Osam godina bloga A . A . A

Povodom osmog rođendana želim da pišem o tome zašto smatram da je A . A . A umetničko delo, bez obzira na sve njegove prefikse – blog, časopis, internet mesto – koje mu ja ili čitaoci dodajemo u razgovoru, trudeći se da budemo verbalno ekonomični, a, verujem, svesni njihove neadekvatnosti.

A . A . A nije umetničko delo zato što se sastoji od mojih esejističkih ili fikcionalnih radova. I da je tako, sama forma, opet, ne bi imala osnova za naziv umetničkog dela. Sadržaj se sastoji od mojih eseja, mojih prikaza određenih umetničkih dela, postavljenih u odnos prema mom, često slobodnom, i za zvaničnu istoriju umetnosti ili teoriju/kritiku, neprihvatljivom i neodbranjivom doživljaju, kao i direktno prekucanih odlomaka, eseja, poezije drugih umetnika i kritičara.

Tako organizovan sadržaj tvori autorski jezik koji ne smatram galerijom ili zbornikom, čiji sam ja kustos ili urednik, već ga vidim kao novu vrstu umetničkog dela. Individualan doživljaj i izražena autorska inte(rve)ncija, novi jezik tvoren odnosom citiranog i prikazanog, dijalog dve objave, vremenski udaljene, naizgled sadržinski nepovezane, raspored objava, nazivi temata, oznaka, kategorija, sve to je moja postavka koja pojedinačno gledano ne bi morala biti umetnost, ali ona to jeste kada se posmatra u celini.

Odnos delova i celine je bitan, odnos autorskog i tuđeg, sada već stara postmodernistička teza o autorstvu, kopiji, originalu. U pitanju je i stara priča o citatnosti i, ne o činjenicama, koje kao takve niko ne skriva, već o njihovom povezivanju i tumačenju. To povezivanje pripada samo meni, a ova elektronska forma, kao što nijedna druga tradicionalna (štampana) forma ne bi mogla, omogućava mi da se jezik, koji sam već pomenula, čuje i ono na njemu napisano na nov način interpretira.

Vreme ima poseban status jer ono objavljeno pre nekoliko godina istovremeno je ponovo objavljeno danas, i pre tri meseca, i biće za osam godina jer je stalno aktuelno, moj „stari sadržaj“ nikada nije u prošlosti. U tradicionalnoj, štampanoj formi, jednom fiksiran sadržaj teško je izmeniti. Delo nikada nije isto, mašina, softver, program koji ga podržava omogućava mi da ga nikada, zapravo, ne dovršim, omogućava mi da delo stalno bude u nastajanju i da se neprestano kreće (uvek me je taj dinamičan status podsećao na svice u kineskim lusterima i na ovu sliku Džona Singera Sardženta).

Sadržaj i status umetničkog dela mogla bih da objasnim i priloženim fotografijama. U pitanju su fotografije moje biblioteke. Nijedna od knjiga na polici nije autorski moja, ipak sve na fotografijama jeste moje, način na koji je polica organizovana je moja „instalacija“. Neko će prigovoriti da pomenuta instalacija i sadržaj književnih dela nisu isto i da nisu uporedivi. Tako je. Oni nisu isto. Ali tvore nešto novo i samo po sebi originalno i međusobno komuniciraju na potpuno novom jeziku i sama istorija umetnosti u tom kontekstu ima potpuno drugačiju konotaciju i značenje.

Sam status „umetničko delo“ u odnosu na prefikse časopis ili blog nema kvalitativnu odliku. Samo je reč o insistiranju na formi, jer forma je poruka, kao i medij, a on uslovljava način razmišljanja, učenja, percepcije. Moje mišljenje i viđenje nikoga ne mora da obavezuje, podrazumeva se. Što se tiče postignutog za ovih godinu dana: dva putovanja u Italiju, objavljena druga knjiga, pojavljivanje u jednom rečniku koji se bavi rečima od tri slova, nekoliko prikaza moje prve knjige, govor na otvaranju izložbe. Uglavnom, kao što je to umeo da kaže Endi Vorhol, „ništa posebno“.

Fotografije: Ana Arp (lična biblioteka)

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

MESTA IZ ROMANA:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

ADRESE MARSELA PRUSTA:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900) Nastavite sa čitanjem

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat Bulbuk

IMG_1366

Antikvarijat Bulbuk

 

Vulin 1

Antikvarijat Vulin

Vulin 2

Antikvarijat Vulin

 

Dveri 1

Antikvarijat Dveri

Dveri 2

Antikvarijat Dveri

 

Mala akademija 1

Antikvarijat Mala akademija

Mala akademija 2

Antikvarijat Mala akademija

 

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat Mala prodavnica retkosti

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat Mala prodavnica retkosti

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. A kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući korice i fontove. Nastavite sa čitanjem

Četiri godine bloga A . A . A

Pravo da kažem, ja sam zaista uveren da imam malo talenta da bi me ljudi čitali. Ponekad nalazim veliko zadovoljstvo u pisanju. I to je sve.
Stendal, iz pisma Balzaku

Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.
Đakomo Kazanova

Volim da pišem. Ipak, nisam smatrala da je samo voleti dovoljno pa sam pisanje, baš kao i ukus, morala da formiram vežbajući ga, pre svega, čitanjem. Takođe, pisanje se uči i pisanjem, stalnim pisanjem. Tek tada shvatala bih koliko je misao apstraktna i koliko je napora potrebno da je artikulišem. Misli dati konkretan oblik kroz govor uvek mi je bilo lakše nego misli dati konkretan oblik kroz pisanje. Nastavite sa čitanjem

Tri godine bloga A . A . A

Brisel Brisel

Sa pisanjem na blogu A . A . A započela sam 23. oktobra 2011. godine. Bila je nedelja, kišno poslepodne kada sam konačno odlučila da plan sprovedem u delo. Pripadam onom tipu osoba koje mnogo više analiziraju nego što delaju pa mi je stoga trebalo oko godinu dana da započnem sa pisanjem. Predlog mi je dao prijatelj kome sam, dok smo hodali ka nekoj kući na Vračaru, pričala o svim svojim zamislima. Nastavite sa čitanjem

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Slike: Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nastavite sa čitanjem

Rihard Vagner: „Holanđanin lutalica“

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Nedavno je u Narodnom pozorištu u Beogradu izvedena opera na kojoj sam prisustvovala. U pitanju je „Holanđanin lutalica“ Riharda Vagnera. Opera je izvedena u cilju obeležavanja dvesta godina od rođenja nemačkog kompozitora.

Operu u tri čina režirao je Dejan Miladinović dok je orkestrom dirigovao Dejan Savić. Uloga letećeg Holanđanina dodeljena je druge večeri – kada sam ja prisustvovala izvođenju – Stefanu Pavloviću. Nastavite sa čitanjem