Sedam godina bloga A . A . A

ČITAOCI PIŠU

I Oprostite, draga i poštovana Ana, na javnom ukazivanju komplimenata, ali bez obzira što su javni, nisu puka kurtoazija. Onomad mi je prijateljica poslala par Vaših tekstova iz magazina „Puls“ u kojima sam uživao, kao i u predgovoru za Vašu knjigu, koji sam našao na blogu. Jedna slika me je oduševila, ona „gde se priviđenja ne razlikuju od sećanja“. Mislio sam da je tako sveobuhvatan renesansni duh ovde iščezao smrću Kalajićevom. Posvećenik ste Kulture u našem nihilistickom veku. I, svestan rizika da će ovo što ću reći zvučati patetično, osobe nalik Vama danas su zvezda u noći koja nam ukazuje na lepljivu hladnoću tmine oko nas. Čitao sam onomad Vaše pismo Agati Kristi, što me je namah setilo na ono Pavićevo pismo Orfelinu. A kako u ovom postu priznajete da volite poklone, meni bi bilo zadovoljstvo da Vam poklonim jedan veliki putopis jednog mog dragog, na žalost pokojnog rođaka. On je pisao ovde prvi doktorat o Andriću,a poslednjih godina se, iako starac, posvetio putovanju kroz sve kontinente, izuzev Australije i Severne Amerike; uvek s pripravnom beležnicom. Ja oduvek volim da dajem poklone, ne da ih primam, jer sam u onoj aristotelijanskoj klasifikaciji sličan megalopsihosu koji daje a ne voli da uzima. Nastavljate i obogaćujete tradicije najboljih ženskih pera u nas: Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević – to je Vaš rang. Naročito mi se iz pisma stvoriteljki gosn. Poaroa svidela Vaša rečenica o radnoj etici kao uslovu svih uslova za stvaranje. I nadam se da će Vaš entuzijazam rezultirati jođ mnogim kvalitetnim zapisima na polzu našeg sve beslovesnijeg naroda. Oprostite još jednom na indiskretnosti u ovom mom javnom iznošenju pohvala na Vaš račun, ali prosto zračite takvom vrlinom, da je na to nemoguće ostati ravnodušan. Jednom rečju – inspirišete mnogo više od najvećeg dela naših novih književnika.

Odgovor: Dušane, hvala Vam na ovako lepom komentaru. Hvala Vam, takođe, na podršci i učešću u životu mog bloga, toga što radim.

Nema potrebe da se zahvaljujete, naprotiv, Vaše posvećeništvo osvetljava javni prostor ove naše tmine. Nikada još nisam sreo osobu koja gaji toliku ljubav prema umetnosti, a da to nije neki vid pozeraja ili lukrativnosti. Želim Vam da ne izgubite taj tako vredan duh i tako dragocenu ljubav prema temama večnim i beskrajnim. Vaš blog intenzivno pratim i kad god me neko pita: „Imaš li šta interesantno za čitanje?“ uvek preporučim „A.A.A“. Nadam se da uspevate da zadržite takav vid života u kojem ima puno zadovoljstva, a malo novca. Takođe se nadam da ću kada budem u mogućnosti moći da Vam pošaljem neki skromni tekst o filozofiji ili književnosti. Živite život koji je, makar ja tako mislim, život smisla. Odatle potiče moja velika naklonost prema Vama. – Dušan Vučković

II U kratkoj dokolici svakodnevice, koja se sada provodi na internetu, postoji jedna autentična oaza za sve ljubitelje stvaralaštva. Zašto je internet magazin A . A . A locus amoenus za sve koji vole umetnost?

Sadržaji koji su prezentovani na blogu predstavljaju svojevrsni amalgam reči i slika, koji tek u takvoj objedinjenosti, pružaju jedinstven estetski doživljaj. Najraznovrsniji tekstovi iz domena stvaralaštva, bilo poetski ili kritički, napisani u formi eseja, odražavaju eklekticizam modernosti. U tom smislu je internet magazin A . A . A ogledalo osobene filozofije života i pogleda na mesto umetnosti u savremenom svetu.

U sveopštoj degradaciji kulture, umetnosti, kritičke svesti, internet preostaje poslednji bastion slobode za stvaraoce. Kada sam tu pronašla eseje kao što su Džez, leto i apstrakcije, Putnici romantizma ili Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, bila sam potpuno fascinirana lepotom ovih eseja.

Džez, leto i apstrakcije sam čitala jednog julskog popodneva čudeći se tačnosti s kojom je pogođen utisak slušanja džeza ili klasične muzike. Ovaj esej je na mene delovao gotovo sinestezijski, jer je Anino iskustvo slušanja klasične muzike ili džeza bilo upravo ono što se vidi dok se sluša takva vrsta muzike. Esej je bio upotpunjen slikama Marka Rotka koje su bile nepogrešiv izbor za ovaj esej.

