Emil Sioran: „Majstor u greškama“

the-night-picture-collector: ““André Kertész, Terrasse de Café, Paris, 1928 ” ”

Bože, bez Tebe sam lud, a s Tobom još luđi! Bože! Ja ne kažem da Ti nisi; kažem da ja više nisam. Ko nije potrošio svet u svojim unutrašnjim trzajima neće nikada stići do Boga. Na granici kosmičke dilatacije savesti postavlja se On. Kada smo progutali svet i ostali sami, ponosni na svoju gordost, iza vela Ništavila pojavljuje se Bog kao poslednje iskušenje.

*

U jednom životnom trenutku, sve dovodiš u vezu sa Bogom. Ostatak je neznatan. Katkad te, međutim, spopadne strah da Bog više nije aktuelan i onda ti se svako obraćanje njemu čini beskorisnim. Provizornost konačnog načela – ideja je apsurdna ali je prisutna u svesti – ispunjava te čudnim nemirom. Da li je Bog, jednostavno, samo moda duše, prolazna strast istorije?

*

Postanak je samo kosmički jecaj, mi smo rane same prirode, a Bog je neverni Toma.

*

Stvaranje sveta nema drugog objašnjenje do Božijeg straha od samoće. Drugim rečima, naša namena kao ljudskih bića jeste samo to da zabavljamo Stvoritelja. Jedini lakrdijaši apsoluta, zaboravljamo da živimo tragediju da jednom jedinom gledaocu ne bi bilo dosadno, a njegovi aplauzi neće stići do ušiju nijednog smrtnika. Pritisnut mukama samoće, Bog je, izgleda, izmislio svoje svece – kao izgovor za dijalog, da bi se spasao tereta otuđenja. Ko želi da od svetaca stvori više od običnih ispovednika – nedopustivo preteruje. A sveci, neki od njih, slušajući ispovesti, bili su toliko indiskretni da su nam dozvolili da naslutimo koliko je velika samoća Svevišenjeg, i da Ga satire žudnja.

Osećam se dostojnim pred Bogom samo suprotstavljajući mu duge samoće. Bez toga, bio bih samo lakrdijaš više. Kad ne bih smatrao sebe dostojnim da dišem bez tuge, kako bih mogao da gledam Boga bez samoće?

*

Kad istina ne bi bila dosadna, nauka bi odavno izbacila Boga iz prometa. I Bog i sveci prilika su za spasenje od njene ubistvene banalnosti.

*

Bože! Zaustavi svoju prirodu, jer nisi načinio smrtnike po meri njene veličine. Ili Ti ne znaš kako se popravlja bura u moru i užas posvećen razbijenim odjecima?

*

Ne tražim više od tebe, Bože, osim da me zaboraviš i da ne želiš drugo do smirenje moje mržnje. Saberi snage i smiri je, pospi balzam po strašnoj pobuni stvorenja, jer ima trenutaka u našem padu u kojima ćeš pasti kao žrtva zajedno s nebom. Znaš li pokušaje besa koji tope stene, pale lednike i zaustavljaju morske valove u grčevitoj besmrtnosti? Beskrajna mržnja čini život zaleđenim vodopadom… Beli i tihu Nijagaru, pejsaž strave i simbol stvorenja.

Kakav interes imaš da kopaš po krvavim uspomenama ili da mi tovariš breme, ili ti je potrebna hladna drhtavica? Da li ćeš ikada stići da izmeniš moj pad kroz tvoje misli i moje prisustvo u tvom nemiru da bude merilo tvog gubitka? Jer znam, dobro, Bože,  da imaš samo jedan greh: tvoju misao u meni. – I zato odvrati srce od stvorenja, i spasi se zaboravljajući me. Suviše si star u biću i odviše mlad u mržnji. Ali mržnja guta biće i njegove izvore. Neodgovorni i nevini stvoritelju, Tvoj smisao je u tome da prosiš samilost tvojih potomaka. Kako smo sami, Bože!

