Artur Rembo: „Alhemija reči“

tumblr_p4yk10EVJw1tg8xeso1_1280.jpg

Ernst Pinjon-Ernst, „Portret Artura Remboa“, 1978.

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice. Nastavite sa čitanjem

Artur Rembo: „Noć u paklu“

jean-louis-forain-rimbaud-1872.jpg

Žan-Luj Foren, „Portret Artura Remboa“, 1872.

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije!

I to je još život! – Ako je osuda večita! Čovek koji želi da se obogalji zaista je osuđen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto nevinašce! – Pakao ne može da napadne pagane. – To je još uvek život! Slasti prokletstva biće docnije još dublje. Hoću zločin, brzo, neka padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, ali ćuti… Sramno je to prebacivanje ovde: Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta! Dosta s tim zabludama što mi ih šapuću, s tom magijom, lažnim mirisima, detinjastom muzikom. – Kad pomislim da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman sam za savršenstvo… Oholost. – Koža na mojoj glavi sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero na stenama, mesečina, kad je zvonik izbijao dvanaest.. Đavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device! Užasava me moja glupost. Nastavite sa čitanjem

Књижевни утицаји Ника Кејва

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Када говоримо о делу Ника Кејва првенствено се морамо концентрисати на његову поезију коју је попут трубадура – али са више жестине, експресије и морбидности – изразио кроз своју музику, путујући, наступајући са бендовима The Birthday Party и Bad Seeds.

Кејв је један од мојих омиљених аутогзорциста и школски пример такве врсте уметника. Судећи по сензибилитету личности, као и тематском опусу песама које је писао и изводио, поезија француског песника Артура Рембоа заузима значајно место на Кејвовој полици. Рембо је писао:

Најзад установих да је неред могу духа нешто свето. Био сам докон, био сам жртва љуте грознице: завидео сам блаженству животиња – гусенице, која представља неодређеност стања, кртице – тог заспалог девичанства!

Исти пример, транспонован у сферу енергије, стваралачке потенције и транса у који Кејв пада када је на концерту, види се на овом снимку: Наставите са читањем

Стваралачки чин као аутоегзорцизам

Леон Спилиар, „Аутопортрет“, 1908.

Себи. Историја једног од мојих лудила. – Рембо

Спектаклима јавних сакаћења и погубљења у периоду средњег века и ране ренесансе придружују се и ритуали истеривања ђавола (егзорцизми) из особа чије су душе запоселе „нечисте силе“. На срећу, такве радње иза нас су, у вековима одавно довршеним, бар календарски. Оно што исте не довршава јесте наше враћање поновним интерпретацијама култура унутар којих су настајале.

У 15, 16. и 17. веку ритуал истеривања ђавола био је уобичајена појава која је привлачила много посматрача, упркос тајности коју је сама радња подразумевала. „Прочишћење“ жртве одвијало се на тргу и имало је карактер спектакла, театарског чина где би позорница и свет, глумци и публика били једно и неодвојиво. Авангардне тенденције савременог театра већ је средњевековни спонтани театарски чин најавио, истовремено разоткривајући своју двојност. Оно што је живот, испоставиће се, јесте позориште, оно што је позориште, испоставиће се, јесте симболичка конструкција и субверзиван одговор на друштвена збивања и поставке.

Одавно се испоставило да су пре истеривачи ђавола него жртве запоседнути злим дусима, одавно су разоткривене све манипулације и могућности за иживљавања над невинима које су егзорцистичке радње подразумевале. Истеривач ђавола би, као да је на суду, водио формално испитивање у којем би ђаво, бивајући под тортуром, морао признати истину о свом нечастивом делању. Средњевековне и ране ренесансне егзорцистичке радње подразумевале су злоупотребу болести, страха, жалости, сујеверја, незнања, експлоатацију лаковерности посматрача. Наставите са читањем