Pokušavajući bezuspešno da pronađem nešto o Tomasu Manu na internetu, slučajno sam otkrila esej Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana. Kao i svaki tekst na blogu, i ovaj je bio napisan u formi naučnog rada, uz poštovanje akademskog integriteta, navođenjem izvora i literature. Anina promišljanja o uništiteljskoj komponenti lepote, a rekla bih onda i stvaralaštva, koje u sebi uvek spaja ono što se čini da je nepremostivo, dionizijsko, neobuzdano, nepredvidivo, ali i apolonijsko, koje jeste oko posmtrača, analize, discipline i ogromnog rada, jesu jedno veliko otkriće, ovde na internetu, u ovom internet magazinu.

Ovaj internet magazin je od tada postao deo moje svakodnevice. Komparativni pristup pojavama iz najšireg domena stvaralaštva otkriva široku erudiciju ove mlade književnice. Istrajati u delfijskom načelu i zaista spoznati sebe, nemoguće je bez stvaralaštva i obrazovanja, a svaki Anin tekst postaje integralni deo digitalne riznice koja je dostupna svima čiji su ciljevi umetnost i nauka. – Ružica Medaković

III Internet prostor A . A . A. je mesto koje od samog osnivanja odlučno ustaje protiv struje propadanja. Oslobođena iluzije o nekakvoj spontanoj i naprednoj „evoluciji“, autorka svojim pristupom i sadržajem ponavlja kosmičke tendencije, iskazujući poštovanje prema tradiciji. Od prvog čitanja do danas redovan sam posetilac ovog mesta koje, mora se priznati, karakteriše očaravajuća kapricioznost i smelost da ne koketira sa mediokritetlukom zarad većeg publiciteta. Vladajuća Kali Juga spram ovog internet mesta biva ponižena. Vapaj za slobodom samoodređenja i metamorfozom čoveka putem umetnosti čini misiju A . A . A. vanvremenskom, svojevrsnim svetionikom i putokazom Čoveku kojeg vuče na gore ideja svetlosti. – Igor Mirčev

IV Od prvih tekstova koje sam pročitala na stranici internet magazina A . A . A. do serije tekstova posvećenih Veneciji ili motivu Ikarovog pada u književnosti i slikarstvu, ne prestajem da se divim Aninoj erudiciji i stvaralačkoj energiji.

Ona je uspela da svojim pronicljivim zapažanjima o umetnosti da konkretan format koji prevazilazi definiciju bloga.

Brižljivo odabranim sadržajem, iscrpnim tekstovima koji svedoče o radosti stvaranja, Ana pokazuje da i u vremenu površnosti i banalnosti, posvećenost i istrajavanje na kvalitetu nisu samo potrebni nego i mogući. – Jelena Jeremić

V „Pred večnošću sve se čini malim, ali je u svojim svedenim merama jednako dostojno, kao i sve drugo, čak i ono što se, preteći, razmeće silom“, kaže Klaudio Magris. Blog A . A . A je upravo to. Svojom umerenošću, profinjenošću tema i, što je još bitnije, istančanim načinom njihovog izlaganja – jer forma je ta koja daje život ujedno ga oblikujući – on dostojanstveno i prkosno stoji nasuprot lažnoj erudiciji, možda još goroj od neznanja. Prikazujući, a ne pokazujući, iz svog mikrokosmosa pokušava da uspostavi onu, čini se izgubljenu, harmoniju života i umetnosti, i da kroz njihov suživot pruži šansu Čoveku da se putem umetnosti – jedinog istinskog blaga čovečanstva, pored Ljubavi – zapita nad Svetom kako bi se zapitao nad Sopstvom. – Nataša Gavrilović

VI Ovaj predivni blog izvanredan je primjer da i na Internetu postoje oaze u kojima će se umovi žedni saznanja i ljepote oplemeniti. Divna, zanimljiva i znalački pisana stranica sa ličnim pečatom autora. – Drago Jarić

VII Ako iza ove stranice i istoimenog bloga zaista stoji samo jedna osoba, usudio bih se da kažem da ona po svojoj erudiciji, širini znanja i istančanom ukusu pripada jednoj gotovo iščezloj vrsti polihistora i predstavnika renesansnog duha koja se u današnje vreme izuzetno retko sreće. – Siniša Lekić

VIII A . A . A – biser u moru gotovo praznih školjki. Volim da upoznajem nove, ali da se i vraćam tvojim tekstovima, draga Ana. Naslonim uvo (oko) i putujem: kroz vreme, kroz teme… Samo tako nastavi. – Valentina Obradović

IX „Od sudbine nema beganja“. Nastavite da pišete Ana, na obostrano zadovoljstvo. – Dušanka Simić

X Predivno! HVALA! – Dragana Tokin Đurković

XI Ana Arp je zanimljiva duša. – Ivan Zidarević

*

REČ AUTORKE

Sedmi rođendan i peti put da se tim povodom obraćam čitaocima.

