Gustav Herling-Gruđinski: „Venecijanski portret“

Pročitah juče u „Korijerovoj“ rubrici sa posmrtnim oglasima: „U Veneciji, u svojoj kući na Calle San Barnaba, umrla je osamdesetsedmogodišnja kontesa Đudita Terzan. Zaspala je za vek veka, pomirena s Bogom. To saopštava njena sestra Đovana Olindo u Rimu. Moli za neremećenje tihog odlaska pokojnice saučešćima.“ Posmrtni oglas primetio sam slučajno, uveče, dok sam tražio televizijski program. I više se nisam pomerio iz fotelje. Kako nas pohode često daleke uspomene? Svakoga verovatno drugačije – mene u obliku haotične, silovite oluje. Tek sutradan, posle nemirno provedene, besane noći događaji, ljudska lica, datumi uskaču na svoja mesta kao kockice prilikom postepenog sklapanja u rasutom rebusu.

U proleće hiljadu devetsto četrdeset šeste godine, na prelazu iz aprila u maj, spremao sam se za put u Veneciju, poslom koji je meni (i mojim pretpostavljenima u rimskoj vojnoj upravi) bio važan. Očekivao sam, da će putovanje potrajati najviše dve nedelje, i taj termin povratka dao sam svojoj ženi. Usput, trebalo je da se istim povodom nakratko zadržim u Firenci.

Tada se već moglo slobodno putovati međugradskim vozovima i autobusima, ali mi, uniformisani, verovali smo samo vojnim transporterima. Njihova mana u slučaju žurbe, a vrlina u slučaju turističkih iskušenja bila su česta i duga zaustavljanja. Moj pohod bio je neodložan, ali ne u toj meri da nisam mogao da ga pod bilo kojim izgovorom svojevoljno produžim. Sa prvim (američkim) džipom koji me je pokupio otišao sam u Orvijeto i tamo proveo poslepodne i noć, obezbedivši prethodno engleski putnički kamion za narednu etapu do Firence.

Zao mi je što uspomene (posle tolikih godina!) nisu kadre da reanimiraju atmosferu prvih susreta s italijanskim čarima arhitekture, slikarstva i pejzaža – otkrića devičanskog vida, koja se potom zatiru ili menjaju sa svakim sledećim susretom. Sećam se jedino da sam u stanju nepomičnosti i unutrašnjeg drhtaja, koje nije imalo ničeg zajedničkog sa estetskim doživljajem, mnoge sate proveo u Duomu, čas sedeći, čas klečeći, pogotovo u kapeli Strašnog suda. Bilo je u tome nekog očišćenja od rata i svekolikih iskustava u minulih šest godina, neke bezglasne molitve za milost. Čudo da me Rim nije podsticao na takve aktivnosti.

S večeri, opijen od orvijetskog vina u taverni pored Duoma, ne obazirući se na prolećnu svežinu, prespavao sam noć na kamenoj klupi suprotne strane Katedralnog trga, i svako buđenje nanovo me je utoljavalo i uspavljivalo ponešto zamagljenim obrisom frontona Duoma, fasade koja je u prolećnoj pomrčini nalikovala ogromnim kamenim orguljama.

U Firenci sam brzo obavio privatne i službene poslove, obišao sam spomenike u centru i, obeshrabren svetinom vojnika i turista, pobegao na Arno. Tamo sam, kod bukiniste u maloj i prašnjavoj prodavničici, budzašto kupio veliki tom Albuma di ritrati. I sa ovim Albumom portreta u rancu, u osvit zore posle noći prespavane kod adresata po rimskoj preporuci, stao sam na gradsku maltu, i čekao automobil za Veneciju ili okolinu. Ukazala se prilika samo do Padove.

U Padovi sam, među poljskim oficirima nabasao na poznanike, i zajedno s njima oko podneva stigao u Veneciju. Gradska vojna komanda u uličici nadomak Trga svetog Marka već je bila zatvorena, a ponovo se otvarala tek u ranim večernjim satima. Odustajući u momentu od kasarne koja mi je sledovala, bio sam gotov da pokucam na vrata nekog od malobrojnih nekonfiskovanih hotela. Svi su, navodno, bili prepuni; navodno, jer se istina odslikavala na neblagonaklonim pogledima recepcionera. Vratih se, stoga, na trg, gde sam srećnim slučajem uspeo da zauzmem jedini slobodan stočić u kafanici preko puta Bazilike. I izvukoh iz ranca svoju knjižurinu.

Album portreta bilo je nesumnjivo trgovačko dostignuće tridesetih godina, koje ruka kvalifikovanog tutora, istoričara umetnosti, nije čak ni ovlaš dotakla. Ali izbor je bio bogat, reprodukcije dobre, a beleške o portretima pozajmljene iz ozbiljnih biografija i monografija.

Antologijske publikacije tog tipa nastoje pre svega da uhvate suštinu njihove glavne teme. U slučaju Albuma, cilj je bio da se predstavi što šira gama nijansi u portretskoj umetnosti. Neizmerno je tanka nit koja dobar konvencionalan portret odvaja od portreta koji po intencijama slikara treba da bude iščitavanje: karaktera, psihe, duhovnosti, balasta životnog obrasca (u autoportretu samoga sebe). U grubim crtama, razdvojio bih tri kategorije portreta, izostavljajući, razume se, konvencionalne, u kojima glavnu ulogu igra faktor sličnosti i odevenosti. 1. Pogodak u cilj na prvi pogled portretiste, koji namah pogađa esenciju izraza lica (Holbajn i Rembrant, na primer), jer je, po meni barem, nesumnjivo da svako pravilno sagledano lice koje ima naročit smisao već na prvi pogled snažno progovara. 2. Poetsko-emocionalni portreti, senzacionalni i intenzivni poput dobrog stiha (Van Gog, recimo). 3. Ispitivačko-psihološki, veoma lični u prilazu portretisanom licu (Lorenco Loto), suprotni Ticijanovoj tipičnosti.

Lorenco Loto! Izrečeno je ime velikog i dugo nepriznatog slikara – prvenstveno portretiste – venecijanskog. Pišem ga sa izvesnim ženiranjem. Hoće li mi čitalac poverovati (a stalo mi je da poveruje) da sam na samom početku svog putovanja (i svoje priče) naišao na trag tako važan za Venecijanski portret? Nastavi li da čita skeptično žmirnuvši okom, zamoliću ga samo da ne zaboravi da nije autor taj koji gospodari hirovitim, najedanput prekinutim i iz čista mira razdvojenim linijama sudbine; on sam biva iznenađivan Rukom, koja vodi njegovu ruku.

Beleška o slikaru koja se nalazila u Albumu portreta bila je satkana od veoma vrednih citata, i otkrivala je život večitog baksuza. Loto se rodio krajem XV veka u Veneciji. Naš vek, kao i onaj koji je bio na izmaku, konačno su u njemu iznedrili zrelog stvaraoca, nadmašnijeg katkad od svojih savremenika – Ticijana, Mikelanđela, Rafaela, Direra – a opet, u svom prilično dugom životu, jedva primetnog i jednako nepriznatog od strane mecena i poznavalaca umetnosti. Slikao je mnogo, ali bez uspeha: bio je probisvet koji se, izgleda, u svom upornom traganju prihvatao skromnih narudžbina. Njegovi portreti i slike u crkvama su u bescenje. O njegovom karakteru najbolje svedoči poklič zlobivog Aretina: „Loto, kao dobrota dobar, kao vrlina vrli!“ Svedočanstva epohe pominju njegovu „duhovnu mrklinu“, i „religiozni nemir“, što je izazivalo sumnju da je u potaji bio naklonjen luteranizmu. Važio je za Belinijevog učenika (danas se zna da je njegov učitelj bio Alvize Vivarini). U freskama s religioznom tematikom činilo se da je Koređov srodnik, u portretima je premašivao Stendalovog miljenika. Nikada se nije oženio, beskućnički način života produbio je u njemu naklonjenost samoći. Govorilo se da je „bez korena“.

