Ајфелов торањ у Паризу и допринос архитектури 19. века

Архитектури, коју обично називамо архитектура у гвожђу ценећи при том њен новаторски допринос, 19. век оспорава уметничку вредност. Она доживљава успех на Светској изложби 1889, када Гистав Ајфел гради металну кулу, високу триста метара која носи његово име. Ајфелова кула се данас сматра једним од најзначајнијих споменика како по прожимању снаге и склада тако и по стапању разнородних површина.

Једна од најмучнијих противречности 19. века је неспремност архитектуре да усвоји нова техничка решења и прихвати нове материјале, који су плод индустријске револуције. На гвоздене конструкције које представљају новину, олакшавају решавање статичких проблема и у складу су са модерним захтевима, гледа се као на проблем грађевинарства, као на питање чисто техничко и практично, недостојно уметникове пажње. И тако изван сфере уметности архитектуре, али зато у живој стварности, долази до једног новог и нама блиског решења, изградње гвоздених мостова међу којима је најпознатији мост решен само једним лучним краком који је 1885. Ајфел подигао у Гарабиту.

Спој челика и стакла који је коришћен приликом изградње стаклених башти и перона, није коришћен онако често како је то заслуживао. „Архитектура од гвожђа“ најзад ће добити признање као савремена пуноважна грана уметности, када 1889. инжињер Александар Гистав Ајфел (1832-1923) буде доживео успех својом прозрачном кулом, подигнутом за Светску изложбу у Паризу, доказујући њоме да се може саградити веома висока кула, празна али необично чврста, статична али и еластична.

Извор: Ђина Пискел, Општа историја уметности 3, превео Душан Ловрић, ИП Вук Караџић, Београд, 1969.

Фотографије: Фазе изградње Ајфеловог торња

Arhitektura: Gotika

Gothic plans and elevations  Graphic History of Architecture by John Mansbridge:

The parts of a Gothic cathedral Graphic History of Architecture by John Mansbridge::

Romanska arhitektura je nastala u krugu manastira i sedišta knezova i stvorila kao svoje najveće delo mirnu ravnotežu između pritiska i nošenja i odmerene srazmere unutrašnjeg prostora. Gotika, koju u velikom stepenu nose građani u gradovima, odražava u svojoj dinamici, koja teži u visinu, i u raznobojnom i tajanstvenom raspoloženju unutrašnjosti crkve, čežnju za drugim svetom.

Oko sredine 13. stoleća, kada se grade prve gotske katedrale, prilike u Evropi su se veoma izmenile. Srednji vek, sa svim neobuzdanim, žestokim, ali i snažnim i smelim što je u sebi krio, primiče se kraju. Probijaju se nove snage, dešavaju se politički prevrati i korenite promene u socijalnom poretku. Evropa je razdirana između obe najveće srednjevekovne institucije, crkve i cara, koje se međusobno iscrpljuju u borbi o prevlast. Protiv njihovih aspiracija dižu se kraljevi u pojedinim pokrajinama; oni hoće da, nezavisno od nadređene duhovne ili svetovne moći, sami poseduju najvišu vlast. Ova težnja opet stoji u najoštrijoj suprotnosti sa interesima i zahtevima plemstva, koje pravo mešanja vrhovnog vazalnog gospodara u njihove poslove sve jače osećaju kao nasilno zadiranje u njihova prava. Ali cvetno doba plemstva već je prekoračilo svoju najvišu tačku. Plemstvo još daje obeležje društvenom poretku u zemlji i vlada njime, ali već klija i izbija nova snaga. U prvo, veoma krato vreme, plemstvo još određuje duh svog vremena, ono se usavršava u veštini dvorsko-viteške uljuđenosti. Nežni prelivi u društvenim manirima, nijansiranost osećajnosti koju doživljujemo u viteškoj pesničkoj umetnosti, sve to pokazuje da se ovde ne žele da uobliče mlade, neobuzdane snage, nego da se iskustvo i zrelost još jednom uzdignu u najlepšem produhovljenom obliku.

Tada je vreme feudalnog sistema prošlo. Ali ne dolazi do nagle smene sloja koji nosi kulturu. Malo-pomalo plemstvu izmiče vođstvo, nova snaga ustaje i uzima mu ga iz ruku: gradovi. U Italiji su se osnažili opredeljivanjem u borbi između cara i pape. Oni obezbeđuju svoju moć trgovačkim vezama. Zarađuju na transportu krstaša u Svetu zemlju i trguju proizvodima sa istoka. Javljaju se prvi bogati bankari. Stvara se stalež krupnih trgovaca, koji, svestan svoje moći, počinje politički da je iskorišćuje. Ovaj razvitak najpre počinje u Italiji, jer je tradicija stare gradeske države Rima još živa, te poziva na podražavanje.

U severnim krajevima Nemačke i Francuske, i u Engleskoj, ovaj razvitak nastaje docnije. Ali onda se i tamo počinje da pokreće nezavistan gradski duh. Gradovi smeju da ubiru porez, da naplaćuju carinu, kuju novac i dele pravdu. Najzad su sa sopstvenim grbom i s pravom da upotrebljavaju pečat postali svoji gospodari i govore s pravom: gradski vazduh čini čoveka slobodnim. Gradovi postaju politički centri moći sa kojima kralj mora da računa. On može da se sa njima združi, i pre svega može od njih da uzajmi novac i da poruči ratnu opremu. Uskoro, može postaje mora, i gradovi u velikoj meri određuju politiku vladara.

Religija i teologija, ostaju duhovni temelj vremena, ali se u granicama ovih presudnih moći menjaju shvatanja i osećanja. Iz neospornosti vere niče s jedne strane religiozna čežnja koja čini da katedrale sve više rastu u visinu; s druge strane dolazi do oštrog raspravljanja koje sa strašću izoštrava misaone snage što se bude. Prvi prevodi sa grčkog i arapskog krče put budućim naukama. Filozofsko delo Tome Akvinskog (1224-1274) pokušava da izvede sintezu između ortodoksne vere i naučnog mišljenja. „Božanstvena komedija“ Dantea Aligijerija s početka 14. stoleća, koja je još prožetasrednjovekovnim osećanjem, iznenađuje istodobno svojim novim posmatranjem čoveka, prirode i društva. Kultura, koja se bila zatvorila u opatije i manastire, ili je bila privilegija crkvene i dvorske okoline, dobiva sada širok životni prostor. To dovodi do osnivanja univerziteta u Parizu, Oksfordu i Padovi. Pored ovog proširivanja i produbljivanja učenosti stvara se u pojedinim nacionalnim jezicima laička kultura, koja ume da ceni snage naroda.

Početak i kraj gotske arhitekture ilustrovaćemo ovde dvama događajima u arhitekturi. Prvi je građevina Sen-Deni na periferiji Pariza, koju je 1137. godine u gotskim formama započeo opat Siže, drugi je završetak zasvođeog hodnikaKatedrale Norič u Engleskoj 1430. godine. Ali tamo gde se nikakav novi stil ne suprotstavlja gotskom i ne odmenjuje ga, a to se desilo u Italiji, gotski stil traje često još u 16. veku. Konačno određen datum za to nije moguće dati.

Za prikupljanje iskustava gotika ima na raspolaganju mnogo duže razdoblje nego romanska epoha, razdoblje u kome se svesno razračunava sa postavljenim konstruktivnim problemima. Svaka zemlja, štaviše svaki graditelj a time svaka građevina, pruža svoja specifična rešenja, i onda kad se ne uzimaju u obzir regionalne karakteristike ili naročite naklonosti pojedinih kaluđerskih redova. Pa ipak: uprkos raznih orijentacija ukusa i ornamentalne raskoši, uprkos raznih tehnika i različitosti materijala, uprkos nejednakog vezivanja za romansku tradiciju, ogroman broj gotskih spomenika pokazuje bitno jedinstvo. Sve su to varijacije jednog jedinog problema u vezi sa konstrukcijom: kompenzacija i rasterećivanje pritiska u dinamičnom smislu. Statično rešenja bila je već našla romanika.

Gotska arhitektura rasprostire se na još šire područje nego romanika. Mada je katedrala tipična manifestacija gotike, gotika više nego romanika naginje mnogostranosti svojih građevinskih projekata. Pored crkava, opatija i krstionica, podižu se gradske većnice, zgrade esnafa i korporacija, zamkovi, tvrđave, gradski zidovi. Izgrađuju se zidine oko čitavih gradova sa kućama, kulama, odbrambenim hodnicima, kao u Karkasonu sa 53 kule u dvostrukom vencu zidova, ili u Eg-Mortu sa 25 kula u bedemu.

Stilski elementi koji potiču iz arhitekture prenose se u svim zemljama u druge umetničke grane. Ukus za linearno, šiljatolučno, uglasto uobličavanje pojavljuje se u dekoraciji u kamenu, drvetu ili mermeru i prodire čak i u umetničko zanatstvo. Časovničar, umetnički stolar, prihvataju gotski stil. Sada se više ne radi poglavito o priboru i primenjenoj umetnosti u službi crkve, o spravama kulta ili ukrasima oltara, kao u romanici; gotski stil ulazi sa skupoceno i brižljivo izrađenim predmetima u patricijske kuće.

Ali gotska arhitektura nalazi svoj savršen izraz u katedrali. To proizilazi i iz samih društvenih stanovišta: katedrala, koja se veličanstveno izdiže iznad krovova, liči na molitvu zadržanu u kamenu, koja se od gradske  zajednice diže Bogu. Opština se oseća obaveznom da svim silama unapredi izgradnju. Bio siromašan ili bogat, svako oseća kao počast i kao nešto što se samo po sebi razume da učestvuje u izgradnji. Ako čovek i provodi svakidašnjicu u najbednijim prilikama, za građenje crkve nikakva žrtva nije prevelika. A ako čovek pripada najuglednijima u gradu, i patricij smatra čašću da se pošteno maši džepa, pa i rada da se prihvati. Iz ovog osećanja prave religiozne zajednice nastaju crkve džinovskih razmera, sa prostorom za više vernika nego što grad ima stanovnika. Takva građevina nije samo obraćanje celog grada za milost, ona je istodobno monumentalna potvrda sopstvene snage i ličnog pouzdanja. Tako ponekad katedrala i u slici grada predstavlja srce, duhovno-religiozno središte – štaviše, isto tako, privredni centar sa trgom koji šaroliko vri oko uzvišene građevine.

Zajedničko kod gotske i romanske arhitekture jeste potpuno integrisanje svih delova građevine u jednu harmoničnu celinu. Ali statično romansko rešenje zamenjeno je kod gotike bitno dinamičnim. To se već poznaje po šiljatom luku koji je karakteristično obeležje gotike. U romanskom kružnom luku težina je ležala ravnomerno na svim delovima, dok kod šiljatog luka cela težina zidova pritiskuje njegovu bazu. Gotski krstasti svod, ukrštanje šiljatih lukova, premešta još više težinu rema bazi luka i preko zidnih stubaca koji nose lukove prema zemlji. Time se cela situacija statičke konstrukcije menja nasuprot romanici. Iz statičkog odnosa ravnomerno podeljenih opterećenja nastaje dobro smišljena koncentracija opterećenja u nekoliko važnih tačaka, gde ih izvesni zidani konstruktivni noseći elementi, kao što su luci, noseće konstrukcije, pilasteri, moraju prihvatiti. Ranije kompaktni građevinski organizam pretvara se u zidani skelet od spleta zidova koji se stalno drži u napetosti. Da se pod pritiskom ne raspukne ili ne sruši, dolaze spolja u pomoć zidne konstrukcije da podupru ili da pruže protivpritisak. To su potporni stupci koji se naslanjaju na spoljašnje zidove i to u tačnom rasterećivanju stubaca u crkvenom prostoru. Na potporne stupce priljubljuju se potporni luci i uzvijaju se ka gornjim delovima crkvenih brodova. To je potrebno da se pod pritiskom svoda opterećeni zidovi ne bi raspukli; potporni luk savladava pritisak.