U poslednjem rođendanskom obraćanju žalila sam se na svoju pasivnost, naglašavajući da ni posle toliko godina pisanja i održavanja bloga nisam u stanju da kupim domen. U međuvremenu se to promenilo. To je jedna od novina za ovih godinu dana.

Takođe, novina je i da sam objavila tekstove koji su mi godinama bili u beležnici i u nacrtima koje nisam uspela da realizujem zbog nedostatka vremena. I to se promenilo. U pitanju su tekstovi koji su ubrzo postali čitani.

Pored pojedinačnih tekstova o uglavnom vizuelnim umetnicima koje sam realizovala, poslednjih godinu dana objavila sam nekoliko tematskih ciklusa koje su mi godinama u nacrtima.

Što se tiče već postojećih tematskih celina neke od onih na kojima sam najviše radila i koje su naišle na pozitivan prijem, a na koje sam ponosna jer su neobične, nove, eklektične i predstavljaju duh onoga što radim su (redosled je nebitan):

Jedna od novina je i da sam za poslednjih godinu dana napisala nekoliko eseja koje nisam objavila na blogu, već sam ih u okviru doktorskih studija realizovala, a koje ću, u skorije vreme, uvrstiti u jednu od tri knjige koje trenuto pišem. Broj nije odraz megalomanije već simultanog rada na više koloseka. Ide sporo. Ne predajem se.

Prethodih godina sam citirala ono što su autori drugih blogova i sajtova ostavili kao komentar na moj rad. Ovoga puta na početku sam citirala neke od čitalaca koji su svoje komentare ostavljali u moj inbox ili u okviru fejsbuk stranice. Njihovo prisustvo nije odraz arogancije i narcizma već duboke zahvalnosti i ponosa na ono što je urađeno.

Dosta ostaje za realizaciju. U nacrtima imam preko dvesta postova. Moja samokritičnost je iz godine u godinu sve snažnija i u nju se uzdam. Iako sam u fazi nove sveske, neke odrednice i planovi iz stare još uvek nisu precrtani. Tu je i odluka da više budem deo Gutembergove galaksije. Internet ograničiti. Što više čitati. Putovala sam. Pisaću i o tome.

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat „Bulbuk“

IMG_1366

Antikvarijat „Bulbuk“

.

Vulin 1

Antikvarijat „Vulin“

Vulin 2

Antikvarijat „Vulin“

.

Dveri 1

Antikvarijat „Dveri“

Dveri 2

Antikvarijat „Dveri“

.

Mala akademija 1

Antikvarijat „Mala akademija“

Mala akademija 2

Antikvarijat „Mala akademija“

.

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. A kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući korice i fontove.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je naročito na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima, a pod antikvarijatima ne podrazumevam nužno prodavnice specijalizovane za prodaju predmeta, već mislim i na knjižare koje poseduju stara izdanja naslova i edicija, knjige koje se nisu doštampavale.

Nisam bila upisana u biblioteku, izuzev u osnovnoj školi. U srednjoj školi, kao i na fakultetu, koristila sam biblioteku institucije u kojoj sam se školovala. Umesto korišćenja biblioteke ja sam počela da formiram svoju biblioteku, kolekciju knjiga koja se ni po čemu nije razlikovala od kolekcija drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga, a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje materijalne situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja što dovodi do paradoksa: umetnost postaje roba), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su sveske i rokovnici, dnevnici i beležnice, puni spiskova.

Kad ne putujem, a uželim se novih prizora, kada se javi potreba da ponovo izmislim ovaj grad, ili da ga ponovo osetim, uđem u neki od ovih antikvarijata i zatvorim vrata po ulasku. Tišina je najprivilegovanija čovekova potreba.

Da li je indiferentnost spram tekućeg doba inferiornost, nedovoljno vodootporna kabanica slabih? Možda. Nedostatak lepote vodio me je nihilizmu. Žalila sam za dobom početka svoje mašte, svog altruizma, kada nisam znala u kojoj se zemlji nalazim. Jednom kada sam se okrenula oko sebe, shvatila sam da sam na Zelenom vencu. To mesto je metafora ove zemlje. U njenom siromaštvu nema dostojanstva.

Međutim, ovaj grad je Janusov lik. Lep prizor, afirmativan, skriven je. To su ove knjige i prostori posredstvom čijih fotografija sam želela da predstavim lepu ambiciju, borhesovsku: da čitav (pojedinačni) svet („nema genijalnih naroda, ima samo genijalnih pojedinaca“ – Ljubomir Micić) postane knjiga, jedna u kojoj su sumirane sve, biblioteka gde bi hod po njenom lavirintu bio nečiji život.

Tekst i fotografije: Ana Arp

Za veću rezoluciju kliknuti na fotografiju

.

