Brana Miladinov: „Moć crnog na savršenstvu belog“

 

poe

Uobičajilo se da se pisanje o Pou počne nekim domišljatim paradoksalnim ili oksimoronskim naslovom, poželjno ritmičnim i sa obaveznom aliteracijom. Pesnik ponora, arhitekta ambisa, inženjer iracionalnog, filozof falsifikata… Ne samo da je moguće, nego je sigurno i zabavno nastaviti ovaj niz, možda u azbučnom ili alfabetskom poretku. Mislim da je formula generisanja niza jasna, a sam niz – gotovo poezija. Ono što ovakvo sekvenciranje jedva da prikriva jeste činjenica da se Po danas (u širem smislu današnjice) razmatra gotovo isključivo u terminima dualiteta i ambivalencija; čini se, štaviše, da se jedino tako može, a možda i mora o njemu razmišljati. Tako to izgleda danas, takvu sliku aktuelna kritika emituje, dve stotine godina nakon njegovog rođenja.

Namera ovog teksta nije da kaže nešto suštastveno a efektno o Edagaru Alanu Pou, već samo da proklizi preko nekolikih značajki koje nam se u ovom trenutku čine zanimljivim.

Nikako pri tom ne treba gubiti iz vida činjenicu, naročito važnu s obzirom na to da nam gotovo dva veka fale da mu budemo savremenici, da je Po neobično vitalan u dobu ne samo tehničke reprodukcije i potrošačke kulture, već i zapanjujućih efekata digitalne ere. Ono što Po sobom nosi u ovaj milenijumski prelaz jeste neka vrsta podobnosti za neobično različite tipove čitalaca, potencijal rezonance sa raznovrsnim duhovima i duhovnim stremljenjima. Tehnologija novog doba učinila je svoje i tako se desilo da dve stotine godina po rođenju, Edgar Alan Po, udobno i nimalo prašnjavo, prebiva po policama knjižara i biblioteka, pravih i elektronskih, zauzima nebrojeno mnogo internet stranica, u prostoru koji se neprestano širi novim izdanjima i prevodima njegovih dela, ekspanzijom raznovrsne sekundarne literature biografskog, analitičkog, spekulativnog ili interpretativnog tipa, ali i neposustajućim povećavanjem broja referenci na Poa u svakojakim područjima – i to ne samo umetnosti i nauke o njoj. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Harija Klarka

Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Osim Poovih priča (namerno nisam stavljala naslov priče ispod ilustracije smatrajući da će oni koji su čitali Poa sami biti u mogućnosti da prepoznaju o kojoj priči je reč, umetnik je u toj meri uspeo da izvuče jedinstvenu suštinu svake od njih), Hari Klark je ilustrovao još i Andersenove bajke, Geteovog „Fausta“, kao i mnoge katedrale, oslikavajući njihove vitke prozore. Nešto od stila specifičnog za takvu vrstu stvaranja, Klark je transponovao i na ilustracije pomenutih književnih dela.

Na srpski jezik objavljena je knjiga Priče tajanstva i mašte u izdanju izdavačke kuće Tisa. U tom izdanju našle su se priče „Pad kuće Ašerovih“, „Maska crvene smrti“, „Vilijem Vilson“, „U Malstremskom vrtlogu“, „Crni mačak“, „Ligeja“ i „Izdajničko srce“. Priče su preveli Svetislav Stefanović (poznat je i njegov prevod Poove pesme „Gavran“), Andrej Vijatov i Nebojša Todorović. U tom izdanju našle su se ilustracije ovog umetnika, svaka prati odgovorajaući priču. Pošto pored izdanja Poovih dela koja je u jednoj knjizi objavila izdavačka kuća „Rad“ imam i ovo izdanje palo mi je na pamet da čitaocima bloga, u okviru tematskog ciklusa postova o Edgaru Alanu Pou, predstavim i ove ilustracije koje, smatram, podjednako kao i njegova proza, poezija i poetički spisi, obogaćuju čitalačko iskustvo ljubitelja ovog neobičnog pisca.
Nastavite sa čitanjem

Gabrijel Garsija Markes: „Priče koje se pamte“

Pre više godina prvi put sam čuo za starog baštovana koji se ubio u lepoj kući u predgrađu Havane, poznatoj po tome što je u njoj živeo pisac Ernest Hemingvej. O samoubistvu su se čule razne verzije među kojima i ta da se baštovan utopio u bunaru. Već sama po sebi bizarna, priča je začinjena još bizarnijom pojedinosti da je Hemingvej iz istog bunara, ne znajući da je telo samoubice na dnu, pio vodu. Na pitanje kako nije primetio da se ukus vode promenio, odgovorio je: „Jedinu razliku koju smo uočili bila je da je voda postala slađa“.

Među mnogim pričama koje su mi ostale u sećanju duže od drugih, neke su pravi biseri. Često se događa da ne znamo ko je autor i čak da li smo ih sanjali ili zaista čuli. Jedna od dražih među njima je ona o tek rođenom mišiću koji je, izašavši prvi put iz rupe, video slepog miša i sav uzbuđen vratio se u nju vičući: „Mama, video sam anđela“. Druga priča, koja potiče iz stvarnog života, ali prevazilazi maštu, tiče se jednog radio-amatera iz Managve koji je u zoru 22. decembra 1972. godine pokušavao da stupi u vezu sa svetom kako bi izvestio da je razorni zemljotres sravnio grad sa lica zemlje. Pošto su iz slušalica ceo čas dopirali jedino astralni zvuci, jedan od preživelih ga je ubedio da odustane: „Ne vredi se truditi“, rekao je on sa više realizma, „Dogodilo se isto u celom svetu“. Po mome ukusu je još jedna priča, ne znam da li je izmišljena ili stvarna, prema kojoj je simfonijski orkestar u Parizu bio na ivici da se rasturi zbog neugodnosti  koje se ne bi setio ni Franc Kafka: zgrada u kojoj su održavane probe imala je samo jedan lift za četri osobe, te su muzičari koji su ulazili u lift u osam ujutru uspevali da se okupe na jednom od viših spratova tek posle četri časa, taman na vreme da siđu dole na ručak. Nastavite sa čitanjem