Ovaj sklop dinamičnih i funkcionalno-strukturalnih rešenja postavlja u svom razvoju gotskom arhitekti još dva druga zadatka. Prvi se sastoji u tome da se vertikalno uzvinuće brodova ostvari do velikih prostornih visina, drugi da se u delove zidova umetnu tanki zidovi od lakog materijala koji se nalaze između nosećih građevinskih elemenata i onih opterećenih pritiskom i protivpritiskom. Za građevinsku konstrukciju važni su samo ovi poslednji, sve ostalo je ispuna, izlišno, može da se eliminiše. Ovde se bez štete mogu otvoriti zidovi i umetnuti veliki raznobojni gotski prozori.

Otprilike tako, sumarno gledano, treba razumeti jedinstveno rešenje građevinskih problema gotike. Sve ostalo je važno i karakteristično, ali, funkcionalno gledano, ipak su to samo dodaci. Ovih dodataka ima u rasipničkom izobilju: venaca na potpornim stupcima (fijale), istecišta na olucima, šiljatih vetrokaza, bogatstva skulpture na portalima sa šiljatim lucima, zupčastih otvora na zidovima i malih zvonika.

Dinamična građevinska misao menja takođe osećanje za prostor. Katedrala izgleda spolja gotovo kao vrlo visok brod što leži u doku. Ničeg više nema od sigurnih temelja na zemlji. U unutrašnjosti crkve romanika je pokušala prostor da uobliči, da ga poveže u celinu, da ga olakša. Sada se teži za savlađivanjem prostora u beskrajnost. Raznobojni prozori daju prostoru mističnu svetlost, a sa vertikalnim linijama od poda do vrha svoda kao da katedrala hoće da se odvoji od zemlje.

Izvor: Đina Piskel, „Opšta istorija umetnosti“, preveo Dušan Lovrić, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Arhitektura: Romanika

71514umbriaC2465Web

Doba romanike stoji još i danas pred nama sa najdivnijim svedočanstvima te epohe, sa ogromnim građevinskim spomenicima. Crkva i država, sveštenstvo i plemstvo našli su se zajedno u oduševljenoj želji da grade. Crkva se, blagodareći zaveštanjima, veoma obogatila i mogla je sebi dozvoliti da podiže džinovske katedrale za svoje opatije. Kraljevi su tražili vidljiv izraz svoje sile i svog bogomdanog položaja. Plemstvo i sveštenstvo nije htelo da zaostaje ni iza crkve ni iza kralja i takođe se intezivno zalagalo za izgradnju crkava.

Tako je niklo obilje crkava i katedrala u svim značajnim zemljama Evrope, ogromnih po dimenzijama, bogatih po ukrasu.

Rasplamsava se verski žar i obuzima celu Evropu. On se ispoljava u verskom podvigu krstaških ratova, u veličanstvenoj sakralnoj građevinskoj delatnosti i u reformama dvaju kaluđerskih redova, klinijanaca i cistercita. Od oba ova reda potekli su presudni podstreci. Njihovi opati nisu bili samo reformatori; oni su svoje manastire učinili središtima ekonomskog, kulturnog i umetničkog života. Iz Klinija su proizašli impulsi za pokret krstaških ratova, koji se kao opšti evropski pokret, prelazeći preko pojedinačnih interesa zemalja, javlja kao zajednička snaga koja daje obeležje vremenu.

Dvama pravcima koji određuju romaniku, narodnom zbijanju i opštem evropskom duhu, Klini pridružuje i treću komponentu: rivalstvo crkve i države. Carstvo i papstvo dosada su sadejstvovali u evropskom redu. Njihovo jedinstvo počinje sada da se cepa. Klinijanci odbijaju carev zahtev za univerzalnim vladanjem i zastupaju ubeđenje da crkva sme da polaže pravo na vođstvo svetom. Ta velika napregnutost postaje umetnički plodna. Benediktinski red postaje vodeći religiozni pokret a time počinje da raste i njegova moć. Dolazi do osnivanja ženskih redova, nove opatije dobivaju velelepne crkve koje treba da naglase nezavisnost moći crkve prema državi.

U romanskoj umetnosti odražavaju se duhovna strujanja vremena. Silna zategnutost između crkve i države stišava se u snažnoj građevinarskoj delatnosti. Evropski duh ogleda se u obaveznosti umetničkog stila za sveukupni Zapad. Tendencije prema osobenim nacionalnim formama pokazuju se u raznim delovima zemlje, i postaju tako izrazite da se uobičajilo da se romanika svrstava po zemljama.

Dela romanske umetnosti gotovo isključivo su dela crkvene umetnosti, a građevine gotovo sve sakralna arhitektura; vajarstvo i slikarstvo stoje u službi izgrađivanja crkava. Uprkos njihovog podređenog položaja nije im dodeljen beznačajan zadatak. Skulptura baš u vezi sa arhitekturom doživljuje bujan procvat. U preromanskoj umetnosti nije još tako neodvojivo pripadala crkvenom prostoru kao ovoj. Crkvena građevina ispoljava u svojoj zatvorenosti, u čvrstini sličnoj tvrđavi i svojim proporcijama božanski red i božansku bezvremenost. Skulptura ima zadatak da u plastičnim slikama ispriča biblijske događaje i da uobliči ono što uzbuđuje ljudsku dušu. Pošto su vernici onoga vremena bili nepismeni, to su vajarska predstavljanja biblijskih tema velika vajana slikovnica za posetioce službe božje. Pored scena iz Starog i Novog zaveta nalazimo još druge krugove tema. Susrećemo likove iz života crkve, pobožne svetitelje u tihoj utonulosti i mirnog pokreta. Pored njih se nalaze dramatična uobličenja duševnog straha: večna kazna za grešnike, zastrašujući demoni, fantastični likovi životinja. Zatim su tu još mirno-ozbiljna i marljiva prikazivanja znanja: znaci Zodijaka, figuralna predstavljanja Meseca i poziva, sedam slobodnih veština, istorijske scene ili čak stara paganska predanja.

Sva ta dela ostaju uvek podređena arhitekturi. Ona ih prisiljava da se kompozicijski uklope u okvir čiji format određuje. To može da bude kapitel, arhitrav, polukrug koji nastaje u jednom luku, ili niša pored polustuba.

Od romanskog zidnog slikarstva malo nam je sačuvano. Veliki nizovi fresaka ukrašavali su crkvene zidove. Bile su rađene na celoj površini, tako da se karakter zidajasno održao. Trebalo je da se naglasisnaga i težina zidova, a ne da se, kao u ranohrišćanskoj umetnosti, svetlosnim dejstvima mozaika poništi. Upotrebljene boje bile su jake i sjajne.

Arhitektura odražava stabilnost i sigurnost svog vremena u čvrstim statičnim formama. Ona predstavlja snagu, trajnost, težinu. Ali ova težina ne opterećuje potištenošću pri posmatranju. Romanska crkva je, štaviše, umetničko delo ravnoteže pritiska i protivpritiska, masa koje su nošene i masa koje nose. Ali težina mase i nosioci mase odgovaraju jedno drugom u statičnom smislu; izgrađena je snaga protiv snage, bez ikakve igre dinamičkih naprezanja, tako  da vlada potpun mir.

Romanska arihtektura opet prihvata stari tip bazilike iz karolinškog vremena. Klinijski reformatorski pokret podupire ovo vraćanje na građevinske osnovne elemente. Zidovi koji su ranije bili sastavljeni od lomljenog kamena načinili su mesta zidovima od složenog tesanika. Svodove naizmenično nose debeli stupci i stubovi. Stubovi nose kvadratne kapitele. Srednji brod se povišava, pod hora postavlja više ako se ispod njega gradi kripta. Oko 1100. godine graditeljima polazi za rukom da zasvode unutrašnji prostor. Do tada upotrebljavana ravna tavanica bila je drvodeljski posao. Novi bačvasti svod ima jak bočni pritisak, tako da se bočni zidovi moraju veoma pojačati. To ima za posledicu da se zid ne sme više otvarati velikim prozorima. Prozori postaju manji i radi boljeg propuštanja svetlostilevkasto prošireni prema spoljašnjosti ili prema unutrašnjosti. Ali svetlost je omiljena i nije se prestalo razmišljati dok se nije našla mogućnost da se bočni potisak drukčije savlada. Grade se svodovi sa pojasnim lukovima. Kod njih teški pojasni lukovi leže u ravnomernim rastojanjima popreko iznad prostora. Njihov potisak savlađuju stupci srednjeg broda. Kod ukrsnice, ukrštanja podužnog i poprečnog broda, teret svda i iznad njega podignutog tornja ukrsnice počiva na četri ugaona stupca. Ovaj elemenat ukrsnice stavlja se za osnovu celokupne građevine. Glavni brod se podeli u različite kvadrate ukrsnice. Bočni brodovi se podele u kvadrate od pola dužine strane, tako da je cela osnova, izuzev apside, sastavljena od kvadrata. Ceo teret počiva na stupcima. Ovaj oblik građevine, koji je podignut na osnovnom obliku kvadrata, naziva se vezanim romanskim sistemom. On je osnovni oblik za koji postoje mnoge mogućnosti varijacija. Tako se zapadna fasada sa naročitom raskoši izgrađuje kao prednji front. Na Istoku, pridružuju se horu dva sporedna hora, kao produženje bočnih brodova. Ponekad se poprečan brod na obe strane zatvara apsidama, ili od polukružnog hodnika polazi venac kapela. Spolja ili unutra proteže se galerija koja posle postaje patuljasta galerija. Ona već pokazuje da se arhitektura odvaja od funkcionalnog i da teži da rasporedi težinu kamena. Ovo raspoređivanje je osnovna misao gotike koja se već nagoveštava.

Izvor: Đina Piskel, „Opšta istorija umetnosti“, preveo Dušan Lovrić, Vuk Karadžić, Beograd, 1969.

Fotografija: Scott Schuman

Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма

Gistav Kurbe – Obala u Palavau, 1854.

Разликa између пејсажа (слике природе) и пејсажног сликарства (слика природе) јесте разлика између онога што је природно и онога што је уметнички лепо. Филозофи су се одувек бавили проблемом лепог али не једино на примерима уметничких дела. Према подели Имануела Канта, поред уметнички лепог постоје још и људски лепо и природно лепо. Кант при одређењу суштине лепог наводи примере који  немају везе са уметничким делима већ се непосредно тичу сфере природно лепог, он, на пример, помиње шкољке – оне су у сфери природно лепог. Платон сматра да највећи домет естетског није једно уметничко дело већ држава. Платон се  у одређењу лепог држи сфере етике, етика и естетика преплићу се, а видећемо да ће се таква мисао задржати и у романтизму, посебно при дефинисању категорије узвишеног.