Antikvarijat „Bulbuk“

Adresa: Stanoja Glavaša 13, Beograd
Telefon: 011 3225 974 / 063 229 774
Mejl: antikvarijat.bulbuk@gmail.com
Radno vreme: 16-20h svakog radnog dana i subotom

IMG_1273IMG_1276IMG_1277IMG_1278IMG_1279IMG_1280IMG_1281IMG_1282IMG_1284IMG_1288IMG_1289IMG_1290IMG_1291IMG_1294IMG_1295IMG_1298IMG_1300IMG_1304IMG_1305IMG_1307IMG_1308IMG_1310IMG_1313IMG_1321IMG_1330IMG_1332IMG_1334IMG_1336IMG_1344IMG_1345IMG_1358IMG_1362IMG_1363IMG_1366IMG_1370IMG_1373IMG_1387

.

Antikvarijat „Vulin“

Adresa: Brankova 23, Beograd
Telefon: 011 2624 308, 064 95 55 051
Mejl: antikvarijatv@gmail.com
Sajt: http://www.antikvarijatvulin.com

IMG_1168 IMG_1170 IMG_1171 IMG_1175 IMG_1177 IMG_1178 IMG_1182 IMG_1183 IMG_1185IMG_1186 IMG_1188 IMG_1189 IMG_1192 IMG_1193 IMG_1197 IMG_1200 IMG_1206 IMG_1208 IMG_1209

.

Antikvarijat „Dveri“

Adresa: Đure Jakšića 6, Beograd
Telefon: 011 263 8260

IMG_1129IMG_1125 IMG_1132 IMG_1134 IMG_1139 IMG_1140 IMG_1142 IMG_1143 IMG_1144 IMG_1145 IMG_1146 IMG_1147 IMG_1148 IMG_1149 IMG_1154 IMG_1155 IMG_1162 IMG_1161 IMG_1159 IMG_1157 IMG_1156

.

Antikvarijat „Mala Akademija“

Adresa: Đure Jakšića 4, Beograd
Telefon: 011 328 2365
Mejl: malaakademija@gmail.com

IMG_1026 IMG_1027 IMG_1029 IMG_1030 IMG_1032 IMG_1036 IMG_1037 IMG_1041 IMG_1042 IMG_1044 IMG_1048 IMG_1049 IMG_1050 IMG_1051 IMG_1064 IMG_1067 IMG_1069 IMG_1073 IMG_1075 IMG_1081 IMG_1083 IMG_1086 IMG_1087 IMG_1088 IMG_1089 IMG_1092 IMG_1098 IMG_1101 IMG_1106 IMG_1114 IMG_1117 IMG_1118 IMG_1028 IMG_1024 IMG_1061 IMG_1062 IMG_1063 IMG_1071 IMG_1072 IMG_1073

.

Web antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

http://prodavnicaretkosti.kpizlog.rs/    |    Telefon: 061 220 57 96

Za razliku od prethodno predstavljenih, ovaj antikvarijat svoje delovanje koncentriše isključivo na prodaju preko interneta. U pitanju je on-line prodavnica novih i antikvarnih knjiga. Izbor iz kolekcije možete pogledati na fotografijama koje slede ili na sajtu, a uz knjige, u ponudi „Male prodavnice retkosti“ naći ćete i odlično očuvane analogne fotoaparate.

„Mala prodavnica retkosti“ sadrži knjige iz oblasti arheologije, religije, kulturne istorije, književnosti. Ukoliko vas zanima beletristika, pravna ili medicinska literatura na srpskom, ruskom, nemačkom ili francuskom jeziku, takođe je možete pronaći u ponudi. Smatrala sam da je, za razliku od prethodnih priloga, tekst o ovom antikvarijatu morao biti duži jer ne postoji  način da se taj prostor poseti.

Za sve informacije možete kontaktirati Sinišu Lekića, doajena beogradske antikvarne scene koji je svoje delovanje započeo na platou ispred Filozofskog fakulteta 1998. godine. Sa ulice, Siniša prelazi u lokal u Skadarskoj, a nekoliko godina kasnije, u lokal u ulici Nikole Spasića. Od 2002. godine rad sa knjigama isključivo obavlja posredstvom interneta.

„Mala prodavnica retkosti“ vezuje se i za izdavačku delatnost, kao i za distribuciju tj. posredovanje u kupovini knjiga drugih izdavača kao što su „Dveri“ i „Kokoro“. Siniša Lekić je bio urednik i osnivač izdavačke kuće „Liber“ pod čijim su okriljem štampane sledeće knjige: Vergilije – „Ekloge“, Božidar Nikolajević – „Leonardo da Vinči“,  „Vampir 1816 (Bajron, Polidori, Meri Šeli)“, „Upotrazi za Drakulom“ , „Karmila“, „Božićna pesma“ Čarlsa Dikensa, i mnoge druge.