Hteo je da bude sahranjen u Veneciji, a opet, bio je više nego ubog da bi pred smrt mogao u njoj da se nastani. Poslednje godine života proveo je kao iskušenik u manastiru u Loretu, sa sigurnim tanjirom supe svaki dan. Tamo je i umro u bezmalo osamdesetoj godini života. Dvadeset godina posle objavljivanja Albuma portreta, veliku monografiju o njemu napisao je Bernard Berenson, iz koje danas prepisujem rečenicu: „Nikada, ni pre Lorenca Lota, ni posle njega, nije se desilo da umetnik na licu modela odslika tako velik deo njegovog unutarnjeg života.“

Smrkavalo se, već sam mogao da krenem u gradsku vojnu komandu.

Moje hartijetine su odmah i bespogovorno prihvaćene. Engleski narednik iz odeljenja za stambena pitanja upitao me je da li više volim sobu u hotelu, ili privatni smeštaj u delimično konfiskovanoj kud. Odabrao sam ovo drugo. Zabrinuta lica, pregledao je liste, dok najzad nije s olakšanjem lupnuo prstom po jednoj od adresa na spisku, rekavši da mogu da dobijem ceo parter u kući na Calle San Barnaba. „S lojalnim upozorenjem (dometnuo je) kuća je dopola ruinirana, zapuštena, pripada venecijanskoj grofici, koja je zaposela ceo sprat. She is a bitch and a witch.“

Kuću sam pronašao bez mnogo truda iste večeri, uprkos tome što je bila smeštena u začelju, iza lanca stambenih višespratnica, i što ju je sa ulicom povezivao uzan, prljavi pasaž. Kontesa je, (svi su je u okolini zvali tako, a ne po imenu i prezimenu), osmotrivši me od glave do pete s jedva suzdržanim gađenjem i iskrom gneva u crnim očima, uzela nalog iz mojih ruku i, razvedrivši se malčice saznanjem da sam Poljak, dade mi ključ od ulaznih vrata i unapred najavi da se ona „ne bavi“ kućom. Izbacivši iz komode na krevet čaršave i peškire, upozorila me je na neupotrebljivost kuhinje, kao, uostalom, i kupatila u kojem jedino mogu da se istuširam hladnom vodom. Kafu mogu da popijem u baru na Kampo San Barnaba, pored crkve. Saopštila mi je da je restaurator i kopist slika, da često radi noću, drži, dakle, do mira i tišine. „Bilo bi najbolje da obostrano ne znamo jedno za drugo. Molim vas, takođe, da ovde ne vodite društveni život“ (što je bio eufemizam vojničkog običaja privođenja prostitutki).

Engleski narednik bio je u pravu: zapuštenost dvosobnog partera, kuhinje i kupatila budila je ozlojeđenost; na sreću, sem širokog kreveta moglo se računati na fotelju prislonjenu uz bibliotečki ormar, pun knjiga i monografija iz slikarstva. Ostatak: sto, stolice, komoda – zapaćen prljavštinom, lelujao se i izvrtao na svaki, i najmanji pokret. I sama kuća bila je bezmalo ruina, s rupama od otpalog maltera, sa spoljnim gvozdenim stepenicama, koje su prianjale za zid i vodile na sprat (unutrašnje, verovatno retko korišćene, uznemirujuće su pucketale kad je kontesa silazila da mi otvori vrata). Tek, videlo se da je u drugoj sobi neko donedavno stanovao, po njenim zidovima bile su okačene slikarske reprodukcije i fotografije, a blizu zastakljenih, sada i zablokiranih vrata, koja su izlazila na spoljno stepenište, stajao je veliki, stilski, zatvoren (bez ključa u bravi) garderobni ormar. Kako se sutradan pokazalo, na spoljašnjim gvozdenim stepenicama prekodan su dremale tri pufnaste mačke, rasplašujući pacove, kojima je pasaž sa izlazom na ulicu bio put do kanala.

Mnogo godina kasnije, kad sam postao obožavalac The Aspern Papers, svaki put kad bih pročitao novelu Henrija Džejmsa, setio bih se kućice na Calle San Barnaba. Istina, u poređenju sa kućom dveju junakinja, Aspern Papers, bila je bedna, ali je u njoj vladala slična atmosfera – kako li je definisati? – atmosfera, reklo bi se, u potaji gmižućeg raspada, i pored toga što je moja kontesa bila stasita, naizgled četrdesetogodišnja žena, dok je stara Mis Bordero, u mladosti ljubavnica čuvenog pesnika Asperna, bila grob neopojan koji ljubomorno dreždi nad njegovim dragocenim ljubavnim pismima.

Mrtav od umora, srušio sam se na krevet, a kad sam se probudio, časovnik je pokazivao deset sati. Osećao sam glad. Mračnim prolazom, izišao sam na ulicu, Kampo je bio blizu. Bar pored crkve, iako prazan, bio je još otvoren (pred letnju sezonu deset sati uveče u Veneciji je već odmaklo doba). Ušao sam u malu prostoriju u samoj pozadini, gde se uz butelju vina za jelo posluživalo nešto hladno. Na ulaznim vratima gazda je spustio serrenade, ugasio svetlo u baru i seo pored mene. Već je znao da sam se nastanio kod kontese.

Nije ga trebalo bodriti da priča, večernje ćaskanje „na leru“ uz čašu vina osećaj je naročite naslade svakog bifedžije. Kontesa nije bila grofica po rođenju. Mlađahnu studentkinju Akademije lepih umetnosti zaveo je poprilično stariji od nje grof Terzan. Zatrudnela je. Terzan je pristao da svoje prezime zajedno s titulom ostavi i njoj i detetu, uz uslov da posle venčanja više neće pokušavati da se s njim sastane. Kupio joj je kućicu na Kale san Barnaba, u ono vreme još solidnu, i otputovao na svoje imanje kod Sondrija, u Valtelino. Odonda više nije viđen, nije došao čak ni za prvu dečakovu pričest. Dečak je završio gimnaziju, upisao arhitekturu. Alvizo, zvali su ga po nadimku Alvi. Zarađujući od restauracije starih slika i kopiranja remek-dela na Akademiji po narudžbini bogatih klijenata, majka je zarađivala za život. U Alvija je bila zaljubljena (zaljubljenost je bila obostrana), osim njega nije ništa videla, jeste, tako je, on je mladić dobar i lep. Ona sama, iako mlada i lepa – videli ste – živi kao kaluđerica. Zapustila je kuću, zapustila sebe. Danas jedva da sastavlja kraj s krajem – kome danas pada na pamet da restaurira stare slike i naručuje skupe kopije iz Akademije – toliko je zapala u dugove da su u prehrambenim radnjama prestali da joj daju na veresiju. Ja joj ujutru dajem capuccino e cornetto, pravim se mutav kad mi naredi da to zapisujem u svesku dužnika. Kontesa! Vanbračna kći školske servirke (ta poslužiteljka kasnije se udala i rodila drugu kćerku, danas bogatu ženu u Rimu), a nosi se kao prava grofica. Na početku hiljadu devetsto četrdeset treće sin joj je mobilisan, a posle godinu dana služenja prestao je da se javlja – već tri godine živi samo u tome. Samo da vidite kako majka jutrom i po podne trkom silazi do poštanskog sandučeta ispred kuće. I ništa, već dve godine niti jedne reči, svi to znamo, rat se završio pre ravno godinu dana, toliko vojnika iz Venecije vratilo se svojim kućama. Videćete, sami ćete videti: ujutru do sandučeta, potom do Akademije, po podne do sandučeta, uveče u kući koja je ponekad jarko osvetljena. Na svetlo zacelo daje većinu onog što zaradi. Iz kuće izlazi retko. Kažu, tek do koje antikvarnice ili prodavnice za boje i platna. Srušiće joj se jednoga dana ta njena kućica. Srušiće se, kunem se, i pogrebaće Kontesu sa svim njenim slikama. Tja, valja zatvarati, ponoć je već. Baš sam je naogovarao, ali bolje je da čovek zna kod koga stanuje. Pretpostavljam da je to malo para od vojske za sobu trenutno važna stavka u njenom budžetu. Štos je u tome što malo ko uspe da izdrži tamo duže od tri-četiri dana.