Сматра се да је уметност, пре свих сликарство, оку посматрача открила пејсаж. Уметност нам је скренула пажњу на природно лепо, указала нам је на њега једним вишим, симболичким посредовањем. Кроз историју уметности пејсаж је на различите начине био виђен. Од античког сликарства мало тога нам је остало као сведочанство за постојање овог жанра. У ренесансном сликарсту пејсаж је увек у позадинском плану. Пејасжно сликарство тек у барокној Холандији добија пуноправни статус и  постаје самосталан жанр. Романтизам га користи на један сасвим особен, ако не и на најособенији начин у историји сликарства. Импресиониисти под утицајем Делакроаа и Тарнера не виде пејсаж колико виде импресију, титравост светлости која ствара пред њима етеричне појаве пуне живих боја. Импресионисти кроз пејсаж откривају боју и светлост, њихове међусобно условљене манифестације. Импресионисти само настављају барокну традицију, али овога пута замењену живљим бојама и без драматике којој употреба контрастних тонова доприноси . Библијски или митолошки мотиви бивају потиснути мотивима града и  ритуалима свакодневице. Портрете аристократа и угледних грађана замењују портрети кан-кан играчица, проститутки и уживалаца апсинта. Експресионисти се кроз пејсаж враћају традицији “примитивног“ сликарства Океаније, заоштрених, агресивних контура и слободног потеза четкице који је уочљив оку посматрача.

Николај Хартман у својој Естетици указује да јеприрода била обожавана и пре уметника. Уметници допуњују природу. Уметност идеализује. Идеализовати, другачије представити, поново створити већ постојеће, није исто што и открити. Уметници су допринели да човек природу посматра и диви јој се са становишта историје уметности, да је види као нешто артифицијелно, занемарујући њену компоненту сировости, дивљине и неприпитомљености. Уметник, свестан њене двојности, узима за свој поглед и имагинацују оно најбоље и најлепше из њеног окриља, али кроз такав приказ и упозорава. Идила као поджанр пејсажног сликарства о томе најбоље сведочи. Као што скулптура или сликарство акта отварају поглед посматрачу ка људском телу, тако и уметност пејсажног сликарства отвара поглед ка слици природе. У књижевности и сликарсту романтизма Посматрач тј. Путник дивећи се пределу пред собом, контемплирајући кроз тај призор,  истовремено га обавија ауром божанског и уздиже га до ранга естетског предмета, а он, предео пред њим, то засигурно није.

Слика природе тј. пејсаж није естески предмет, али слике природе тј. уметничка дела – јесу. Слика природе, пејсаж пред Путником производ је пре посматрачевог виталног него естетског осећања. Отуда се уметницима многи природни предмети откривају као естетски. Николај Хартман запажа:

У царству природно лепог,  то је пре свега лепи крај, предео; а поред њега, наравно, и много другога: море са својим кретањем, увек променљиво облачно небо, увек исто звездано небо[…] али све то није естетски предмет већ исто толико – можда и у првој линији – предмет нашег виталног осећања. А њега свакако треба разликовати од естетског предмета.

Разлика између природно лепог и естетског предмета у романтизму бива занемарена, али само када је доживљај у питању. Самим начином стварања, парадоксално, та разлика бива наглашена. Сви тадашњи пејсажни сликари били су путници али ниједан није путовао са палетом под руком, ниједан од њих није стварао на отвореном нити је од отвореног простора чинио свој атеље. Сви тадашњи сликари најбоља дела насликали су у атељеу, затварајући спољашње, а широм отварајући и кроз рад давајући искључиво примат свом унутрашњем оку – својој имагинацији. Каспар Давид Фридрих нам на пар цртежа нуди призоре свог аскетског, спартански уређеног празног атељеа кроз чији се отворен прозор, негде у даљини виде хоризонти голих брда, натопљени пепељастом бојом магле. Порука сликара је недвосмислена. Он види и доживљава пејсаж  док планинари или шета пољима, али га заиста види тек у свом атељеу. Сликар тек у атељеу види оно што је путујући гледао. Слично је и са Гејнсборовим портретима племића. Они који све буквално примају посматрајући неко уметничко дело питају се како је могуће да су онако одевене и дотеране особе одједном се нашле усред непроходних шума и сабласних предела. Гејнсборо је сва своја дела, која су пре ремек-дела пејсажног  него портретног жанра, насликао у атељеу, иако ми портретисана лица видимо у неком дивљем пределу или врту. Коначно дело увек настаје у атељеу.

На могућност мешања природног и уметнички лепог упозоравају филозофи предвиђајући да ће уметност будућности, у случају Канта то је романтичарска уметност, донети потпуно поништавање објекта као таквог, али да то не значи да је објекат заиста такав каквим га види субјекат, односно онај који посматра. Кант пише:

Природна лепота јесте нека лепа ствар; уметничка лепота јесте леп приказ неке ствари.

Николај Хартман овакав став прихвата и сликовитије допуњује.

Ако стојим пред неком холандском сликом мора и ако се мој поглед, као на стварној обали, губи у даљини, онда ми ипак не пада на памет да верујем да је море са својим таласима стварно и да треба само да учиним неколико корака па да ми вода прелије ноге. Слика уопште не тежи таквој обмани, она не изазива илузију реалности, чак ни у најреалистичкијем приказу. Оно што стварно постоји је нашто сасвим друго: не приказано, већ “слика“ приказаног.

Видимо да је романтичарски јунак жртва  парадокса. Он полазећи од објективног заправо жели да створи нову стварност а да ону од које је пошао поништи до тачке непрепзнатљивости. Уметник је незадовољан објектом од кога полази, али му је он ипак неопходан како би од постојеће датости прешао на ступањ стваралаштва. Уметност, како то и Хартман увиђа, чак и у најреалистичнијем приказу није реалност нити тежи изазивању илузије реалности: слика Густава Курбеа то показује. Ма колиико Курбе тежио реализму, натуралистичком приказу и писао манифесте томе у прилог, његова слика, иако полазећи од стварности, заправо миљама је удаљена од ње.

Каспар Давид Фридрих (Caspar David Friedrich), Вилијам Тарнер (William Turner) и Џон Констабл (John Consable) били су савременици који се нису познавали, а ни међусобног утицаја, њихово нам сликарство то боље сведочи од било какве хронике, није било. Упркос томе, рад све тројице изузетно је сличан, не толико по форми или начину артикулације виђеног, већ по идеји. На њихову уметност утицале су идеје доба у коме су стварали и оне су од великог значаја за наше разумевање њихове уметности. Њихово сликарство треба посматрати у контексту Спинозине пантеистичке филозофије и филозофије немачког идеализма. Сва тојица рођена су између 1774. и 1776. године –  Фридрих ’74, Тарнер ’75, Констејбл ’76. Они обогаћују и допуњују поменути жанр. У питању је потпуни заокрет, нов поглед, нова визија и нова техника у начину приказивања. Техничке иновације посебно се односе на Тарнера и Констабла. Тарнер својим испрекиданим, неравним и трзавим потезом четкице доприноси вернијем приказу неухватљивих и непостојаних природних појава –  ветра, паре, магле, кише. Констабл својом техником наношења белих тачкица на већ готову површину  доприноси  утиску да се природа (лагано) креће и бруји. Вордсвортовски идеал мирне сеоске природе Констабл потврђује својим сликарством. То је једна струја поимања пејсажа у енглеској традицији. Друга је динамичнија, агресивнија, “гласнија”. Тихом сеоском подневу и језерима мирне површине Вордсворта и Констабла Тарнер и Бајрон супротстављају дивљину, узбурканост и необуздану динамику мора и таласа. Насупрот тишини и статици копна стоји гласна динамика мора.

Пејсаж је дуго био декор, позорница на којој би се “одвијала радња”. У  центру пажње билаје људска фигура која не би била загледана у оно што је окружује. У  романтичарском сликарству природа доминира платном, људске фигуре су ретке и малене, оне су окренуте леђима и  – посматрају. Путници на платнима романтичарских сликара нису делатне већ контемплативне фигуре. Кроз статичност тела еманира динамика мисли коју контемплација подразумева. Она се огледа кроз кретање природних појава приказаних на слици. Динамика ван посматрача сугерише динмику која се одвија у њему. Фридрихов Путник, леђима окренут, ослоњен на једну ногу стоји и посматра, али оно у шта гледа изазива у њему динамику мисли, емоција, утисака. Та  динамика  сугерисана је кретањем магле око њега, као и ветром у његовој коси.

Пејсажно сликарство у ренесанси јесте представљало илузију стварности. Коришћењем мотива природе сликари су лакше доказивали своје умеће коришћења перспективе. Ренесансни сликари велике природне површине стављају у позадински план слике. Феноменима велике слике природе ренесансни уметници нису фасцинирани, бар не експлицитно, али јесу фасцинирани микро сликом природе и њеном симболиком – фасцинирани су вртом као сликом природе на малом простору која је затворена и тајанствена.  Довољно је сетити се Ботичелијевог стваралаштва, посебно слике Пролеће, Фра Анђеликових Благовести или Бокачовог Декамерона. У 18. веку француски рококо мајстори, Фрагонар и Вато, уместо пејсажу, посвећују се сликању врта  у који најчешће смештају заљубљене парове. Врт као место скривања јесте артифицијелна, мирна и безопасна слика природе у малом коју је човек створио и себи прилагодио. Врт је тихо и скривено место у коме обитавају богови и заљубљени, баш као у  Шекспировој комедији Сан летње ноћи. Врт је место галантних љубавника, место за доколицу. Ипак, слика врта изузетно је двосмислена. Сликарство Хијеронимуса Боша и поезија Вилијама Блејка најексплицитније доприносе оваквом становишту. Врт на Бошовим платнима ни изблиза није место каквим нам се на први поглед може учинити. Атмосфера нелагоде и необјашњиве злослутности провлачи се између нагих, ситних људских фигура, бића необичног изгледа и егзотичног биља у коме или иза кога су. Бошови вртови су места уживања – у злу, греху, садизму или у љубави, лепоти, младости тела? Маркиз де Сад сигурно би изразио најпозитивније симпатије према Бошовим триптисима. Двосмисленост је оно што Боша чини толико привлачним и генијалним уметником. Он је још увек неприступачан сликар, његовој двосмисленој симболици још увек не умемо да нађемо коначно или бар приближно решење. Његови вртови нису љупка и безбрижна места каква нам се касније указују на платнима рококо или импресионистичких сликара.

Позадину многих Леонардових слика чини пејсаж. Тако је на фресци Тајна вечера, портрету Мона Лиза, слици светог Јована, слици Богородица и света Ана са Христом и Јованом међу стенама. На Портрету Ђиневре Бенчи Леонардо не користи природу само као декорум већ искоришћава и њен симболочки потенцијал. Албрехт Дирер у позадину својих аутопортрета смешта слику природе. Он је сликајући себе био на путу разоткривања делића и фрагмената, пре него проналажења коначних обриса, слике свога бића. Путујући тако што би сликао себе, он слика прелаз, динамику и метаморфозу свога бића. Када га је коначно пронашао представио се као Христ и то је уједно био и његов последњи аутопортрет. Ренесансних примера који садрже слику природе користећи је искључиво као декор, а не дајући јој никакав семантички потенцијал, има пуно. Можемо поменути Гриневалдов Изенхајмски олтар чија сабласна атмосфера пустог предела  Голоте допуњује транс ликова приказаних на олтару, њихове гримасе и  јаку експресију лица. Перуђинова слика Богородица се јавља светом Бернарду још један је репрезентативан приказ пејсажа који доприноси илузији перспективе и обавија слику сањивом и чежњивом атмосфером. Оно што прво фиксира поглед посматрача на тој слици нису ликови светаца, већ сам пејсаж који је сликар позиционирао у центар слике. Јутром натопљен предео место је контемплације и визије светог Бернара.

