mašine, koji tako odlučno nastoji da nas izmesti iz tela. Tišina nam može pružiti veliku podršku u oslobađanju od „informatičke zavisnosti“, koja hara ovim društvom. Ona oslobađa prostor u kojem možemo doći k sebi, do toga da uopšte shvatimo šta zaista jesmo. S njom možemo osetiti pravu dubinu sveta, u ovom sve tanjem i jednoličnijem tehnopejsažu.

Svedočanstva o odnosu filozofije prema tišini uglavnom su sumorna i mogu poslužiti kao još jedna ilustracija njenog opšteg neuspeha. Sokrat je u tišini video oblast besmislenog, dok je Aristotel tvrdio kako ćutanje izvire iz oholosti. Ipak, Raul Mortli je primetio „veliko nezadovoljstvo rečima“, ali i „sve veće prisustvo jezika tišine“ u klasičnoj Grčkoj.

Mnogo kasnije, Paskal je izrazio svoj užas nad „ćutanjem univerzuma“, dok je Hegel bio čvrsto uveren da je ono što se ne može izreći naprosto neistinito, da je tišina slabost koja mora biti prevaziđena. Šopenhauer i Niče bili su među onima koji su naglašavali neophodnost osamljivanja, čime su odstupali od neprijatelja tišine, kao što je bio Hegel.

Dobar primer je i poznati komentar Odisejeve avanture sa Sirenama (iz Homerove Odiseje), Horkhajmera i Adorna. Po njima, Sirene su pokušale da skrenu Odiseja s njegovog puta, kao što Eros pokušava da spreči napredovanje represivne civilizacije. Opet, Kafka je smatrao da bi tišina bila mnogo zavodljivije iskušenje od pesme Sirena.

„Fenomenologija počinje u tišini“, pisao je Herbert Špiglberg. Stavljanje pojava ili predmeta ispred idejnih konstrukcija, njena je osnovna pretpostavka. Ili, kao što je to govorio Hajdeger, postoji misao mnogo dublja i strožija od one konceptualne, koja delom obuhvata i primordijalnu vezu između tišine i razumevanja.

Postmodernizam, a posebno Derida, osporava sve širu svest o nedovoljnosti jezika i tvrdi, na primer, da provalije tišine unutar diskursa predstavljaju ozbiljne prepreke za značenje i moć. Tačnije, Derida snažno osuđuje „nasilje primitivne i prelogičke tišine“ i proglašava je za nihilističkog neprijatelja misli. Ta žestoka averzija dobro ilustruje Deridinu gluvoću za prisutnost i uzvišenost, kao i pretnju koju u tišini vide oni kojima je simboličko sve. Vitgenštajn je dobro osećao da postoji nešto što prethodi svemu izrecivom i što ostaje neizrecivo. To je smisao poznate završne teze iz njegovog Tractatus Logico-Philosophicus: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“

Da li se tišini može prići i razmišljati o njoj bez postvarivanja, ovde i sada? Mislim da u njoj treba videti kanal koji podstiče misao, osnovnu pretpostavku njenog razvoja. Tišina može biti i dimenzija straha, tuge, čak i ludila i samoubistva. U stvari, tišinu je zaista teško postvariti, zamrznuti je u nešto neživo. Stvarnost s kojom se suočavamo ponekad je nema; da li u tome treba videti pokazatelj dubine još uvek prisutne tišine? Možda je čuđenje, nemo i duboko, ono pitanje koje pruža najbolji odgovor.

„Tišina je tako precizna“, rekao je jednom Mark Rodko i ta rečenica me je proganjala godinama. Suviše često narušavamo tišinu, samo zato da bi smo naglasili neki detalj koji blokira osećaj za celinu, čiji smo deo i svest o tome kako je sve uništavamo. Negde na Antarktiku, u zimu 1933, Ričard Bird je zapisao u svoj dnevnik: „Krenuo sam u redovnu šetnju oko 4 popodne… Zaustavio sam se da oslušnem tišinu… Dan se gasio, rađala se noć – ali, u velikom miru. Na delu su bili neizmerni procesi i sile kosmosa, harmonični i bešumni.“ Koliko toga se otkriva u tišini od dubina i tajni žive prirode? I Eni Dilar na divan način odgovara buci: „U nekom trenutku kažem šumi, moru, planinama, svetu, ’Spremna sam. Sada ću su stati i biti potpuno mirna.’ Izbacuješ sve iz sebe i samo čekaš, osluškuješ.“

Put kroz tišinu ne vodi samo do prirode. Sioran ukazuje na tajne koje krije ćutanje stvari: „Svi predmeti govore jezikom koji se može dešifrovati samo u potpunoj tišini.“ U knjizi The Body’s Recollection of Being, Dejvid Majkl Levin nas savetuje da „naučimo kako da razmišljamo telom… i u tišini osluškujemo telesno proživljena iskustva.“ U sferi međuljudskih odnosa, ćutanje je često plod saosećanja i znak da smo shvaćeni, bez reči – i to mnogo dublje nego uz njihovu pomoć.

Američki urođenici su izgleda oduvek pridavali veliki značaj tišini i direktnom iskustvu. U njihovim kulturama ćutanje je, po pravilu, znak poštovanja i skromnosti. Ono se nalazi i u središtu Potrage za vizijom, perioda u kojem se pojedinac osamljuje, gladuje i zbližava sa zemljom, da bi otkrio svoj životni put i svrhu. Norman Holendi, iz naroda Inuit, tvrdi da tiho stanje smirenosti, zvano inuinaqtuk, donosi mnogo bolji uvid nego snevanje. Urođenički iscelitelji su često naglašavali značaj tišine kao podrške mirovanju i nadi, dok je nepomičnost neophodna za uspeh u lovu. Urođeničko uvažavanje tišine verovatno izvire iz te potrebe za pažnjom i smirenošću.

Tišina seže unazad sve do stanja potpunog prisustva i prvobitne zajednice, pre nego što je simboličko potisnulo i tišinu i prisutnost. Ona prethodi „jedinstvu predstavljanja“, koje uvek nastoji da „utiša“ tišinu i zameni je beskućništvom simboličkih struktura. Latinski koren sâme reči, silere (Zerzan polazi od engleskog silence; nap. prev.), što znači ne govoriti ništa, povezano je sa sinere, što znači dopustiti boravak na nekom mestu. Odvučeni smo na mesta na kojima jezik najčešće ostaje suštinski nem. Pozni Hajdeger je uvažavao sferu tišine, kao i Helderlin, njegova najvažnija referenca, posebno iz Poslednjih himni. Ta nezasita žudnja, koju je Helderlin tako snažno izrazio, ne stremi samo prvobitnoj, tihoj celovitosti, već i sve jasnijoj svesti da jezik mora priznati kako nastaje iz gubitka.

