Длан као симбол стваралачког надахнућа: од праисторије до модерности

Три фотографије дланова Ханса Белмера из 1934. године

Длан приказан у ликовној форми првобитно нам долази из пећинске уметности. Тада је човек имао инстинктиван однос према стваралаштву и творио је оно што ћемо ми, много миленијума касније, називати уметношћу. Оцртавање мокрих зидова земљине утробе био је део ритуала, чин умољавања природе. Оно што је цртано на зидове пећине, требало је да буде приносом богато. Заједница је од меса и крзна представљених дивљих животиња зависила. Било је у том процесу још нечег што данас подразумева нашу запитаност: да ли су та осликавања била део сујеверја или повод за жртвовања? Разлог недоумици крије се у чињеници да је читав један зид у тим пећинама био би посвећен искључиво формама у облику људског длана. Постоје две могућности за њихово порекло, а оне нам не откривају и разлоге за њихова постојања, што к нама, још једном, приводи тезу да мистерија одржава уметност. Оно што је далеко и неухватљиво више привлачи јер човек је, баш као и његов предак из пећине, архетипски предодређен да буде ловац. Прва од могућности значења дланова на зидовима пећина јесте да се древни уметник на тај начин потписивао. У остатке боје он би умочио већ мусави длан и на тај начин оставио свој потпис. Дакле, тада је човек имао свест о свом индивидуалном стваралачком значају. Исти ритуал могао је бити рађен и са другачијим циљем. Можда би после „потписивања“ тај исти длан био одсечен како би се жртвом одређеног дела људског тела, оног којим животиња бива савладана, умилостивило божанство и плен лакше омогућио припадницима племена. Свест примитивног човека инстинктивна је али не и без плана. То нам пећинско сликарство лепо показује.

Мегалоцерос, истребљена врста јелена, на зиду пећине Ласко у Француској. Приказ стар око 17.000 година

Праисторијски коњ на зиду пећине Ласко у Француској

Lascaux painting.jpg

Приказ различитих животиња, јелена, бикова и других говеда на зиду пећине Ласко у Француској

Дакле, длан је симбол онога што приноси жртву, али и оно што само бива жртвовано. Длан је симбол стварања, длан је симбол човека у непрекидној потрази за пленом. Са визуелних примера прелазимо на књижевне где длан, такође, задобија извсну мистичку димензију коју није изгубио још од пећине, Константиновог кажипрста или Микеланђела (сетимо се фреске „Стварање Адама“ или Давидовог прецизно исклесаног длана). У поетским примерима видећемо како, у случају Џона Китса, длан заправо симболизује живог човека, оног који дела, кроз чије вреле вене протиче крв, енергија живота. Слика таквог длана истовремено је и упозорење. Писана тоном који одаје извесну ноту готског сaспенса ова песма пример је романтичарске опсесије темама ствараоца и смрти. У контексту песме Пабла Неруде длан је инструмент љубавника, налик латицама цвета и крилима голубице, симбол рањивости и нежности. Руке које се додирују и укрштају заједно настављају свој лет, путовање коме је одредиште тело другог. У песми Сивe Цедеринг руке су део сна и независно биће у међупростору живота и смрти. Дланови лете, враћају се, цртају и опет се враћају етру, летећи на југ. У другом делу песме руке се лирском субјекту одају као сенке које знају тајне раста поморанџи, као море које зна тајну путовања бродова, они су топли као бића која су расла крај сунца. Песникиња Џејн Хиршфилд набраја шта рука није, на тај начин јој стварајући значења и пишући, заправо, шта све рука јесте. Поступак негације је поступак афирмације. Рука није само пет прстију, јастук, подлога за предвиђање будућности, езотерична стаза животног путовања или оловка која исписује стихове по другом телу. Длан је налик здели у коју падају капи које носе у себи многострука значења. Дланови окренути ка небу, налик глиненој посуди, дланови скупљени, налик крилима, дланови положени на бутине, на образ, на образе, све су то симболички говори, речи и поступци којима се и данас обраћамо божанствима, Богу, себи, другима.

Пећина дланова у Аргентини. Прикази стари око 13.000 година. Већина дланова припада левој руци.

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Цртежи бикова Пабла Пикаса

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од  једанаест литографија, којима он као уметник  прелази пут од пуне фигурације ка  потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика а не, рецимо, људског лица, показује суштинску одлику уметности – безвременост. Nastavite sa čitanjem