Kada je u pitanju prodaja novih knjiga, izdvajaju se izdanja izdavačke kuće „Dveri“ (izdavač nema nikakve veze sa istoimenom političkom organizacijom): Josif Flavije – „Judejske starine“Boris D. Grekov – „Kijevska Rusija“Ernst Kicinger – „Vizantijska umetnost u nastajanju“, Tomas Botkin – „Slikarstvo i mi“Vojteh Volavka – „Slikarski rukopis“, Kenet Klark, „Pjero de la Frančeska“, Kenet Klark – „Akt“, Ketlin Rejn – „Knjiga o Blejku“, Stanislav Živković – „Kosta Miličević“, Stanislav Živković – „Beogradski impresionisti“, Đuzepe Fjoko – „Đorđone“Kristina Peltr – „Teodor Šaserio“Albert Boam – „Akademija i francusko slikarstvo u devetnaestom veku“.

Takođe, „Mala prodavnica retkosti“ prodaje knjige posvećene japanskoj kulturi i umetnosti koju objavljuje izdavačka kuća „Kokoro“. Među naslovima se izdvajaju: „Knjiga japanskih simbola“ – Aleksandar MeščerjakovLafkadio Hern – „Kokoro“, „Zen budizam: religija samuraja“ – Kaiten Nukarija, „Ainu: starosedeoci Japana“ – Džon Bečelor, „Leptirov san u poeziji Macuo Bašoa“ – Sonja Višnjić- Žižović, i mnoge druge.

PITAGORA: Rođenje Zapada - Egm. Colerus: NAŠE MORE - Grga Novak (1932): Korto Malteze - MU (Feniks): HELENSKI SVET (I-II) - Svetislav Ristić: Beograd u sećanjima 1900-1918: Pregled umjetnosti u Dalmaciji - Karaman: Počeci tiskarstva u evropskih naroda: OTKRIĆE TROJE - Vojtjeh Zamarovsky: MITOLOŠKI REČNIK I-II - Zamurović (1936): Lane's Arabian Nights I-IV (1906): LISTIĆI - Ludvig Vitgenštajn: KODAK - Retinette Ia (tip 042):

Četri godine bloga A . A . A

Pravo da kažem, ja sam zaista uveren da imam malo talenta da bi me ljudi čitali. Ponekad nalazim veliko zadovoljstvo u pisanju. I to je sve.
Stendal, iz pisma Balzaku

Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.
Đakomo Kazanova

Volim da pišem. Ipak, nisam smatrala da je samo voleti dovoljno pa sam pisanje, baš kao i ukus, morala da formiram vežbajući ga, pre svega, čitanjem. Takođe, pisanje se uči i pisanjem, stalnim pisanjem. Tek tada shvatala bih koliko je misao apstraktna i koliko je napora potrebno da je artikulišem. Misli dati konkretan oblik kroz govor uvek mi je bilo lakše nego misli dati konkretan oblik kroz pisanje.

Nije svako pisanje stvaranje, ali iziskuje napor duha koji ja doživljavam kao radost. Kao kad zanatlija uzme dleto i počne da kleše kamen. Negde u toj neuobličenoj masi krije se suština, ali treba doći do nje. Kamen pruža otpor isto kao što i reči pružaju otpor. Često, ni sama ne znam šta želim dok ne sednem i počnem da pišem. Razmišljanja, nacrti, predumišljaji, sve to malo pomaže. Tek u samom činu pisanja odmotavam svoje misli, poput tela u tepihu koje će, na kraju, na njemu i poleteti.

Biti hrabar. Šta to znači? Biti i imati, jesu li to suštinski dva ista glagola? Biti hrabar, je li to isto što i imati hrabrosti? Biti hrabra dovoljno da imam hrabrosti da budem to što jesam. Ali,  šta sam to ja? Na to bi mi pitanje, ipak, bilo teško da odgovorim. Znam šta volim, znam šta mi pričinjava radost ali… ko sam ja? To pitanje ostaje, i dalje, nataloženo prašinom. Pisanjem pokušavam da doprem do odgovora ali, često, klupko se još više oko sebe obmotava, ne odmotava, pa mi tako hod lavirintom biva otežan. Iznova, cilj bi bio tamo odakle sam krenula.

Volim šume, na primer, ali retko sam bivala u njima, posebno u onim pravim, visokim, gustim šumama. Ali, utisak da sam tamo bila postoji i ja ga koristim kao dokaz. Svetlost, mnogo zvukova, ali tihih, krhkih, pritajenih. Eno, tamo su pečurke, a tamo tanani mlaz vode koji se sliva niz zemlju, tamo žbun, a tamo već položeno stablo, posuto mahovinom, trulo. Sve to mene navodi na pomisao da volim šume! Ali, ako bi me neko pitao u kojoj sam šumi bila, nisam sigurna da bih mogla da se pozovem na nešto konkretno i činjenično, mada ja sasvim poudano znam da ih volim i da sam tamo bila.