Krajnji stepen tuge: ne postoji više razlika između suza i kamena. Srce postaje stena a krv klizalište za đavole. – Bože, imap li još neko slobodno mesto u raju?

*

Agonija duše prirodno je podneblje hrišćanina, jer umireš, umireš u toj religiji, u kojoj i Bog demonstrira smrt, kao da nema dovoljno leševa i kao da vreme nije klanica svemira.

*

Bože! Kojim užadima da se popnem ka Tebi, da o tvoju ravnodušnost razbijem telo i dušu?

*

Neka se sam Bog pomoli za onoga u kome nema više šta da umre…

*

Molitva na vetru: Sačuvaj me, Bože, najveće mržnje, one iz koje izviru svetovi. Sticaj mi nasrtljive treptaje tela i raskuj me iz vilica mojih. Učini da nestane crna tačka koja se u meni pali i pruža se u rukama, rađajući u požaru crnog beskraja mržnje plamen koji ubija. Spasi me svetova rođenih iz mržnje, oslobodi me crnog beskraja pod kojim umiru moja nebesa. Otvori jedan zrak ove noći i učini da svanu zvezde izgubljene u magli moje tesne duše. Pokaži mi put k sebi, otvori stazu u mom čestaru. Spusti se sa suncem u mene i započni moj svet.

Da li nam je Svemoćni zabravio sve svoje puteve? Da li ćemo onda saditi druge voćke, ovuda, gde nema čuvara ni sablji ni plamenova. U senci kazne stvorićemo raj i spokojno ćemo se odmoriti pod ovozemaljskim granama, poput anđela savršenstva, ali samo za tren. On neka ostane sam u svojoj večnosti, a mi ćemo i dalje grešiti i gristi natrule jabuke pod suncem. Zavolećemo nauku o greškama, bićemo poput Njega, a u bolu i iskušenjima postati veći od Njega.

Da li je On verovao da će nas smrću učiniti robovima i slugama? Ali mi smo se postepeno navikli na život.

Živeti znači biti majstor u greškama. Rugajući se istinama o kraju, ne misleći na apsolut, pretvoriti smrt u šalu a beskraj u događaj. Može se disati samo u najdubljim iluzijama. Činjenica postojanja toliko je teška da je Bog, u poređenju s njom, bedna igračka.

Izvor: Tekst je u celosti preuzet iz kulturnog dodatka lista „Večernje novosti“ od 11. decembra 2010. Redakcija je tekst preuzela iz izdanja Emil Sioran, „O Bogu, o muzici, o ljubavi“, izdavač Edicija Braničevo, prevod sa rumunskog Petru Krdu.

Slika: André Kertész, Terrasse de Café, Paris, 1928.

Umetnik i njegov pas: Ričard Avedon

Ričard Avedon bio je jedan od najpoznatijih modnih fotografa 20. veka. Njegove fotografije deo su mnogih modnih editorijala, najpoznatijih modnih časopisa. Ova fotografija nastala je 1955. godine. Na njoj je Dovima, američki model, veoma popularna i uspešna tokom pedesetih. Ona sedi u jednom pariskom kafeu sa svojim predivnim psom, avganistanskim hrtom. Dovima je u Parizu, u  Balenciaga kostimu. Svi elementi su tu, sve ono zahvaljujući čemu idealizujemo grad svetlosti: elegantna devojka, diskretno ali istaknuto našminkana, položaj njenih ruku, izvesni nehaj na stolu, diskretna čaša vina, cigarete i ona .. ah, zamišljena. Možemo da osetimo uzdah ove gospođice, skoro literarne heroine. Veličanstvena fotografija i jedan od dokaza da modnu fotografiju, kao i umetnost mode uopšte, ne treba podceniti. Uostalom, upravo su Amerikanci u Parizu zaslužni za sav mitski oreol koji smo pripisali ovom gradu, a to nije malo.

Fotografija: „Dovima with Sacha, cloche and suit by Balenciaga, Café des Deux Magots, Paris“, 1955. Photograph by Richard Avedon © The Richard Avedon Foundation.

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Ali sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, ali na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci i nova polazišta, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka, nalik apstraktnoj misli, čini se nevidljivom, a zapravo se koluta u mestu, svo vreme prisutna.

Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanije. Zapravo, treba koristiti množinu, u pitanju su epifanije. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.

Malo šta nam može u toj meri naškoditi u životu kao vlastite sanjarije i fantazije. Takođe, retko ko ostane nekažnjen zbog verovanja, recimo, u postojanje romantične ljubavi. Ali, sanjarije osamljenog šetača (o tome u nekom od narednih tekstova) i osamljenog posmatrača (u kafeu) bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu svesno ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).

Zato, ja sam svuda bila, i mnogo toga sam videla, a da nisam morala da napustim sobu. Ali, to nije preporuka, a ni jemstvo da iz iste ne treba izlaziti i da zaista ne treba putovati. Ostajanje u sobi (unutrašnja dinamika) i putovanja (spoljašnja dinamika koja unutrašnju povlači sa sobom), dva su različita oblika iste egzistencije, iako su dijametralno suprotna.

Zato, kada god pokazujem onima koji me posećuju svoje fotografije sa putovanja u istom albumu držim i fotografije svoje sobe. Na mapi sveta ona ima značajno mesto. U pitanju je intimna topografija. Atlas i dnevnik putovanja, kao i fotografski album i dnevnik svakodnevnih utisaka, za mene su oduvek bili kao prvi i drugi tom iste knjige.

Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Meni je to trebalo. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.

To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete, usko je a relativno dugačko. Ono poseduje starinski izlog, „sobicu“ u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća sa ramom, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid.

Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks debljine prsta i politi ga gustom topljenom čokoladom a ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“

Žan-Pol Sartr je rekao „Osuđeni smo da budemo slobodni“, a ja se pitam je li moguće onda biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Izgovor? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnost ikakvih veza sa našim doživljajem ili je sve prepušteno unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.

Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe I čitala jednu tanku knjižicu o zabranjenoj ljubavi (“Aleksis” – Margerit Jursenar). Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda čaše i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Bezveze. Ti proizvodi obesmislili su ritual i njegovo značenje. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.

Lakoća, pre svega. Akvarel tananog aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Bar ne ono što se od njega očekuje. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je kontemplacija, druga je olovka. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući mirnom posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA I NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.

Ali, ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan I zaokružen –  mada, metod je, sledimo li dekartovsku intenciju literature, bitan – o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Prazne, a otvorene, da ponovim. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Može li vreme biti prazno kao što su prazna dva lista koja nosim sa sobom? Oba žele da po njima olovka ostavi par mrlja, tanak ožiljak sećanja na radost. Na svim mapama sveta, jasno se vidi naša soba, veličine je kontinenta. Reljef je naše sećanje, a boje utisci. Svako carstvo naše je lice. Svaki ispisan papir moje ogledalce iz džepa veličine kosmosa.

Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu, oni je prepisuju čitajući je. Na svoj način, na večni način. Ne možeš dva puta ući u istu reku, ne možeš dva puta ugledati isto sunce.“Što se srdiš?”, često se pitam. “Nećeš li biti mio, kad dobro činiš?”, odzvanja u mom sećanju jedna rečenica. Tako je kada me obuzme želja za putovanjem, za kretanjem po sopstvenom gradu, po kontinentu i, najzad, po papiru. Jednostavnost. Lahor koji se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini. Da ponovim – malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.

Ana Arp
Beograd, 23. jul 2015.

Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „ Šansone“ iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.

Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra.. Putovanje u beskraj…“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne… ne… poklanjam vam je … i želim vam srećno putovanje…“

Sigurno je da ta knjižara nije bila samo utočište već i etapa mog života. Često bih se u njoj zadržala do samog zatvaranja. Pored polica sa knjigama postavili su nekakvu stolicu, zapravo poveće merdevine. Smeštala sam se tu, listala knjige i stripove. Pitala sam se da li primećuje moje prisustvo. On mi se, ne prekidajući čitanje, obraćao samo jednom istom rečenicom: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Mnogo posle toga neko me je uporno ubeđivao da je boja nečijeg glasa jedina stvar koju ne možemo upamtiti. Međutim, ja i danas u besanim noćima često čujem jedan glas sa pariskim naglaskom – naglaskom strmih ulica Monmartra – kako mi kaže: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Ta rečenica nije izgubila ništa od svoje topline i tajanstvenosti.

Patrik Modiano, „U kafeu izgubljene mladosti“, prevela Mirjana Avramović-Ouknin, Stubovi kulture, Beograd, 2010.

Štefan Cvajg o Džojsu

BeFunky Collage

Najdirljiviji među tim ljudima bili su za moj račun – kao da me je već bila dodirnula slutnja sopstvene sudbine u budućnosti – ljudi bez otadžbine, ili još gore: oni koji su mesto jedne otadžbine imali dve ili tri, ne znajući u dubini duše kojoj pripadaju. Onde u kafani ‘Odeon’ sedeo bi, najčešće sam u jednom uglu, mlad čovek sa smeđom bradicom i upadljivo debelim naočarima pred oštrim tamnim očima; rekoše mi da je to jedan vrlo talentovani engleski pesnik. Kada sam se nekoliko dana kasnije upoznao sa Džemsom Džojsom, on je oštro negirao da u bilo kom pogledu pripada Engleskoj. On je Irac, reče. Piše istina na engleskom jeziku, ali ne misli na engleski način. „Želeo bih“, rekao mi je tada, „jezik koji stoji nad jezicima, jezik kome svi oni služe. Na engleskom se ne mogu potpuno izraziti a da se time ne zatvorim u jednu tradiciju.“ Meni to nije bilo sasvim jasno, pošto nisam znao da je on već tada pisao svog ‘Ulisa’; bio mi je ponudio samo svoju knjigu ‘Portret jednog umetnika kao mladića’, jedini primerak koji je imao, i svoju malu dramu ‘Izgnanici’ koju sam tada čak hteo prevesti da bih mu pomogao. Što sam ga više upoznavao, tim me je više dovodio u čuđenje svojim fantastičnim znanjem jezika; iz tog oblog, kao čekićem iskovanog čela, koje se pod električnom svetlošću sjajilo kao porcelan, stajale su utisnute reči svih narečja, i on ih je kombinovao kao u nekoj briljantnoj igri. Jednom kada me je upitao kako ću na nemački prevesti jednu tešku rečenicu iz ‘Portreta jednog umetnika’, pokušali smo zajednički da je oblikujemo najpre na italijanskom; za svaku reč imao ih je pripremljenih pet ili šest u svakom idiomu, čak i onih dijalektskih, i znao njihov valer, njihovu težinu do u najsitnije nijanse. Neka neodoljiva gorčina retko ga je napuštala, ali ja mislim da je baš ta razdraženost predstavljala snagu koja ga je prožimala intezitetom i produktivnošću. Zlovolja prema Dablinu, prema Engleskoj, prema izvesnim licima, pretvarala se u njemu u dinamičnu energiju, a oslobađala stvarno tek u pesničkom delu. Činilo se, međutim, da on voli tu sopstvenu oštrinu; nikad ga nisam video nasmejana ili makar dobro raspoložena. Uvek je davao utisak jedne u sebe sklupčane mračne snage, i kada bih ga video na ulici, oštro stisnutih tankih usana i uvek užurbanog, kao da se ustremljuje na nešto određeno, osetio bih odbojnost i unutrašnju izolovanost njegovoga bića još snažnije nego u našim razgovorima. I nisam kasnije bio nimalo začuđen što je napisao baš delo najveće usamljenosti, najveće nepovezanosti sa svim drugim, to delo koje se na našu epohu oborilo poput meteora.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Pol Verlen: „Nevermore“

Cesare Bacchi, Verlaine au café Procope

Uspomeno, šta hoćeš od mene? – Goni
jesen nebom tamnim drozda da se skloni,
a sunce zabada zrak svoj monotoni
u to žuto lišće gde vetar romoni.

