Pet pesama Silvije Plat

LIFTING LICA

Donosiš mi dobre vesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto belo
Mumijino platno, smeješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i Jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdelu.
O bilo mi je muka.

Sve su to izmenili. Putujem
Gola kao Kleopatra u duboko iskuvanoj bolničkoj presvlaci,
Zapenušana od sedativa i neobično duhovita,
Kotrljam se do predvorja gde neki ljubazan čovek
Stiska moje prste umesto mene. Tera me da osećam kako nešto dragoceno
Ističe iz ventila mojih prstiju. Na brojku dva
Tama me briše kao kredu sa školske table…
Ništa više ne znam.

Pet dana ležim skrivena
Poput bureta odvrnuta, godine se u moj jastuk cede,
Čak i moja najbolja prijteljica misli da sam na selu.
Koža nema korena, ljušti se kao hartija.
Kad se nasmešim, šavovi se zategnu. Rastem unazad. Dvadeseta mi je godina,
Raskvocana u dugim suknjama na sofi mog prvog muža, moji prsti su
Zariveni u runsku vunu mrtvog pudla;
Mačku još nisam imala.

Sad je ona gotova, gospođa sa podvaljkom
Koju sam gledala kako se smešta, bora za borom, u ogledalu –
Staro čarapino lice, otromboljeno na pečurki za krpljenje.
Zarobljeno u nekoj laboratorijskoj tegli.
Neka crkne tamo, ili neka vene sledećih pedeset godina
Dremajući, ljuljuškajući sei prstima prebirući svoju retku kosu.
Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena,
Poput odojčeta ružičasta i glatka.

SPALJIVANJE VEŠTICE

Na tržnici oni slažu suvo granje.
Gustiš od senki jadan je ogrtač. Nastanjujem
Svoje voštano obličje, telo lutke.
Bolest ovde započinje: ja sam pikado tabla za veštice.
Samo đavo može đavola da pojede.
U mesecu crvenog lišća penjem se na postelju od vatre.

Lako je tamu kriviti: čeljust vrata,
Utrobu podruma. Oni su iskričavost moju ugasili.
Crna tvrdokrila gospa drži me u kavezu za papagaja.
Kako ogromne oči mrtvi imaju!
Intimna sam s dlakavim duhom.
Dim koluta iz grlića one prazne tegle.

Ako sam mala, ne mogu napraviti štetu.
Ako se ne krećem, neću ništa prevrnuti. Tako sam rekla,
Sedeći pod poklopcem, sitna i nepokretna kao zrno pirinča.
Oni odižu ringle, krug za krugom.
Puni smo mi skroba, mali moji beli drugari. Mi rastemo.
U početku to boli. Crveni jezici istinu će podučavati.

Majko svih buba, samo otvori šaku:
Proleteću kroz svećina usta poput neoprljenog noćnog leptira.
Vrati mi moje obličje. Spremna sam da sastavim dane
Kad sam se s prahom sparila u senci od kamena.
Moji gležnjevi se sjaje. Sjaj se penje uz moja bedra.
Izgubljena sam, izgubljena, u haljinama od svog tog svetla. Nastavite sa čitanjem

Силвија Плат чита песме из збирке „Аријел“

Sylvia Plath

Силвија Плат

Збирка Аријел америчке песникиње Силвије Плат објављена је 1965. године, две године после песникињине смрти. Тридесетог октобра 1960. године, три дана после свог тридесетог рођендана, Силвија Плат читала је песме које су тонски забележене оним редоследом по коме се појављују у збирци.

Поред романа Стаклено звоно (1963), Силвија Плат написала је и две збирке поезије, Колос (1960) и Аријел (1965). Такође, сачувана су и објављена њена писма, као и дневници. О њој је објављено и мноштво књига чије су теме њена приватна ситуација, њена личност, њено дело. Наставите са читањем