Isto je i sa ulicama grada, drugoj lutalačkoj krajnosti kojoj sam sklona. Volim da lutam Beogradom i da zalazim u unutrašnja dvorišta starih zgrada, da iznalazim najmanje ulice, da okružujem parkove i reke, ali kada bi me neko pitao koju ulicu smatram najlepšom,  ja ne bih umela da odgovorim. Sadržim milion misli, impresija, asocijacija, ali konkretnih činjenica koje treba u trenutku verbalno da izrazim – to mi ne polazi za rukom. Zato, da bih se bolje upoznala, ja sedam da pišem. Pisanjem uobličavam trenje svoje svesti, racionalizujem misli, slike prevodim u reči.

Umetnost, prožeta idejama i uvek otvorenom mogućnošću putovanja kroz vremena i prostore, bila je nešto čime sam blagoslovena. Proučavanje umetnosti, podjednako koliko i stvaranje iste, jeste dar. A dar, to je nešto sveto. Pitam se šta bi bilo samnom da nije bilo nečega čemu sam mogla da se okrenem i da, jednostavno, zatvorim vrata. Naravno, mislim na Blejkov tip vrata. Da bi se vrata zatvorila potrebna je, prethodno, prostorija koju ona štite, ograđuju i odvajaju od svega što je ispred. Proučavanje umetnosti, i duhovna putovanja posredstvom nje, moguća su jedino u sopstvenoj sobi. A sopstvena soba je kutija. Nekad Pandorina, ponekad Nojeva.

Tišina je neophodan element. Razumem zašto su sanatorijumi na tako izdvojenim područjima, okruženi zelenilom i tišinom. Potreba za tišinom je poslednji vapaj za detinjstvom. Sva moja interesovanja, sve moje navike, strahovi, osećanja, afiniteti formirani su u detinjstvu, a moje detinjstvo bilo je ispunjeno tišinom. Meni je bilo dosadno, ja sam bila usamljeno dete. I danas osećam kako je moja potreba za tišinom proizašla iz želje da vratim vreme, da se vratim u detinjstvo. A zašto bih se vraćala tamo, tamo gde ničeg nema za mene, osim prašine? Ipak, nešto me vuče da se okrenem. A onaj ko se okrene gubi i zauvek ostaje zarobljen u svetu senki.

Putovanja. Koliko tek kod ovog poglavlja moje ličnosti ima izreka upisanih u mnogobrojne sveske, fotografija, maštarija. „Kosti mu sada postaju korali“, napisao je Vilijam Šekspir u svojoj poslednjoj drami. Kosti mi postaju korali pred mogućnostima putovanja. Ježim se, skupim, postajem poput oraha, spolja tvrda, iznutra puna lavirintnih pregrada mogućnosti, utisaka, radosti. Zato sebe određujem kao pisca i putnika. Ne kao pisca i kao putnika, već kao jedno koje se imenuje „pisac i putnik“. Kao i sa pisanjem, i ovde je odlučujuća radost kretanja, radost stvaranja. Bilo da je u pitanju kretanje ruke po papiru ili kretanje tela po gradovima kamenih pločnika Evrope.

Najzad, snovi. Tek pred ovim činom, poslednjim pred svršetak drame, neću moći da do kraja spoznam ko sam ja. A možda i neću objasniti sebe kroz svoje snove dok traje predstava nego tek kada se spuste zavese pa kad ugledam, krajičkom oka, nečiji pokret, lišenog svesti da ga posmatraju. Zapisujem svoje snove, ali konac mi izmiče, ne mogu da uhvatim početnu i krajnju nit, kolaži se, poput plesnjivog lišća, jedan preko drugog talože i ja se gubim u nerazjasnim bojama, scenama, slikama. Ipak, ne odustajem, zapisujem ih. I njima pripada deo zasluge za ovo što radim na blogu, deo zasluge za ono što me je estetski formiralo.

Moj blog, kome danas obeležavam četri godine postojanja, dao bi se podvesti pod elemenat bez koga ne bih mogla da živim onako kako bih želela. Način da svoja interesovanja, rezultate pretraga po knjigama, bibliotekama i internetu smestim u istu knjigu, da im dam konkretan format, jeste ovo mesto, internet magazin posvećen umetnosti  koji sam nazvala A . A . A. Tri A su skraćenica za slobodu, putovanje i stvaranje. A je početak i ova tri elementa za mene su preduslov egzistencije. Slede ih entuzijazam, prijateljstvo i obrazovanje.

