Rafaelova freska „Atinska škola“

Image result for The School of Athens

Ova freska, koju sam prvi put videla u udžbeniku filozofije za četvrti razred gimnazije, podstakla me je na razmišljenje da bih, umesto jezika i književnosti, kao i istorije umetnosti, mogla da upišem filozofiju. To se nije desilo. Međutim, da jeste, ispit iz antičke filozofije, kao i moja buduća predavanja učenicima, spremala bih na osnovu njenog redosleda.

Videla sam ovu fresku i u Vatikanu. Nije bilo mnogo ljudi u sobi u trenutku kada sam je posmatrala. Međutim, sada uopšte ne mogu da se setim nijednog detalja, niti tog trenutka. Previše je oblika, lepote, formi oko vas u Vatikanu i dok doprete do Rafaela vaša memorija je popunjena. Mozak više ne može da procesuira stvari koje oko zapaža.

Treća impresija koju bih podelila jeste rezignacija koja je, možda, posledica pogrešnog i prevelikog očekivanja. Kako je moguće da je i pored ovoliko mudraca, njihovog uticaja na potonju evropsku civilizaciju, svet pravio greške koje je pravio? Istinito, dobro i lepo nisu uvek pobeđivali. Isto se, naravno, može pojedinac zapitati u vezi sa Bogom.

Stoga, možda je stvar u pojedincu. On bi trebalo da bude promena koju želi da vidi u svetu. Da počne od sebe, od vajanja sopstvene duše, počevši od umetnosti, filozofije, religije, nauke i ljubavi. U nastavku sledi, manje apstraktan od mog, odlomak o ovoj Rafaelovoj fresci. Nastavite sa čitanjem

Уништитељска компонента лепоте у делу „Смрт у Венецији“ Томаса Мана

man

Антиној као Силван, божанство шума, стада и растиња. Рељеф из 130. године нове ере

Истовремени континуитет лепоте и смрти доминантан је мотив новеле Смрт у Венецији Томаса Мана написане 1911. године. Други мотив, подједнако битан за анализу, подразумева упоредни ток аполонијског и дионисијског принципа који се преплићу при стваралачком процесу. Трећи мотив новеле подразумева изједначавање човековог тела и уметничког предмета кроз процес стваралачког посматрања. Заодевен у аполонијску форму пуну дионисијског киптећег садржаја, Ашенбах оком ствара Тађа. Дечак, скулптура уметниковог духа, нем је, и као такав неисцрпно је полазиште за дионисијског уметника и декадента. Читалац једино посредством Ашенбаховог ока види углачану површину дечаковог тела и његових покрета. Тађо не постоји без свог посматрача.

На почетку новеле писац предочава атмосферу неодредиве светлости, нелагоде и празнине, необично тихог поднева. Чекајући трамвај Густав Ашенбах разоноди се читајући натписе на надгробним споменицима који тек треба да буду намењени неком покојнику. Одједном, он угледа човека који стоји код прилаза гробљу, на степеницама, одмах до скулптура звери. Странац је мефистофеловског изгледа, голобрад, риђокос, пегав. У чудном оделу и са неправилном вилицом, он се ослања о штап који сугерише неправилан ход, још једну мефистофеловску одлику. Изгледом унакаженог и гротескног средњевековног пајаца део је злокобне и необјашњиво зачудне атмосфере. Као и Мефистофел, истовремено смешан и ружан, овај странац је и путник. Он на симболички начин предочава искушење за Ашенбаха, подстичући га на низ асоцијација, мисли, утисака, на чежњу и сећања, машту и жудњу за неодредивим, нечим истовремено давним и далеким.

“Но може бити да је странац, својим изгледом путника из даљине, утицао на његову машту; а можда се умешао неки други физички или душевни утицај; са изненађењем осети он у свести да му се душа чудновато шири, да га обузима неки немир који тражи и лута, нека младалачки жедна чежња у даљини, осећање неко, тако живо и ново, или бар одавна занемарено и заборављено, да је застао дубоко заинтересован, скрстивши руке на леђима и гледајући преда се у жељи да испита суштину и циљ тога чувства.“ (Смрт у Венецији, стр.10)

И као што Фаустово путовање, још један од подухвата у жељи за трансгресијом, почиње познанством са Мефистом, тако и странац кога Ашенбах угледа на улазу гробља, подстиче у њему тежњу ка динамици, романтичарску чежњу за путовањем. Наставите са читањем