Vek i po kasnije, Semjuel Beket je koristio tišinu kao alternativu jeziku. U Krapovoj poslednjoj traci i drugim delima, on insistira na ideji da je sav jezik zapravo jezički eksces. Beket se žalio kako „u šumi simbola nema ni trenutka mira, sve dok se ne pokidaju velovi kojima jezik obavija tišinu.“ Nortrop Fraj je smatrao da je jedini cilj Beketovog dela „bio upravo obnova tišine.“

Naše najtelesnije, za zemlju vezano biće najbolje shvata ograničenja jezika, tačnije, neuspeh celog projekta predstavljanja. U tom stanju, najlakše je shvatiti ograničenja jezika i činjenicu da smo od neposrednosti udaljeni uvek za dužinu reči. Kafka je pisao o tome u „Kažnjeničkoj koloniji“, gde je štamparska presa prikazana kao instrument za mučenje. Za Toroa, „istinsko društvo je najbliže usamljenosti, kao što i najbolji govori konačno tonu u tišinu.“ Nasuprot tome, masovno društvo ukida šanse za autonomiju, kao što steže obruč i oko tišine.

Helderlin je smatrao da nas jezik odvlači u vreme, ali da nas tišina zadržava nasuprot njemu. U tišini, vreme raste; čini se da više ne teče, već da čeka. Njegove dimenzije kao da gube granice: prošlost, sadašnjost i budućnost nisu tako oštro podeljene.

Ali, tišina je promenljivo tkivo, a ne neka jednolična masa ili apstrakcija. Njena svojstva se nikada ne udaljavaju previše od konteksta, a to znači, od sfere neposrednosti. Za razliku od vremena, koje tako dugo služi kao mera otuđenja, tišina ne može biti isparcelisana ili pretvorena u sredstvo razmene. To je razlog zašto nam može poslužiti kao utočište od neprekidnosti vremena. Negde na početku Vagnerovog Parsifala, Gurnemanc peva: „Ovde vreme postaje prostor.“ Tišina izmiče toj primarnoj dinamici dominacije.

I evo nas sada u utrobi Mašine, koja nas zaglušuje svojim bezbrojnim napadima na tišinu i toliko toga drugog, s posledicama koje sežu veoma duboko. Ton koji ljudi u Severnoj Americi najčešće mrmljaju ili pevuše je Si (C), što odgovara frekvenciji električne mreže od 60 MHz; u Evropi se „prirodno“ pevuši povišeno Sol (Gis/ G#), što odgovara frekvenciji od 50 MHz. Možda ćemo u toj globalnoj, sve homogenijoj Zoni Buke uskoro biti još dublje harmonizovani. Piko Ajer govori o svom „sve jačem utisku da ceo svet, u isti glas, peva istu pesmu, samo na stotinama različitih naglasaka.“

Moramo se odupreti tom nasrtaju standardizacije, njene informatičke buke i ubrzane, površne „komunikacije“. Moramo reći NE toj neumoljivoj, kolonizatorskoj prodornosti ne-tišine, koja napada sva preostala ne-mesta. To nasilje, sa svojim kazaljkama koje prate porast decibela i širenje njihovog zagađujućeg opsega, predstavlja tačnu meru degradacije koju masovno društvo nosi sa sobom.

Tišina sve to odbacuje i otvara se kao zona u kojoj možemo obnoviti svoja bića. Ona se sabira u prirodi i može nam pomoći da se i sâmi saberemo za bitke koje će okončati našu izmeštenost. Tišina je moćno sredstvo otpora, nečujni ton koji može prethoditi pobuni. Najzad, to je ono čega su se robovlasnici oduvek najviše plašili. U različitim azijskim duhovnim tradicijama, muni, neko ko se zavetovao na ćutanje, smatra se za osobu obdarenu najvećim sposobnostima i nezavisnošću; na putu ka prosvetljenju, takvima nisu potrebni učitelji.

Najače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas je učinila „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer. Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najače uporište.

Preveo: Aleksa Golijanin

Fotografija: Masao Jamamoto

Izvor: Anarhija-blok 45

Džon Zerzan: „More“

Poslednje veliko utočište nenadmašne divljine. Suviše veliko da bi propalo?

Ceo svet je postvaren, ali Melvil nas podseća na ono što ipak odoleva: „Stojiš tamo, izgubljen na neizmernoj morskoj pučini.“ Šta bi moglo biti stvarnije i u isti mah udaljenije od izgubljenosti u digitalnom svetu, gde nikada ne dolazimo u pravi dodir s bilo čime?

Sa okeanom je više stvar u vremenu, nego u prostoru, „kao da postoji veza između ići u dubinu i vraćati se nazad“. Dubine okeana odišu ozbiljnošću; one, na neki način, povezuju sve što prethodi. Ono prvo i ono poslednje. U poređenju s njima, „nebesa“ deluju prilično tanušno i neozbiljno.

„Po celoj površini Zemlje okean se prostirao“, objašnjava Milton u svom čuvenom epu.  Ako se ima u vidu da okean pokriva skoro tri četvrtine površine ove planete, zašto se ona zove Zemlja, a ne More? Pri tom, dobar deo kopna spada u takozvana litoralna (priobalna) područja, gde se sreću kopno i more. More je prostor složene teksture, s beskrajnim rasponom raspoloženja, oblika i energija – i koji se ne može tako lako osiromašiti. Ipak, vidimo šta se dešava kada kultura odnese prevagu nad mestom. More, u kojem je pre nekih četiri milijardi godina započeo život, mora ostati naš oslonac. Ne samo da su njegove vode prvobitni izvor života, ono oblikuje i klimu, vremenske uslove i temperaturu na celoj planeti, samim tim i stanje kopnenih vrsta.

Kant je istinu video kao ostrvo okruženo uzburkanim morem; vode mogu „biti divlje“ i potopiti razum. Haos i pometnja uvek su bili evocirani kao nešto što se mora staviti pod kontrolu. U Miltonovom Raju, okean se otima iz lanaca, što ukazuje da bi mogao otkriti istinu ako bi ih se oslobodio. Ali, snagu prirode treba poštovati, a ne pripitomljavati.

Rađamo se u vodi, u međućelijskoj tečnosti. Krv i suze su slani, kao more; menstrualni ciklusi su kao plime i oseke rodnog mora, naše majke. More, to su planinski masivi u pokretu, koji se ponekad smire i stalože. Za Svinberna, „zvuci bure znače samo još veću radost“. Toliko kvaliteta; ponekad je čak i fluorescentno, kao što sam video u jednom izletu do Kortezovog mora (Kalifornijski zaliv, Meksiko). Morski pejzaž se odlikuje veličanstvenim rasponom promenljivih aspekata i energija. Džon Raskin je u njemu video „najbolji amblem koji ljudski duh može pronaći za neiscrpnu i nepobedivu snagu – to divlje, raznovrsno, fantastično, bezvremeno jedinstvo mora.“

Ako je zemlja živa, onda su okeani njen najživlji deo. U svojim bezbrojnim raspoloženjima, more šapuće, pevuši, grmi „najdublju notu planetinog refrena“. Sam puls mora, ne samo njegovo neprekidno kretanje, navodi nas da ga zamislimo kao neko veliko disanje, kao udah i izdah neke nepojmljivo velike životinje. Mnogi su pisali o moru kao živom biću. Malkom Lauri je zabeležio tu meditaciju: „Svaka kap mora je kao život, pomislio sam, svaka oko sebe pravi krug u okeanu, kao medij samog života, koji se beskonačno širi.“

U dubini leže lepota i muzika; njeno neodoljivo gibanje odiše neuporedivom snagom, neumornim duhom slobode. Tomas Merton je u svom dnevniku iz 1952. zapisao da je svaki morski talas slobodan. Mogli bismo tragati za srcem koje bi bilo kao more: uvek otvoreno i slobodno.

