Kuća izlazećeg sunca

Todd Hido

Folk standard „House of Rising Sun“, pesmu afro-američkog anonimnog Homera, tokom 20. veka obrađivalo je više autora, među kojima bih za ovu priliku izdvojila dva: Boba Dylana i Lauren O’Connell. Iako najpoznatija verzija pripada grupi Animals meni su draže interpretacije navedenih muzičara, ne zato što su bolje, ili manje komercijalne, već zato što su notama i atmosferom bliže poetskom zanosu orginalne pesme o mitskom bolu, mitskom gradu i mitskoj neumitnosti sudbine, dakle svim motivima južnjačke gotike kojoj se američki duh neprestano vraća. Nastavite sa čitanjem

Путници Небраске

Ово је блог о слободи, путовању и стварању – основним елементима сваке уметности. Њих сам као полазишта препознала и кроз текстове песама које су се нашле на албуму Небраска америчког кантаутора Бруса Спрингстина (Bruce Springsteen). Албум је објављен 1982. године и, заправо, сачињен је од демо снимака. Спрингстин је, изнова слушајући снимљени материјал, схватио да и као демо снимци, условно речено фрагменти, песме имају вредност по себи. Албум захваљујући општим местима кантри поезије, магли у гласу и усној хармоници певача носилац је посебне (баладне) атмосфере резигнације, злочина, вере, лепоте пејсажа америчког запада, љубави, оданости, бесмисла, борбе и прихватања.

Песме, осим музичке, имају подједнако значајну текстуалну вредност. Садржај песама подсетио ме је на стрипове које сам читала, на романе Карла Маја и Зена Греја, на књигу Караван за Орегон (писца се не сећам, знам да је припадала едицији Плава птица), на јунаке Боба Дилена, на касније песме Ника Кејва и његове литерарне отпаднике, на посебну атмосферу коју друга страна Америке, она која је западно од Бостона, Њујорка и Филаделфије, носи са собом. Та страна припадала је ловцима на бизоне, копачима злата, фармерима, физичким радницима, авантуристима, одбеглим робијашима, трговцима, талогу друштва, свакојаком полусвету који је желео нови живот, шансу кроз покајање, рад и љубав. Oво је поезија о најчешћем топосу америчке књижевности – о путу. Било да су у питању прашњави друмови, блатњаве стазе, аутопутеви или уске улице малих града, ови путеви, баш као и приче о њима, некуда воде.

Путници Џони Мичел

Џони Мичел

У време хипи покрета бити песник значило је бити трубадур. Трубадури су некада давно, у 12. и 13. веку, путовали јужном Француском и срицали песме под прозорима госпи. Истоветан модел поновљен је седам векова касније на потпуно другачијој територији, под потпуно другачијим околностима. Лауте су замењене гитарама, путовање и баладна поезија остали су заједнички именитељи.

Трубадурска песма Џони Мичел носи назив Вудсток по одредишту путовања великог броја људи између 15, 16. и 17. августа 1969. године. Постоје две верзије песме: прва припада Џони Мичел, друга групи Крозби, Стилс, Неш и Јанг. Џони Мичел овом песмом даје коначан обрис једној култури, химну генерацији у тренутку њеног нестајања.

Песма нам казује о Двоје који су на заједничком су путовању до Вудстока. Баш као и романтичарски самоизгнаници, они беже пред притиском којим их друштво оптерећује. Одлазак је једино могуће супротстављање датим околностима. Међутим, са ове дистанце, стиче се утисак да је хипи генерација, ипак, начинила и повратак дому, друштву и конвенцији од којих је бежала, додатно учврстивши вредности друштва против којих је била против.

„Од звјездане прашине ми смо / Од злата ми смо / И морамо се / Вратити у Врт“ , наглашава јунакиња Џони Мичел она у рефрену песме. Хипи култура понавља русоистичке тенденције, она тежи повратку природи. Врт је место невиности. Врт, баш као на триптиху Хијеронимуса Боша, место је славља, заједништва, хармоније, чулних сензација. Али, да ли само тога?

Женски лирски субјект у четвртој строфи пита свог сапутника да ли може да корача уз њега (кога препознаје као сродну душу). Младић је већ у другој строфи нагласио да је кренуо на Вудсток где ће се придружити рокенрол  бенду. Примећује се пасивност јунакиње: и она је на путу, али није кренула ка Вудстоку. Пошто је срела мушкарца, она му се придружује, мењајући правац. Она лута, он путује. Путовање, за разлику од лутања, увек има јасан смер, правац, циљ. Наставите са читањем

Бележнице Едварда Хопера

Едвард Хопер у Паризу 1907. године

Одувек сам била привучена формом књиге. Садржај је једно, али сама форма предмета, независно од поменутог садржаја, бивала ми је подједнако интересантна. У форми књиге, наравно, није само оно што је књижевност, али јесте нека врста имагинативног садржаја или бар нечег што имагинацију афирмише. Књиге/свеске у служби хербаријума, личних адресара, бележница свакодневних тричарија, блока за скице цртежа и песама, путописа, писама, дневника, нотних записа, албума за фотографије, исечака из новина, рецепaтa за колаче, предложака за хеклање или шивење, све те форме за мене су биле полазишта за даљину и давнину. Чежња и сећање негде би ме измештали и тако би пролазили дани, обликовани оним изнутра, ретко када обраћајући пажњу на чињеницу да садашњост такође заслужује право постојања и да ће ми се једном, као изневерено дете остарелом родитељу, осветити за сво злостављање и запостављање. Nastavite sa čitanjem