На северу Европе, поред Гриневалда, Дирера и Боша, својим делом, доживљајем и приказом природе одликује се и Бројгел. Сцене повратка сељана из лова сведоче о лепоти и суровости зиме северне Европе. Већ у  његовом делу  јавља се мотив брода који олуја бесно разбацује по површини мора. Човек је брод који се свим силама труди да укроти и припитоми силе природе, али, како ћемо то тек видети на Фридриховим и Тарнеровим платнима, таква борба је узалудна. Ђорђонеова слика  Олуја у традицији је позната као један алегоријски приказ расположење природе. Слика пред којом је Бајрон сатима стајао покушавајући да докучи њено значење и данас историчарима уметности остаје загонетка, првенствено због ликова који су чудно позиционирани и на њој приказани. Упркос њеној тајанствености она недвосмислено јесте и један поетски приказ  уобичајене природне појаве. Албрехт Алтдорфер, немачки сликар, претеча је холандских сликара по третману  теме. Он слика пејсаже без семантичког потенцијала и без амбиције да себе идентификује и изједначи са пределом који слика. Његова платна нису његова огледала као што је то случај са романтичарским сликарима. У том смислу уметник за разлику од каснијих сликара има незаинтересован однос према пределу који пред собом види. Предео је више подражаван него имагиниран и то је уједно и једна од кључних разлика између традиционалног и романтичарског приказа пејсажа.

Ослањајући се на ту традицију која се првенствено везује за литературу – на пасторалну књижевност – у 17. веку јавља се пејсажно сликарство којим преовлађују аркадијске сцене. Аркадија, земља безбрижних пастира и вечитог лета, лишена темпоралности , повлашћено је и заштићено место које нуди могућност за склониште и бег. Кроз дело француских сликара  Николе Пусена и Клода Лорена пејсажи су идеализовани и по многим тумачима управо су приказ аркадијских сцена, иако наслови слика сугеришу митолошке или историјске догађаје. Данашњем љубитељу сликарства њихова дела могу деловати као резултат снажног академског утицаја, али значај Пусена и Лорена за потоње француске сликаре пејсажа, посебно сликаре Барбизонске школе и Камиј Короа, велик је и значајан. Смену годишњих доба као смену човекових доба међу првима кроз своје сликарство предочава Никола Пусен серијом слика која тематизују промене изгледа пејсажа у складу са променом годишњег доба. Нешто слично на музичком плану учиниће и Антонио Вивалди. Оба у метника трасирају пут каснијим романтичарским преокупацијама. Вивалди компонује концерт за виолину Четри годишња доба 1725. године. Вивалди задржава барокну форму, али идеје његових композиција блискије су добу које тек треба да уследи. Три композиције става Лето у потпуности ће изневерити традиционална очекивања која и данашњи слушаоци везују за то годишње доба. У Вивалдијевој интерпретацији лето није доба доколичаве безбрижности, већ доба прожето сетом и меланхолијом , доба које најављује опадање, несталну и пролазну слику, брзу промену лица природе. Смрт је друго лице природе и подједнако је кроз уметничку тематизацију заступљено у циклусу сталне промене, опадања и поновног обнављања, циклусу у коме се и огледа кружност њеног времена. Још једна тема коју ће и романтичарски сликари прихватити. Пусенова слика Et in Arcadia Ego сведочи о златном веку који се није одржао. Златни век непостоји,  једино што траје вечно јесте људска потреба за њим која је кроз уметничке приказе остварила неке од својих најбољих манифестација. Пусенова слика визуелна је елегија о нестајању и пропадању, она следи, али и најављује песимизам, осећање којим ће и предстојеће епохе бити прожете.

Сликарство Клода Лорена, као и касније сликарство Камија Короа, прожето је  сањалачком атмосфером. Пејсаж је позорница за митолошка збивања. Лорен својим сликарством приказује изгубњени рај, златно доба људи. Август Вилхелм Шлегел пише о златном веку у једном од својих фрагмената:

Варљива слика минулог Златног века једна је од највећих препрека приближавању Златног века који тек треба да дође. Ако је златни век минуо, он није био доиста златан. Злато не може да зарђа или да буде изједено збом времена: из свих мешања и разлагања оно што је неразориво излази поново као право злато. Ако Златни век не може да траје вечно, онда боље да уопште није ни почињао и добар је само за елегије о свом нестанку.

Још један значајан пејсажиста 17. века  јесте и италијански сликар Салватор Роса, у традицији упамћен по приказима “готске геологије”. Будућe генерације  путника Италијом, њеним планинским пределима, које ће прелазити кочијама или пешице, природу око себе видеће Росиним очима. Он их је научио да у природи виде сенку, злослутни непријатни осећај духа, необјашњивог присуства силе, снажније и узвишеније. Роса је био фасциниран дивљим, необузданим, ужасавајућим лепотама природе. У томе се огледа Росин каснији утицај на сликаре пејсажа, али и на сликарство Хајнриха Фислија. Застрашујуће, опасно, ужасавајуће постају у романтизму релевантне естетске категорије. Пожељни су и такви прикази и реакције посматрача.

Salvator Rosa

Јакоб ван Ројсдел, холандски сликар, 1600. године слика  Јеврејско гробље, слику која је прва окарактерисана као “трагични пејсаж”. На њој централно место заузимају гробови који се налазе испод  рушевине, грађевинског фрагмента прошлости. Рушевине и гробови сугеришу трагичност пролазности. Смрт је, сем њима, сугерисана и оглоданим мртвим гранама преосталог дрвећа. Ипак, нада постоји. Она је у сталном обнављаљу Природе. О нади сведоче дуга, као и поток који тече поред гробова. Поток представља незаустављивост кретања и обнављања Природе. Вода ће уништити камен гробова, растворити га и нагристи.  Вода кружи, она је слика незаустављиве динамике. У углу слике једва је приметна дуга, симбол новог живота, наде и  васкрсења. Све кружи и враћа се, али увек другачије, јер – “у исту реку не може се два пута ући”. Спинозистичке идеје не морају бити директан подстицај за настанак слике, али могу бити препознате. Гробови на Ројсделовој слици заиста су постојали, а могу се и данас видети у околини Амстердама.

Jacob van Ruisdael – The Jewish Cemetary

Иако је првенствено остао упамћен као изврстан портретиста, наследник  Рејнолдса и ван Дајка, са Томасом Гејнсбором почиње богата традиција енглеског пејсажног сликарства. У предњем плану његових слика су људске фигуре. Све личности приказане су у дивљем енглеском врту. Пејсаж у позадини насликаних фигура има семантички потенцијал и односи се на лице које позира. Млади љубавници обично су сликани у пролећном амбијенту скровитог врта. Старији брачни парови седе покрај усахлог, мртвог дрвећа, стабала растворених громом. Сетна лица младих аристократкиња одговарају тмурној боји неба на слици. Пејсаж, иако у позадини, није више пука позорница и декорум, допуна лепоти портретисаних лица и сведочанство о њиховој имућности. Предео је више имагиниран него подражаван. Гејнсбург тежи лирском  стапању својих фигура са природом, његово  сликарство јесте одраз унутрашњег пејсажа портретисаног, отуда он заиста и јесте непосредни предходник романтизма.

Већ тада, термини који се првенствено везују за књижевност, транспонују се у сликарство – пејсаж постаје “лирски”. Слике природе почињу да се пореде и изједначавају са поезијом. Џон Констабл коментаришући аквареле Џона Роберта Козенса каже да је он “сликар коме полази за руком да све претвори у поезију.” Јединство, уједињење свих уметности почиње своју историју. Поезија и музика су одувек биле нераздвојне, а сликарство и књижевност своју сличност  тек увиђају. Песници ће тежити да форме њихових песама буду “скулптуре у језику“, сликари ће музику транспоновати  у слику.

Гејнсборова и Констаблова дела слична су по мотивима. У питању је једноставност о каквој је говорио Русо. Гејнсборови мотиви нису подударни са техником којом их предочава, у томе је парадокс, али и иновација сликара. Потез је у груб, недорађен, отворен оку посматрача. Палета његових боја  је тамна, затворена, јесења. “Пролећа се воле, а јесени памте” пише Исидора Секулић у Писмима из Норвешке. Пролећа са својом љупкошћу, јесени са својом недовршеношћу. Тако је и са Гејнсбoровим сликарством. Да се задржало на  мотивима који су предочени академским, глатким и јасним приказом, оно би било љупко, дражило би поглед, али у њему не би било ничег више од оку допадљиве форме. Јесењи утисак недовршености, фрагментарности услед прелаза, управо је оно што највише фиксира око и ум данашњег посматрача. Фрагментарно дело позива реципијента да буде сарадник у стварању. Позадински план Гејнсборових слика чини се недовршен услед динамике наглашене специфичном употебом боје и четкице. Гејнсборова слика природе има двоструко лице, мирно и идилично, али и дивље и неприпитомљено. Једно лице огледа се у мотиву, друго у техници. Ђузепе Гат у монографији посвећеној Гејнсбору пише:

Будући да схваћање лепоте као угодности остаје у оквиру природе и уживања у природи онаквој каква она јест, схваћање лепоте као сублимности претпоставља жељу да се надвиси дана природа и да се утоне у трансцедеднтну контемплацију, тај извор снажних и бесконачних осјећаја. У вези с тим поменимо Турнерове алпске ведуте са њиховим оргијама, које несумњиво доприносе “сублимној“ визији природе, којој уосталом доприноси и нееобичан избор тема: насупрот њему Гејнсбуров пејсаж је угодан, јер је једноставан и обичан. И управо по тој својој угодности разликује се од Констабла, за кога је природа проблем, као што ће и бити проблем за Сезана у односу на импресионисте.

Гејнсборо нам открива – не као касније Фридрих или Тарнер застрашујућу лепоту огромних таласа, санти леда или планинских масива, лепоту која истовремено прети и заноси, лепоту неприступачности и окрутности – већ нам открива лепоту енглеског парка. Русоов идеал повратка природи подстиче неговање оваквих вртова. Енглески парк је површина коју негују људи иако она својим изгледом тежи подражавању дивљег растиња каквим се одликује слободно оформљено растиње у природи. Енглески парк, иако створен, тежи да изгледа као природа која, за разлику од француског врта, није геометризована нити матеметички  уређена. Интервенција човека у стварању оба врта, и француског и енглеског, присутна је, само је код француског врта то нападно уочљиво због његове обликованости. Мотив парка као микро природе, неуобличеног и дивљег растиња, заједнички је за сликаре тога доба. Разбарушених грана које омогућавају интимност и скровиште, парк је идеално место за састајање и шетње заљубљених. “Пенушав“ потез четкице обезбеђује посебан третман светлости, која на свој начин доприноси интимности атмосфере (псеудо)шумовитог простора.

Thomas Gainsborough – Mr and Mrs Gainsborough

 Рушевине на сликама паркова имају вишеструку симболику. Оне алудирају на антику и средњи век, доба које романтизам идеализује. Романтичарско интересовање за археолошке рушевине, било античке или средењевековне, најављује дело италијанског бакроресца Ђамбатиста Пиранезија. Пиранези, рођен 1720. године, поред Салватора Росе најпознатији италијански сликар пејсажа тога доба, Гејнсбургов је и Русоов савременик. Његови бакрорези остатака римских грађевина ликовни су приказ Кантовог појма “математички узвишено”. Рушевине, фрагменти прошлости који заокупљају машту путника, потенцијал су за нарацију. Њихова недовршеност дражи имагинацију посматрача. Развалине на Пиранезијевим бакрорезима приказ су узвишеног, као што ће неколико доценија касније то бити планине или таласи на платнима поменутих сликара. Рушевине најављују романтичарско интересовање за далеко и давно, за фрагмент, за тенденцију преименовања категорије лепог. Рушевине као гротескне наказе на лицу предела Путнику ће се, парадоксално, чинити лепима, истовремено изазивајући у њему и сету и одушевљење. Сликари периода романтизна нарочито се интересују за рушевине. Оне су неизоставан део “готске геологије“, слика која призива имагинацију дафрагмент поново учини целином, слика Времена и најзад – слика смрти.

