Džon Zerzan: „Tišina“

Vođa: Ko je to?
Kapetan: Njeno ime je Tišina.
Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite! – Tomas Merton

Tišina je nekada, na različite načine, bila sastavni deo osamljivanja. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, bio je svestan značaja njenog gubitka. Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njihovom podrškom.

Naravno, ima različitih vrsta tišine. Na primer, tu je iznuđena ili dobrovoljna tišina straha, tuge, poslušnosti ili zavere (kao u sloganu iz kampanje za borbu protiv SIDE, „Ćutanje = Smrt“), što su često povezana stanja. I priroda se progresivno ućutkuje, kao što je to pokazala Rejčel Karson u svojoj proročkoj knjizi Silent Spring (Rachel Carson, 1962; smatra se da širenje ekološke svesti i pokreta počinje s tom knjigom; nap. prev.). Ali, prirodu je nemoguće potpuno ućutkati, što je možda razlog zašto neki smatraju da je treba uništiti. „Na delu je prigušivanje prirode, što obuhvata i našu prirodu“, zaključio je Hajdeger. Zato treba dopustiti tišini da progovori, upravo kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči.

Nema oslobođenja ljudi, bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Velika tišina svemira izaziva nemo divljenje, nad kojim je meditirao i Lukrecije, negde u I veku pre n. e.: „Pre svega, zamislite se nad čistom, jasnom bojom neba i nad svime što ono obuhvata: zvezdama, rasutim svuda, nad mesecom i suncem, u njihovom neuporedivom sjaju. Kada bi se svi ti predmeti danas ukazali nama smrtnicima po prvi put, ako bi nam iskrsli pred očima neočekivano i iznenada, na šta bismo mogli ukazati kao na čudesnije od te celine, čije postojanje ljudska mašta možda ne bi ni pokušavala da shvati?“

Dole na zemlji, prirodu ispunjava tišina. Godišnja doba se smenjuju u njenom ritmu; noću, ona obavija planetu, iako danas u mnogo manjoj meri nego nekada. Neki delovi prirode podsećaju na velike basene tišine. Opis Maksa Pikarda zvuči kao prava poezija: „Šuma podseća na veliki izvor tišine, iz kojeg ona ističe u tankom, sporom mlazu i ispunjava vazduh svojom blistavošću. Planine, jezera, polja i nebesa, kao da samo čekaju na neki znak da bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari u gradovima ljudi.“

Tišina nije samo „odsustvo nečeg drugog“. Tačnije, naše težnje se okreću ka toj dimenziji, ka njenim asocijacijama i posledicama. Iza zahteva za obnovom tišine nalazi se želja za novim početkom na planu percepcije i kulture.

Zen podučava da se „tišina nikada ne menja“. Ali, možda ćemo postići bolji uvid ako se okrenemo od generalizujuće izmeštenosti kasnog moderniteta. Nema sumnje da je tišina kulturno uslovljena i da se zato doživljava na različite načine. Ipak, kao što tvrdi Pikard, ona nas suočava s „prvobitnim bićem svega što postoji“, tako što nam stvari otkriva direktno i neposredno. Tišina je primarni susret bića sa samim sobom; ona je tako povezana sa sferom postanka.

U industrijski zasnovanoj tehnosferi, Mašina je skoro uspela da protera smirenost. Trebalo bi napisati posebnu „prirodnu istoriju“ tišine kao ugrožene vrste. Modernitet zaglušuje. Buka, kao i tehnologija, ne sme da uzmakne ni korak – što nikada i ne čini.

Prema Pikardu, ništa nije toliko promenilo ljudski karakter kao gubitak tišine. Toro je tišinu smatrao „neprikosnovenim azilom“, nezamenljivim utočištem, koje se mora odbraniti. Tišina je neophodna brana nadiranju zvuka. Manipulativna masovna kultura zazire od nje i gleda je sa odstojanja, kao na oblik otpora, upravo zato što ne pripada ovom svetu. Mnogo toga se još uvek može čuti u pozadini koju pruža tišina; to utire put autonomiji i mašti.

„Čula se otvaraju u tišini“, pisao je Žan-Lik Nansi. Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića. Ona može da osvetli našu telesnost, što kvalitativno odudara od žiga mašine, koji tako odlučno nastoji da nas izmesti iz tela. Tišina nam može pružiti veliku podršku u oslobađanju od „informatičke zavisnosti“, koja hara ovim društvom. Ona oslobađa prostor u kojem možemo doći k sebi, do toga da uopšte shvatimo šta zaista jesmo. S njom možemo osetiti pravu dubinu sveta, u ovom sve tanjem i jednoličnijem tehnopejsažu.

Svedočanstva o odnosu filozofije prema tišini uglavnom su sumorna i mogu poslužiti kao još jedna ilustracija njenog opšteg neuspeha. Sokrat je u tišini video oblast besmislenog, dok je Aristotel tvrdio kako ćutanje izvire iz oholosti. Ipak, Raul Mortli je primetio „veliko nezadovoljstvo rečima“, ali i „sve veće prisustvo jezika tišine“ u klasičnoj Grčkoj.