Službene i privatne poslove završio sam u roku od dva dana, tako da sam, zapravo, već mogao da tražim prevoz do Rima. Ali čovek ne dolazi u Veneciju prvi put u životu da bi se s njom oprostio tek pošto ju je pozdravio. Zato sam se sa osećajem lakoće i stalno narastajućeg prosvetljenja prometnuo u turistu. Uostalom, još uvek sam bio daleko od datuma prvobitno planiranog povratka.

Venecija mi je, posle Napulja i Rima, bila treći veliki grad u Italiji, koji sam video odmah posle rata; izostaviću Firencu, u kojoj je moje zadržavanje bilo tek munjevita poseta gradu-muzeju, bez mogućnosti da dublje zavirim.

Svaki od ta tri grada drugačije je izronio iz rata. Napulj sa bolnim smeškom (a opet – smeškom) i varaličkim sjajem u oku, kako dolikuje gradu koji je uspeo ne jednog zavojevača i ne jednu tuđu vladavinu u svojoj istoriji da otrpi, i savlada je nevidljivim oružjem prevejane i podsmešljive krotkosti. Rim sa grimasom očajničke panike, s neprisebnim i smernim pogledom bednika, koji je naprasno izgubio skoro sve što je posedovao, i spreman je da sve što mu je preostalo da za šansu običnog preživljavanja. Venecija (možda zato što je prošla već godinu dana od kraja rata) sa jedinstvenom elegancijom, dostojanstvom i tajnovitom nadmenošću nedodirljive suštine, grada toliko gordog da nema tog delije koji bi bio kadar da na njega digne ruku.

Najteže je izbeći klopku banalnog ponavljanja kad nastojimo da ushićenju damo izraz. Ali slično je sa izjavljivanjem ljubavi i zaklinjanjem na nju. Nastupa nešto što liči na samorazrešenje od fraze, na koju se više ne obraća pažnja, jer je otrcana, oveštala, i reči kao da počinju da sjaje novom svetlošću, iskoračuju iz vlastitih, svakodnevnih značenja.

Takva je bila moja ljubavna posvećenost u Veneciju. Svakog dana sve jače sam se zaljubljivao u grad, za koji pesnik kaže da je sazdan od snoviđenja, a kojem sam se ja divio zbog naročite veze, reklo bi se: zbog zavenčavanja sna sa javom. Trenutak buđenja u kojem sipljiv san traje i raspršava se na svetlu dana. Od takve je građe bila, po meni, Venecija. Još stvarne? Već nerealne? Zastajao sam na mostovima i kanalima dugo, veoma dugo, kao da ću u tamnoj vodi ugledati ogledalo, koje čuva to što prohuji, odraz proteklog vremena. Na ulicama i trgovima osluškivao sam korake – koji se udaljavaju ili tek približavaju? Nisam išao brodom, stalo mi je do toga da do svakog mesta stignem pešice. Gondola mi je ličila na utvaru. Znao sam, pomirio sam se s tim: čak i kad bih se ovde nastanio, ili kad bih barem često dolazio u Veneciju – do njenog jezgra nikad neću prokrčiti put – što u drugim gradovima mogu. Jer ga nema. Nema jezgra ni srca Venecije, odviše lakosipive i isparljive, neuhvatljive i migoljave. Nisam voleo Trg svetog Marka i prekrasnu Baziliku, nisam voleo Duždevu palatu, nisam voleo grad suviše konkretan, poduprt vrškom tvrdog tla. Više sam voleo Veneciju koja balansira na pograničju, jer ona je bila dokaz realnosti sna. Čak ni na Canal Grande, toj zmiji (kako ga većina putnika naziva), od dvoraca, bogzna čime izatkanih, krhkih kao priviđenje. Venecija je bila i nije bila, vladala je samom idejom Evrope i ujedno pretila nestankom, bila je sklona padu. Baš u nju sam, s gorčinom i u isti mah s ushićenjem, bio zaljubljen, premeravajući je od jutra do mraka svim dostupnim stazama. Ali istina, koju ne smem da zatajim, bila je i to da je od prvog trenutka Venecija moje ljubavi takođe bila žena kod koje sam se nastanio.

Ordinarnu soldatsku definiciju bitch koristili su engleski i američki vojnici za žene uopšte, najčešće za žene koje nisu poznavali, ili koje su znali tek iz viđenja; bio je to, znači, oblik uvrede i pljuvanja u lice. Međutim, definišući kontesu rečju witch, engleski narednik iz gradske komande slučajno je, ili na osnovu nekoliko letimičnih službenih susreta pogodio ono što je u njoj uistinu počivalo. Pojavljivala se se iz nje takođe veštica, kad bi se u njenim vatrenim crnim očima, koje odudaraju od duge i veoma svetle kose, pojavljivala furija. Izgledala je tada opasno, ne gubeći ništa od svoje lepote, eh! – retke lepote. Malo zatim njeno lice prevukao bi mrk, mek baršun, a crne oči nisu gasnule, pre su bežale nekud daleko, u rejone nedostupne bilo kome osim njoj samoj. Visoka, vitka, zgodna, mladolikija od bilo koje četrdesetogodišnjakinje, čiji izgled bi joj se mogao pripisati, imala je dar za munjevite transformacije, kao da joj je bilo stalo do toga da stalnim mutacijama izaziva pometenost kod posmatrača. Bila je svesna svoje lepote, ali bez trunke taštine. Ako bi se zanemarili izlivi gneva koji su u njoj povremeno dolazili do izražaja, bila je anđeoski blaga, sanjalačka, zamišljena, i obožavala je dve stvari – sina i venecijansko slikarstvo (sin je bio tabu tema, a venecijansko slikarstvo – teren uvek otvoren za razgovor). Nije postavljala pitanja, a pokušaje indagacije, čak i najopreznije, otklanjala je mrštenjem obrva i stiskanjem usta. Izgledalo je da se svesno, namerno drži svoje zagonetnosti. Ovaj profil skiciram ex post, iz perioda kad bih se na večernji poziv uspentravao naviše. Ubrzo mi se u glavi javila ludačka misao: nekako, bila je utelovljena Venecija, ali ne kao bogomdana kći grada na laguni, koja odražava neke njegove osobine, već kao sama Venecija, objekat divljenja koji je neraskidivo urastao u čudesni grad, kao svet zauvek zatočen u ogledalo kanala. Bila je plebejsko dete, u kome je stečena aristokratska patina stvorila čistu, zvučnu leguru niskog porekla.

Posle nekoliko dana pešačke eksploracije, „uzduž i popreko“, u kojima sam zalazio u najuže calle, gacao kraj kanala, boravio na suncu na malim campo, visio na doručjima i nadsvođima mostova, morao je da dođe red i na slikarstvo. Kud sam se vraćao kasno, mrtav umoran, zagledan pred san u slike kontesinog sina. Bilo ih je četiri; zastakljene i uramljene visile su na zidu u obliku stepenica: počev od slika iz detinjstva, preko onih iz dečaštva, sve do dve fotografije iz momačkog doba, iz vremena studiranja. Pristajala im je jedna reč: heruvim. Dečji uvojci i spletak loknica ustupili su mesto bujnoj narogušenoj ćubi koja je opet jednako bila u očima, i na celom tom punačkom, a potom izduženom licu, odslikavala se dobrota i neizreciva slatkoća. Na najskorašnjijoj fotografiji pogled je nešto ogrubeo, opet, ne na uštrb heruvimskog izraza. Na majku je pomalo ličio po devojačkim crtama oko usta. Dok sam ulazio u Akademiju, znao sam šta u njoj tražim pre svega.