Giovanni Battista Piranesi – Ruins of Rome

John Constable – Ruin

Caspar David Friedrich – Abbey in the Oakwood,1809/10.

Гејнсборови портрети су на још један начин иновативни утолико што су портретисани ликови измештени из звојих палата и постављени у природно окружење. Русоов захтев за повратак природи Гејнсборо остварује на свој начин. Али, потпуни повратак је немогућ. На тесним и богато украшеним хаљинама нема ничег природног. Такве хаљине, још увек у својој рококо раскошности и слојевитости, чудне су на лицу првобитне једноставности. Оне су на неки начин слика цивилизације, окови толико срасли са човековим телом да их се он не може тако лако ослободити.

Thomas Gainsborough – Mary, Countess Howe, c. 1763-64.

Гејнсборо не транспонује своја расположења у дело које ствара, то је оно што га разликује од каснијих сликара романтизма. Он застаје код  идентификације портетисаних ликова са изгледом пејсажа. Ђузепе Гат пише:

Тек Гејнсбoрo поново уноси смисао за природу те је својим сликарством обликовао посве нов начин схваћања односа између лика и амбијента. Истицао је да природна околина у којој се крећу његови ликови није и не смије бити салон или хисторијски дворски сценариј, већ природа у свим својим складним и променљивим манифестацијама; у пролазним догађајима појединих сати као и у полаганом измјењивању годишњих доба.

Енглески песник Џејмс Томсон 1726. године пише Годишња доба, песму  формативног утицаја на будућа поколења немачких и енглеских песника и њихово поимање природе. Симболика и значај годишњих доба из музике и књижевности преноси се и на сликарство. Старосно доба Гејнсборових  портретисаних лица прилагођено је годишњем добу. Ако узмемо у обзир Псеудо-Лонгинов став “Заиста, оно велико и узвишено је кад о томе обилно медитирамо“, онда Гејнсбурове слике можемо сматрати узвишенима, јер “деловањем истините узвишености наша се душа на неки начин природно уздиже обухваћена неким племенитим заносом и радошћу..“

Данкан Хит окарактерисао је Џона Констабла као “радикалног поборника остајања код куће“. Констабл у природи види једноставност, његово виђење природе блиско је Русоовом и Вордсвортовом. Он се нарочито дивио студијама облака Џона Роберта Козенса. Облаци, природна појава чији ће облик, услед њиховог сталног кретања, промене и динамике, сликар покушати да одреди и заустави, непрекидној динамици да фиксира облик, биће често полазиште за његова дела. Тарнер ће исто покушавати кроз приказ ветра, светлости и таласа. Сви наведени природни облици који су заокупљали пажњу сликара у сталном су покрету, динамика је њихово главно својство. У питању су протејске форме.

John Constable – The Haywain, 1821.

John Constable, Salisbury Cathedral From the Meadows, 1831.

Светлост је друга Констаблова опсесија. Она, као и облаци, јесте неухватљива, из секунде у секунду променљива и апстрактна. Он покушава да је учини статичном и  чини то средством инхерентним његовој уметности – бојом. Констабла посебно заокупља одсјај светлости на површини воде. Вода, као и светлост, у непрекидном је кретању. Двоструку неухватљивост, и воду и светлост “ухватити“ бојом изазов је за уметника и дугогодишња фасцинација. Утисак треперења Констабл постиже тачкастим наносима беле боје на већ насликану површину. Кретање које Констабл уочава у природи не мора имати звук “божијег гнева“ као код Тарнера. Тарнерова и Констаблова интерпретација природе потпуно је различита. Констабл не тежи узвишеним призорима. Он сматра да “не постоји ниједан узвишен догађај који би оправдао присуство пејсажа. Суштина слике је сам пејсаж“.

На Тарнеровој слици Ханибал прелази Алпе у средишту слике није Ханибалова војска, сликар нам не предочава историјски тренутак. Као и код Клода Лорена, тако и код Тарнера често долази до мимоилажења наслова слике и самог приказа. На Тарнеровој слици посматрач не види војску, као што ни на Лореновој слици посматрач не види Одисеја и Брисеиду иако су насловом поменути. Сликару није циљ да прикаже историјски или митолошки догађај. Огромном површином слике доминира бојом створен утисак ветра, прашине и буке. Слика није идеализовано сведочанство о историјском догађају из античке прошлости, већ студија неухватљиве, агресивне динамичне појаве ветра и његовог налета.

Тарнер наглашава агресију природних појава, груба (не)расположења природе у чијим је рукама судбина човека који није у стању да им се одупре и коме његова воља у сукобу са њом није од користи. Утисак агресије природних појава појачан је честом употребом различитих нијански црвене и наранџасте боје.

William Turner, Snow Storm: Hannibal and His Army Crossing the Alps, 1812.

Према Тарнеровом становишту, Природа не зна за шестар и лењир какве у својим рукама држи Блејков Творац. Склад, јединство и хармонија нису одлике њених простора. Слика брода који тоне у олуји, симболички је приказ човека у борби са судбином. Снага Природе бруји над човеком као први тактови Бетовенове Пете симфоније. Тарнерова, Бетовенова и Гојина визија човека у борби са судбином, слична је, она је песимистичка и резигнирајућа. Звук  олује продире небо док природа налик  Гојином Колосу гази све под собом. Тарнер, Фридрих и Жерико сликају исти мотив – брод у олуји  који тоне. Песимизам упркос идеализму епохе.

William Turner – Snow Storm – Steam-Boat off a Harbour s Mouth

Theodor Gericault, The Raft of the Medusa, 1819.

Тарнерова стална путовања била  су од формативног значаја за његово сликарство које приказује статичним оно што је оку невидљиво и неухватљиво – пару, прашину, ветар, вејавицу, маглу, зрак, кишу, талас. Тарнерови пејсажи пред нашим очима појављују се расточени, разливени и без облика. Они су апстрактни и веран приказ света пре стварања. Поред успостављања сличности са Гојиним, Тарнерово сликарство могуће је упоредити и са Делакроаовим због присутности теме насиља коју Тарнер уочава у природи, њеном кретању и односу према човеку. Ежен Делакроа исту тему на другачији начин конкретизује у делима Покољ на Хијосу, Дантеова барка, Сарданапалова смрт. Код Делакроаа насиље, као и код маркиза де Сада, еротизованао је и – немотивисано.  Рзање коња или јаук жена мешају се са истовременим звуцима ветра, таласа и гласова дављеника.

William Turner – Slavers Throwing, 1840.

William Turner – Rain, Steam and Speed, 1844.

William Turner

William Turner

Трагика човека пред силама природе на платнима Каспара Давида Фридриха суптилније је и “тише“ приказана, али са подједнаким интезитетом. Једна монографија о њему носи назив  – Сликар тишине.  Фридрих слика пределе без звука и покрета, атоналне пејсаже пуне магле. Немачки просветитељи ревитализују Спинозино учење и под јаким су утицајем његовог дела Етика. Утицај се проширује и на наредну генерацију, фрагменти Фридриха Шлегела о томе сведоче, као и Фридрихово сликарство. Фридрих Природу поима и доживљава као пантеиста. Бог је иманентан Природи и трансцедентан у односу на њу. Ту је разлика Фридриховог и Тарнеровог схватања Бога и Природе.  Тарнер сматра да је Бог иманентан Природи, али не и трансцедентан у односу на њу.

Као наследник и “проблематично“ дете просветитељства романтизам настаје у Немачкој. Крећући се међу припадницима јенске групе филозофа, бивајући и сам сарадник часописа Athenäum, познајући се са Шлајермахером , браћом Шлегел, Шелингом, Фихтеом, Новалисом, Тиком, Арнимом, Брентаном и Гетеом, Каспар Давид Фридрих је био свестан тенденција свога доба и његов репрезентативан представник. Поред дела, то потврђује и његова биографија. Илустративан је биографски податак да је сликар два пута покушавао да изврши самоубиство. Не зна се да ли је читао Јаде младог Вертера, али Фауста сигурно јесте. Један Новалисов Фрагмент илустративан је када говоримо о Фридриховој личности.

Пјесник и свећеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је пјесник увјек свећеник, као што је и прави свећеник увијек пјесник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?

Овај Новалисов фрагмент у свест призива Фридрихову слику Монах на обали мора. Обе творевине заједно посматране, и Новалисов фрагмент и Фридрихово платно чине најтачнију биографију – Фридриха Хелдерлина. Омиљене фигуре раног немачког романтизма су песник, монах и путник. Пејсажи Каспара Давида оваплоћују лирику Фридриха  Хелдерлина. Између песника и сликара, њихових дела и биографија, велика је сличност. Сликар себе поима као песника, монаха и путника. Песник, монах и путник изједначени су. Путници на Фридриховим платнима су монаси у храму Природе, трагаоци и мистици, усамљене фигуре који походе празне пределе. Новалис на почетку једног другог  фрагмента пише: “ко тражи, очајаваће“. Песник је филозоф и монах, усамљена фигура, увек на путу,  у сталној потрази.

Caspar David Friedrich – Monk by the Sea, 1810.

Фридрихова слика Монах на обали мора настала је 1808/9. године. Већ у њој присутни су сви они елементи који ће се понављати кроз његово сликарство наредних 35 година. Слику су коментарисали Ахим фон Арним, Клеменс Брентано, Хелен-Мари Киглген. Ширина слике сугерише сликареву тенденцију ка приказу огромности празнине. Фридрих је и сам сматрао да је за садржај слике јако значајна њена величина и да она сама по себи сугерише многа значења и његове интенције. Од важности теме зависи величина простора на којој ће она бити приказана, “зато је увек похвално за једну слику ако се пожели већом него што јесте“ писао је Фридрих у својим забелешкама.  Композиција слике, боја, непостојање перспективе, чине да слика раскине са дотадашњом традицијом сликања пејсажа. Монах је сам на обали, он је људска вертикала у хоризонтали природе, фаустовска фигура чија је маленост наглашена огромношћу неба, маглом која пресеца хоризонт и његов поглед. Сликар намерно слика хоризонт ниско да би допринео утиску огромности неба које изгледа претеће. Слика не нуди перспективу. Она је беспризорна. Њом доминира хоризонтална, равна линија тишине. Глас, вертикалу ка небу, Путник не пушта, јер у тој празнини ко би га чуо?

У праволинијском кретању живота које неминовно води ка смрти и ништавилу, нада је у вертикалном кретању, у вертикалном стремљењу људског духа. Фридрих је фигуру која стоји на обали и има положај руку који сугерише молитву описао као “фигуру сродну фаустовском мислиоцу који размишља испред непознатих предела будућег живота.“ Назив слици дао је Хајнрих фон Клајст, још један самоубица романтизма. Он је први малену фигуру на обали идентификовао као монаха. Сликар Карл Густав Карус, Фридрихов пријатељ и поштовалац, касније је дао назив слици Путник на обали мора. Клеменс Брентано је о утисцима пред сликом писао:

Кад покушамо да проникнемо у њено значење и да се идентификујемо са људском фигуром калуђера, наилазимо на раван, претећи зид неба и мора који нас враћа нама самима.

Слично Брентану писао је и Хајнрих фон Клајст:

Оно што сам желео да пронађем у самој слици, могао сам да пронађем једино између себе и слике.

У једном изању новина Berliner Abendbläter из 1810/11, Хајнрих фон Клајст, Клеменс Брентано и Ахим фон Арним заједно су објавили чланак под насловом Утисци пред Фридриховим морским пејсажом.