Mnogo kasnije, Paskal je izrazio svoj užas nad „ćutanjem univerzuma“, dok je Hegel bio čvrsto uveren da je ono što se ne može izreći naprosto neistinito, da je tišina slabost koja mora biti prevaziđena. Šopenhauer i Niče bili su među onima koji su naglašavali neophodnost osamljivanja, čime su odstupali od neprijatelja tišine, kao što je bio Hegel.

Dobar primer je i poznati komentar Odisejeve avanture sa Sirenama (iz Homerove Odiseje), Horkhajmera i Adorna. Po njima, Sirene su pokušale da skrenu Odiseja s njegovog puta, kao što Eros pokušava da spreči napredovanje represivne civilizacije. Opet, Kafka je smatrao da bi tišina bila mnogo zavodljivije iskušenje od pesme Sirena.

„Fenomenologija počinje u tišini“, pisao je Herbert Špiglberg. Stavljanje pojava ili predmeta ispred idejnih konstrukcija, njena je osnovna pretpostavka. Ili, kao što je to govorio Hajdeger, postoji misao mnogo dublja i strožija od one konceptualne, koja delom obuhvata i primordijalnu vezu između tišine i razumevanja.

Postmodernizam, a posebno Derida, osporava sve širu svest o nedovoljnosti jezika i tvrdi, na primer, da provalije tišine unutar diskursa predstavljaju ozbiljne prepreke za značenje i moć. Tačnije, Derida snažno osuđuje „nasilje primitivne i prelogičke tišine“ i proglašava je za nihilističkog neprijatelja misli. Ta žestoka averzija dobro ilustruje Deridinu gluvoću za prisutnost i uzvišenost, kao i pretnju koju u tišini vide oni kojima je simboličko sve. Vitgenštajn je dobro osećao da postoji nešto što prethodi svemu izrecivom i što ostaje neizrecivo. To je smisao poznate završne teze iz njegovog Tractatus Logico-Philosophicus: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“

Da li se tišini može prići i razmišljati o njoj bez postvarivanja, ovde i sada? Mislim da u njoj treba videti kanal koji podstiče misao, osnovnu pretpostavku njenog razvoja. Tišina može biti i dimenzija straha, tuge, čak i ludila i samoubistva. U stvari, tišinu je zaista teško postvariti, zamrznuti je u nešto neživo. Stvarnost s kojom se suočavamo ponekad je nema; da li u tome treba videti pokazatelj dubine još uvek prisutne tišine? Možda je čuđenje, nemo i duboko, ono pitanje koje pruža najbolji odgovor.

„Tišina je tako precizna“, rekao je jednom Mark Rodko i ta rečenica me je proganjala godinama. Suviše često narušavamo tišinu, samo zato da bi smo naglasili neki detalj koji blokira osećaj za celinu, čiji smo deo i svest o tome kako je sve uništavamo. Negde na Antarktiku, u zimu 1933, Ričard Bird je zapisao u svoj dnevnik: „Krenuo sam u redovnu šetnju oko 4 popodne… Zaustavio sam se da oslušnem tišinu… Dan se gasio, rađala se noć – ali, u velikom miru. Na delu su bili neizmerni procesi i sile kosmosa, harmonični i bešumni.“ Koliko toga se otkriva u tišini od dubina i tajni žive prirode? I Eni Dilar na divan način odgovara buci: „U nekom trenutku kažem šumi, moru, planinama, svetu, ’Spremna sam. Sada ću su stati i biti potpuno mirna.’ Izbacuješ sve iz sebe i samo čekaš, osluškuješ.“

Put kroz tišinu ne vodi samo do prirode. Sioran ukazuje na tajne koje krije ćutanje stvari: „Svi predmeti govore jezikom koji se može dešifrovati samo u potpunoj tišini.“ U knjizi The Body’s Recollection of Being, Dejvid Majkl Levin nas savetuje da „naučimo kako da razmišljamo telom… i u tišini osluškujemo telesno proživljena iskustva.“ U sferi međuljudskih odnosa, ćutanje je često plod saosećanja i znak da smo shvaćeni, bez reči – i to mnogo dublje nego uz njihovu pomoć.

Američki urođenici su izgleda oduvek pridavali veliki značaj tišini i direktnom iskustvu. U njihovim kulturama ćutanje je, po pravilu, znak poštovanja i skromnosti. Ono se nalazi i u središtu Potrage za vizijom, perioda u kojem se pojedinac osamljuje, gladuje i zbližava sa zemljom, da bi otkrio svoj životni put i svrhu. Norman Holendi, iz naroda Inuit, tvrdi da tiho stanje smirenosti, zvano inuinaqtuk, donosi mnogo bolji uvid nego snevanje. Urođenički iscelitelji su često naglašavali značaj tišine kao podrške mirovanju i nadi, dok je nepomičnost neophodna za uspeh u lovu. Urođeničko uvažavanje tišine verovatno izvire iz te potrebe za pažnjom i smirenošću.

Tišina seže unazad sve do stanja potpunog prisustva i prvobitne zajednice, pre nego što je simboličko potisnulo i tišinu i prisutnost. Ona prethodi „jedinstvu predstavljanja“, koje uvek nastoji da „utiša“ tišinu i zameni je beskućništvom simboličkih struktura. Latinski koren sâme reči, silere (Zerzan polazi od engleskog silence; nap. prev.), što znači ne govoriti ništa, povezano je sa sinere, što znači dopustiti boravak na nekom mestu. Odvučeni smo na mesta na kojima jezik najčešće ostaje suštinski nem. Pozni Hajdeger je uvažavao sferu tišine, kao i Helderlin, njegova najvažnija referenca, posebno iz Poslednjih himni. Ta nezasita žudnja, koju je Helderlin tako snažno izrazio, ne stremi samo prvobitnoj, tihoj celovitosti, već i sve jasnijoj svesti da jezik mora priznati kako nastaje iz gubitka.

Vek i po kasnije, Semjuel Beket je koristio tišinu kao alternativu jeziku. U Krapovoj poslednjoj traci i drugim delima, on insistira na ideji da je sav jezik zapravo jezički eksces. Beket se žalio kako „u šumi simbola nema ni trenutka mira, sve dok se ne pokidaju velovi kojima jezik obavija tišinu.“ Nortrop Fraj je smatrao da je jedini cilj Beketovog dela „bio upravo obnova tišine.“

Naše najtelesnije, za zemlju vezano biće najbolje shvata ograničenja jezika, tačnije, neuspeh celog projekta predstavljanja. U tom stanju, najlakše je shvatiti ograničenja jezika i činjenicu da smo od neposrednosti udaljeni uvek za dužinu reči. Kafka je pisao o tome u „Kažnjeničkoj koloniji“, gde je štamparska presa prikazana kao instrument za mučenje. Za Toroa, „istinsko društvo je najbliže usamljenosti, kao što i najbolji govori konačno tonu u tišinu.“ Nasuprot tome, masovno društvo ukida šanse za autonomiju, kao što steže obruč i oko tišine.

Helderlin je smatrao da nas jezik odvlači u vreme, ali da nas tišina zadržava nasuprot njemu. U tišini, vreme raste; čini se da više ne teče, već da čeka. Njegove dimenzije kao da gube granice: prošlost, sadašnjost i budućnost nisu tako oštro podeljene.

Ali, tišina je promenljivo tkivo, a ne neka jednolična masa ili apstrakcija. Njena svojstva se nikada ne udaljavaju previše od konteksta, a to znači, od sfere neposrednosti. Za razliku od vremena, koje tako dugo služi kao mera otuđenja, tišina ne može biti isparcelisana ili pretvorena u sredstvo razmene. To je razlog zašto nam može poslužiti kao utočište od neprekidnosti vremena. Negde na početku Vagnerovog Parsifala, Gurnemanc peva: „Ovde vreme postaje prostor.“ Tišina izmiče toj primarnoj dinamici dominacije.

I evo nas sada u utrobi Mašine, koja nas zaglušuje svojim bezbrojnim napadima na tišinu i toliko toga drugog, s posledicama koje sežu veoma duboko. Ton koji ljudi u Severnoj Americi najčešće mrmljaju ili pevuše je Si (C), što odgovara frekvenciji električne mreže od 60 MHz; u Evropi se „prirodno“ pevuši povišeno Sol (Gis/ G#), što odgovara frekvenciji od 50 MHz. Možda ćemo u toj globalnoj, sve homogenijoj Zoni Buke uskoro biti još dublje harmonizovani. Piko Ajer govori o svom „sve jačem utisku da ceo svet, u isti glas, peva istu pesmu, samo na stotinama različitih naglasaka.“

Moramo se odupreti tom nasrtaju standardizacije, njene informatičke buke i ubrzane, površne „komunikacije“. Moramo reći NE toj neumoljivoj, kolonizatorskoj prodornosti ne-tišine, koja napada sva preostala ne-mesta. To nasilje, sa svojim kazaljkama koje prate porast decibela i širenje njihovog zagađujućeg opsega, predstavlja tačnu meru degradacije koju masovno društvo nosi sa sobom.

Tišina sve to odbacuje i otvara se kao zona u kojoj možemo obnoviti svoja bića. Ona se sabira u prirodi i može nam pomoći da se i sâmi saberemo za bitke koje će okončati našu izmeštenost. Tišina je moćno sredstvo otpora, nečujni ton koji može prethoditi pobuni. Najzad, to je ono čega su se robovlasnici oduvek najviše plašili. U različitim azijskim duhovnim tradicijama, muni, neko ko se zavetovao na ćutanje, smatra se za osobu obdarenu najvećim sposobnostima i nezavisnošću; na putu ka prosvetljenju, takvima nisu potrebni učitelji.

Najače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas je učinila „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer. Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najače uporište.

Preveo: Aleksa Golijanin

Fotografija: Masao Jamamoto

Izvor: Anarhija-blok 45

Džon Zerzan: „More“

Poslednje veliko utočište nenadmašne divljine. Suviše veliko da bi propalo?

Ceo svet je postvaren, ali Melvil nas podseća na ono što ipak odoleva: „Stojiš tamo, izgubljen na neizmernoj morskoj pučini.“ Šta bi moglo biti stvarnije i u isti mah udaljenije od izgubljenosti u digitalnom svetu, gde nikada ne dolazimo u pravi dodir s bilo čime?

Sa okeanom je više stvar u vremenu, nego u prostoru, „kao da postoji veza između ići u dubinu i vraćati se nazad“. Dubine okeana odišu ozbiljnošću; one, na neki način, povezuju sve što prethodi. Ono prvo i ono poslednje. U poređenju s njima, „nebesa“ deluju prilično tanušno i neozbiljno.

„Po celoj površini Zemlje okean se prostirao“, objašnjava Milton u svom čuvenom epu.  Ako se ima u vidu da okean pokriva skoro tri četvrtine površine ove planete, zašto se ona zove Zemlja, a ne More? Pri tom, dobar deo kopna spada u takozvana litoralna (priobalna) područja, gde se sreću kopno i more. More je prostor složene teksture, s beskrajnim rasponom raspoloženja, oblika i energija – i koji se ne može tako lako osiromašiti. Ipak, vidimo šta se dešava kada kultura odnese prevagu nad mestom. More, u kojem je pre nekih četiri milijardi godina započeo život, mora ostati naš oslonac. Ne samo da su njegove vode prvobitni izvor života, ono oblikuje i klimu, vremenske uslove i temperaturu na celoj planeti, samim tim i stanje kopnenih vrsta.

Kant je istinu video kao ostrvo okruženo uzburkanim morem; vode mogu „biti divlje“ i potopiti razum. Haos i pometnja uvek su bili evocirani kao nešto što se mora staviti pod kontrolu. U Miltonovom Raju, okean se otima iz lanaca, što ukazuje da bi mogao otkriti istinu ako bi ih se oslobodio. Ali, snagu prirode treba poštovati, a ne pripitomljavati.

Rađamo se u vodi, u međućelijskoj tečnosti. Krv i suze su slani, kao more; menstrualni ciklusi su kao plime i oseke rodnog mora, naše majke. More, to su planinski masivi u pokretu, koji se ponekad smire i stalože. Za Svinberna, „zvuci bure znače samo još veću radost“. Toliko kvaliteta; ponekad je čak i fluorescentno, kao što sam video u jednom izletu do Kortezovog mora (Kalifornijski zaliv, Meksiko). Morski pejzaž se odlikuje veličanstvenim rasponom promenljivih aspekata i energija. Džon Raskin je u njemu video „najbolji amblem koji ljudski duh može pronaći za neiscrpnu i nepobedivu snagu – to divlje, raznovrsno, fantastično, bezvremeno jedinstvo mora.“

Ako je zemlja živa, onda su okeani njen najživlji deo. U svojim bezbrojnim raspoloženjima, more šapuće, pevuši, grmi „najdublju notu planetinog refrena“. Sam puls mora, ne samo njegovo neprekidno kretanje, navodi nas da ga zamislimo kao neko veliko disanje, kao udah i izdah neke nepojmljivo velike životinje. Mnogi su pisali o moru kao živom biću. Malkom Lauri je zabeležio tu meditaciju: „Svaka kap mora je kao život, pomislio sam, svaka oko sebe pravi krug u okeanu, kao medij samog života, koji se beskonačno širi.“

U dubini leže lepota i muzika; njeno neodoljivo gibanje odiše neuporedivom snagom, neumornim duhom slobode. Tomas Merton je u svom dnevniku iz 1952. zapisao da je svaki morski talas slobodan. Mogli bismo tragati za srcem koje bi bilo kao more: uvek otvoreno i slobodno.

Loren Ajzli je zaključio: „Ako još ima nečeg magičnog na ovoj planeti, onda se ono nalazi u vodi.“ Kako to da tekuća voda, čak i fontana ili neki akvarijum, može da donese utehu i isceljenje? Daleko, neuporedivo moćnije su čini okeana. „Rođen sam na vetru i proučavao sam more, kao malo ko, zanemarivši sve ostalo“, otkrio je Džošua Slokam u svojoj ispovesti s kraja XIX veka,Sailing Alone Around the World. Za mnoge, more traži duboku odanost, nadahnutu čistim čudom i obećanjem najintenzivnijeg iskustva. Osećanje da ste u potpunosti životinja i potpuno živi. Okeansko srce? Zapanjujuće prisustvo mora, njegova čista otvorenost, izaziva veoma snažne osećaje. Rembo je verovatno otišao najdalje u pokušaju da se oni izraze rečima:

Pronašli smo je.
Koga? — Večnost.
To je more koje odmiče,
zajedno sa suncem.

Mladi Džojs evocira more: „Oblaci su tiho promicali iznad njega, ispod njega se tiho njihala morska trava, i tih je bio sivi, topli vazduh, dok mu je u žilama ponosno pevao divlji, novi život… Grabio je sve dalje i dalje, daleko preko peska, i oduševljeno pevao moru, krikom pozdravljajući napredovanje novog života, koji ga je dozivao.“

More, naš najstariji izvor, doziva nas. Rođene u moru, nešto nas stalno vuče put mora. U osvrtu na delo Adolfa de Kistena, istoričar Alen Korben ukazuje na sklonost tog autora ka onome što nas „instinktivno povezuje s našim počecima…“ Naime, „prizor otvorenog mora“, kaže on, „vodi nas u najveće dubine našeg bića.“ U sudaru sa elementima, krije se mogućnost uzbudljivog i otkroviteljskog iskustva. Stojimo na obali, pred talasima, manje oholi, zamišljeni nad svojim prisustvom. „Dovršenost i izvesnost prirode čine život podnošljivim, manje ugroženim“, pisao je Ričard Nelson.

Kada sam bio sasvim mali dečak, negde polovinom prošlog veka, moja porodica je ponekad išla kolima u posetu očevom bratu Edu, koji je živeo na centralnom delu oregonske obale, stotinjak kilometara zapadno od nas. Moj brat i ja smo se nadmetali ko će prvi ugledati okean i povikati, „Vidim ga!“ Bilo je uzbudljivo uhvatiti taj prvi pogled, svaki put. Trideset godina kasnije, vratio sam se iz Kalifornije u Oregon, i neko vreme radio u Njuportu, u jednoj fabrici za konzerviranje morskih račiča, nadomak takvih mesta kao što su Boiler Bay i Devil’s Punchbowl (Đavolja Činija (za punč!)).

Mislim da nema ničeg iznenađujućeg u vrtoglavici koja nas može obuzeti od tog masivnog prizora. Tihi okean pokriva trećinu planete, 165 miliona kvadratnih kilometara. Dva puta više od Atlantika. Apsolutno, (anti)monumentalno Prisustvo..

Zar nismo svi osetljivi na privlačnost mora, njegovu draž, dozivanje, gravitaciju? Sve do svoje četrdesete godine Džon Raskin je „po cele dane samo zurio u uzburkanu i zapenušanu silu mora.“ Vek kasnije, Robert Frost je pisao. „Ljudi na peščanoj plaži, svi do jednog, okreću se i gledaju u daljinu. Okreću leđa kopnu. Gledaju u more, po ceo dan.“ Tamo gde je svaki talas drugačiji, srce i duša se proširuju.

Loren Ajzli je osećao kako ga Meksički zaliv vuče na jug, dok je lenjo plovio Platom. I više toga: „Bio sam voda…“ Godine 1826, Hajnrih Hajne je izrazio slično osećanje sjedinjenosti: „Volim more kao svoju dušu. U stvari, često osećam da more jeste moja duša.“ Plivati u okeanu znači osetiti „blisku ogromnost“, da pozajmim frazu Gastona Bašelara. Ono nas iznutra povezuje s beskrajnim prostranstvom i uranja u izuzetno živo i snažno iskustvo. Naravno, tu su i iskušenja i opasnosti. Robert Luis Stivenson je opisao kako je jedna žena sa Havaja plivala devet sati „na otvorenom moru“, vukući za sobom telo svog muža, da bi ga vratila kući. Alber Kami je odlučno izjavio: „Uvek sam imao utisak da živim na otvorenom moru, ugrožen, usred kraljevske sreće.“

Zajedničko dobro mora

Prema jednom članku iz American Historical Review (2006), morska dimenzija je postala kategorija za sebe. „More više nije izvan vremena, ono sada ima istoriju; čak se i istorija sveta ponovo pripoveda iz perspektive mora.“ Nažalost, izlazak mora na pozornicu u stopu je pratila još jedna inauguracija, koju je nagovestio Gotfrid Ben: „Nalazimo se na početku niza velikih, nerešivih nedaća.“

Sudbina nekada okrepljujućeg mora sada je priča o drastičnom opadanju riblje populacije, ubrzanom uništavanju morskih i priobalnih staništa, pojasevima plastičnog smeća dugačkim po nekoliko stotina kilometara, umirućim koralnim grebenima, sve većim mrtvim zonama (kao što su hipoksične zone na severu Meksičkog zaliva), da navedem samo nekoliko katastrofalnih procesa koji već uveliko traju.

Voda je „najmitološkiji od svih elemenata“, pisao je Karl Kerenji, a književnost o moru počinje verovatno s Homerom, u ranom gvozdenom dobu, u VIII veku pre. n. e. On je pisao o usamljeničkoj ozbiljnosti mora, o „jalovom moru“, što svakako već predstavlja perspektivu civilizacije, suprotstavljenu prirodnom svetu. More je do tada postalo sredstvo, prolaz koji vodi ka još većoj dominaciji, u nova osvajanja; velike morske flote već su bile potpuno formirane. Afrodita, boginja ljubavi, rođena je iz morske pene, ali je u svojim kasnijim avanturama, iz nekog razloga, bila prilično neubedljiva.

Moreplovstvo je starije od istorije; ono prethodi pripitomljavanju i civilizaciji nekoliko stotina hiljada godina. Ljudi su uveliko plovili okeanima mnogo pre nego što su, recimo, počeli da jašu konje. Pre nekih 800.000 godina, Homo erectus je prešao mnoge morske milje da bi naselio ostrvo Flores, u indonezijskom arhipelagu.

Čak i danas, ljudi koji ne koriste metale kreću u dugačke plovidbe otvorenim morem. Dejvid Luis se divio jednom pacifičkom urođeniku, koji je sledio svoj put „tragom slabašne vodene brazde, čiji je izvor verovatno bio hiljadama milja daleko… Savršeno je pogodio kopno, u pojasu (između dva ostrva) širokom manje od kilometar, pošto je prethodno plovio između 70 i 75 kilometara, a da nijednom nije pogledao u nebo“. Tor Hejerdal, iz čuvene ekspedicije Kon-Tiki, u svojoj zadivljujućoj pacifičkoj odiseji upotrebio je „prost i domišljat način na koji su Inke kormilarili splavovima“. Zanimljivo je da su Inke obožavale more, dok su ga Maje spominjale samo uzgredno – možda zato što su Maje, za razliku od Inka, razvile pismo?

U priči o svom usamljeničkom jedrenju oko sveta, Džošua Slokam primećuje kako žitelji južnopacifičkih ostrva „uzimaju samo ono što im je obezbedila priroda“ i „imaju mnogo razloga da vole svoju zemlju, ali i da strahuju od jarma belog čoveka; naime, kada se jednom vežu za plug, njihov život više neće biti pesma.“ Tu je još jedno njegovo zapažanje s južnog Pacifika: „Što sam se više udaljavao od centra civilizacije, sve manje sam slušao o tome šta se isplati, a šta se ne isplati.“

U međuvremenu, topovima naoružani jedrenjaci „najavili su suštinski uspon Evrope u svetu“, kada je reč o kontroli okeanskih trgovačkih puteva. Krajem XV veka, Portugalija i Španija, prve globalne pomorske sile, nadmetale su se oko širokih poteza Atlantskog, Indijskog i Tihog okeana. Zajedničko svetsko dobro mora bilo je prilično naglo, već na samom početku moderne istorijske epohe, lišeno čari i instrumentalizovano. Njegova relativna izolovanost, tišina, duhovno bogatstvo i intimnost ustuknuli su pred prvim naletom globalizacije, a zatim i industrijske revolucije.

Tiha gracioznost jedrenjaka i pomorsko umeće posade, početkom XIX veka bili su potisnuti u korist grubih, bučnih i agresivnih plovila, sličnih pokretnim fabrikama. Koliko globalizovanog, industrijskog života može da stane pod prosto jedro? Putovati s dovoljno vremena za upoznavanje okeana i neba, oslanjati se samo na ono što vetar i talasi mogu da ti ponude. Avantura, a ne kretanje po redu vožnje i tehnološke katastrofe.

U doba romantizma, osećajnost suprotstavljena Mašini videla je more kao arhetip i ključni izvor uzvišenog. Snažni slikarski prikazi mora Vinsloua Homera (Winslow Homer) i Vilijama Tarnera (J. M. W. Turner) odmah dolaze u misli. Ali, slavljeni ili ne, okeani su postali mete pripitomljavanja. U Putovanjima Čajlda Harolda, Bajron je pisao: „Čovek je obeležio zemlju ruševinama – njegova kontrola prestaje na obali mora.“ Nešto kasnije, tokom istog veka, njegove reči više nisu odgovarale stvarnosti. Džozef Konrad je kraj starog mora vezao za 1869, kada je završena izgradnja Sueckog kanala. Godine 1912, jedan ledeni breg je brzo poslao na dno mora najveći pokretni predmet na planeti. Propast Titanika zadala je udarac uverenju u potpuno ovladavanje prirodom, ali je označila i početak niza hroničnih savremenih nesreća.

Roman Piter Matijesena, Far Tortuga, zabrinuta je meditacija o moru, iza koje se odvija priča o karipskom regionu i uništavanju morskih kornjača, ribe i šuma do početka sedamdesetih godina prošlog veka. Tačnije, još je Džon Stajnbek opisao japanske ribarske bagere, koji su 1941, duž obala Meksičkog zaliva, „doslovno sastrugali morsko dno“, u proždrljivom, raspiničkom industrijskom procesu. Jedna reklama IBM iz 2012, za njihov SmartCloud, hvali se da raspolaže „pametnijim“ kompjuterskim sistemom, koji će omogućiti ribarima „da ponude svoj ulov dok su još na moru“, što će samo ubrzati pustošenje okeana.

Nekada smo sa sobom nosili svega nekoliko stvari, naročito na vodi. Sada sa sobom nosimo celu skalameriju. Masovno društvo je krenulo na putovanje u obliku industrijskog turizma. „Putovanje“ (voyage) dolazi od via: „daleko“. Ali, „daleko“ više ne postoji. Nije slučajno to što su borba za opstanak urođeničkih naroda i borba za očuvanje morskog života dostigle sličan nivo ekstremnosti.

„Sve reke teku u more, ali ono se nikada ne preliva“. Ali, taj deo iz Knjige propovednikove (1:7) više ne važi. Podizanje nivoa mora, vidljivo još od tridesetih godina prošlog veka, postalo je alarmantna činjenica. „Neki morski gradovi su posrtali i odoleli plimi, neki morski gradovi su se borili i stradali“, primetila je Hilda Dulitl. Milijarde kubika vode redovno otiču usled topljenja arktičkog ledenog omotača.

Mnoga istraživanja i knjige ukazuju na nešto sasvim očigledno: na zagrevanje planete, na sve veći nivo acidifikacije i zagađenja. Severno more se toliko zagrejalo da se u norveškim fjordovima sreću tropske ribe i ptice. Termohalinska cirkulacija (vertikalne morske struje), koja značajno utiče na klimatske uslove, upadljivo slabi.

Oštećen, svakako, ali još uvek nepripitomljen. Nekoliko stihova o okeanu, anonimnih pesnika, govore upravo o tome: „Daj mi ta polja koja niko orao nije, tu farmu za koju se ne plaća zakup“, ili, „Okeanske njive su plave i slobodne, na moru nema kirije!“ Sedeti i satima posmatrati ljude koji klize na vrhovima talasa, prizivati direktna čulna iskustva – i gledati dokle se otišlo u njihovom potiskivanju. Mnogi su more nazivali najboljom školom života, slobodnom od uvek frustrirajuće mreže govora i simboličkog. Pol Valeri je pisao, „Svežina s mora polako mi vraća dušu… O bezmerje slano! Požurimo u talase, živimo iznova!“

Mnogi pisci su u direktnom izlaganju moru prepoznavali motiv pročišćavanja. Na primer, Rembo je pisao o moru koje je voleo i koje ga je „moglo oprati, kao od neke ljage“.Džek Keruak se u svom prvom romanu osvrće na „način na koji ovaj protejski okean širi svoju pročišćujuću snagu, nagore, nadole, u krug, u svim pravcima.“ Nekada čista mora upijaju zločine civilizacije. Džon Stajnbek je primetio da je „mol obično prljavo mesto, kao da bi petljanje s takvom obalom bilo nešto opsceno i besmisleno, za pročišćujuću silu mora.“ Hejerdal je pisao kako mu je Tihi okean „oprao i pročistio i telo i dušu“, u čemu prepoznajemo odjek Euripidiovih reči: „More spira i čisti svu ljudsku prljavštinu.“

Njegovi žitelji nam govore toliko toga. Morska prasad koja najradije prate jedrilice; raspevani grbavi kitovi; delfini, s njihovim zadivljujućim mozgovima i inteligencijom. Prema Vejdu Doaku, sve delfine u moru spaja stalno otvorena telepatska veza. I zar se kitovi i delfini nisu vratili u more, pošto im život na kopnu nije odgovarao?

„Vratiću se svojoj velikoj, voljenoj majci/ Majci i ljubavi, moru“, pisao je Svinbern. More ima mnogo glasova. „Dubina doziva dubinu“, kao što kaže Psalm 42:8. Sav život je povezan; fraza „okeansko osećanje“ dobro izražava svest o toj dubokoj povezanosti, o tom jedinstvu. Robinson Džeres nam je poručio da se „puka korisnost“ – misleći na tehnološki, fabrikovani svet – „neće nikada ovenčati slavom“. Uzvišenost mora, uzvišenost nefabrikovanog sveta. Slavio je celovitost života i univerzuma, i savetovao: „Voli to, a ne čoveka, odvojenog od toga.“ Prisetimo se i reči iz maja 1968. u Francuskoj: „Sous les pavés, la plage“. Ispod pločnika, plaža.

Na svom splavu, nadahnutom primerom Inka, Tor Hejerdal je spoznao duboku istinu: „To da li je bila godina 1947. pre ili posle Hrista odjednom više nije imalo nikakav značaj. Živeli smo i to je bilo ono što smo tako snažno osećali. Shvatili smo da je život ljudi i pre tehničkog doba bio pun – u stvari, u mnogo čemu ispunjeniji i bogatiji od života modernog čoveka.“

I još uvek imamo more, možda ipak suviše veliko da bi propalo. „O, mahnito nadire more na kopno, s ljubavlju, ljubavlju“, pisao je Volt Vitman, čija je najistinitija poezija često evocirala more.

Za kraj, pozdravimo još jednom stari okean, zajedno s Bajronom: Roll on, thou deep and dark blue Ocean – roll!“

Džon Zerzan, 08. 07. 2012.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhija-blok 45

Fotografija: Masao Jamamoto

У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Masao Yamamoto

The voice of the sea is seductive, never ceasing, whispering, clamoring, murmuring, inviting the soul to wander in abysses of solitude. – Kate Chopin

And what were thou, and earth, and stars, and sea, If to the human mind’s imaginings Silence and solitude were vacancy? – Percy Bysshe Shelley

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море, над њима небо које их одражава. То је било у почетку, и то је било довољно. Безброј могућности у празнини.  У одсутности, самопоништење је  пут ка самостварању. Moре је раводушно и надмоћно. Зашто се планета на којој смо не зове Вода? Њена површина већа је од Земљине.

Пронашли смо је. Кога? — Вечност.
To је море које одмиче, заједно са сунцем.

писао је Артур Рембо, писали су многи у њему препознајући рељефе својих лица. Пред основним елементом протерана је свака присутност, јер пред њим, свака појава  је кап, песма тек стих. Пред морем, све је хаику.

Фотографије малог формата дело су јапанског уметника Масао Јамамота (Masao Yamamoto) рођеног 1957. године у Јапану. Џон Зерзан (John Zerzan), амерички мислилац и припадник покрета анархо-примитивиста, рођен је 1943. године у држави Орегон, САД. Два савременика кроз различите медије сведоче о суштински истој потреби – повратку Тишини и Мору.

Џон Зерзан у есеју “Море” пише:

У дубини леже лепота и музика; њено неодољиво гибање одише неупоредивом снагом, неуморним духом слободе. Томас Мертон је у свом дневнику из 1952. записао да је сваки морски талас слободан. Могли бисмо трагати за срцем које би било као море: увек отворено и слободно. Лорен Ајзли је закључио: ‘Ако има још нечег магичног на овој планети, онда се оно налази у води.’ Како то да текућа вода, чак и фонтана или неки акваријум, може да донесе утеху и исцељење? Далеко, неупоредиво моћније су чини океана. ‘Рођен сам на ветру и проучавао сам море, као мало ко, занемаривши све остало’, открио је Џошуа Слокам у својој исповести с краја 19. века,  Sailing Alone Around the World. За многе, море тражи дубоку оданост, надахнуту чистим чудом и обећањем најинтензивнијег искуства. Осећање да сте у потпуности животиња и потпуно живи. Океанско срце? Запањујуће присуство мора, његова чиста отвореност, изазива веома снажне осећаје.

Тишина је разастрта над празнином свода, над морем и обалама. Децембра 2007. Зерзан у есеју Тишина пише:

Тишина није само „одсуство нечег другог“. Taчније, наше тежње се окрећу ка тој димензији, ка њеним асоцијацијама и последицама. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе. Зен подучава да се „тишина никада не мења“. Aли, можда ћемо постићи бољи увид aко се окренемо од генерализујуће измештености касног модернитета. Нема сумње да је тишина културно условљена и да се зато доживљава на различите начине. Ипак, она нас суочава с „првобитним бићем свега што постоји“, тако што нам ствари открива директно и непосредно. Тишина је примарни сусрет бића са самим собом; oна је тако повезана са сфером постанка.

Јамамото у интервјуима наглашава да су његове слике намерно малог формата – скромне и порубљене, баш као и сећање које евоцирају море и тишина.

As you can see, my photos are small and seem old. In fact, I work so that they’re like that. I could wait 30 years before using them, but that’s impossible. So, I must age them. I take them out with me on walks, I rub them with my hands, this is what gives me my desired expression. This is called the process of forgetting or the production of memory. Because in old photos the memories are completely manipulated and it’s this that interests me and this is the reason that I do this work. If I take small photos, it’s because I want to make them into the matter of memories. And it’s for this reason that I think the best format is one that is held in the hollow of the hand. If we can hold the photo in our hand, we can hold a memory in our hand. A little like when we keep a family photo with us.

Када излаже своје фотографије, Јамамото их ређа тако да би се од  редоследа могао начинити кохерентан наратив. Сваком новом изложбом тај наратив је другачији, јер је и редослед фотографија на зиду другачији.

I construct a story by hanging several small photos. I don’t do it chronologically. Sometimes I start with the end, sometimes with the middle, I never know where I will start. I attach one, then another, and then a third. Even I have no idea of the story it tells before I start hanging. It’s only in the theoretic hanging that the sense appears to me.

Зерзан помиње америчке урођенике који су

изгледа одувек придавали велики значај тишини и директном искуству. У њиховим културама ћутање је знак поштовања и скромности. Oно се налази у средишту потраге за визијом, периода у коме се појединац осамљује, гладује и зближава са земљом, да би открио свој животни пут и сврху.

И Јамамотове фотографије и Зерзанова мисао покушај су обнове Тишине. Говор је често ексцес, немир, немогућство правог разумевања.

Најаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет?

Напомена: Сви цитати из есеја Џона Зерзана дати су у преводу Алексе Голијанина.

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto