Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Буђење“ Кејт Шопен

Френк Вестон Бенсон, „Лето“, 1900.

Тог лета на Великом острву Една је почела постепено да се ослобађа плашта уздржљивости, који ју је увек обавијао. Вероватно да је било – мора да је било утицаја, и тананих и очигледних, који су на неколико различитих начина дејствовали и навели је да се тако понаша; али најочигледнији је био утицај Аделе Ратињол. Како је Една поседовала готово чулну осетљивост на лепоту, прво ју је привукла изузетна физичка привлачност ове креолке. Затим отвореност читавог живота те жене, коју је свако могао да уочи и која је била тако изразито у супротности с њеном сопственом уобичајеном уздржљивошћу, што је можда и створило везу између њих две. Ко би могао поуздано знати које метале користе богови када кују тако танану везу коју називамо склоношћу, коју бисмо исто тако лако могли назвати љубављу.

Обе жене су биле прилично високе, а мадам Ратињол је имала женственији, пунији стас удате жене. Физичка привлачност Едне Понтелије неприметно се наметала. Обриси њеног тела су били издужени, чисти и симетрични; било је то тело које би повремено заузимало необичан положај; није било никаквог наговештаја чистог стереотипа прописаног тренутном модом. Случајни некритични пролазник можда не би на њу бацио други поглед. Али уз мало више смисла и дара опажања уочио би племениту лепоту облика и отмену строгост држања и покрета, по којима се Една разликовала од осталих. Наставите са читањем

Зашто се јунакиња Кејт Шопен буди на погрешан начин?

Клод Моне, „Дама са сунцобраном“, 1886.

Према мишљењу ауторке овог интернет места, која је датим избором, као и именовањем прекуцаних фрагмената романа који следе, желела да своје читање учини креативним, Една Понтелије, јунакиња романа Буђење, се буди на погрешан начин јер њено буђење, њена еманципација и „отварање очију“ пред светом иду преко аутодеструктивне емотивности, а не преко афирмације онога што ју одређује као биће, у овом случају као уметницу.

Њен образовни процес, а ми остављамо могућност да је наш закључак престрог, није довршен јер је у потпуности плутајући, неодређен, баш као и нептунијанско царство пред којим она често стоји и размишља.

Буђење је процес. Стога, ни Една Понтелије се не буди одједном, и коначно. Међутим, тај процес, нама се чини, у њеном случају нема довољно снаге за одлучност. Една није задовољна улогом мајке и супруге али није ни довољно јака да подносе тежину стваралачког пута и живота који подразумева потпуно посвећење уметности јер ју емотивност, овде изједначена са бесконачношћу, флуидношћу и снагом мора, спутава.

Она ослобађање и „буђење“ води преко заљубљивања и маштања о предавању другом мушкарцу али се то, у случају овог романа, не показује као добар избор по њу. Ни наметнути друштвени стереотипи, али ни потпуно предавање чулности, нису начин да се биће афирмише и пробуди у новом веку који је женама понудио много избора али и изазова. Наставите са читањем

У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Фотографија: Масао Јамамото

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море нераскидиво су повезани. У раним јутрима небо их одражава и доприноси хармонији. Тако је било у почетку: безброј могућности у празнини. У одсутности је пут ка самостварању.

Пронашли смо је. Кога? — Вечност.
To је море које одмиче, заједно са сунцем.

писао је Артур Рембо, писали су многи у њему препознајући рељефе својих лица. Пред основним елементом протерана је свака присутност, јер пред њим, свака појава  је кап, песма тек стих. Пред морем, све је хаику.

Фотографије малог формата дело су јапанског уметника Масао Јамамота (Masao Yamamoto) рођеног 1957. године у Јапану. Џон Зерзан (John Zerzan), амерички мислилац и припадник покрета анархо-примитивиста, рођен је 1943. у држави Орегон. Два савременика кроз различите медије сведоче о суштински истој потреби – повратку Тишини и Мору.

Џон Зерзан у есеју „Море“ пише:

У дубини леже лепота и музика; њено неодољиво гибање одише неупоредивом снагом, неуморним духом слободе. Томас Мертон је у свом дневнику из 1952. записао да је сваки морски талас слободан. Могли бисмо трагати за срцем које би било као море: увек отворено и слободно.

Тишина је разастрта над празнином, над морем и обалама. Зерзан у есеју „Тишина“ пише:

Тишина није само одсуство нечег другог. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе. Зен подучава да се тишина никада не мења.

Масао Јамамото у интервјуима наглашава да су његове слике намерно малог формата – скромне и порубљене, баш налик сећањима. Када излаже своје фотографије, он их ређа тако да се од редоследа може начинити неки наратив. Сваком новом изложбом тај наратив је другачији, јер је и редослед фотографија на зиду другачији.
Наставите са читањем