IMG_0362 IMG_0093

Tri godine bloga A . A . A

Brisel Brisel

Sa pisanjem na blogu A . A . A započela sam 23. oktobra 2011. godine. Bila je nedelja, kišno poslepodne kada sam konačno odlučila da plan sprovedem u delo. Pripadam onom tipu osoba koje mnogo više analiziraju nego što delaju pa mi je stoga trebalo oko godinu dana da započnem sa pisanjem. Predlog mi je dao prijatelj kome sam, dok smo hodali ka nekoj kući na Vračaru, pričala o svim svojim zamislima. Duvao je vetar, padala je sitna kiša i drug je verovatno želeo da „skratim priču“ u pola jedanaest uveče, na putu ka žurci, pa mi je samo rekao: „Zašto ne pokušaš sa blogom?“. Pojedini ljudi oko stvari kao što su nalozi na internetu ne razmišljaju puno. No, za mene to nije bilo tek puko otvaranje stranice na kojoj ću „cvrkutati“ i biti subjektivna u komentarima koji bi se ticali dnevnih, političkih i „kulturnih“ tema. Za mene je osnivanje ovog časopisa posvećenog umetnosti (koji ja i dalje zovem blog, a koji nema nijednu odliku klasičnog bloga) bila misija.

Do pomenutog datuma 2011. ja sam napisala više od deset eseja i jednu knjigu poezije. Na adrese mnogih redakcija i do mnogih uredničkih stolova stizale su koverte sa mojim esejima i poezijom ali nisam dobijala odgovore. Takođe, do pomenutog datuma moja druga knjiga bila je u nastajanju, analogije pri posmatranju umetničkih dela svakodnevno su bile zapisivane u jednu od četrnaest svesaka koje mi služe ili su služile kao beležnice. Svaka od njih bila je i sada je u upotrebi, bilo da je u pitanju ispisivanje novih stranica ili vraćanje starima. Stvari do kojih mi je stalo previše shvatam ozbiljno što za formu kroz koju predstavljam ono što me zanima, a i za vreme u kome živimo, nije uvek najbolja preporuka i ne mora nužno voditi pozitivnom učinku ili utisku kod čitalaca.

Na blogu A . A . A sve se svodi na obrazovanje umetnošću. Stvaranje umetnosti, kao i fascinacija istom, jeste potencijal formiranja sopstvene ličnosti i, nimalo beznačajno, pojavnog sveta. Drugačijim očima gledamo na stvarnost posle svakog intelektualnog i estetskog iskustva koje doživimo kroz knjigu, film, skulpturu ili sliku. Obrazovanje umetnošću je moja misija i ona ima dvosmeran tok, one je nastavak misije dva božanstva: Jupitera i Merkura.

Jupiter je učitelj, on daje znanje, on je napisao knjigu koju Merkur predaje učenicima. Hermes iliti Merkur je posrednik, veza između bogova i ljudi, mrtvih i živih, znanja i onih koji to znanje jesu spremni da usvoje. On prenosi, on je veza. Hermes je i ono što ćuti, ono što je, kao na starim alhemijskim crtežima, anđeo sa zatvorenom knjigom. Opskurnost je element koji olovo pretvara u zlato, od glave tvori Sunce. Nisu sva znanja za svakoga, zato je Prometej morao biti kažnjen.

Na mom blogu mogu se prepoznati dve vrste znanja: ono koje sam ja prenela održavajući merkurijansku tradiciju ili ono koje sam sama stvorila. Ja sam posrednik između pravog znanja, sa jedne strane, i čitalaca, sa druge. To je moja uloga kao urednika bloga. Često se ovde mogu čitati najrazličitiji eseji, poezija, citati ili pogledati slike starih majstora ili slikara savremenika. Nasuprot njima, doduše daleko ređi, jesu moji eseji na određenu temu koje želim da sa drugima podelim.

Uvek je u pitanju dvoje: pisac i čitalac. Treći je onaj koji posreduje i koje ta dva prizivaju. Sve je u entuzijazmu deljenja, davanja i uzvraćanja. Kao što sam napisala u svom prvom eseju kroz koji sam predstavila sebe i svoju misiju: sve je u slobodi, putovanju, stvaranju, entuzijazmu, prijateljstvu i obrazovanju. Bar na ovom mestu koje je za prethodne tri godine uspelo da oformi svoj krug čitalaca.

Nikada nisam bila deo glavnog toka (mainstream). Moj blog čedo je DIY (do it yourself) etike. Ja sam u prvom razredu srednje škole, u nedostatku prave literature i časopisa, sama napravila i napisala fanzin. I ovo sada što radim može biti jedna vrsta te forme. Forme se menjaju (glinene tablice, papirus, knjiga, blog) i, samim tim, utiču na predstavljanje znanja, kao i na njegovu recepciju. Dominantne forme jednog vremena odražavaju to vreme, njegov civilizacijski trenutak. Internet ima svoje forme i načela, a ja pokušavam da doprinesem tom univerzumu. Vrlo popularnom mediju dala sam, ili se bar trudim da dam, ozbiljnost kakvu tema nalaže. Stara klasicistička norma da forma i tema trebaju biti usklađene jeste ono što pokušavam da održim, trudeći se da ne budem normativna.

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nije bilo visoko kao u Pragu, nije bilo nisko kao u Holandiji (ili bar kao na slikama holandskih majstora), nije bilo kao osušene kore pomorandže nad Rimom. Obično letnje nebo, ni belo ni žuto ni plavo. Jednostavno. Banalno, čak.

