Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

 

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако је познато да је једна од главних особености ван Гоговог сликарства снажан и упечатљив колоритет, допуњен специфичним потезом.

У Musée de l’Orangerie у Паризу организована је ретроспективна изложба дела Винсента ван Гога. Тим поводом Ален Рене је снимио филм, а Антонен Арто је написао есеј „Ван Гог, самоубица, жртва друштва“.

Ренеов филм је 1950. добио Оскара за најбољи краткометражни филм. Интезитет приказа ван Гогових слика и начин монтаже кореспондирају са емоцијом самих дела и преносе нас из поља визуелног у поље звучног.

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци може бити полазиште за преиспитивање сопствене културе, њене историје, њеног садашњег стања, њених домета. Неколико дана пре него што сам одгледала Ренеов документарни филм пролазила сам Косанчићевим венцем.

Ох, како је то бескрајно досадно, наивно као пејсаж неког закаснелог импресионисте, прошетати Косанчићевим венцем једног недељног јутра. Наспрам рушевина некадашње Народне библиотеке Србије тече Сава. На другој страни њене обале налази се још једна рушевина – Музеј модерне уметности. Затворена зграда, нема, без изложби које би грађанима пружиле могућност да поверују у своју земљу.

У близини је Чубрина улица којом сам пролазила често недељом ујутру, врло рано, рецимо око пола седам. Једном, био је мај, улица је била потпуно тиха. Оба крила прозора стана у приземљу била су широм отворена, на даскама цвеће, кроз белу завесу пробијали су се звуци Бетовенове Девете симфоније, одзвањали су хорски Шилерови стихови из Оде радости (тај став је химна Европске уније) чији би слободан превод почетних стихова гласио: „Пријатељи, не ове ноте. Хајде да засвирамо нешто радосније“. Наставите са читањем