Loren Ajzli je zaključio: „Ako još ima nečeg magičnog na ovoj planeti, onda se ono nalazi u vodi.“ Kako to da tekuća voda, čak i fontana ili neki akvarijum, može da donese utehu i isceljenje? Daleko, neuporedivo moćnije su čini okeana. „Rođen sam na vetru i proučavao sam more, kao malo ko, zanemarivši sve ostalo“, otkrio je Džošua Slokam u svojoj ispovesti s kraja XIX veka,Sailing Alone Around the World. Za mnoge, more traži duboku odanost, nadahnutu čistim čudom i obećanjem najintenzivnijeg iskustva. Osećanje da ste u potpunosti životinja i potpuno živi. Okeansko srce? Zapanjujuće prisustvo mora, njegova čista otvorenost, izaziva veoma snažne osećaje. Rembo je verovatno otišao najdalje u pokušaju da se oni izraze rečima:

Pronašli smo je.
Koga? — Večnost.
To je more koje odmiče,
zajedno sa suncem.

Mladi Džojs evocira more: „Oblaci su tiho promicali iznad njega, ispod njega se tiho njihala morska trava, i tih je bio sivi, topli vazduh, dok mu je u žilama ponosno pevao divlji, novi život… Grabio je sve dalje i dalje, daleko preko peska, i oduševljeno pevao moru, krikom pozdravljajući napredovanje novog života, koji ga je dozivao.“

More, naš najstariji izvor, doziva nas. Rođene u moru, nešto nas stalno vuče put mora. U osvrtu na delo Adolfa de Kistena, istoričar Alen Korben ukazuje na sklonost tog autora ka onome što nas „instinktivno povezuje s našim počecima…“ Naime, „prizor otvorenog mora“, kaže on, „vodi nas u najveće dubine našeg bića.“ U sudaru sa elementima, krije se mogućnost uzbudljivog i otkroviteljskog iskustva. Stojimo na obali, pred talasima, manje oholi, zamišljeni nad svojim prisustvom. „Dovršenost i izvesnost prirode čine život podnošljivim, manje ugroženim“, pisao je Ričard Nelson.

Kada sam bio sasvim mali dečak, negde polovinom prošlog veka, moja porodica je ponekad išla kolima u posetu očevom bratu Edu, koji je živeo na centralnom delu oregonske obale, stotinjak kilometara zapadno od nas. Moj brat i ja smo se nadmetali ko će prvi ugledati okean i povikati, „Vidim ga!“ Bilo je uzbudljivo uhvatiti taj prvi pogled, svaki put. Trideset godina kasnije, vratio sam se iz Kalifornije u Oregon, i neko vreme radio u Njuportu, u jednoj fabrici za konzerviranje morskih račiča, nadomak takvih mesta kao što su Boiler Bay i Devil’s Punchbowl (Đavolja Činija (za punč!)).

Mislim da nema ničeg iznenađujućeg u vrtoglavici koja nas može obuzeti od tog masivnog prizora. Tihi okean pokriva trećinu planete, 165 miliona kvadratnih kilometara. Dva puta više od Atlantika. Apsolutno, (anti)monumentalno Prisustvo..

Zar nismo svi osetljivi na privlačnost mora, njegovu draž, dozivanje, gravitaciju? Sve do svoje četrdesete godine Džon Raskin je „po cele dane samo zurio u uzburkanu i zapenušanu silu mora.“ Vek kasnije, Robert Frost je pisao. „Ljudi na peščanoj plaži, svi do jednog, okreću se i gledaju u daljinu. Okreću leđa kopnu. Gledaju u more, po ceo dan.“ Tamo gde je svaki talas drugačiji, srce i duša se proširuju.

Loren Ajzli je osećao kako ga Meksički zaliv vuče na jug, dok je lenjo plovio Platom. I više toga: „Bio sam voda…“ Godine 1826, Hajnrih Hajne je izrazio slično osećanje sjedinjenosti: „Volim more kao svoju dušu. U stvari, često osećam da more jeste moja duša.“ Plivati u okeanu znači osetiti „blisku ogromnost“, da pozajmim frazu Gastona Bašelara. Ono nas iznutra povezuje s beskrajnim prostranstvom i uranja u izuzetno živo i snažno iskustvo. Naravno, tu su i iskušenja i opasnosti. Robert Luis Stivenson je opisao kako je jedna žena sa Havaja plivala devet sati „na otvorenom moru“, vukući za sobom telo svog muža, da bi ga vratila kući. Alber Kami je odlučno izjavio: „Uvek sam imao utisak da živim na otvorenom moru, ugrožen, usred kraljevske sreće.“

Zajedničko dobro mora

Prema jednom članku iz American Historical Review (2006), morska dimenzija je postala kategorija za sebe. „More više nije izvan vremena, ono sada ima istoriju; čak se i istorija sveta ponovo pripoveda iz perspektive mora.“ Nažalost, izlazak mora na pozornicu u stopu je pratila još jedna inauguracija, koju je nagovestio Gotfrid Ben: „Nalazimo se na početku niza velikih, nerešivih nedaća.“

Sudbina nekada okrepljujućeg mora sada je priča o drastičnom opadanju riblje populacije, ubrzanom uništavanju morskih i priobalnih staništa, pojasevima plastičnog smeća dugačkim po nekoliko stotina kilometara, umirućim koralnim grebenima, sve većim mrtvim zonama (kao što su hipoksične zone na severu Meksičkog zaliva), da navedem samo nekoliko katastrofalnih procesa koji već uveliko traju.

Voda je „najmitološkiji od svih elemenata“, pisao je Karl Kerenji, a književnost o moru počinje verovatno s Homerom, u ranom gvozdenom dobu, u VIII veku pre. n. e. On je pisao o usamljeničkoj ozbiljnosti mora, o „jalovom moru“, što svakako već predstavlja perspektivu civilizacije, suprotstavljenu prirodnom svetu. More je do tada postalo sredstvo, prolaz koji vodi ka još većoj dominaciji, u nova osvajanja; velike morske flote već su bile potpuno formirane. Afrodita, boginja ljubavi, rođena je iz morske pene, ali je u svojim kasnijim avanturama, iz nekog razloga, bila prilično neubedljiva.

Moreplovstvo je starije od istorije; ono prethodi pripitomljavanju i civilizaciji nekoliko stotina hiljada godina. Ljudi su uveliko plovili okeanima mnogo pre nego što su, recimo, počeli da jašu konje. Pre nekih 800.000 godina, Homo erectus je prešao mnoge morske milje da bi naselio ostrvo Flores, u indonezijskom arhipelagu.