Samoće nam spoji san i sreća ista,
kose nam i misli vetar poput lista
nosi. Tad odjednom pogled joj zablista:
„Je l to tvoj najlepši dan?“ od zlata čista

trepti glas njen zvonak, blag, s prizvukom nade.
Jedan laki osmeh odgovor joj dade,
i poljubih njenu belu ruku smerno.

– Ah, kako miriše cveće majskih dana!
I kako šapuće i nežno i verno
prvo da što dođe s ljubljenih usana!

Pol Verlen, „Nevermore“, 1865.

Prevod: Danilo Kiš

Crtež: Cesare Bacchi, „Verlaine au café Procope“

Композиције Ерика Сатија и атмосфера празних недељних поднева на Монмартру

Рамон Касас, „Портрет Ерика Сатија“, 1891.

Од 1889. године у  Паризу, прецизније на Монмартру, живела су два шпанска сликара, Рамон Касас и Сантјаго Русињол. Њихова свакодневица, осим стваралаштва, подразумевала је и дружење са једним значајним француским композитором, Ериком Сатијем.

У атмосфери његове музике препознаје се атмосфера којом су прожета дела Касаса и Русињола. Утисак је импресионистички, баш као што су и дела поменутих, и он за неке не мора бити прихватљив, али тај утисак јесте битан за онога ко је уметник, за онога ко у соби, посматрајући мехуре прашине како плутају кроз ваљак зрака, уз музику ствара облике, евоцира их, о њима размишља.

Слушање Сатијеве музике евоцира благу светлост, простор у сенци где се покрећу облици сећања и предзнаци сна. Тихо, једноставно, празно: баш као и поднева на Монмартру која су својим делима предочили Русињол и Касас.

У периоду заједничког стваралаштва сликари су се међусобно портретисали, истовремено у дијалог укључивши и композитора. Горњи Сатијев портрет насликао је Касас 1891. Исте године Русињол ствара композиторов други (доњи) портрет. Оба су рефлексија простора којима се Сати кретао. И кишни трг надомак кога се види млин, и скромна соба у којој композитор неодређено гледа, јесу инспирација, полазиште за тон стваралачке идеје.

Сантиаго Русињол, „Портрет Ерика Сатија“, 1891.

На првом портрету забележено је касно кишно подне кроз чију маглу се помаља млин. На другом портрету, екстеријер је замењен ентеријером, затвореним простором, собом у којој уметник проводи време стварајући, доносећи споља утиске и сећања који трансцедирају, који искорачују из своје материјалности и упућују на мисао, на прошли или садашњи тренутак.

Gymnopédies и Gnossiennes: композиције су кратке, атмосферичне, подједнако класичне колико и амбијенталнеGymnopédies су три композиције за клавир компоноване 1888. године. Инспирација за њих била је поезија Les Antiques мање познатог песника Латуракао и роман Саламба Гистава Флобера. Тачна конотација речи Gymnopédie, коју је Латур често користио у својој поезији, а коју је Сати преузео, није утврђена. Gnossienne је Сатијева реч којом је насловио неколико дела компонованих 1890. Неки сматрају да се реч односи на митске становнике Крита: Тезеја, Аријадну и Минотаура.

Композитор је био инспирисан темама које нису биле део свакодневице, темама које су припадале даљини, што је супротно од тематских оквира којима су се креталa два сликара. Те тематске оквире покушаћу да посредством музике повежем. Постоје два доба дана која су доминантна на Касасовим и Русињоловим платнима. Прво је касно јутро, друго је касно подне. Оба доба, баш као и ноте ових композиција, одају утисак меланхолије и равнодушности.

Ко су све били модерни јунаци Монмартра, о чему су размишљали, где су били, кога очекују? Боеми, луталице, уметници, случајни пролазници, праље, радници. Наизглед атмосфера коју би исти употпунили и на Лотрековим сликама. Међутим, овде је све другачије. Касно недељно подне  и његове авети.

Сантјаго Русињол, „Портрет Рамона Касаса“, 1891.

Сантјаго Русињол, „Портрет мушкарца на Монмартру“, 1890.

Анри де Тулуз-Лотрек

Анри де Тулуз-Лотрек

Данас  прослављамо рођендан француског сликара, боема, декадента и хроничара париског ноћног живота с краја 19. века, Анри де Тулуз-Лотрека. Ведрој слављеничкој атмосфери допринеће његова дела која ће се у наставку текста појављивати. Она су, као и прославе рођендана, одлика афирмативног односа према животу.

Уз Ван Гога и Гогена, Тулуз-Лотрек сматра се једним од најбољих представника постимпресионистичког сликарства и једним од раних представника експресионистичког израза, како по употреби боје, тако и по извесном социјалном ангажману, суптилно подвученом у делу.

Монмартр, северни део Париза, данас идеализујемо захваљујући Лотрековој уметности. Можемо само да наслутимо какве приче крију париски плочници испред бистроа, Moulin Rouge-a, многобројних кабареа, циркуса, бордела. Музика Јана Тирсена, компонована за потребе филма Чудесна судбина Амелије Пулен, одзвања у нашим главама док гледамо ове слике и мислимо на уске уличице.

Тулуз-Лотрек бива под утицајем  два сликара: Дегаа и Манеа. Мотиви који су чести на њиховим платнима појављују се и у Лотрековој уметности. Мане је често сликао сцене париских кафеа које у Лотрековој уметности заузимају значајно место.  Утицај који долази од Дегаа приметан је при приказима играчица. Додуше, на Лотрековим плакатима и илустрацијама Дегаове крхке младе балерине замениле су сасвим другачије сценске уметнице.

Лотрек се није пуно кретао ван Париза. Његовим биографима позната је једна посета Шпанији, где се дивио делима Ел Грека и Веласкеза, и једна посета Енглеској, где је упознао Оскара Вајлда и Џејмсa Вислера. Савременици које је портретисао били су Ивет Жилбер, Жана Аврил, Меј Белфорт, Аристид Бријан, женски кловн Cha-U-Kao, Луи Фулер, играчица у чувеном бару Folies-Bergere, истом оном који је редовно посећивао и Мане и који му је послужио као инспирација за једну од његових последњих слика, Un bar aux Folies Bergère.

Кретање у друштву куртизана, глумица, плесачица, сликара, писаца и интелектуалаца са Монмартра допринело је формирању уметничких дела по којима је Лотрек данас познат. Његови рани радови разликују се од каснијих. Груб потез четкицом већ тада је био приметан, тонови су тамнији, варијације боја сведеније. По доласку у Париз почиње његова друга фаза. Елементи карикатуре и гротеске, сцене из кафеа и јавних кућа, као и са многих других места париског јавног живота, чешће се појављују. Лотрек портретише проститутке, њихове обожаваоце, посетиоце кабареа, играчице, уживаоце апсинта и опијума, циркуске извођаче, глумице, друге сликаре, међу којима је био и Ван Гог. Поред  приказа ноћног и сценског живота Монмартра, Лотрек наставља и са израдом портрета и актова. На свима њима колико присуствујемо радосном и афирмативном, безбрижном и слављеничком, толико смо сведоци и нечег уморног, тужног, отупелог.

Поред уља на платну, Лотрек израђује и рекламне постере, литографије, илустрације за књиге, дневну штампу, ревије. На тим пољима остварује значајне иновације које ће наредне генерације уметника препознати и користити. Сам Лотрек био је дружељубива и динамична особа, што је очигледно и на фотографијама које га приказују. Ликовна дела у наставку сведочанство су о духовитом уметнику који је имао осећај за иронију и вешту руку којом би приказао запажено, потез који лоцира плесни покрет или тужан и одсутан поглед.

Читајући Сентиментално васпитање Гистава Флобера, атмосфере појединих забава које је Фредерик Моро посећивао током боравка у Паризу, подсетиле су ме на сцене са Лотрекових слика. Иако више од чедрдесет година млађи, Лотреков дух био је подударан са Флоберовим. Првенствено мислим на одличан дар запажања који је добро преведен на језик сопствене уметности истанчаним иронијским потезима.

– Куда ме, врага, водите? – рече Фредерик

– Код једне добре девојке! Не бојте се!

Неки стари лепотан, као венецијански дужд, у дугачком плашту од пурпурне свиле, играо је са Розанетом, која је носила зелени фрак, панталоне од трикоа и чизме са меким сарама и златним мамузама. Пар, прекопута, сачињавали су Арнаутин, претрпан јатаганима, и плавоока Швајцаркиња, бела као млеко, пуначка као препелица, с рукавима до лаката и у црвеном корзету. Да би истакла своју косу, која јој је падала испод колена, једна висока плавојка, статискиња из Опере, беше се преобукла у дивљакињу; и, преко свог трикоа мрке боје, имала је само црначку кецењу од коже, наруквице од манистри, и дијадему од ђинђува, из које се уздизала велика кита пауновог перја. Пред њом, један Причар, у црном смешно широком фраку, ударао је такт лактом о табакеру. Један мали ватоовски пастир, азуран и сребрнаст као месечина, лупкао је својим пастирским штапом о палицу, украшену бршљаном једне Баханткиње, овешаном гроздовима, са леопардовом кожом о левом боку и саљ котурнама са златном траком на ногама. С друге стране, једна Пољакиња, у спенсеру отворено црвене боје, таласала је своју сукњу од вела над чарапама од сивосребрнасте свиле, стегнутим у ружичасте високе ципеле оивчене белим крзном. Смешила се на трбушастог четрдесетогодишњака, прерушеног у дечака који пева у цркви, и који је скакао врло високо, подижући једном руком стихар а другом придржавајући црвено кече. Али краљица, звезда, била је гца Лулу, славна играчица са популарних балова. Како је сада постала богата, носила је широк оковратник од чипака на велурском капуту; а њене широке црвене панталоне од свиле, припијене уз бедра и стегнуте у струку марамом од кашмира, биле су украшене дуж целог шава природним белим малим камелијама. Њено бледо лице, помало буцмасто и са прћастим носом, изгледало је још дрскије  с разбарушеном косом њене перике на којој је стајао мушки шешир, од сивог филца, накривљен ударом песнице ка десном уву; и, при скоковима које је чинила, њени ескарпени с дијамантским копчама допирали су скоро до носа њеног суседа, једног високог средњовековног барона, сасвим спутаног гвожденим оклопом. Био је ту и један анђео, са златним мачем у руци, с два лабудова крила на леђима, који се, идући тамо-амо, и губећи сваког часа свог каваљера, једног Луја XIV, никако није сналазио у фигурама и сметао је у игри.

Фредерик, гледајући та лица, осећао се напуштеним, било му је нелагодно.

– Открио сам тајну, знате ли! Ето, гледајте ту женицу са фризуром сфинге која игра са руским поштаром, то је јасно, суво, оцртано све у полуравнима и у оштрим тоновима: модро под очима, плоча цинобера на образу, гараво на слепочницама; пиф! паф!

И он је размахивао палцем, као четкицом по ваздуху.

– Док она дебела, тамо, – настављао је показујући једну пиљарицу, у хаљини боје трешње са златним крстом око врата и ланеном марамом свезаном на леђима – саме облине; ноздрве се шире као крајеви њене капе, углови устију подижу се, брада пада надоле, све је дебело, сливено, пуно, мирно и сунчано, прави Рубенс! Оне су међутим савршене! Где је онда тип?

Постајао је све загрејанији:

– Шта је лепа жена? Шта је лепо? Ах! Лепо! рећи ћете ми…

Фредерик га прекиде да би сазнао ко је био Пјеро са профилом јарца, који је баш благосиљао све играче усред игре.

– Ништа нарочито! неки удовац, отац троје деце. Оставља их без гаћа, проводи живот у клубу, и спава са служавком.

Један кочијаш-поштар из Лонжимоа шчепа је око струка, валцер је отпочињао. Тада све жене које су седеле око салона по клупамја, брзо устадоше као по команди; и њихове сукње, њихове ешарпе, њихове фризуре стадоше да се врте.

Оне су се окретале толико близу њега, да је Фредерик примећивао грашке зноја на њиховим челима; и то кружно кретање све живље и све правилније, вртоглавије, уносећи у његову мисао неку врсту пијанства, изазивало је у њему друге слике, док су све пролазиле у остом блеску, и свака са посебном раздраженошћу према врсти своје лепоте. Пољкиња, која се предавала чежњиво, будила је у њему жељу да је држи на своме срцу, док би саоницамаобоје јурили равницом покривеном снегом. Видици смирене сласти на обали језера, у швајцарској вили јављали су се под корацима Швајцаркиње, која је играла држећи се право и оборених очних капака. Затим, одједном, Баханткиња, забацивши своју мрку главу, будила је у њему снове о незаситим миловањима, у шумама лијандера, за време олује, уз збркану лупу добоша. Пиљарица, која се од сувише брзог такта задихала, кикотала се; и он би врло радо, пијући са њом у трему, гужвао рукама њену мараму, као у стара добра времена. Али Истоваривачица, чији лаки прсти једва додириваху паркет, изгледало је да скрива у еластичности својих удова и у озбиљности лица сву рафинираност модерне љубави, која носи у себи тачност науке и покретљивост птице. Розанет се вртела, са песницом на куку; њена луцкаста перика, поскакујући на оковратнику, расипала је миришљави пудер око ње; и, при сваком окрету, врхом својих златних мамуза, замало што не би закачила Фредерика.

Глумац је имао простачко лице, удешено као кулисе, да би се гледало издалека, дебеле руке, велика стопала, гломазну вилицу; и олајавао је најславније глумце, расправљао с висине о песницима, говорио: “ мој орган, моја спољашњост, моје могућности“, уплићући у свој говор речи које су биле неразумљиве њему самом, а које је он волео, као „морбидеца, аналого и хомогеност“.

Розанет га је слушала, лако климајући главом у знак одобравања. Видело се како јој дивљење цвета испод шминке по њеним образима, и да нешто влажно прелази као вео преко њених светлих очију, неодређене боје. Како је такав човек могао да је очара? Фредерик се трудио у себи да га још више презире, да би одагнао, можда, неку врсту зависти коју је гајио према њему.

Онда она узе с пећи боцу шампањца, и насу га с висине у чаше које су јој пружали. Како је сто био сувише широк, званице, нарочито жене, полетеше к њој, подижући се на врховима прстију, на преградама од столица, те се зачас створи жива пирамида од фризура, голих рамена, испружених руку, повијених тела;  и други млазеви вина зрачили су кроз све то, јер су Пјеро и Арну, из два угла сале, отворивши сваки по боцу, прскали лица. Птичице из кавеза, чија су врата остала отворена, испунише салу, и силно преплашене, летеле су око лустера, ударајући се о окна, о намештај а неке, спустивши се на главе, изгледале су у коси као широки цветови.

Музиканти беху отишли. Довукоше клавир из предсобља у салон. Ватназова седе за њега, и, у пратњи Дечака из црквеног хора који је лупао у даире, бесно засвира неку игру, ударајући у дирке као коњ који поскакује, и клатећи се у струку да би боље означавала такт. Маршалка одвуче Фредерике, Исоне се преврте преко главе. Истоваривачица се извијала као клаун, Пјеро се понашао као орангутан, Дивљакиња, раширених руку, подражавала је њихање барке. Најзад се сви, већ изнемогли, зауставише; и отворише прозор.

Дан уђе, с јутарњом свежином. Сви ускликнуше зачуђено, затим тишина.

Цитат: Гистав Флобер, Сентиментално васпитање, превео Душан Матић, Нолит, Београд, 1964, стр. 120-133.