Дивно је у бескрајној самоћи посматрати непрегледну водену пустињу под мрачним небом на обали мора, а том осећању придружује се и чињеница да смо се некад упутили на то место, да се одатле морамо вратити, да желимо прећи море, да све то није могуће, да постајемо свесни одсуства сваког живота и да се ипак разабира његов глас, у хучању таласа, у струјању ваздуха, у кретању облака, у самотним крицима птица, а томе се додаје и потреба која долази из срца, а природа је, такорећи осујећује. Али, испред слике, све то није могуће, и колико год сам то желео да пронађем у самој слици, открио сам га у односу између мене и слике, пошто је захтев који ми је слика поставила она сама изневерила: и тако постадох капуцинер, а слика дина; море, које је мој поглед тражио са носталгијом, посве је ишчезао. Сад, да бих проживео тај величанствени осећај, послушао сам разна мишљења посетилаца око мене и памтим их, пошто се односе на слику, која је без икакве сумње украс испред којег се нужно нешто дешава, јер она не допушта одмор.

Фридрих, као и Русо на почетку својих Исповести, има за циљ да нацрта портрет. Човек кога ће представити  биће “Ја“. Фридрихови пејсажи његови су највернији аутопортрети, одраз духа и расположења а не реално постојећа места која би се могла негде у Немачкој лоцирати.

Идеализам у филозофском смислу подразумева да су “ствари по себи“, спољашњи објекти, као такви неспознатљиви и да су повезани са садржајима нашег ума, из чега произилази да је стварност  духовне природе. Начин на који се нешто приказује свести зависи од субјекта посматрача, човек је у средишту сазнања. Ниједан Фридрихов пејсаж стога није онакав какав се пред њим указивао. Он је и сам говорио како су све његове слике настале у атељеу. Разликују се реални простор у природи и појављујући простор на слици. Једно је пејсаж а друго насликани пејсаж. Насликан пејсаж директно зависи од ока посматрача, а свако око другачије перципира стварност око себе. У праву је Владимир Набоков када каже да је реч “стварност“ једна од оних речи које немају никаквог значења уколико се не ставе под наводнике. Постоји пуно стварности. Николај Хартман пише:

.. и у пејсажу субјект виђења – тачка у простору и времену коју он бира итд. – игра тако битну конститутивну улогу. Да се то покаже, била би већ довољна улога перспективе у пејсажу. Јер без стајалишта посматрача нема перспективе […] У делу се под свим околностима не приказује само оно што је “виђено“, већ и начин виђења онога ко види […] И тек када промислимо да је сваки нови начин виђења и један нови начин душевне отворености и чак душевне особености уопште, може нам у естетском смислу постати сасвим јасна повезаност између човека и пејсажа.

Често се при говору о пејсажима романтичарског сликарства говори у терминима њихових “расположења“. Поменула сам већ да Тарнер слика, не објективна стања природе, већ своја виђења природиних стања и расположења. Фридрихови пејсажи јесу предели његовог унутрашњег света, али истовремено нам нуде слободу и могућност да сами учитавамо значења. О  “расположењу“ пејсажа Николај Хартман пише:

Није истина ни да је пејсаж објективно било како “расположен“ (ведро, тамно, хладно, присно), ни да само ми, посматрачи, у њега пројицирамо своје расположење (теорија уосећања), већ тајна лежи у начину виђења сликара, уколико он налази техничка средства да га и посматрач препише и да га тако рећи увуче у свој начин виђења.

Расположење је наравно расположење оног ко гледа, али не произвољно унесено, већ објективно од уметничког дела изазвано и у својим чулним детаљима опредмећено. У том смислу може се онда, са добрим разлогом, рећи и обратно: то је расположење својствено пејсажу и појављује се у њему. Оно је “својствено“ пејсажу уколико је “тако виђен“ пејсаж виђен по начину уметниковог виђења.

Готхолд Ефраим Лесинг на почетку своје естетичке расправе Лаокоон – или ограницама сликарства и поезије износи став о сличностима и могућностима упоређивања сликарства и поезије, као и став о сличном дејству које обе уметности остављају на реципијента. Лесинг се оштро противи, и своје противљење образлаже примерима античке уметности, задирањем особености једне уметности у другу. То не значи да сличности међу уметностима нема и да се оне не могу поредити. Хеленистичка скулптура Лаокоон и опис страдања тројанског свештеника у Вергилијевом спеву Енеида, носиоци су исте теме. Дела јесу упоредива и упоредна анализа два дела могућа је. Али да је та иста тема у обе уметности стварана по истим правилима, једно од та два дела било би промашај, тврди Лесинг. Правила сликарства важе само за сликарство, њихова примена на књижевно стваралаштво не би допринела позитивном резултату. Правила једне уметности не могу се утврђивати на основу правила која се односе на другу уметност, али поређење јесте могуће. Једна уметност може допунити, потврдити, илустровати другу уметност ако су им мотиви, теме и идеје сличне. Независно од намера уметника, дела која припадају различитим уметностима могу бити допуна, објашњење или илустрација једна другима. Интердисциплинарност при приступу уметности је неопходна, као и енциклопедијско знање. Ниједна од уметности које се пореде неће изгубити своју самосталност, а допринеће тумачењу и разумевању друге. Могућност поређења је оправдана, дозвољена и продуктивана само уколико се једна уметност не посматра из угла стваралачких особености и поступака друге уметности. Не постоје уметности, постоји Уметност. Али начини, методи, поступци за њено стваралаштво различити су.

Поједине Фридрихове слике сколона сам да упоредим са Вордсвортовим, Новалисовим, Стендаловим и Ничеовим стваралаштвом или музиком Чајковског, Франца Шуберта, Филипа Гласа. Неке слике могу бити већ испричане и опеване, као што и књижевна дела  могу бити већ насликана, а све то без свесне интенције аутора. То је сматрам последица духа времена у коме су дела настала и у коме су се њихови ствараоци формирали, времена које је обележено одређеним филозофским идејама, књижевним мотивима, као и “модом“.

Фридрих Шлегел је сматрао да је архитектура окамењена музика. У романтизму поређење музике и сликарства није било ретко. Фридрихови пејсажи упоредиви су са звуцима Шубертових композиција из циклуса Winterreise. Зимска путовања најдража су Фридриховим путницима. Слике путника који посматрају далеки хоризонт на морској обали под мистичним сјајем Месеца евоцирају звуке Бетовенових композиција за клавир. Путник који се успиње планином и стиже до врха да би пред собом угледао непрегледно море магле, и у тој самоћи осећао своју маленост и изолацију, као да чује око себе звуке из Лабудовог језера, балета Петра Чајковског. Звуци путника који се успињу могу се поредити са Бетовеновим симфонијама, звуци путника који пешаче компатибилни су минималистичком звуку композиција Филипа Гласа..

Слику Планински пејсаж са дугом Фридрих је насликао 1810. године. Тада је Фридрих фон Харденберг, познатији као Новалис, већ 8 година био мртав. Новалис је четертеновски јунак, прототип романтичарске сањалачке фигуре кога је  Хегел окарактерисао као лика племенитог духа, али “који је уплашивши се стварности постао жртва сушице духа”. Својим недовршеним романом Хајнрих из Офтердингена, својом поезијом, дневником и фрагментима оставио нам је, упркос својој прераној смрти, довољно сведочанстава о свом раду и идејама. По Новалису свет треба романтизовати тако што ће се “простом приписати смисао узвишеног, обичном углед тајанствености, познатом достојанство непознатог, коначном изглед бесконачног.“ Таквом атмосфером одише поменута Фридрихова слика, тако размишља и Новалисов јунак Хајнрих. Хајнрих је интроспективан јунак, сањар, љубитељ природе и песништва, чежњиви носталгичар, његово путовање је образовно – на крају, он постаје песник. Плави цвет, романтичарски симбол чежње, Хајнрих сања на почетку романа. Чежња и љубав у Новалисовом универзуму нераздвојиве су компоненте човекове потаге за суштином свог бића. Путујући у Аугзбург, Хајнрих се заљубљује. На путу остаје и без своје љубави, суочен са смрћу девојке у коју је заљубљен. Смрт и љубав преплићу се, оне су темељ искуства стеченог на путу, оне му откривају његову животну мисију – мисију песника. Хајнрихово путовање креће се од неискуства ка искуству, оно га води самоспознаји кроз искуство стварања које је последица путовања и доживљене љубави.

Caspar David Friedrich – Mountain Landscape with Rainbow, c. 1810.

Узаном стазом која се пењала у планину ишао је један ходочасник потонуо у мисли. Подне беше прошло.

Доспео је сада до планине у којој се надао да ће наћи циљ својега путовања. Надао се? – Ничему се он више није надао. Најужаснији страх, а затим сува хладноћа равнодушног очајања натерали су га да дође међу дивље планинске ужасе. Напоран ход смиривао је разарачку игру унутрашњих сила. Био је клонуо, али миран. Још није видео ништа од онога што се око њега постепено нагомилало, а онда је сео на један камен и погледао унатраг. Чинило му се да сања, или да је сањао.

Пред њим као да се отварала непрегледна красота. Убрзо му линуше сузе, душа му изненада хтеде да пресвисне. Желео је да се сузама растоши у даљину, да не преостане ни трага од његовог постојања.

Фридрихова слика одликује се бајковитом, ониричком атмосфером коју он постиже специфичним третманом светлости. Њена појавност на слици је двострука. Постоји светлост испред Путника и светлост иза њега. Дан и ноћ се сусрећу. Атмосфера је надреална, и као у каснијој Магритовој слици ми се двоумимо – да ли свиће или пада мрак? Светлост доприноси новом начину појављивања предмета, условљава расположења и виђења. И атмосфера Новалисовог романа је бајковита, али по мотивима, не по структуралној особености и начину приповедања који је специфичан за бајке. Путник, ослоњен о камен, окренуо нам је лице и гледа напред, иза дуге, застао је ипосматра. Атмосфери зачудности доприноси  дуга, сведок необичног сусрета и преклапања дана и ноћи. Дуга симболише васкрсење. Камен на који је ослоњен путник, симбол је чврсте, трајне и непоколебљиве вере. Путников поглед окренут је ка планини која му пресеца поглед, а од које га раздваја понор. Понор одваја живот од смрти. Светлост испред Путника јача је и сјајнија у односу на светлост предела који Путник посматра. Путник гледа у таму и неизвесност смрти. Фридрихова слика и Новалисов роман се допуњују. Новалисови редови иако настали неколико година пре слике, као да је препричавају. Подударност цитираног пасуса и Фридрихове слике, недвосмислена је иако не постоји податак да је Фридрих икада читао Новалисов роман.

Фридрихово сликарство често је тумачено из угла пантеистичке филозофије. Hen kai Pan,  “Једно је Све, Све је Једно“ или како Спиноза пише у Етици: “Бог је иманентан, а не спољашњи узрок свих ствари.“. Реч “пантеизам“ први употребљава као филозофски термин енглески филозоф Џон Толанд осврћући се на Спинозино учење које  први ревитализују немачки просветитељи. У контексту пантеистичког учења можемо посматрати и Фридрихову слику Зимски пејсаж из 1811. године.

Caspar David Friedrich – Winter Landscape, 1811.