Onda, nekoliko godina potom, moj prijatelj se zaposlio na jednom splavu, odmah pored zdanja “25. maj” na Dorćolu pa me je vozio na bicikli od Trga republike do Dunava. Smejali smo se, bilo je leto, svi bi nas gledali dok smo se vrišteći spuštali niz ulicu Knjeginje Ljubice da bismo se potom vozili biciklističkom stazom pored reke kojom sam nekad I sama vozila.

Tada, umirivši se posle napada smeha, kada bi i bicikl uhvatio sporiji tok okreta, ja sam postajala svesna činjenice da grad poseduje jedno ostrvo koje je nad sobom, meko i nečujno, pridržavalo nebo, a ono se u sumrak osipalo nad vrhovima njegovog drveća. Veličanstven prizor. Ipak, videla sam taj pejsaž i pre.

Nikolaj Hartman je tvrdio da oku posmatrača zapravo umetnost otkriva prirodu. To je bila moja prva misao kada sam videla zalazak sunca i boje neba, nijanse koje su se međusobno prožimale I topile jedna kroz drugu. Setila sam se gde sam videla taj predeo. Na slici onog čija su neba bila ambisi, mogućnosti za sanjarenja, melanholiju, kontemplaciju, unutrašnju dinamiku. Te slike nudile su Putovanja.

Upravo sam tada otkrila univerzalnost koju sam pomenula. Pejsaži su i van nas i u nama. Ja sam toliko u Beogradu tražila nešto što će me vezati za njega, nešto što je „spolja“, van mene i mojih sećanja od kojih sam ga izgradila i koja sam, poput reljefa na fasadama, ugradila u njegove građevine, u sve ulice kojima sam lutala, kojima sam volela da lutam, da tražim i bivam izdana. Nisam pronalazila ono što sam želela.

Ipak, tada sam shvatila da je univerzalnost postignuta jer sam otkrila umetnost koja me je doživotno odredila. Kaspar David Fridrih naslikao je priloženu sliku – „Ljudi posmatraju Mesec“ – 1822. godine. Ja sam istu videla ispred sebe toliko godina kasnije. Boje su mi se učinile identičnim.

Delo je prevazišlo prirodu samo u jednom: ono ima, ili je bar u mogućnosti da stvori (a ta moć je velika), raspoloženje kod posmatrača koje transcendira, koje izmešta. Pejsaž koji sam videla pred sobom jednostavno je bio lep, prijatan oku i uporediv sa slikom, ali nikad nije imao moć nadamnom kao ona, ona koja je u muzeju, ona koja je od drveta i boje.

Nedavno sam opet prolazila tuda i utisak je bio isti kao i pre. Odlučila sam da fotografišem ono što vidim i da fotografiju ne doterujem u nekom od programa. Sve je upravo onako kao što izgleda na njoj. Ili, naprotiv, nije.

Rihard Vagner: „Holanđanin lutalica“

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Nedavno je u Narodnom pozorištu u Beogradu izvedena opera na kojoj sam prisustvovala. U pitanju je „Holanđanin lutalica“ Riharda Vagnera. Opera je izvedena u cilju obeležavanja dvesta godina od rođenja nemačkog kompozitora.

Operu u tri čina režirao je Dejan Miladinović dok je orkestrom dirigovao Dejan Savić. Uloga letećeg Holanđanina dodeljena je druge večeri – kada sam ja prisustvovala izvođenju – Stefanu Pavloviću.

Prema legdendi, Vagner je inspiraciju za ovo delo dobio dok je putovao iz Rige za London, u zimu 1840. godine. Delo je izvedeno prvi put januara 1843. Detaljnije kritičke prikaze ove opere možete pročitati na sajtu Srpski Vagnerovac, najrelevantnijem mestu za informisanje o životu, delima i izvođenjima ovog nemačkog kompozitora.

 

 

Moje putovanje: Prag

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Skulpture na Karlovom mostu

Htela sam da napravim mali eksperiment i odstup ovim postom. Retko objavljujem poeziju koju pišem, kao i fotografije koje pravim na putovanjima ili tokom svakodnevnih aktivnosti. Kako su putovanja moja fascinacija tokom koje živim ono što volim, a to su sloboda, intezivan i neposredan doživljaj kulture, umetnosti i istorije, želela sam da, sem svojih putopisa, i vizuelno predstavim, sredstvima koja su mi a priori data, svoje impresije.

Ove fotografije nastale su u julu ove godine u Pragu gde je jedan od najvećih utisaka boja severnog neba (severnog u odnosu na ono u Beogradu) pred zalazak Sunca i neposredno po zalasku. Dan duže traje i boje se smenjuju dajući oblicima promenjive senke, neodređene i guste. Prve fotografije su „prirodne“, druge su obrađene onim tehnikama kojima sam želela da predstavim svoje utiske i sećanja, oblikovane već pomenutim kontekstom.

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp