Arhitektura: Gotika

Gothic plans and elevations Graphic History of Architecture by John Mansbridge:

The parts of a Gothic cathedral Graphic History of Architecture by John Mansbridge::

Romanska arhitektura je nastala u krugu manastira i sedišta knezova i stvorila kao svoje najveće delo mirnu ravnotežu između pritiska i nošenja i odmerene srazmere unutrašnjeg prostora. Gotika, koju u velikom stepenu nose građani u gradovima, odražava u svojoj dinamici, koja teži u visinu, i u raznobojnom i tajanstvenom raspoloženju unutrašnjosti crkve, čežnju za drugim svetom.

Oko sredine 13. stoleća, kada se grade prve gotske katedrale, prilike u Evropi su se veoma izmenile. Srednji vek, sa svim neobuzdanim, žestokim, ali i snažnim i smelim što je u sebi krio, primiče se kraju. Probijaju se nove snage, dešavaju se politički prevrati i korenite promene u socijalnom poretku. Evropa je razdirana između obe najveće srednjevekovne institucije, crkve i cara, koje se međusobno iscrpljuju u borbi o prevlast. Protiv njihovih aspiracija dižu se kraljevi u pojedinim pokrajinama; oni hoće da, nezavisno od nadređene duhovne ili svetovne moći, sami poseduju najvišu vlast. Ova težnja opet stoji u najoštrijoj suprotnosti sa interesima i zahtevima plemstva, koje pravo mešanja vrhovnog vazalnog gospodara u njihove poslove sve jače osećaju kao nasilno zadiranje u njihova prava. Ali cvetno doba plemstva već je prekoračilo svoju najvišu tačku. Plemstvo još daje obeležje društvenom poretku u zemlji i vlada njime, ali već klija i izbija nova snaga. U prvo, veoma krato vreme, plemstvo još određuje duh svog vremena, ono se usavršava u veštini dvorsko-viteške uljuđenosti. Nežni prelivi u društvenim manirima, nijansiranost osećajnosti koju doživljujemo u viteškoj pesničkoj umetnosti, sve to pokazuje da se ovde ne žele da uobliče mlade, neobuzdane snage, nego da se iskustvo i zrelost još jednom uzdignu u najlepšem produhovljenom obliku.

Tada je vreme feudalnog sistema prošlo. Ali ne dolazi do nagle smene sloja koji nosi kulturu. Malo-pomalo plemstvu izmiče vođstvo, nova snaga ustaje i uzima mu ga iz ruku: gradovi. U Italiji su se osnažili opredeljivanjem u borbi između cara i pape. Oni obezbeđuju svoju moć trgovačkim vezama. Zarađuju na transportu krstaša u Svetu zemlju i trguju proizvodima sa istoka. Javljaju se prvi bogati bankari. Stvara se stalež krupnih trgovaca, koji, svestan svoje moći, počinje politički da je iskorišćuje. Ovaj razvitak najpre počinje u Italiji, jer je tradicija stare gradeske države Rima još živa, te poziva na podražavanje. Nastavite sa čitanjem

Arhitektura: Romanika

71514umbriaC2465Web

Doba romanike stoji još i danas pred nama sa najdivnijim svedočanstvima te epohe, sa ogromnim građevinskim spomenicima. Crkva i država, sveštenstvo i plemstvo našli su se zajedno u oduševljenoj želji da grade. Crkva se, blagodareći zaveštanjima, veoma obogatila i mogla je sebi dozvoliti da podiže džinovske katedrale za svoje opatije. Kraljevi su tražili vidljiv izraz svoje sile i svog bogomdanog položaja. Plemstvo i sveštenstvo nije htelo da zaostaje ni iza crkve ni iza kralja i takođe se intezivno zalagalo za izgradnju crkava.

Tako je niklo obilje crkava i katedrala u svim značajnim zemljama Evrope, ogromnih po dimenzijama, bogatih po ukrasu.

Rasplamsava se verski žar i obuzima celu Evropu. On se ispoljava u verskom podvigu krstaških ratova, u veličanstvenoj sakralnoj građevinskoj delatnosti i u reformama dvaju kaluđerskih redova, klinijanaca i cistercita. Od oba ova reda potekli su presudni podstreci. Njihovi opati nisu bili samo reformatori; oni su svoje manastire učinili središtima ekonomskog, kulturnog i umetničkog života. Iz Klinija su proizašli impulsi za pokret krstaških ratova, koji se kao opšti evropski pokret, prelazeći preko pojedinačnih interesa zemalja, javlja kao zajednička snaga koja daje obeležje vremenu.

Dvama pravcima koji određuju romaniku, narodnom zbijanju i opštem evropskom duhu, Klini pridružuje i treću komponentu: rivalstvo crkve i države. Carstvo i papstvo dosada su sadejstvovali u evropskom redu. Njihovo jedinstvo počinje sada da se cepa. Klinijanci odbijaju carev zahtev za univerzalnim vladanjem i zastupaju ubeđenje da crkva sme da polaže pravo na vođstvo svetom. Ta velika napregnutost postaje umetnički plodna. Benediktinski red postaje vodeći religiozni pokret a time počinje da raste i njegova moć. Dolazi do osnivanja ženskih redova, nove opatije dobivaju velelepne crkve koje treba da naglase nezavisnost moći crkve prema državi.

U romanskoj umetnosti odražavaju se duhovna strujanja vremena. Silna zategnutost između crkve i države stišava se u snažnoj građevinarskoj delatnosti. Evropski duh ogleda se u obaveznosti umetničkog stila za sveukupni Zapad. Tendencije prema osobenim nacionalnim formama pokazuju se u raznim delovima zemlje, i postaju tako izrazite da se uobičajilo da se romanika svrstava po zemljama. Nastavite sa čitanjem

Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма

Гистав Гурбе, „Обала Палаваса“, 1854.

Разликa између пејсажа (слике природе) и пејсажног сликарства (слика природе) јесте разлика између онога што је природно и онога што је уметнички лепо. Филозофи су се одувек бавили проблемом лепог али не једино на примерима уметничких дела. Према подели Имануела Канта, поред уметнички лепог постоје још и људски лепо и природно лепо. Nastavite sa čitanjem

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Цртежи бикова Пабла Пикаса

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од  једанаест литографија, којима он као уметник  прелази пут од пуне фигурације ка  потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика а не, рецимо, људског лица, показује суштинску одлику уметности – безвременост.

Прелазећи већ поменути пут Пикасо као да контрастира слике бикова из Алтамире, пећине на крајњем северу Шпаније, и Ласка, пећине на југу Француске. Прва поменута пећина била је откривена између 1826. и 1832. године, друга, сасвим случајно, тек 1940. Цртежи бикова у Алтамири стилски се значајно разликују од  цртежа у пећини Ласко јер су стварани са више волумена, техником која истиче обла тела бизона, коња, јелена и других говеда које је тадашњи човек познавао. За разлику од циклуса из Алтамире, у пећини Ласко акценат је на линији пре него на боји и волумену. Ова, свакако врло условна подела, сведочи o временскoj дистанци која је постојала између настајања циклуса у поменутим пећинама.

Сходно томе, прве фазе (цртеже) Пикасовог бика можемо стилски упоредити са приказима бикова из Алтамире. Бикови у каснијој фази Пикасовог дела имају облик остварен са пар потеза, скоро апстрактном линијом која  је више у функцији наговештаја. У тој фази Пикасо као да парира прадавном сликару из пећине Ласко. Oно што је старије у хронолошком смислу, у Пикасовом делу је млађе и представља завршну фазу. Тако се круг затвара. Најстарији и најмлађи облици уметности заправо су истоветна форма. Сваки уметник својим делима понавља прастаре обрасце. Сваки уметник кроз чин стварања, баш као и прадавни човек, спушта се у пећину.

Ова ликовна уобличења налазе се дубоко у пећинама, на зидовима до којих не допире светлост. Тим просторима нису се  кретале нити су за себе тражиле склониште животиње које је тадашњи сликар приказао. Пећине у којима су откривени цртежи нису била ни станишта намењена свакодневном животу у којима би био могућ  заклон. Човек испрва није стварао цртеже на мокром пећинском камењу да би имао пред собом лепе призоре којима би се дивио у часовима доколице. Посматрање слика навика је новијег датума која подразумева одговарајуће услове културе које тадашњи човек није могао имати. Он је био део инстинктивног света и није, као данас, био на врху пирамиде исхране, већ је био плен, баш као што су биле и животиње које је представио. Наставите са читањем