Зимско путовње. Зимска несаница. Портрет туге, изолације, самоће. На слици преовлађује хоризонталност. Линија хоризонта раздваја небо и земљу, она је прва уочљива појава на слици. Хоризонт, небо, Путник, врана, два усахла дрвета и пање на овој слици недвосмислено сугеришу смрт. Слика не упозорава memento mori, већ она сама по себи предочава mors. Путник из светлости иде ка тами, ка хоризонту, стојећи између дрвећа које личи на капије. Врана, гробљанска птица, стоји на пању, метафори надгробне плоче. Путник је погрбљени старац, положаја као и дрвеће око њега. Стигао до краја свог пута. Индикативно је и годишње доба. Зима је симболичка смрт. Боје које преовлађују сликом, такође су сугестивне. Сведене, празне, атоналне. Зимски пејсаж је песимистична слика. Песимизам је сугерисан и бесперспективношћу хоризонта који је затамњен и прекривен маглом. Ова слика слична је и другим Фридриховим сликама – слици коју је опет насловио Зимски пејсаж, а  на којој видимо Путника који је одбацио штаке и који ослоњен на камен предат је молитви пред распећем, и нешто каснијој Улаз на гробље из 1825. године.

На слици Улаз на гробље усахло дрвеће замењено је високим стубовима испред којих стоје (или се крију?) мушкарац и жена, пешаци који су пролазећи поред гробља угледали отворену раку. Они се боје, не усуђују се да уђу на територију гробља застрашени призором који посматрају са безбедоносне удаљености. И на овој слици доба дана је неодредиво захваљујући двосмисленој светлости. Јутро или предвечерје? Свитање или залазак? Крај или почетак ? Има ли васкрсења? Шта је смрт ? Вертикалност високих стубова иза којих се пролазници крију сугеришу успињање, васкрсење. Иза стубова и дрвећа у даљини светлост сугерише јутро, наговештај новог живота. Но, путници су ипак остали иза капије.

Caspar David Friedrich – Wanderer above sea of mist, 1818. 

Слика Путник у мору магле икона је романтизма, 1818. године када је настала, романтичарски покрет је био на врхунцу својих интелектуалних и уметничких домета. Поређење ове слике могуће је са многим одломцима из тадашње књижевности. Овај Путник стреми навише, он се успиње и досеже врх. Окренуо нам је леђа у својој самодовољности. Питамо се: шта види пред собом? Море магле. Овај Путник истовремено је Вертер, Франкенштајн, Оњегин, Харолд, Хајнрих, Хитклиф. Магла пред њим и ветар у његовој коси сугеришу његове мисли. Новалис је у једном од својих фрагмената писао:

Ветар је покретач ваздуха који може имати разне спољашње поводе, али зар он за усамљено, чежњиво срце не значи много више кад хуји поред њега допирући из вољених предела, и кад хиљадама тамних, сетних гласова као да растапа тихи бол у дубок мелодични уздах читаве природе.

Путник је издвојен и сам, посматра. Он је  Заратустра у чије име Фридрих Ниче говори:

Ја сам путник и планинар говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.

И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај – у томе ће бити пешачења и планинарења : на крају човек доживљава још једино самог себе.

[…]

Враћа се само, приспева ми коначно у дом – моје сопствено Ја и оно што је од њега дуго било у туђини расејано међу ствари и случајности.

И још једно знам: стојим сада пред својим последњим врхом и пред оним чега сам најдуже био поштеђен. Ах, морам поћи узбрдо својим најтегобнијим путем! Ах, започео сам своје најусамљеније путовање!

Али, ко је мога соја не може избећи такав час: час који му говори: “Сад идеш својим путем величине! Врх и понор – то је сад укључено у једно!

Жилијен Сорел, јунак Стендаловог романа Црвено и црно још један је у низу романтичарских јунака који је одушевљен и опчињен ликом и делом Наполеона Бонапарте. Сорел поседује наполеоновску амбицију. Баш као на Давидовој слици, врхови морају бити његови. Сорел поседује драж и заводљивост негативног јунака. Одликује се јаком вољом. Успињање на друштвеној лествици планира успињањем на врх једне планине у околини Веријера. Жилијен је путник и литерарни предлог како фигура јунака-путника у европској литератури може имати најразличитија остварења. Фридрихова слика, поред већ наведених цитата,  илустративна је и за наредни одломак Стендаловог романа Црвено и црно:

За тренутак он се готово разнежи пред заносном лепотом шуме кроз коју је пролазио. Огромне громаде голих стена сурвале су се некад са планине и пале насред шуме.

Жилијен је мало предахнуо у сенци тих огромних стена, а затим је наставио пењање. Ускоро, пењући се једном узаном и једва приметном стазом […] нађе се на врху огромне стене; сада се, одвојен од свих људи, осећао потпуно сигуран. Тај физички положај измами му осмејак: био је слика и прилика оног положаја који је ватрено желео да достигне у погледу моралном.

Жилијен је стајао на врху стене и посматрао небо распаљено августовским сунцем […] Пред њим се указао предео на даљини од двадесет миља. С времена на време опазио би понеког копца који је узлетао са високих стена изнад његове главе, како у тишини описује огромне кругове. Жилијен је и нехотице пратио погледом птицу грабљивицу. Њени мирни и снажни покрети учинили су на њега снажан утисак, завидео је тој снази, завидео тој усамљености.

То је била судбина Наполеонова; хоће ли једног дана бити и његова?

Jacques Louis David, Napoleon at St. Bernard Pass, 1801.

Исте године када је насликао слику Путник у мору магле Фридрих слика још две познате слике – Хриди у Ригену и Мушкарац и жена посматрају Месец. На обе слике људске фигуре заправо су сам сликар и његова супруга Каролина Бумер којом се оженио исте године када су дела и настала. Пандан слици Мушкарац и жена посматрају месец, смештеној у типичан романтичарски амбијент, јесте слика Месечина над морем из 1822. године. Људске фигуре сада се чешће појављују на Фридриховим платнима.

Caspar David Friedrich – Chalk Cliffs on Rugen, 1818.

Caspar David Friedrich – Moonrise by the Sea, 1822.

Море је чест мотив у Фридриховом сликарству, то видимо и на предходне две слике – Људи посматрају Месец и Хриди у Ригену. Мотив мора за различите немачке романтичаре има различито значење. Море, као и небо или пустиња, за романтичаре симбол је бескраја, чулима непојмљиве огромности, оно је слика узвишеног. Бескрај, како просторни тако и временски, идеја је нашег ума. Море на Фридриховим платнима није узбуркано нити подивљало у олуји, али јесте слика апокалиптичне силе која прети човеку и уништава га,  нема и равнодушна, баш као на слици Бродолом наде. Зоран Глушчевић је о том феномену писао следеће:

Море је и подстицај за чежњу, али и неукротива природна сила, слика сазнања о непревазиђеним границама између људског и апсолутног, између човека и природе. За Гетеа у Фаусту, море је разорна стихија коју човек као и све остале стихије у природи мора да обузда ако хоће да опстане, нема помирљивости и знака једнакости између човека и природних елемената, док је код Новалиса море поетски симбол који он употребљава за социолошка схватања, Новалис занемарује његов разорни карактер, оно је за њега слика слободе и једнакости.

Caspar David Friedrich – The Sea of Ice, 1823-24.

Последња слика из Фридриховог опуса коју издвајам јесте једна од ретких слика –  Путнице. Женска прилика сама у пејсажу реткост је на Фридриховим платнима. Путнице нису биле литерарни јунаци романтизма, али су зато неке од најаутентичнијих књижевних јунака романтизма – Франкенштајна и Хитклифа, створиле жене – Мери Шели и Емили Бронте. Пре ове слике, Фридрих је  као студент урадио две графике на којима су женске прилике саме у дивљем горском пределу. Жена са гавраном пред понором приказ је младе девојке рашчупане косе у спаваћици која стоји на ивици стене, држи се једном руком за дрво и делује као да жели да се баци у амбис. Друга графика приказује девојку у седећем положају, која је главу, коју ми не видимо, ослонила на једну руку. Критичари наглашавају Диреров утицај, посебно графике Меланхолија.

Caspar David Friedrich – Woman with Spider’s Web between Bare Trees, 1803.

Фридрихово дело на којој централно место заузима женска прилика јесте “вермеровска“  Жена крај прозора  настала 1822. године. Девојка приказана на слици окренута је леђима посматрачу. Она  природу не посматра на отвореном већ из собе. Гледајући кроз прозор она је попут Еме Бовари. Тема прозора увек подвлачи значај субјективне перспективе.

Caspar David Friedrich – Woman at the Window, 1822.

Између 1818. и 1820. године, Фридрих је насликао дело Жена пред излазећим /залазећим сунцем. Атмосфера на  слици поново је двосмислена захваљујући светлости. Да ли Сунце пред девојком излази или залази? Које доба дана представља ова слика – праскозорје или предвечерје? Залазак сунца симболише умирање. Свитање симболише рађање и живот. Девојчин положај руку је особен, она стоји попут паганске свештенице или прве хришћанке у молитви. Човеково време је праволинијско, линеарно; време природе је кружно. Девојка је дошла до краја  равне стазе и застала. До њених ногу стоји велико камење. Раширених руку она посматра кретање Сунца. Као и оно, и њено тело кружиће кроз Природу, из једног облика прелазиће у други. Тема смрти (и истовремено поновног рађања) опсесивна је Фридрихова тема.

Caspar David Friedrich – Woman before the Rising/Setting Sun, 1818-20.

Lucy Poems je циклус од пет Вордсвортових песама чија је главна протагонисткиња девојка Луси која заправо представља оваплоћење Природе. Песме тематизују Лусину младост, живот и смрт, оне су лирски епитафи, стихови који митологизују појединачни живот. Песма A Slumber Did My Spirit Seal тематизује Лусину смрт и упоредива је по својој пантеистичкој идеји са Фридриховом сликом. Луси је атемпорално биће, она је имуна на пропадљивост. Њен дух опстаје и стално кружи мењајући своја станишта, појавне облике и форме. Иако је Луси мртва, иако нема покрета, она се креће.

No motion has she now, no force
She neither hear nor sees
Roll´d  round in earth´s diurnal course
With rocks, and stones, and trees

Луси кружи као Сунце, као вода. По смрти тело је заменила каменом, дрветом, хридом. Заједно са њима она је у непрекидном кретању, граница живота и смрти не постоји, њу је поставио разум а не имагинација. Слично Вордсворту писаће и један други Путник – Волт Витмен:

Завештавам себе блату да бих растао из
траве коју волим
Будем ли вам опет потребан, потражите ме
Под ђоновима својих ципела

Фридрихова Луси стоји подигнуте главе, она се не боји смрти. Њу Сунце обасјава, али је не заслепљује, видимо то по њеном положају главе. “Земаљског тока дах“ девојци на крају стазе убрзо ће бити одузет, али на хоризонту се рађа нови живот.

Још једна Фридрихова слика упоредива је са Вордсвортовим песништвом. У питању је слика Два мушкарца посматрају месец. Људи приказани на слици јесу Фридрих и његов ученик Август Хајнрих. Они не разговарају, предати су посматрању месеца у тишини. Утисак о узвишеној природној појави, несаопштив је. Фридрихова слика настала је око 1819/20. Вордсворт пише своју поетску аутобиографију Прелудиј 1804. године. Упркос временској дистанци која постоји између два дела, Фридрихова слика одговарајућа је “сценографија“ за наредне Вордсвортове стихове:

На излет кренух кроз Вејлз предвече
Са другом својим једним млађаним
[…]
Ноћ летња беше, спарна, топла сва,
[…]
Од нас је сваки тада наједном заћутао
И сам за себе стао о нечему да размишља
[…]
У тој дивљини пукој, у глуво доба ноћи;
Ми настависмо даље, и опет у тишини
[…]
Кад небу поглед дигох,
Ту спазих нагу Луну сред неба без облачка,
А пред ногама својим ја видех где почива
Све седокосо море од измаглице силне.

Caspar David Friedrich, Two Men Contemplating the Moon, 1819/20.

По Вордсворту веза Природе и људског ума снажна је и неопходна. Човек није нешто страно у односу на Природу, он је њен део, у њој Вордсворт осећа снажно духовно и морално присуство. За разлику од Русоа, Вордсворт се у природи не осећа сам, његов дух бива подстакнут кретањем Природе, њено кретање подразумева и динамику његовог духа. Он се пешачећи ливадама Енглеске или алпским долинама препушта метафизичким размишљањима, у потпуном складу са њом.

Овај текст заправо је део веће целине. Испрва је припадао мом семинарском раду Путник – јунак њиховог доба. Анализа односа Путника и Природе у књижевности и сликарству романтизма где се налазио на месту другог поглавља. Предходио му је уводни текст о схватању, улози и појављивању путника у књижевности европског романтизма – Путник, јунак њиховог доба, а за њим су следила појединачна поглавља чија би анализа била усредсређена на појединачне јунаке одређжених књижевних дела. До сада сам на овом месту објавила уводни текст, као и текстове о Вертеру, Оњегину и Чајлду Харолду. После писања о књижевним делима романтизма у којима се проблематизује однос Путника и предела, сматрам да је дошао на ред и текст који се истим проблемом бави у оквиру сликарства поменутог периода. Овај текст не обухвата сва дела настала у периоду романтизма која би се могла односити на дату тему, већ обухвата само она која ту тему заправо својим постојањем оформљују и чине да постоји. Увод који је представљао кратку рекапитулацију пејсажног сликарства био је неопходан како бисмо боље разумели најрепрезентативније сликаре – Томаса Гејнсбороа, Џона Констабла, Вилијама Тарнера и, најзад, Каспар Давид Фридриха, уметника чије ме је дело првенствено и инсприсало да се упустим у један од битнијих животних активности – писању књиге на ову неисцрпну и обогаћујућу тему, а затим и на моје разумевање природе, уметника и, најбитније, себе као ствараоца. Ако су Вилијам Блејк и Лудвиг ван Бетовен моји духовни очеви, онда су Каспар Давид Фридрих и Фридрих Хелдерлин моја старија духовна браћа, неисцрпна полазишта за имагинативна проширења сопственог унутрашњег света. Доња Фридрихова слика приказ је мог ходочашћа до њихових загонетних, тмурних, чврстих облика стваралаштва. Песници, сликар, композитор и ја – Путник.

Caspar David Friedrich – A Walk at Dusk

Цитати:

Николај Хартман, Естетика, превео др Милан Дамњановић, БИГЗ, Београд, 1979, стр. 173.

Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојановић, Цептер, Београд, 1999, стр.60.

Ђина Пискел, Општа историја уметности, превео Душан Ловрић, Вук Караџић, Београд, 1969, стр. 116.

Псеудо-Лонгин, О узвишеном

Данкан Хит, Џуди Борехам, Романтизам за почетнике, превела Санда Корпаш, Хинаки, Београд, 2005.

Guiseppe Gatt, Gainsborough, prevele Branka Fabecic i Fedora Paskvan, Naprijed, Zagreb, 1969.

Povijest knjizevnih teorija (od antike do kraja 19. vijeka), SNL, Zagreb, 1979.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, 2005, стр.293.

Norbert Wolf, Caspar David Friedrich – The Painter of Stillness, Taschen, Koeln, 2003.

Новалис, Хајнрих из Офтердингена, превео Бранимир Живојиновић, Паидеиа, Београд, 1997, стр. 148.

Барух Спиноза, Етика, превела Ксенија Атанасијевић, Култура, Београд, 1959, стр. 17.

Новалис, Изабрана дела, превео Бранимир Живојиновић, Нолит, Београд, 1964, стр. 186.

Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, превео Бранимир Живојиновић, Новости, Београд, 2006, стр. 160.

Стендал, Црвено и црно, превео Милош Јовановић, Новости, Београд, 2005, стр. 67.

Зоран Глушчевић, „Новалис – космички архитект сладострашћа“ у: Новалис, Изабрана дела, превео Бранимир Живојиновић, Нолит, Београд, 1964, стр. 6.

Вилијам Бордсворт, „Прелудиј, књига 14“ у: Антологија енглеске романтичарске лирике, приредила и превела Ранка Куић, стр. 149-153.

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Pablo Picasso – Stages of Bull

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од  једанаест литографија, којима он као уметник  прелази пут од пуне фигурације ка  потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика а не, рецимо, људског лица, показује суштинску одлику уметности – безвременост.

Прелазећи већ поменути пут Пикасо као да контрастира слике бикова из Алтамире, пећине на крајњем северу Шпаније, и Ласка, пећине на југу Француске. Прва поменута пећина била је откривена између 1826. и 1832. године, друга, сасвим случајно, тек 1940. Цртежи бикова у Алтамири стилски се значајно разликују од  цртежа у пећини Ласко јер су стварани са више волумена, техником која истиче обла тела бизона, коња, јелена и других говеда које је тадашњи човек познавао. За разлику од циклуса из Алтамире, у пећини Ласко акценат је на линији пре него на боји и волумену. Ова, свакако врло условна подела, сведочи o временскoj дистанци која је постојала између настајања циклуса у поменутим пећинама.

Сходно томе, прве фазе (цртеже) Пикасовог бика можемо стилски упоредити са приказима бикова из Алтамире. Бикови у каснијој фази Пикасовог дела имају облик остварен са пар потеза, скоро апстрактном линијом која  је више у функцији наговештаја. У тој фази Пикасо као да парира прадавном сликару из пећине Ласко. Oно што је старије у хронолошком смислу, у Пикасовом делу је млађе и представља завршну фазу. Тако се круг затвара. Најстарији и најмлађи облици уметности заправо су истоветна форма. Сваки уметник својим делима понавља прастаре обрасце. Сваки уметник кроз чин стварања, баш као и прадавни човек, спушта се у пећину.

Ова ликовна уобличења налазе се дубоко у пећинама, на зидовима до којих не допире светлост. Тим просторима нису се  кретале нити су за себе тражиле склониште животиње које је тадашњи сликар приказао. Пећине у којима су откривени цртежи нису била ни станишта намењена свакодневном животу у којима би био могућ  заклон. Човек испрва није стварао цртеже на мокром пећинском камењу да би имао пред собом лепе призоре којима би се дивио у часовима доколице. Посматрање слика навика је новијег датума која подразумева одговарајуће услове културе које тадашњи човек није могао имати. Он је био део инстинктивног света и није, као данас, био на врху пирамиде исхране, већ је био плен, баш као што су биле и животиње које је представио.

Пећина је први човеков храм. Религијску компоненту уметности од уметничке компоненте религиозности дели један потез линије. Религијска претпоставка за настанак пећинских цртежа извесна је, али не и једина могућа опција за објашњење порекла прадавне уметности. Ова дела истовремено су и прва манифестација човекове воље за стварањем облика, фиксирањем стварности и свог, још увек несређеног и магијског начина поимања света. Можемо само да замишљамо, и никад са довољно маште, како су изгледали процеси осликавања пећинских зидова. Да ли су били део магијског ритуала, симболичко обележје култа који би могао бити повезан и са примитивним обредима жртвовања и сакаћења?  Зашто је тадашњи човек залазио тако дубоко у утробу земље, зашто се крио? Да ли је случајност што је улаз у пећину на западној страни света одакле се јасно види залазак Сунца?

Длан  је симбол ствараоца а пећински човек  потписивао се дланом. Унутар пећина остали су многобројни отисци руку различитих величина. Њихови обриси нису на сваком месту потпуни, анатомија појединих неправилна је и сведочи о осакаћеним деловима тела. Homo sapiens утискајући своје дланове о зидове пећина себе поима као Homo faberа, човека који ствара,  човека који својим разумом и рукама полако успева да надмудри, савлада и потчини свет око себе.  Те руке обликоване су тешким напором у оквиру елементарне борбе за опстанак. Она, као што видимо, није искључивала стварање ни онога што ћемо ми, много миленијума касније, називати уметност.

Циклус из пећине Ласко одговара периоду између 14000. и 13500. године пре нове ере. На зидовима пећине су, осим бикова, представљени још и дивљи коњи, носорози и јелени. Најимпресивнија просторија пећине  је  сала бикова на чијим је неравним зидовима представљено шест бикова обликованих црним контурама. Ваздушасте црвене површине око њих стварају утисак рељефа.

Цртежи у пећини  Алтамире, иако откривени пре оних у пећини Ласко, заправо су млађег датума. Радови у Алтамири настајали су између 14000. и 9500. године пре нове ере. Зидове Алтамире украшавају бизони, углавном непокретни, збијеног облика. Зидове Ласка украшавају бикови апстрактног облика и у кретању, они су представљени линијом која наглашава динамику, као да се крећу у крду.

Пикасо је инспирисан радовима најстаријих мајстора. Од 5. децембра 1945. до 17. јануара 1946. он ствара једанаест литографија којима представља  фигуру бика у различитим фазама – од потпуне и јасне фигурације до крајње и заоштрене апстракције.  Предмет посматрања је исти али су форме којима је он предочен  знатно другачије. Уколико упоредимо прву и последњу представу видећемо радикалну разлику. У питању је промишљање форме кроз афирмисање исте предметне појаве, као и анализа могућности представљања појавног света који је, чини се, исти а, заправо, увек другачији. У питању је дисциплиновање руке и афирмација ока. Шта друго сликар и може да чини у напору унапређивања сопствене вештине?

Први приказ бика реалистична је и уобичајена представа животиње која је, као што видимо, од уметности пећинског доба, па све до уметности Египта, Крита и остатка медитеранског света одувек имала снажно симболичко значење. На трећој литографији делови тела животиње испресецани су на начин на који би то један месар учинио. И сам Пикасо се шалио на рачун ове аналогије. На шестој литографији глава бика је сведена на круг, рогови су скоро неприметни. На седмој и осмој литографији видимо како је труп бика знатно умањен у односу на приказе из предходних фаза. Од девете литографије па до последње једанаесте присуствујемо скоро потпуној апстракцији, умањеним и сведеним линијама које су у функцији наговештаја. Ми једино на основу претходних литографија, као и вешто исцртаних рогова, знамо да је реч о бику.

Из фазе  у фазу Пикасо редукује садржај сводећи појавну фигуру на пар линија. Уметност по њему и јесте низ редуковања, никако додавања, о чему најбоље сведочи и развојни пут којим се кретао, пролазећи кроз мноштво фаза које су подразумевале истраживање облика који би, из године у годину, баш као и у случају овог циклуса, бивали све поједностављенији. Пикасо никада није отворено говорио шта фигура бика за њега представља. Њено присуство може бити одраз патриотског односа према  домовини Шпанији. Ипак, бик није само симбол Шпаније, нити би се Пикасо усудио да тако снажан симболички потенцијал животиње сведе искључиво на ту релацију. У контексту његовог дела бик може представљати и бруталност, снажну пожуду, неконтролисану сексуалну моћ, али и форму у којој су геометријски облици праве линије и круга, оштрог и заобљеног, мушког и женског – хармонично усклађени.

Препорукe: 1 , 2

Pablo Picasso – Bull Plate 1

Pablo Picasso – Bull Plate 2

Pablo Picasso – Bull Plate 3

Pablo Picasso – Bull Plate 4

Pablo Picasso – Bull Plate 5

Pablo Picasso – Bull Plate 6

Pablo Picasso – Bull Plate 7

Pablo Picasso – Bull Plate 8

Pablo Picasso – Bull Plate 9

Pablo Picasso – Bull Plate 10

Pablo Picasso – Bull Plate 11

Pablo Picasso

Edward Quinn – Picasso in Бull Мask