Bacao sam rasejane poglede na slike u prednjim salama, zavirivao sam u bočne, već misled da ću doživeti razočaranje, kadli, u uglu kolekcije venecijanskih majstora spazih moju gazdaricu. Nastavljala je sa kopiranjem portreta Lorenca Lota Giovane nel suo studio. Bila je tako zaokupljena radom da nije ni primetila kako neko u pozadini pod kosim uglom pažljivo posmatra njen minuciozni vez na platnu koje je bilo istih dimenzija kao i original. Ah, Loto! Leva ruka koja okreće stranice knjige, stvarajući divan kontrapunkt prilično asketskoj, ravno začešljanoj glavi, koja je oduzimala pravo portretu da nosi naziv giovane. Mladić je prerastao, tačnije prerastao je mladalaštvo. Malo sam se primakao i preko ramena zavirio u to njeno izlaženje na kraj s prekrasnom rukom na posuvraćenim folijalima. Tek je tada, okrenuvši se, odgovorila na moj pozdrav. Oslonjena o zid, spremna već za prodaju, stajala je kopija Đorđoneve Bure, zapanjujuća po preciznosti i starim nijansama boja, skoro bolja od originala u liku nage žene sa odojčetom na kolenima.

Izašli smo ispred Akademije, na kanal. Za nju je bilo iznenađenje to što podosta znam o slikarstvu, pogotovo o portretskoj umetnosti. Po njoj, niko nije mogao da se ravna sa venecijanskim portretistima, najviše je cenila Lota. Mogao sam da joj se blago usprotivim, ali nisam imao volje; zagledan u nju, činilo mi se da je i sama živi portret. Zato sam mehanički odobravao, sve dok nije zapazila tu moju poluprisutnost u razgovoru, nasmejala se ne bez primese jedva primetne koketnosti i rekla: „Popnite se večeras kod mene, sad moram da se vratim štafelaju.“

Otada počinju moje posete spratu; posle bazanja po gradu, vraćao sam se uveče nestrpljiv i uzbuđen. U suštini, ceo dan sam čekao samo veče, sve više brkajući, a možda i poistovećujući Veneciju sa Venecijankom. Mileo sam naviše škripavim stepenicama s flašom viskija i konzervama iz venecijanske vojničke kantine. Razgovori o slikarstvu posle večere, i čaša viskija u ruci; kakvo je to samo zadovoljstvo bilo! Zaboravio sam Rim, svoju ženu, svoje radne obaveze. Proticale su „vanprogramske“ sedmice mog boravka u Veneciji, treća, četvrta. U poštanskom sandučetu, do kojeg bi kontesa uistinu trkom silazila dva puta dnevno, pošto bi tuda prošao poštar, pojavila su se pisma za mene – opomene, pozivi, prigovori. Odgovarao sam euforičnim razglednicama, bez ijedne reči objašnjenja, kao pijan čovek, koji ne čuje šta mu se govori.

Gornji sprat bio je iste veličine, samo što je na njemu između ateljea i spavaće sobe bila srušena pregrada, pa su kuhinja i kupatilo s obe strane bili širi. Čitav sprat u stvari bio je jedan veliki atelje, svuda su dominirala platna, skicenblokovi, monografije, ovlašne reprodukcije, pod njima je nestao čak i široki kauč. Bilo je nemogućno probiti se do jednog od krila tek tako. Pravi atelje, koji je takođe bio mali salon sa dve fotelje, od spavaće sobe razlikovao se po dekoraciji zidova. Ovi zidovi bili su potpuno pokriveni fotografijama njenog sina, a na glavnom zidu ateljea visile su dve veoma velike, savršene i valjano uramljene Lotove reprodukcije: Giovanetto iz milanskog Zamka Sforca i Ritrato d’ uomo visto per tre lati iz Bečke galerije. Pored prozora koji gleda na pasaž, ali i s pogledom na calle i na kanal, stajao je štafelaj; platno srednje veličine na njemu zaklanjala je desenirana venecijanska marama. Milanskog Mladenca sa okićenom beretkom i u prugastom kaftanu, koji u rukama drži knjigu oslonjenu na kolena, veliki majstor portretisao je u položaju između profila i anfasa; sedeo je bočno od posmatrača, kome je delimično okretao lice efeba, izvanredno pravilnih linija, čiju je lepotu naglašavalo veliko, bezdano oko (drugo je bilo jedva vidljivo). Bečki troportret ostavljao je utisak Lotove igrarije. Muškarac, možda tridesetpetogodišnji, retke brade, s rukom na grudima, težinjav u svojoj ozbiljnosti i životnom iskustvu, i dva njegova profila s obe strane, oštriji desni, i ne naročito izražajan levi. Frapantna je bila kompozicija milanskog portreta i bečkog troportreta na zidu: čoveku se moglo učiniti da isti model pozira u ranoj mladosti i u zrelom dobu.

Bio sam u nju zaljubljen? Možda je ta fasciniranost bila bolest, lepa bolest? Koliko se sećam Stendalovog traktata De l’amour (nemam ga pri ruci), veliki poznavalac ljudskih srca pokazivao je i opisivao uzgredna osećanja nasuprot glavnoj ljubavi – nepotisnutoj i neugroženoj opčinjenošću, urokom – onim što Italijani (a Stendal je sjajno vladao italijanskim jezikom ljubavi), kad na taj način govore o onome ko je zatreskan, izražavaju rečima e stato stregato: ostao je začaran. Takođe je jasno da u takvom ljubavnom godu na panju osećanja prema drugoj, zaista voljenoj ženi, s vremenom može da dođe do stendalovske „kristalizacije“. U mom slučaju nije došlo. Tačnije, bio sam zaustavljen na korak do nje.

Bilo je to valjda mesec dana po inauguraciji mojih večernjih poseta gornjem spratu. (Tog jutra dobih službeno pismo od rimske vojne komande s upozorenjem da moj dalji boravak u Veneciji može biti shvaćen kao dezerterstvo; štabni kolega dopisao mi je da „ozbiljno počinje da se brine“ moja žena). Oko jedanaest, za vreme razgovora i zajedničkog pražnjenja flaše, kontesa je spustila ruku na moje koleno. Preko njene, spustio sam svoju. Nije je povukla, naprotiv, zatvorila je oči. Sledeća kretnja bila je na meni, osetio sam suvoću u grlu, znao sam da naš odnos menja kvalitet; zacelo je to bila ova „kristalizacija“ – silovita i koja vremenu produžava trajanje. Najednom, neko je dozva sa kapije, glasom vidno iritiranim. Trgla se i prišla prozoru: „Dolazim, hvala. Oprostite, molim vas.“ A meni: „Vratiću se odmah, imam telefonski poziv kod suseda.“ (Kod sebe nije htela da uvodi telefon „iz principa“, ili iz straha od troškova.) Strčala je škripavim stepenicama, mogao sam odozgo da vidim kako ostavlja vrata od donjeg sprata otvorena.

Pošto se malo pribrah, padoh u iskušenje da otkrijem platno na štafelaju. U pitanju nije bilo samo platno. Bila je to slika u starom, zlatastom ramu, ištrpkanom i izrupčanom od potkornjaka. Eto milanskog mladenca – već je jasno skiciran iz poluprofila, s licem heruvima; da, to je bio Alvi, nagledao sam se njegovih fotografija. Zdesna Alvi en face, sličnost još upadljivija. Kompozicija je bila zamišljena kao dvoportret.

Na vreme prebacih maramu preko slike, već se čulo kako je zalupila za sobom kapiju. Kontesa je drhtala od uzbuđenja, činilo se da neke reči nije u stanju da pravilno izgovori. Blago zamuckujući, ipak je rekla: „Molim vas da se sutra iselite, potreban mi je donji stan, preklinjem vas, preklinjem.“

Rano izjutra izišao sam sa ruksakom, ali umesto da pojurim do trga pored stanice, poslednji put zaronio sam u Veneciju. Čudesna Venecijo, čudesna Venecijanko, hoću li vas još nekad videti? U sumrak razabrah da su mi ključevi od kuće u džepu a da mi Albuma portreta nema u ruksaku. Uveče se kao lopov prikradoh do Calle San Barnaba, bešumno otvorih vrata i ne paleći svetlo u sobi pipao sam po mraku, kako bih na prstima prišao do stočića pored kreveta na kojem je ležao Album. U taj mah po šljunku se razlegoše koraci, na gvozdeni stepenik kroči visok muškarac u vojničkoj jakni i furažerki, sa gornjeg sprata strča kontesa i obisnu mu se oko vrata, tiho jecajući. Video sam ih, ostavši neprimećen. To lice zaraslo u bradu zaviri najednom kroz prozor u sobu, u kojoj stajah gotovo urastao u zid, i na tren oka spazih tvrdo, okrutno lice, sa dva užarena uglja umesto očiju. Takvu sam sačuvao uspomenu na povratak „heruvima“ iz rata.

Imao sam sreće. Pored stanice na trgu, za noćni polazak za Rim spremao se novozelandski kamion natovaren sanducima pokrivenim ceradom. U širokoj kabini našlo se dovoljno mesta da se između šofera i njegovog zamenika ugura i treći putnik.

U Rimu je – što nije promaklo ni mojim kolegama u vojnoj upravi niti mojoj ženi kod kuće – ovladalo mnome čudno raspoloženje, ukrštanje euforije s nemirom. Bilo je relativno lako i za jedno i za drugo optužiti Veneciju. Zaljubio sam se u Veneciju, otud euforija ljubavi; nemir je budila sumnja da li ću je ikad više videti, pošto je naša vojska već bila u fazi priprema a odlazak iz Italije u Englesku.

Na leto sam sa ženom otputovao na jednonedeljni odmor na Kapri. Tamo, na plaži, pronašao sam ostavljen primerak Stars and Stripes bačen od strane američkog vojnog lica, dnevnog lista za vojnike koji govore engleski, lista u koji gotovo da nikad nisam zavirio, imajući na raspolaganju novine Drugog korpusa i italijanske novine, za mene naročito važne kao instrument za jezičke vežbe. U Stars and Stripes cela šlajfna bila je posvećena venecijanskoj reportaži sa fotografijama; odmah sam prepoznao rđavo odštampane fotografije kontese i njenog sina. O slučajevima koje je opisao američki reporter ćutale su italijanske novine (o našim skromnim poljskim novinama i da ne govorim) iz razloga koje do danas ne razumem. Zar je ta priča u atmosferi posleratne Italije kod italijanskih novinara, zaljubljenika cronaca nera, izazivala pometenost?

U najkraćim crtama, priča je izgledala ovako. Grof Alvizo Terzan, sin grofice Đudite, u poslednjoj fazi rata pristupio je specijalnom odredu u Republici Salo, odredu koji se brzo proslavio svirepošću, koji je reporter nazvao „odred krvnika“, koji je i od Italijana bio žigosan rečima La squadra fascista degli aguzzini e dei boia. Nakon poraza vratio se u rodnu Veneciju, skrivao se u kući svoje majke na Calle San Barnaba. Imali su običaj da veoma kasno, dobrano po ponoći idu u šetnju sasvim opustelim gradom. Prekjuče, 27. jula (saopštavao je venecijanski dopisnik i reporter), sa kapije kuće na Campo San Barnaba maskirani muškarac pritrčao je paru u hodu, i bez reči ispalio tri hica u mladog grofa. Potom je strčao u pravcu velikog kanala gde ga je verovatno čekao motorni čamac. Završna scena reportaže nije morala da bude i plod autorove mašte. Prvo, mogao ju je videti neko s prozora. Drugo, poklapa se sa mojom predstavom. Pre nego što se pojavila alarmirana policija, to jest dvadeset minuta posle ubistva, grofica Đudita najpre je ćutke klečala nad sinovljevim posmrtnim ostacima, a potom je na njih legla „kao da joj je bio ljubavnik, a ne sin“ (reči reportera). U tom položaju je ostala do dolaska policije, i dvojica snažnih muškaraca dugo nisu uspevali da je odvoje od ustreljenog.

Ovaj broj Stars and Stripes, začudo, nisam želeo da pročita moja žena, koja je ležala pored mene na plaži, već sam, tobože rasejan, zajedno s njim uskočio u more i oštrim pokretima otisnuo se daleko od obale. Raskvašene novine počele su polako da tonu; nepomično, održavao sam se na površini nadomak njih, zagledan u dve podlokane fotografije.

„Odeljenje krvnika i dželata“, po definiciji Italijana. Za prikupljanje nekakvih izveštaja, ili makar informacija o njemu još uvek je bilo prerano. Ali za deliće, haotične deliće nije. U Rim su se slili učesnici, te svedoci borbi na Jugu. Istina, nisu bili odviše razgovorljivi, završna faza rata pogodovala je svireposti obeju strana, kako fašistima tako i partizanima; u to vreme najčešće korišćena reč bila je „eskalacija“. I pored toga, uz vino, uz flašu alkohola, pokatkad bi se razvezali jezici. Dvaput sam u svojim opreznim ispitivanjima naleteo na prezime mladog grofa Terzana. Svaki put za njega se govorilo belva, što je spoj „zveri“ i „tiranina“. Jedan od pripovedača otišao je još dalje: belva umana zvuči oštrije.

O njemu, tom „heruvimu“ po imenu Alvi tada sam neprestano razmišljao; o njemu, ne o njegovoj majci. Rat nam nije uskraćivao primere ljudske bestijalnosti i svireposti koja je ranije bila nezamisliva. Naročito u mojoj zemlji. Slušajući vesti iz Evrope, pokorene od strane Hitlerove vojske, a isto tako zaposednute (najpre delimično, a potom sve šire i šire) od strane sovjetske vojske, ponekad bi se spontano predali glupoj i egoističnoj reakciji: „Čovek se na sve navikne“. U toj rečenici krio se zametak totalitarne „reedukacije“. Bila je to laž, laž koja nam je natopila dušu kao otrov. Svestan toga, krstario sam po Rimu, ali sam dobro znao i to da mi kraj rata i njegov nagoveštaj oživljavanja elementarnih ljudskih osećanja neće dati da nesmetano u ovoj svesti i istrajem. Najzad, ona je bila usredsređena na lice Alviza Terzana. Sećao sam se detinjastog, mekog, skoro devojačkog lica s fotografije; i lica s prozora koje je, u ono veče povratka kući, zavirilo u svoju sobu – tvrdog i punog zgusnute, sleđene mržnje. Sta se dogodilo između toga? Kako se odrazila ta zaprepašćujuća promena?

Bilo je jasno da skupljanje mrvica informacija nije moglo da da odgovor na ova pitanja. Samo u dva maha bleskovito se ukazao u svom sve fanatičnijem zlostavljanju „sumnjivih“, u streljanju staraca i dece, u napastvovanju žena, u pretvaranju u zgarišta kuća koje su smatrane za „neprijateljske“. Njegovo ime budilo je strah. Tamo gde bi prošlo njegovo odeljenje, ostalo bi malo sposobnih za plakanje. U slavljeničkoj gomili na ulicama Rima, u noćnim šetnjama pored Tibra, usamljeničkim, ili u društvu žene, za mnom je verno išlo lice Zla. Rođenog iz potrebe, neodoljive potrebe za zadavanjem bola.

Naša vojska bila je već prebačena iz Italije u Englesku, ne računajući vojnike koji su rešili da se vrate u Poljsku, ili su iz porodičnih razloga ostali u Italiji. Našao sam se u nevelikom krugu ljudi, prinuđenih da produže boravak u Rimu na još neko vreme. Na kraju se ipak trebalo potčiniti aktu demobilizacije, a ona se sprovodila u Engleskoj. Obavešten sam da ne mogu da prekoračim poznu jesen hiljadu devetsto četrdeset sedme. Sredio sam da žena i ja pređemo u London početkom novembra. U septembru, ispunjavajući obećanje koje sam dao ženi, otputovao sam s njom u Veneciju. Za mene, to je verovatno trebalo da bude opraštanje od Venecije.

Otputovali smo vozom, u posleratnoj Italiji život se brzo vraćao u normalu. Ali privilegije za bivše liberatori već su bile ukinute, pa smo zato morali da tražimo konačište na svoju ruku. Sećao sam se s prethodnog putovanja da je negdašnja Raskinova kuća pretvorena u skromni hotel na zattere. Bio je u dosta žalosnom stanju nakon vojne konfiskacije, tek, gazdarica ili vlasnica, malčice ćaknuta stara Engleskinja, ponesena i zagrejana simpatijom prema nama na prvi pogled, uredila nam je podnošljivu sobu s lepim pogledom na ostrvo Giudecca.

Nisam skrivao od svoje žene povest prvog putovanja u Veneciju, zatajivši jedino da sam bio blizu zacopanosti u kontesu. Slično kao sada ja, usredsredila se na tragediju sa sinom, koja je imala osetan značaj u burnim godinama posle pada fašizma. Pridružila mi se sutradan, posle kasnog večernjeg dolaska, u poseti baristi na Campo San Barnaba. Začudo, sećao me se! U ponoć, pošto se bar ispraznio, pozvasmo ga za naš sto. Ovde ću napomenuti da sam istog dana po dolasku otrčao do kuće na Calle San Barnaba, u više mahova i bez uspeha pritiskajući zvonce na ulazu, posle čega sam na kolenima napisanu ceduljicu ubacio u poštansko sanduče, da bih shvatio da sada, po svemu sudeći, kontesa ne zaviruje više u njega.

Negde između jedan i dva sata barmen nas je migom pozvao u ulaznu, već mračnu prostoriju, i rekao nam da stanemo pored izloga koji gleda na Campo. Kontesa je išla ravnim, energičnim korakom, nestala je iz našeg vidokruga na petnaest minuta; očito, imala je ustaljenu maršrutu noćnih šetnji, jer se istim korakom vraćala preko Campo do kuće. Nisam mogao da izdržim, izleteo sam na trg i istrčao joj u susret. Pogledala me neodređenim, umornim pogledom (gde su se dele one vatrene oči?) i tiho mi rekla: „To je nesporazum, ja vas ne poznajem, molim vas da ne uznemiravate jednu samotnu ženu.“ Zanemeo sam i povukao se u stranu.

Bila je (po barmenovoj priči) potpuno sama, ujutru je izlazila do Akademije, a noću u kratke šetnje; nije više zalazila u bar na jutarnju kafu, još uvek je kopirala na Akademiji a slikala kod kuće (u njenoj sobi po celu noć gorelo je svetlo). Svoje reprodukcije prodavala je pre kao glasovita junakinja prošlogodišnje drame negoli kao dobar kopist. Nedeljom je, kako kažu, veoma rano i nezavisno od vremena, odlazila na grob svome sinu.

U toku doterivanja i popravljanja ovoga što sam do sada napisao, izronila je u svoj svojoj jarkosti autobiografska potka moje priče. Da li je to dobro ili loše? U načelu, volim naraciju u prvom licu, uopšte uzev, ipak, u obzir dolazi narator u prvom licu, koji obazrivo i tek ponekad može biti poistovećen s autorom. A ovde je autobiografski element smeo, bez kočnica i uzdi diskrecije. Čemu to? Instinktom pisca osećam da drugačije nije moglo, ali isto tako jasno osećam, snagom naredbe, da stvar treba objasniti.

Postoje različite vrste događaja u našem životu. Dešavaju se slučajevi koji protiču pored nas i privlače našu pažnju, ali nas ne uvlače direktno u mehanizam svog „dešavanja“, kao da ne poseduju dovoljno dodira sa dubljim naslagama naše osetljivosti. To je najjednostavnije, pisac svojom maštom može da „uđe“ i „ne uđe“ u tok događaja. Dešavaju se i „posredni“ angažmani, takvi u kojima se spoljašnja distanca stalno koleba i svaki čas prestaje da bude distanca, kako bi usvojila oblik većeg ili manjeg učešća (onda je reč o „uživljavanju“). I najzad, događa se, premda retko, osećaj snažne pripadnosti događaju koji u stvarnosti odgovara dodirivanju opne; osoben, a čak besmislen osećaj da naše učešće u njima znači mnogo više nego što to naoko izgleda. Tada dolazi do izražaja, i to sve prodornije, autobiografska nota. Takav je slučaj Venecijanskog portreta.

U novembru 1947. doputovali smo u Englesku. Izostaviću pripreme za demobilizaciju, te administrativnu proceduru naseljavanja u stranoj zemlji, i odmah preći u našu mračnu sobu u višespratnici smeštenoj blizu stanice metroa Gloster Road. Gledajući odostrag, iz perspektive minulih godina, naša soba asocira me na duboki bunar. Zagledan, u slobodnim trenucima, u zid zatvorenog i mračnog dvorišta, postajao sam žrtva venecijanskog priviđenja i buncanja – upravo tada, a ne docnije, u stanu pored prekrasnog, starog parka. Kako je to mogućno? Kako sam mogao da uočavam, ili pre evociram slike Venecije na krajičku trošnog i prljavog zida? Ne znam, ali je sasvim sigurno da, kako je naš život u mračnoj sobi sve više sticao odlike košmarnog sna, tako su se pred mojim očima množila kratkotrajna euforična priviđenja. Kasnije, pojava je iskoračila iz naše višespratnice, i dešavalo mi se da podlegnem sličnim sanjarenjima u ružnim, bednim uličicama, prevučenim žutim svetlom fenjera. Nepojmljivo je bilo kako sam uspeo da prenesem i sačuvam u živom (rekao bih čak: iz dana u dan sve življem) sećanju olupke venecijanskog krajolika i dva lica – Venecijanke i njenog sina.

Gotovo sve do kraja mog petogodišnjeg boravka (s dugim, istina, pauzama u novom stanu) delovao je ovaj mehanizam prolaznog bežanja u Veneciju iz Londonskog bunara. Reč „gotovo“ obuhvata polugodišnji period postepenog, ali nezadrživog propadanja na sve niže spratove, sve niža dna bunara (koliko li ih je samo bilo?) naše londonske egzistencije. Venecijanske vizije najednom su otplovile, London je bio samo London. Oboje smo mislili da se iz gustine mraka više nikad nećemo izvući na svetlost dana. Posle smrti moje žene proveo sam tri godine u Minhenu. Oženivši se ponovno, naselio sam se u Italiji.

Godinu dana posle mog nastanjenja u Napulju, sve novine izveštavale su o velikoj izložbi Lorenca Lota u venecijanskoj Duždevoj palati, što je propraćeno stručnim tekstovima i reprodukcijama. Svečano otvaranje, kojem će prisustvovati predsednik Republike i članovi vlade, određeno je za drugi dan Božića 1956. Izložba je trebalo da traje do prvog maja sledeće godine. U knjižarama se pojavila pozamašna Berensonova knjižurina Lotto. Zamišljenost nad tajnom dosta čudnih datuma bila je prisutna u svim novinama. Zimi, iz različitih razloga, Veneciju zaobilaze strani turisti, to je organizatore sigurno navelo da izložbu predstave najpre italijanskoj publici, a tek pred kraj pridošlicama iz drugih zemalja. Jedan od novinara se, na krilima „licence poetike“, poigrao originalnim objašnjenjem: eto nam Lota „tajanstvenog“, „za života nepriznatog“, „siromaha prigrljenog u loretanski manastir“, „ignorisanog od strane rodne Venecije“ – koji posle pet vekova treba da stane na tle rodne zemlje „u klubetu zimske venecijanske magle“. O nezapaženosti njegove slikarske veličine „izvanrednog portretiste“ kod savremenika, o njegovom tumaranju trbuhom za kruhom, o čestom morenju glađu, o usamljenosti, pisano je najviše. „Venecija se udara u prsa pognute glave, svet otkriva Maestra“, glasio je naslov jednog od članaka.

Svi članci sadržavali su tajanstvenu informaciju u nekoliko rečenica: ukras izložbe biće nepoznata Lotova slika, pronađena nedavno na tavanu loretanske kuće, u kojoj je nekada, pre nekoliko vekova živeo najbogatiji trgovac u gradu, Collezionista degli oggeti preziosi, sakupljač skupocenih predmeta, slikarev dobrotvor; godine hiljadu devetsto pedeset četvrte sliku je slučajno „iskopao“ i kupio venecijanski antikvar Marini, pošto je kao Lotovo delo prepoznato od strane poznavaoca njegovog slikarstva, grofice Terzan, koja ju je i restarurirala.

Dvadesetog decembra u Veneciju sam doputovao sam, jer je moja druga žena morala da se bavi našim malim detetom. Dolazak ranije – na poziv za badnje veče mog ratnog druga iz Padove, Poljaka oženjenog Italijankom – nije ublažio tegobe oko pronalaženja sobe u venecijanskim hotelima. Svi su ili puni, rezervisani najmanje od pre mesec dana; zahvaljujući vrevi u štampi Loto je postao „kulturna senzacija godine“. U krajnjoj liniji, mogao sam da iskoristim gostoprimstvo u Padovi na nekoliko dana, ali mi je bilo stalo do toga da ni na tren (izuzimajući padovsku vilu) ne napuštam Veneciju. Ne računajući previše na uspeh, otišao sam do Raskinove kuće. Stara Engleskinja me se sećala, sećala se i moje prve žene, toliko ju je uzbudio naš susret posle mnogo godina da me je smesta spakovala u sobu zakrčenu starudijama, našu sobu iz vremena posleratnog dolaska u Veneciju, koja je za bračni par iz Bolonje bila rezervisana od dana inauguracije izložbe. Obećao sam joj da ću se, pošto pogledam izložbu, vratiti u Napulj večernjim vozom, a da ću kofer već ujutro ostaviti na recepciji. Proveo sam noć ne trenuvši okom, umotan u ćebe (Raskin Haus bio je hotel bez grejanja), sedeo sam pored prozora, netremice zagledan u kupolu crkve na Đudeki, kao da sam verovao da će kraj mene sesti duh osobe s kojom sam doslovno isti noćni isečak venecijanskog pejzaža gledao pre mnogo godina; kao da sam bio čvrsto uveren da nematerijalno umrli oživljavaju u nepomičnom trajanju slike u kojoj je nekada njihov pogled dugo tonuo.

Noć je bila čista, hladna i tiha, nebo je svetlucalo bledim zvezdama, mračni kanal nežno se mreškao, kao baršun. Pred zoru, po gradu se neočekivano opružio pokrov magle, guste i zavojevačke, samo petnaest minuta bilo je dovoljno da Venecija u njoj nestane, do tog stepena nevidljiva da se moglo posumnjati da je časak ranije uopšte i postojala. Oglasiše se brodske sirene, na pristaništima sečiva munjevito odnekud isukanih fenjera ugaraka počeše da probijaju prolomljeni beli oblak. Magla se, uz retka i kratka razvedravanja, nije podizala sve vreme mog boravka. Ali kakva su to samo razvedravanja bila! Venecija se prometala u seriju ispranih i brzih slika. Očima su se otkrivali, da bi momentalno nestali portreti – da, portreti prolaznika, i tek tada smo se – kao u pripremama za Lotovu izložbu – naučili zapažanju urođene, ogledalske sposobnosti ljudskih lica, sposobnosti „poziranja za portret“. Svako od nas je živ portret, pogotovo kada na minut izroni iz magle; takvi minuti su supstrat velikih portretista.

Dugačak, puzavi rep sporo je ulazio u Duždevu palatu, vukući za sobom pramičke magle do ograđene dvorane, u kojoj su se nalazile kase i izložbeni kiosci. Iza kontrolne linije prolaza, opkoljene kontrolorima karata, otvarale su se izložbene sale. Išao sam bodrim korakom, bacao površne poglede na Lotove slike koje sam znao sa reprodukcija, hitajući ka „ukrasu izložbe“, ka onome što su novine prethodnog dana nazvale njenom „senzacijom“.

Najzad, dosta daleko, u poslednjoj valjda sali, spazih osvetljenu nišu, okruženu polukružnom gomilom. Tamo je trebalo dopreti, ako je razgledanje izložbe trebalo da započne od prinove, od dotad nepoznatog i čudom pronađenog Lotovog portreta.

Niša je – video sam to – presvučena bila tamnocrvenim ili ljubičastim štofom, brokatom možda, s obe bočne strane, odozgo i odozdo bile su naperene duguljaste lampe stilizovane u obliku sveća; iznad gornje lampe visila je tablica s opširnim objašnjenjima, premda iz daljine nečitkim. Osećam alergijsku odbojnost prema velikim ljudskim skupinama, pa mi nije preostalo ništa drugo nego da čekam. Moji proračuni pokazali su se uzaludnim: koliko god se polukrug oko niše topio, novopridošli su momentalno zamenjivali one koji su odlazili. Hteo – ne hteo, morao sam da zaboravim svoju alergiju i da stanem blizu svetine, vrebajući naglo stvorena slobodna mesta. Došao je na kraju i trenutak obujmljivanja niše pogledom, barem između glava ili preko ramena osoba u prvom redu.

Ugledao sam najpre kontesu. Sedela je u invalidskim kolicima s nogama umotanim u pled sve do stopala, od struka nagore u potpunosti je sačuvala davnašnju lepotu, i jedino je njeno lice bilo ne toliko postarelo od godina, koliko kao zamračeno senkom ludila. Oči su joj kao nekada plamtele, možda čak življim i ponešto zastrašujućim ognjem. „Paralizovana je“ – rekao je muškarac ispred mene svojoj pratilji – „noge su joj se oduzele četiri godine posle ubistva njenog sina“. Odgovarala je na pitanja onih koji su uspeli da se do nje provuku. Čuo sam njene odgovore – onaj isti dubok i mek glas! – bili su konkretni, iscrpni i zapazio sam u njima (možda samo ja) primesu gordosti. Kad sam uspeo da joj se približim toliko da nije mogla da me ne vidi, pripila se pogledom uz moje lice tek načas, nakon čega se, bez ijednog drhtaja u svojim skladnim crtama, vratila odgovorima na postavljena pitanja. Bio sam apsolutno siguran da me je prepoznala, ali da neće to da prizna. I više od toga – da od mene isto očekuje.

Uz izvestan napor, krčeći sebi put laktovima, provukao sam se do portreta. Težim da zaobiđem jeftine dramske efekte, a ipak ne mogu da, zarad maksimalno preciznog opisa, izbegnem elemente prvog utiska: silovit atak na oči, noge koje mi odjednom podrhtavaju, kao prutići, zajapurenost, za koju se činilo da je od jare koja snažno izbija iz peći, gubljenje daha. Kompozicija slike, koja se nazivala Ritratto d’uomo visto per due lati, što će reći dvoportreta, srodnog sa bečkim troportretom, znao sam s platna na kontesinom štafelaju, koje sam u njenom ateljeu svojevoljno otkrio. Samo kompoziciju. U ono vreme, kad sam skidao s platna svilenu venecijansku maramu, stajao sam pred jedva započetim, ali iz profila i anfasa već vidljivim portretom mladog slikarkinog sina u liku zanosnog heruvima. Sada sam stajao ispred Alvijevog dvoportreta po povratku iz rata; onog Alvija, kog sam (verovatno samo ja) spazio na tren oka kroz prozor koji razdvaja njegovu sobu od stepenica. Pun muškosti, tvrd, pogleda osionog i neustrašivog, a ipak, na njegovom licu mladog kondotjera nije se primećivao izraz žestine i svireposti. Bio je prekrasan (podsećao je na sveže regrutovanog kondotjera), kao što je prekrasan bio njegov dvostruki portret.

Na tabli iznad gornje lampe nalazilo se obaveštenje o detaljima i okolnostima pod kojima je slika pronađena, uz sugestiju (koja je bila pod znakom pitanja) da slika verovatno datira iz hiljadu petsto pedeset pete godine. Izneta je konstatacija da je njegov model nemogućno utvrditi, i objašnjenje „da je već sasvim zreo, malčice čak prezreo stil Lotove portretske umetnosti navodi na razmišljanje o godini ili dve godine pred autorovu smrt“. Kako je produbila ovu umetnost – u nijansama boja, u položaju glave i ramena – kontesa! Kako je beskrajna ljubav prema pravom modelu okrilatila njenu umetnost!

Još jednom sam, umirivši se malčice pre nego što ću se povući u ostale izložbene sale, prošao pored njenih kolica. I, mada sam osetio dodir njenih očiju, nisam pogledao u njenom pravcu.

Prošlo je nekoliko godina. Redovno sam kupovao listove posvećene slikarstvu, neretko su me u njima zadivljavale živopisne reprodukcije Lotovog dvoportreta, s naučnim tumačenjima istoričara umetnosti, sa en passant laskavim mišljenjima o restauratorskom pregnuću Đudite Terzan. Povodom otkupljivanja slike od strane venecijanske Akademije, ugledni tromesečnik „Il Mondo dell’Arte“ objavio je opširan intervju s kontesom, ukrašen fotografijama restauratorke, njene kuće i njenog ateljea. Divio sam se tom intervjuu, nezasito sam po više puta čitao veštu i inteligentnu ekvilibristkinju kontesu, njena stručna razmatranja o slikarstvu venecijansko-loretanskog Maestra, pre svega, pak, njenu hladnokrvnost. Ja, koji sam znao istinu i čuvao tajnu duboko u srcu, kao možda jedini na svetu čovek pored venecijanskog antikvara Marinija, lupao sam glavu otkuda je ta paralisana žena crpla snagu da se igra vatrom. Naime, nisam sumnjao da plagijat, premda izvanredan i na granici s velikim, dotad skrivenim i odjednom ispoljenim slikarskim talentom, neće dugo potrajati. Imao sam pravo, ne pretpostavivši, ipak, da će potrajati baš toliko dugo – sve do hiljadu devetsto sedamdeset pete godine. Sto se tiče izvora snage i zapanjujuće kontesine pribranosti – njih je trebalo, tu i tamo, da otkrije proces.

Prva munja nadolazeće bure bio je u oktobru hiljadu devetsto sedamdeset pete članak poznavaoca Lotovog slikarstva u značajnom dnevnom listu pod perfidnim naslovom La contessa van Meegeren? Ne pokazujući prstom na venecijanski dvoportret, ne navodeći kontesino prezime, ali joj podmećući prezime genijalnog falsifikatora Vermerovih slika (ma koliko sa znakom pitanja), autor je uopšteno pisao o opasnosti u kojoj se nalazi naročito Loto, baksuz i siromah „koji svoja remek-dela seje gde god stigne, dalek, izgleda, od elementarnog obezbeđenja svojih autorskih prava – lak plen za imitatore (što nije prestup) i falsifikatore (što je zločin)“. Članak je pokretao raspravu i pozivao „uvažene kolege“ na diskusiju.

Da li je pismo ovom listu bila greška, ili pak smeo i razuman potez Đudite Terzan, ne znam. Ta mogla je i da ne reaguje, budući da je upotrebljena samo njena titula bez prezimena, a Ritratto d’uomo visto per due lati nijednom nije bio pomenut u tekstu. Očigledno je držala da će joj se taktika izricanja misli do kraja isplatiti. „Naslućujem“ – pisala je u pismu – „da je profesor Salimbeni, zaista istaknut poznavalac Lotovog slikarstva, odlučivši se iz nekih razloga za formu nedorečenosti, u svom članku imao na umu dvoportret sa glasovite venecijanske izložbe, čiji sam restaurator bila ja. Sama senka, ili pre senka senke insinuacije za mene je dovoljan razlog da zahtevam mišljenje ekspertske komisije, uz učešće profesora Salimbenija, razume se.“

Salimbeni je replicirao objektivno i hladno. Da, iz različitih razloga (ovde je delikatno aludirao na kontesinu ličnu tragediju) više je voleo da skreće s teme nego da odlučno pređe na stvar. Pismo grofice Terzan daje mu odrešene ruke. Lotov dvoportret smatra za suštinski veoma uspešan, u izvesnom smislu čak za divljenja dostojan falsifikat. Bez imalo oklevanja, pristaje da se sazove ekspertska komisija, predlaže šestočlani sastav i svoje lično učešće u njoj. Po njegovom mišljenju, komisija treba da se formira i da deluje u ime Tribunala. Akademija, kao vlasnik portreta, ima prava da protiv grofice Terzan i antikvariste Marinija podnese tužbu sudu.

Tako se i desilo. Pre nego što je došlo do rasprave pred venecijanskim Tribunalom, šestočlana komisija se podelila na dve polovine: trojica eksperata su priznali portret za autentično Lotovo delo, trojica za besprekorno vešt plagijat. Tokom čitave jednonedeljne rasprave ovaj odnos nije se menjao. Ne bi pala nikakva presuda, to jest, kontesa i Marini praktično bi izišli iz sudnice napola uspravne glave, a portret iz sudnice bio bi vraćen u salu ili podrum Akademije, da ne beše izjave Đudite Terzan.

Po završetku procesa, štampa je vrvela od razmišljanja o tome zašto ju je dala; za mene, ta izjava nije bila iznenađenje. Priznala je krivotvorenje i tačno iznela njegov tok i okolnosti, ne uskraćujući sebi sitno zadovoljstvo u naglašavanju polovičnog uspeha. Upitana šta ju je na to potaklo, odgovorila je – iskušenje da dođe do znatne zarade. „I ne samo to“ – dodala je, stišavši svoj miran i ravan glas – „takođe sam želela da za vek veka ostavim svetu portret mog izgubljenog i voljenog (amatissimo) sina.“

Venecijanski antikvar bio je osuđen na pet godina zatvora bez odlaganja izvršenja kazne. Ona je takođe bila osuđena, ali s klauzulom da kao invalid kaznu treba da odsluži u kaznenom zavodu za invalide, u blizini jezera Komo. Portret je, corpus delicti, bio zaplenjen od strane suda.

Sedeli smo pored otvorenog prozora na četvrtom spratu u kući pored Tibra. Proziran, azuran vazduh omogućavao je da se iza mosta, s one strane reke, pogledom dosegne spomenik sizerena soneta romanesco dijalekta, Đoakina Belija; izrugivača prekomerne ljubavi, kog je pokušavao da prevodi zaljubljeni u njega Gogolj. Kuća se nalazila izvan terena staroga geta, nedaleko od sinagoge, i bila je sedište imućnih ljudi. Pored mene sedela je Đovana Olindo, kontesina mlađa polusestra, već poodavno udovica izuzetno bogatog građevinskog preduzetnika, koja je ličila na staru, očerupanu ćurku: neprekidno je žmirkala, svaki čas njena zbrčkana figurica progovarala bi kreštavim, škripavim, podjednako očerupanim živim glasom.

Nije bilo lako isprositi ovu posetu. