Edgar Alan Po: „Crni mačak“

Ne očekujem, niti zahtevam, da neko poveruje u ovu neverovatnu, a ipak tako jednostavnu priču koju se spremam da zabeležim. Stvarno bih bio lud da to očekujem, kada i moja čula odbacuju sopstvena opažanja. Ipak, lud nisam – a sasvim sigurno ni ne sanjam. Ali kako ću sutra umreti, danas ću rasteretiti dušu. Moja namera je da svetu izložim, jasno i glasno, ne komentarišući, niz običnih porodičnih događaja. Njihove posledice su bili užasi, muke i, napokon, moja propast. Ipak, neću ni pokušavati da ih tumačim. Za mene su bili čisti užas dok će nekima pre biti opskurni nego strašni. U budućnosti će se naći neki um koji će svesti moja priviđenja na svakodnevni nivo – neki um, smireniji, logičniji, i manje uzbuđen od moga nazreće, u okolnostima koje sam izneo u strahu, ništa drugo do običnog sleda sasvim prirodnih uzroka i posledica. Nastavite sa čitanjem

Brana Miladinov: „Moć crnog na savršenstvu belog“

Edgar Alan Po (1809-1849)

Uobičajilo se da se pisanje o Pou počne nekim domišljatim paradoksalnim ili oksimoronskim naslovom, poželjno ritmičnim i sa obaveznom aliteracijom. Pesnik ponora, arhitekta ambisa, inženjer iracionalnog, filozof falsifikata… Ne samo da je moguće, nego je sigurno i zabavno nastaviti ovaj niz, možda u azbučnom ili alfabetskom poretku. Mislim da je formula generisanja niza jasna, a sam niz – gotovo poezija. Ono što ovakvo sekvenciranje jedva da prikriva jeste činjenica da se Po danas (u širem smislu današnjice) razmatra gotovo isključivo u terminima dualiteta i ambivalencija; čini se, štaviše, da se jedino tako može, a možda i mora o njemu razmišljati. Tako to izgleda danas, takvu sliku aktuelna kritika emituje, dve stotine godina nakon njegovog rođenja.

Namera ovog teksta nije da kaže nešto suštastveno a efektno o Edagaru Alanu Pou, već samo da proklizi preko nekolikih značajki koje nam se u ovom trenutku čine zanimljivim. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Harija Klarka

Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Nastavite sa čitanjem

Edgar Alan Po: „Filozofija kompozicije“

Čarls Dikens, u bilješci koja leži predamnom, a povodom jednog mojeg ranijeg ispitivanja sklopa „Barnaby Radgea“, kaže: „Usput budi rečeno, znate li vi da je Godvin pisao svog Caleba Williamsa počinjući s kraja? On je svog junaka prvo upleo u mrežu teškoća, koje sačinjavaju drugu bilježnicu, i tek je onda, povodom prve, stao razmišljati kako da opravda ono što se već zbilo“.

Savršeno je jasno da svaki zaplet, koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta prije nego što se uopće primimo pera. Jedino ako stalno imamo pred očima rasplet, moći ćemo pružiti djelu onaj njemu neophodno potrebni izgled dosljednosti, ili uzročne povezanosti, time što ćemo učiniti da svi događaji, a naročito cjelokupan način obrade, budu usmjereni na razvijanje osnovne zamisli.

Postoji jedna osnovna greška u uobičajenom načinu građenja jednog književnog djela. Predmet za obradu pruža ili povijest, ili mu kao povod služi neki dnevni događaj, ili, u najboljem slučaju, sam pisac stavlja u pokret splet neobičnih zbivanja, jedino da bi postavio osnovu za svoje djelo, u namjeri, po pravilu, da sve praznine u pogledu činjenica ili radnje koje se u toku pisanja ovdje ondje ukažu popuni opisima, dijalozima ili vlastitim razmišljanjima. Nastavite sa čitanjem

Edar Alan Po: „Gavran“

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više“. Nastavite sa čitanjem

Gabrijel Garsija Markes: „Priče koje se pamte“

Pre više godina prvi put sam čuo za starog baštovana koji se ubio u lepoj kući u predgrađu Havane, poznatoj po tome što je u njoj živeo pisac Ernest Hemingvej. O samoubistvu su se čule razne verzije među kojima i ta da se baštovan utopio u bunaru. Već sama po sebi bizarna, priča je začinjena još bizarnijom pojedinosti da je Hemingvej iz istog bunara, ne znajući da je telo samoubice na dnu, pio vodu. Na pitanje kako nije primetio da se ukus vode promenio, odgovorio je: „Jedinu razliku koju smo uočili bila je da je voda postala slađa“. Nastavite sa čitanjem