Čak i danas, ljudi koji ne koriste metale kreću u dugačke plovidbe otvorenim morem. Dejvid Luis se divio jednom pacifičkom urođeniku, koji je sledio svoj put „tragom slabašne vodene brazde, čiji je izvor verovatno bio hiljadama milja daleko… Savršeno je pogodio kopno, u pojasu (između dva ostrva) širokom manje od kilometar, pošto je prethodno plovio između 70 i 75 kilometara, a da nijednom nije pogledao u nebo“. Tor Hejerdal, iz čuvene ekspedicije Kon-Tiki, u svojoj zadivljujućoj pacifičkoj odiseji upotrebio je „prost i domišljat način na koji su Inke kormilarili splavovima“. Zanimljivo je da su Inke obožavale more, dok su ga Maje spominjale samo uzgredno – možda zato što su Maje, za razliku od Inka, razvile pismo?

U priči o svom usamljeničkom jedrenju oko sveta, Džošua Slokam primećuje kako žitelji južnopacifičkih ostrva „uzimaju samo ono što im je obezbedila priroda“ i „imaju mnogo razloga da vole svoju zemlju, ali i da strahuju od jarma belog čoveka; naime, kada se jednom vežu za plug, njihov život više neće biti pesma.“ Tu je još jedno njegovo zapažanje s južnog Pacifika: „Što sam se više udaljavao od centra civilizacije, sve manje sam slušao o tome šta se isplati, a šta se ne isplati.“

U međuvremenu, topovima naoružani jedrenjaci „najavili su suštinski uspon Evrope u svetu“, kada je reč o kontroli okeanskih trgovačkih puteva. Krajem XV veka, Portugalija i Španija, prve globalne pomorske sile, nadmetale su se oko širokih poteza Atlantskog, Indijskog i Tihog okeana. Zajedničko svetsko dobro mora bilo je prilično naglo, već na samom početku moderne istorijske epohe, lišeno čari i instrumentalizovano. Njegova relativna izolovanost, tišina, duhovno bogatstvo i intimnost ustuknuli su pred prvim naletom globalizacije, a zatim i industrijske revolucije.

Tiha gracioznost jedrenjaka i pomorsko umeće posade, početkom XIX veka bili su potisnuti u korist grubih, bučnih i agresivnih plovila, sličnih pokretnim fabrikama. Koliko globalizovanog, industrijskog života može da stane pod prosto jedro? Putovati s dovoljno vremena za upoznavanje okeana i neba, oslanjati se samo na ono što vetar i talasi mogu da ti ponude. Avantura, a ne kretanje po redu vožnje i tehnološke katastrofe.

U doba romantizma, osećajnost suprotstavljena Mašini videla je more kao arhetip i ključni izvor uzvišenog. Snažni slikarski prikazi mora Vinsloua Homera (Winslow Homer) i Vilijama Tarnera (J. M. W. Turner) odmah dolaze u misli. Ali, slavljeni ili ne, okeani su postali mete pripitomljavanja. U Putovanjima Čajlda Harolda, Bajron je pisao: „Čovek je obeležio zemlju ruševinama – njegova kontrola prestaje na obali mora.“ Nešto kasnije, tokom istog veka, njegove reči više nisu odgovarale stvarnosti. Džozef Konrad je kraj starog mora vezao za 1869, kada je završena izgradnja Sueckog kanala. Godine 1912, jedan ledeni breg je brzo poslao na dno mora najveći pokretni predmet na planeti. Propast Titanika zadala je udarac uverenju u potpuno ovladavanje prirodom, ali je označila i početak niza hroničnih savremenih nesreća.

Roman Piter Matijesena, Far Tortuga, zabrinuta je meditacija o moru, iza koje se odvija priča o karipskom regionu i uništavanju morskih kornjača, ribe i šuma do početka sedamdesetih godina prošlog veka. Tačnije, još je Džon Stajnbek opisao japanske ribarske bagere, koji su 1941, duž obala Meksičkog zaliva, „doslovno sastrugali morsko dno“, u proždrljivom, raspiničkom industrijskom procesu. Jedna reklama IBM iz 2012, za njihov SmartCloud, hvali se da raspolaže „pametnijim“ kompjuterskim sistemom, koji će omogućiti ribarima „da ponude svoj ulov dok su još na moru“, što će samo ubrzati pustošenje okeana.

Nekada smo sa sobom nosili svega nekoliko stvari, naročito na vodi. Sada sa sobom nosimo celu skalameriju. Masovno društvo je krenulo na putovanje u obliku industrijskog turizma. „Putovanje“ (voyage) dolazi od via: „daleko“. Ali, „daleko“ više ne postoji. Nije slučajno to što su borba za opstanak urođeničkih naroda i borba za očuvanje morskog života dostigle sličan nivo ekstremnosti.

„Sve reke teku u more, ali ono se nikada ne preliva“. Ali, taj deo iz Knjige propovednikove (1:7) više ne važi. Podizanje nivoa mora, vidljivo još od tridesetih godina prošlog veka, postalo je alarmantna činjenica. „Neki morski gradovi su posrtali i odoleli plimi, neki morski gradovi su se borili i stradali“, primetila je Hilda Dulitl. Milijarde kubika vode redovno otiču usled topljenja arktičkog ledenog omotača.

Mnoga istraživanja i knjige ukazuju na nešto sasvim očigledno: na zagrevanje planete, na sve veći nivo acidifikacije i zagađenja. Severno more se toliko zagrejalo da se u norveškim fjordovima sreću tropske ribe i ptice. Termohalinska cirkulacija (vertikalne morske struje), koja značajno utiče na klimatske uslove, upadljivo slabi.

Oštećen, svakako, ali još uvek nepripitomljen. Nekoliko stihova o okeanu, anonimnih pesnika, govore upravo o tome: „Daj mi ta polja koja niko orao nije, tu farmu za koju se ne plaća zakup“, ili, „Okeanske njive su plave i slobodne, na moru nema kirije!“ Sedeti i satima posmatrati ljude koji klize na vrhovima talasa, prizivati direktna čulna iskustva – i gledati dokle se otišlo u njihovom potiskivanju. Mnogi su more nazivali najboljom školom života, slobodnom od uvek frustrirajuće mreže govora i simboličkog. Pol Valeri je pisao, „Svežina s mora polako mi vraća dušu… O bezmerje slano! Požurimo u talase, živimo iznova!“

Mnogi pisci su u direktnom izlaganju moru prepoznavali motiv pročišćavanja. Na primer, Rembo je pisao o moru koje je voleo i koje ga je „moglo oprati, kao od neke ljage“.Džek Keruak se u svom prvom romanu osvrće na „način na koji ovaj protejski okean širi svoju pročišćujuću snagu, nagore, nadole, u krug, u svim pravcima.“ Nekada čista mora upijaju zločine civilizacije. Džon Stajnbek je primetio da je „mol obično prljavo mesto, kao da bi petljanje s takvom obalom bilo nešto opsceno i besmisleno, za pročišćujuću silu mora.“ Hejerdal je pisao kako mu je Tihi okean „oprao i pročistio i telo i dušu“, u čemu prepoznajemo odjek Euripidiovih reči: „More spira i čisti svu ljudsku prljavštinu.“

Njegovi žitelji nam govore toliko toga. Morska prasad koja najradije prate jedrilice; raspevani grbavi kitovi; delfini, s njihovim zadivljujućim mozgovima i inteligencijom. Prema Vejdu Doaku, sve delfine u moru spaja stalno otvorena telepatska veza. I zar se kitovi i delfini nisu vratili u more, pošto im život na kopnu nije odgovarao?

„Vratiću se svojoj velikoj, voljenoj majci/ Majci i ljubavi, moru“, pisao je Svinbern. More ima mnogo glasova. „Dubina doziva dubinu“, kao što kaže Psalm 42:8. Sav život je povezan; fraza „okeansko osećanje“ dobro izražava svest o toj dubokoj povezanosti, o tom jedinstvu. Robinson Džeres nam je poručio da se „puka korisnost“ – misleći na tehnološki, fabrikovani svet – „neće nikada ovenčati slavom“. Uzvišenost mora, uzvišenost nefabrikovanog sveta. Slavio je celovitost života i univerzuma, i savetovao: „Voli to, a ne čoveka, odvojenog od toga.“ Prisetimo se i reči iz maja 1968. u Francuskoj: „Sous les pavés, la plage“. Ispod pločnika, plaža.

Na svom splavu, nadahnutom primerom Inka, Tor Hejerdal je spoznao duboku istinu: „To da li je bila godina 1947. pre ili posle Hrista odjednom više nije imalo nikakav značaj. Živeli smo i to je bilo ono što smo tako snažno osećali. Shvatili smo da je život ljudi i pre tehničkog doba bio pun – u stvari, u mnogo čemu ispunjeniji i bogatiji od života modernog čoveka.“

I još uvek imamo more, možda ipak suviše veliko da bi propalo. „O, mahnito nadire more na kopno, s ljubavlju, ljubavlju“, pisao je Volt Vitman, čija je najistinitija poezija često evocirala more.

Za kraj, pozdravimo još jednom stari okean, zajedno s Bajronom: Roll on, thou deep and dark blue Ocean – roll!“

Džon Zerzan, 08. 07. 2012.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhija-blok 45

Fotografija: Masao Jamamoto

Barok nedeljom: Gi Debor – Barok i društvo spektakla

188. Kada umetnost postane nezavisna i počne da slika život u raskošnim bojama, to je znak da se život već približio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakve boje, ma koliko jarke, već samo sećanje. Veličina umetnosti vidi se samo u sumrak života

189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubio središte s kolapsom poslednjeg mitskog poretka: srednjevekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednog Carstva, koja je uspostavila harmoniju između nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisala prolaznošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala „život umesto večnosti“ (Eugeni d’Ors). Najveća dostignuća baroka bili su, pre svega, teatar i festival ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnog umetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja. Ta scena je bio pasaž, izraz ugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamike haosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji, tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizam bili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije, koje su govorile zvaničnim jezikom države (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne buržoazije zaogrnute u rimske toge). Ono što je sledilo posle baroka, bila je umetnost u još većoj meri individualistička i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nije potpuno rasparčala i uništila celu sferu umetnosti. Nestanak istorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedne elite i koja je za društvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanci aristokratije uspevali da održe, takođe ukazuje na činjenicu da je kapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalni nedostatak ontološkog kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u bavljenju ekonomijom, što ukazuje na gubitak svakog ljudskog umeća. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojeg već dugo nema u svetu umetničke kreacije, u izvesnom smislu oživljen je u današnjoj mahnitoj potrošnji celokupne dosadašnje umetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlosti prepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasifikovane kao faze jedinstvene „svetske umetnosti“, ta umetnost je postala deo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja neku vrstu barokne strukture višeg nivoa, strukture koja apsorbuje i sam barok i sve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prvi put u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a sama činjenica da je danas moguće sakupljati te umetničke suvenire i prebirati po njima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba muzeja, u kojem je umetnička komunikacija postala nemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju se na isti način: svi eventualni problemi u komunikaciji s nekim od tih izraza pomračeni su današnjom nemogućnošću komunikacije u celini.

O priloženoj Karavađovoj slici:

Ovo platno je rađeno za bankara Otavija Kostu, u vreme kada je započelo Karavađovo prijateljstvo s kardinalom Del Monteom. Jednoj od omiljenih tema slikarstva XVII veka Merizi je pristupio s veličanstvenom hladnokrvnošću. Delo pripada grupi njegovih slika rađenih posle 1600, na kojima je sve drugačije u odnosu na dela iz mladalačke faze. Karakterišu ih dramatične scene, s jasnom, fiksiranom svetlošću koja stvara gotovo skulptorski efekat. Moglo bi se reći da je tema dekapitacija Karavađova opsesija, koja će poprimiti elemente autobiografskog posle 1606. godine kada pod optužbom za uistvo slikar bude osuđen na smrt.

Dramatičnost scene najbolje se ogleda u intezivnom Juditinom pogledu, kojim kao da želi da se udalji od svoje žrtve, svesna strašnog čina ubistva koje je upravo počinila. Pored nje je sluškinja Abra, koju je Karavađo namerno predstavio kao ružnu staricu da bi pojačao i naglasio kontrast između nje i lepe, mlade, otmene Judite. Nepomično, precizno svetlo on odlučno usmerava na jezive detalje, poput Holofernove odsečene glave, krvi koja šiklja, uznemirenog Juditinog lica, saučesničkog pogleda njene stare služavke. U intezivnoj dramatičnosti gestova i jasno vidljivih emotivnih reakcija uočava se Merizijeva sposobnost da svoje junake slika uživo, bez prethodnih pripremnih studija. Zapažamo da u ovoj fazi Karavađo počinje da radi tamnu pozadinu, koja će uskoro postati jedno od osnovnih obeležja njegovog slikarstva i po kojoj će biti prepoznatljivi i njegovi mnogobrojni sledbenici širom Evrope.

Izvor 1:  Gi Debor, „Društvo spektakla“, preveo Aleksa Golijanin, Anarhija – Blok 45

Izvor 2: Stefano Cufi, „Karavađo“, prevela Bojana Aleksić, Knjiga-komerc, Beograd, 2012.

Slika: Mikelanđelo Merizi-Karavađo, „Judita i Holofern“, oko 1599.

Iz dnevnika jednog dadaiste: Žan Hans Arp

I IZJAVA (1921)

Ovim izjavljujem da je 8. februara 1916, u šest sati popodne, Tristan Cara otkrio reč dada. Bio sam prisutan sa svojih dvanaestoro dece kada je Cara po prvi put izgovorio tu reč, koja je u nama probudila tako opravdano oduševljenje. To se dogodilo u kafeu Terrasse, u Cirihu, a ja sam u levoj nozdrvi imao zemičku. Ubeđen sam da je ta reč potpuno beznačajna i da se samo imbecili i profesori španskog mogu zanimati za datume. Ono što nas zanima jeste duh dade. Svi mi smo bili dada i pre dade. Prva Sveta Devica koju sam naslikao datira iz 1886, kada sam imao par meseci i zabavljao se tako što sam ispišavao svoje grafičke impresije. Muka mi je od moralnosti idiota i njihove vere u genijalnost.

II IZ DNEVNIKA JEDNOG DADAISTE (1932)

gospodin dival

čovek je predivni san. čovek živi u bajkolikoj zemlji utopije, u kojoj stvari po sebi stepuju zajedno sa kategoričkim imperativom. ono što je danas ostalo od čoveka je samo maleno dugme na džinovskoj, bezosećajnoj mašini. u čoveku više nema ničeg bitnog. trezorski sef zamenjuje majsku noć. kako slatko i tugaljivo pevuše slavuji, dok čovek proučava stanje na tržištu akcijama. kako je opojan taj miris jorgovana koji se širi odnekud. čovekova glava i um su uštrojeni i izdresirani za uvek istu prevaru. čovekov cilj je novac i sve što mu može pomoći da do njega dođe njemu je dobro. ljudi nasrću jedni na druge kao u borbi petlova, a da nijednog trenutka ne bace pogled na rupu bez dna, u koju će jednog dana svi upasti, zajedno sa svojim prokletim podvalama. ići brže, zakoračiti dalje, skočiti više, udariti jače, to je ono za šta je čovek spreman da plati najveću cenu. male folklorne pesme vremena i prostora izbrisane su cerebralnim sunđerom. da li je ikada bilo veće svinje od čoveka koji je smislio izreku vreme je novac. za modernog čoveka, vreme i prostor više ne postoje. s kantom benzina pod guzicom, čovek jurca oko zemlje, sve brže i brže, tako da će se uskoro vratiti nazad i pre nego što pođe. juče je gospodin dival u tri sata popodne odzujao iz pariza u berlin i vratio se u četiri. danas je gospodin dival u tri sata popodne odzujao iz pariza u berlin i vratio se u pola četiri. sutra će gospodin dival u tri sata popodne odzujati iz pariza u berlin i vratiti se tačno u tri, kada je i pošao, a prekosutra će se gospodin dival vratiti i pre nego što pođe. za današnjeg čoveka ništa nije besmislenije od nepomućenog življenja.

III POČEO SAM SVE VIŠE DA SE UDALJAVAM OD ESTETIKE (odlomak, 1948)

Počeo sam da se sve više udaljavam od estetike. Hteo sam da pronađem drugi poredak, drugu vrednost za čoveka unutar prirode. On više nije mera svih stvari, on ne može više da sve svodi na svoju meru; naprotiv, i čovek i sve druge stvari treba da budu kao priroda, bez mere. Hteo sam da stvorim nove pojave, da iz čoveka izvučem nove oblike. Od 1917. ta težnja je počela da se nazire u mojim „predmetima“. Aleksandar Parten (Alexandre Partens) je u Dada almanahu o tome napisao sledeće:

„Ono po čemu se Žan Arp ističe jeste to što je u određenom trenutku shvatio pravi problem samog umeća. Tako je mogao da ga napoji novom, spiritualnom imaginacijom. Nije ga više zanimalo da unapređuje, formuliše i utanačuje neki estetski sistem. Hteo je neposredno i direktno stvaranje, kao što su to odlamanje kamena od litice, otvaranje pupoljka, životinjsko razmnožavanje. Hteo je predmete natopljene maštom, a ne muzejske eksponate, hteo je animalne predmete divljeg intenziteta i boje, hteo je da među nama stvori novo telo, koje postoji za sebe, predmet koji bi mogao i da čuči u uglu stola i da se gnezdi u dubinama bašte i da zuri u nas sa zida… Okvir slike, a kasnije i vajarsko postolje, njemu su izgledali kao beskorisne štake…“

Još u detinjstvu, postolje neke skulpture ili okvir koji omeđuje sliku kao prozor, za mene su bili prilike za igru i nestašluke i navodili me da smišljam razne trikove. Jednog dana pokušao sam da na prozorskom staklu naslikam plavo nebo ispod kuća koje sam mogao da vidim kroz prozor. Tako je izgledalo da kuće lebde u vazduhu. Ponekad bih izvlačio naše kućne slike iz ramova i sa uživanjem gledao u te prozore koji su visili na zidovima. Ili bih okačio neki ram u našoj maloj, drvenoj šupi i testerom izrezao rupu u zidu iza rama, koja je otkrivala neki ljupki pejzaž, u kojem su promicali ljudi i njihova stada. Pitao sam oca kako mu izgleda moje najnovije delo. Sećam se njegovog čudnog, pomalo zapanjenog pogleda. Kao dete uživao sam da stojim na postolju srušene statue i oponašam držanje neke smerne nimfe.

Evo nekoliko naziva mojih dadaističkih predmeta: Adamova glava, Artikulisani zarez, Papagaj koji zamišlja da je grom, Planina s prslukom od leda, Pravopisni nameštaj, Daska za jaja, Flaša pupka. Krhkost života i ljudskih tvorevina s dadaistima se pretvorila u crni humor. Čim se neko zdanje ili spomenik završi, počinje da propada, da se raspada, truli, osipa u prah. Piramide, hramovi, katedrale, slike velikih majstora, to ubedljivo dokazuju. A zujanje čovekovo neće trajati ništa duže od zujanja ove muve, koja tako revnosno kruži oko moje rum babe.

Preveo Aleksa Golijanin

Slike: Žan Hans Arp, Dve apstrakcije, 1966.

10269540_791247930957837_2595290814188597277_n11713_791247977624499_1181665997416615184_n

Valter Benjamin: „Bodler ili ulice Pariza“

Sve mi postaje alegorija. – Bodler, „Labud“

Bodlerov genije, koji se hranio melanholijom, jeste alegorijski genije. S Bodlerom, Pariz po prvi put postaje tema lirske poezije. Ta poezija nije himna domovini; to je pre pogled alegoriste, koji se spušta na grad, pogled otuđene osobe. To je pogled flâneura, čiji način života, iza svog ublaženog oreola, još uvek uspeva da sakrije predstojeću ispraznost žitelja velikog grada. Flâneur se još uvek nalazi na pragu – kako metropole, tako i srednje klase.  Ni jedna, niti druga, još uvek nemaju vlast nad njim. U bilo kojoj od njih on nije na svome. On traži utočište u gomili. Rani doprinosi fiziognomici gomile mogu se pronaći kod Engelsa i Poa. Gomila je veo kroz koji se poznati grad flâneuru ukazuje kao fantazmagorija – čas kao pejzaž, čas kao soba. Oboje postaju elementi robne kuće, koje i sâme koriste „flanerizam“ da bi prodale robu. Robne kuće su flâneurova poslednja promenada.

U liku flâneura, inteligencija zakoračuje na tržište – naizgled, samo zato da bi malo razgledala okolo, ali u stvari zato da bi pronašla kupca. U toj prelaznoj fazi, u kojoj inteligencija još uvek ima pokrovitelje, iako već počinje da se upoznaje s tržištem, ona poprima lik „boema“. Njenom nesigurnom ekonomskom položaju odgovara neizvesnost njene političke uloge. Ova druga najjasnije dolazi do izražaja kod profesionalnih zaverenika, koji bez izuzetka dolaze iz redova boemije. Njihova prva oblast delovanja je vojska; kasnije to postaje malograđanština, povremeno i proletarijat. Ipak, u pravim vođama proletarijata ta grupa vidi protivnike. Komunistički manifest označava kraj njihove političke egzistencije. Svoju snagu Bodlerova poezija crpe iz buntovničkog patosa te klase. On staje na stranu asocijalnog. Svoj jedini seksualni odnos ostvaruje s prostitutkom.

Do podzemlja se lako stiže.“ – Vergilije, „Eneida“

Jedinstvena crta Bodlerove poezije je to što se slika žene i slika smrti prepliću u trećoj: u slici Pariza. Pariz iz njegove poezije je potonuli grad: više podvodni, nego podzemni. Htonski elementi grada – njegovi topografske formacije, staro, napušteno korito Sene – očigledno su mu poslužili kao model. Ipak, u Bodlerovoj „smrću ispunjenoj (gradskoj) idili“, odlučujuću ulogu ima određeni društveni, moderni supstrat. Moderno je glavni naglasak u njegovoj poeziji. Kao splin, on razbija ideal („Spleen et idéal“; „Splin i ideal“, prvi deo zbirke Cveće zla, Les Fleurs de mal, 1857). Ali, upravo se modernitet, la modernité, stalno poziva na drevnu istoriju. Ovde se to dešava na osnovu dvosmislenosti svojstvene društvenim odnosima i proizvodima te epohe. Ta dvosmislenost dolazi do izražaja u predstavi o zastoju dijalektike, o zakazivanju njenih zakona. Taj zastoj je utopija, a takva slika o dijalektici, prema tome, slika sna. Tu sliku stvara roba kao takva: to je fetiš. Njen izraz su arkade, koje su kuća, ništa manje nego ulica. To je i slika prostitutke – prodavačice koja prodaje samu sebe.

Putovao sam da bih upoznao sopstvenu geografiju.“  – Beleška jednog ludaka, u Marcel Réja, L’Art chez les fous („Umetnost ludih“, Paris 1907), str. 131.

Poslednja pesma iz Cveća zla: „Putovanje“ (Le Voyage). „Smrti, kapetane stari, sidro gore!“ Poslednje flâneurovo putovanje: smrt. Njegovo odredište: novo. „Na dno Nepoznatog, da nađemo novo!“ Novo je kvalitet koji ne zavisi od upotrebne vrednosti robe. Njegov izvor je iluzorna pojavnost koja nepogrešivo pripada slikama kolektivnog nesvesnog. Novo je sâma suština one laže svesti čiji je moda neumorni agent. Ta prividnost novog se odražava, kao u ponovljenim odrazima ogledala, u prividnosti onoga što se večito ponavlja. Proizvod tog odraza je fantazmagorija „istorije civilizacije“, u kojoj se buržoazija potpuno prepušta uživanju u svojoj lažnoj svesti. Umetnost koja počinje da sumnja u svoju misiju i koja više nije „neodvojiva od… korisnosti“ (Baudelaire) mora od noviteta napraviti svoju najveću vrednost. Arbiter novarum rerum („sudija onoga što je novo“) takve umetnosti postaje snob. On je za umetnost isto što i kicoš za modu. Ako je u XVII alegorija postala kanon za dijalektičke slike, to u XIX veku postaje nouveauté („novitet“). Dnevna štampa ide u korak sa magasins de nouveautés. Štampa organizuje tržište duhovnih vrednosti, koje odmah beleži nagli rast. Nekonformisti se bune protiv vezivanja umetnosti za tržište. Protestuju pod parolom l’art pour l’art. („umetnost radi umetnosti“). Iz te parole nastaje pojam „totalnog umetničkog dela“ – Gesamtkunstwerk – koji će izolovati umetnost od razvoja tehnologije. Svečani obred kojim se slavi takva ideja o umetničkom delu, samo je još jedan ukrasni element zabave koja preobražava robu. Oba shvatanja nastoje da se apstrahuju (izdvoje) iz društvene egzistencije ljudskih bića. Bodler podleže vagnerovskoj obmani.

Prevod Aleksa Golijanin
Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45

Valter Benjamin: „Luj Filip ili enterijer“

Glava…
Na noćnom stočiću, kao ljutić,
Počiva. — Bodler, Mučenik

Pod Lujem Filipom (Louis Philippe), privatna individua stupa na istorijsku pozornicu. Ekspanzija demokratskog aparata, preko novog izbornog zakona, podudara se s parlamentarnom korupcijom u režiji Gizoa (François Guizot). U njenoj senci, vladajuća klasa stvara istoriju; drugim rečima, završava svoje poslove. Ona nastavlja sa izgradnjom železnice, da bi povećala vrednost svojih akcija na berzi. Ona promoviše vladavinu Luja Filipa, kao primer privatnog pojedinca koji upravlja svojim poslovima. U Julskoj revoluciji (1830), buržoazija ostvaruje svoje ciljeve iz 1789 (Marx).

Po prvi put, mesto stanovanja privatnog pojedinca ne poklapa s njegovim radnim mestom. Ono prvo počinje da se konstituiše kao enterijer. Njegova dopuna je kancelarija. Privatnom pojedincu, koji u kancelariji mora da se bavi stvarnošću, potrebna je domaća unutrašnjost, da bi ga zadržala u njegovim iluzijama. Ta nužda je utoliko veća utoliko što on nema nameru da dopusti da njegove trgovačke preokupacije ugroze one društvene. U stvaranju njegovog privatnog okruženja, obe te sfere se drže na odstojanju. Odatle izvire fantazmagorija enterijera, koji za privatnog pojedinca predstavlja univerzum. U enterijeru, on povezuje daleko i davno. Njegova dnevna soba je loža u pozorištu sveta.

Digresija o jugendstilu. Razbijanje enterijera, do kojeg dolazi s jugendstilom, dešava se na smeni vekova. Naravno, u skladu sa sopstvenom ideologijom, jugendstil bi trebalo da dovede enterijer do savršenstva. Njegov cilj je preobražaj usamljene duše. Individualizam je njegova teorija. Sa Van de Veldeom (Henry Van de Velde), kuća postaje izraz ličnosti. Za takvu kuću, ornamentacija je isto što i potpis za sliku. Ali, ta ideologija ne izražava pravo značenje jugendstila. On predstavlja poslednji kontranapad umetnosti, koju je u njenoj kuli od slonovače opkolila tehnologija. Taj pokušaj mobiliše sve unutrašnje rezerve. On pronalazi svoj izraz u medijumskom jeziku linije, u cvetu kao simbolu gole, biljne prirode suočene s tehnološki naoružanim svetom. Novi elementi gvozdene konstrukcije – noseći stubovi – zaokupljaju jugendstil. U ornamentima, on pokušava da te forme vrati umetnosti. Beton mu nudi nove mogućnosti za plastičnu kreaciju u arhitekturi. Otprilike u to vreme, stvarni centar gravitacije životnog prostora pomera se u kancelariju. Nestvarni centar pronalazi sebi mesto u kući. Posledice jugendstila opisane su u Ibzenovom Majstoru graditelju (Henrik Ibsen, Bygmester Solness, 1892): pokušaj pojedinca da se, na osnovu svoje unutrašnje snage, nadmeće s tehnologijom, vodi ga u propast.

Verujem… u svoju dušu: Stvar. — Leon Deubel, Oeuvres (Paris, 1929)

Enterijer je azil za umetnost. Kolekcionar je pravi stanar enterijera. On se posvećuje tome da preobražava stvari. Na njega pada sizifovski zadatak oslobađanja stvari od karaktera robe, tako što dolazi u njihov posed. Ali, on im dodeljuje samo vrednost znalca, pre nego upotrebnu vrednost. Kolekcionar sanja kako stiže ne samo u neki udaljeni ili davni svet, već i bolji – u kojem ljudska bića sigurno nisu bolje opskrbljena svakodnevnim potrepštinama, ali u kojem su stvari oslobođene mukotrpne obaveze korisnosti.

Enterijer nije samo univerzum već i étui (ukrasna kutijica) privatne individue. Stanovati znači ostavljati tragove. U enterijeru je to naglašeno. Pokrivači i miljei, kutije i kovčežići, prisutni su u izobilju; u njih su utisnuti tragovi najobičnijih upotrebnih predmeta. Na potpuno isti način, tragovi stanari su utisnuti u enterijer. Pojavljuje se i detektivska priča, koja sledi tragove. U „Filozofiji nameštaja“ („The Philosophy of Furniture“, 1840, esej o unutrašnjoj dekoraciji), kao i u svojoj detektivskoj fikciji, Po (Edgar Allan Poe) se predstavlja kao prvi fiziognomist kućnog enterijera. Kriminalci iz prvih detektivskih priča nisu ni džentlmeni, niti drumski razbojnici, već privatni građani iz srednje klase.

Izvor: Valter Benjamin, „Pariz, prestonica XX veka“, preveo Aleksa Golijanin.

Fotografije: Ežen Atget

Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45

У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Masao Yamamoto

The voice of the sea is seductive, never ceasing, whispering, clamoring, murmuring, inviting the soul to wander in abysses of solitude. – Kate Chopin

And what were thou, and earth, and stars, and sea, If to the human mind’s imaginings Silence and solitude were vacancy? – Percy Bysshe Shelley

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море, над њима небо које их одражава. То је било у почетку, и то је било довољно. Безброј могућности у празнини.  У одсутности, самопоништење је  пут ка самостварању. Moре је раводушно и надмоћно. Зашто се планета на којој смо не зове Вода? Њена површина већа је од Земљине.

Пронашли смо је. Кога? — Вечност.
To је море које одмиче, заједно са сунцем.

писао је Артур Рембо, писали су многи у њему препознајући рељефе својих лица. Пред основним елементом протерана је свака присутност, јер пред њим, свака појава  је кап, песма тек стих. Пред морем, све је хаику.

Фотографије малог формата дело су јапанског уметника Масао Јамамота (Masao Yamamoto) рођеног 1957. године у Јапану. Џон Зерзан (John Zerzan), амерички мислилац и припадник покрета анархо-примитивиста, рођен је 1943. године у држави Орегон, САД. Два савременика кроз различите медије сведоче о суштински истој потреби – повратку Тишини и Мору.

Џон Зерзан у есеју “Море” пише:

У дубини леже лепота и музика; њено неодољиво гибање одише неупоредивом снагом, неуморним духом слободе. Томас Мертон је у свом дневнику из 1952. записао да је сваки морски талас слободан. Могли бисмо трагати за срцем које би било као море: увек отворено и слободно. Лорен Ајзли је закључио: ‘Ако има још нечег магичног на овој планети, онда се оно налази у води.’ Како то да текућа вода, чак и фонтана или неки акваријум, може да донесе утеху и исцељење? Далеко, неупоредиво моћније су чини океана. ‘Рођен сам на ветру и проучавао сам море, као мало ко, занемаривши све остало’, открио је Џошуа Слокам у својој исповести с краја 19. века,  Sailing Alone Around the World. За многе, море тражи дубоку оданост, надахнуту чистим чудом и обећањем најинтензивнијег искуства. Осећање да сте у потпуности животиња и потпуно живи. Океанско срце? Запањујуће присуство мора, његова чиста отвореност, изазива веома снажне осећаје.

Тишина је разастрта над празнином свода, над морем и обалама. Децембра 2007. Зерзан у есеју Тишина пише:

Тишина није само „одсуство нечег другог“. Taчније, наше тежње се окрећу ка тој димензији, ка њеним асоцијацијама и последицама. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе. Зен подучава да се „тишина никада не мења“. Aли, можда ћемо постићи бољи увид aко се окренемо од генерализујуће измештености касног модернитета. Нема сумње да је тишина културно условљена и да се зато доживљава на различите начине. Ипак, она нас суочава с „првобитним бићем свега што постоји“, тако што нам ствари открива директно и непосредно. Тишина је примарни сусрет бића са самим собом; oна је тако повезана са сфером постанка.

Јамамото у интервјуима наглашава да су његове слике намерно малог формата – скромне и порубљене, баш као и сећање које евоцирају море и тишина.

As you can see, my photos are small and seem old. In fact, I work so that they’re like that. I could wait 30 years before using them, but that’s impossible. So, I must age them. I take them out with me on walks, I rub them with my hands, this is what gives me my desired expression. This is called the process of forgetting or the production of memory. Because in old photos the memories are completely manipulated and it’s this that interests me and this is the reason that I do this work. If I take small photos, it’s because I want to make them into the matter of memories. And it’s for this reason that I think the best format is one that is held in the hollow of the hand. If we can hold the photo in our hand, we can hold a memory in our hand. A little like when we keep a family photo with us.

Када излаже своје фотографије, Јамамото их ређа тако да би се од  редоследа могао начинити кохерентан наратив. Сваком новом изложбом тај наратив је другачији, јер је и редослед фотографија на зиду другачији.

I construct a story by hanging several small photos. I don’t do it chronologically. Sometimes I start with the end, sometimes with the middle, I never know where I will start. I attach one, then another, and then a third. Even I have no idea of the story it tells before I start hanging. It’s only in the theoretic hanging that the sense appears to me.

Зерзан помиње америчке урођенике који су

изгледа одувек придавали велики значај тишини и директном искуству. У њиховим културама ћутање је знак поштовања и скромности. Oно се налази у средишту потраге за визијом, периода у коме се појединац осамљује, гладује и зближава са земљом, да би открио свој животни пут и сврху.

И Јамамотове фотографије и Зерзанова мисао покушај су обнове Тишине. Говор је често ексцес, немир, немогућство правог разумевања.

Најаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет?

Напомена: Сви цитати из есеја Џона Зерзана дати су у преводу Алексе Голијанина.

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto