Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

IMG_1366

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. A kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući korice i fontove.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima, a pod antikvarijatima ne podrazumevam prodavnice specijalizovane za prodaju predmeta, već mislim i na knjižare koje poseduju stara izdanja naslova i edicija, knjige koje se nisu doštampavale.

Nisam bila upisana u biblioteku, izuzev u osnovnoj školi. U srednjoj školi, kao i na fakultetu, koristila sam biblioteku institucije u kojoj sam se školovala. Kasnije, umesto korišćenja biblioteke, počela sam da formiram svoju biblioteku, kolekciju knjiga koja se ni po čemu nije razlikovala od kolekcija drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga, a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje materijalne situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja što dovodi do paradoksa: umetnost postaje roba), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su sveske i rokovnici, dnevnici i beležnice, puni spiskova. Nastavite sa čitanjem

Kenigsberg

 

Kenigsberg je rodno mesto Imanuela Kanta, velikog nemačkog filozofa. Ovaj stari pruski grad na samom severu nalazi se između Nemačke i Litvanije. Njega su u Drugom svetskom ratu oslobodili Rusi pa su ga, stoga, i podelom poražene Nemačke zadobili, iako je grad hiljadama kilometara dalje od ruske teritorije. Gradu je promenjeno ime u Kalinjingrad a, kao i mnogi drugi nemački gradovi (Drezden je prvi primer, ali njega nisu uništili Rusi već saveznici, Englezi i Amerikanci), skoro je u potpunosti uništen po oslobađanju.

Na priloženom video snimku vidi se kako je grad izgledao u prošlosti a na donjim fotografijama može se videti kako je izgledala knjižara (unutra i spolja) jednog od najvećih nemačkih izdavača „Gräfe und Unzer“. Izdavačka kuća je osnovana u Kenigsbergu davne 1722. i bila je najveća u Evropi. Ona je u potpunosti uništena u Drugom svetskom ratu a izdavač i dalje postoji, sada sa sedištem u Minhenu. Nastavite sa čitanjem

Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „ Šansone“ iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.

Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra.. Putovanje u beskraj…“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne… ne… poklanjam vam je … i želim vam srećno putovanje…“ Наставите са читањем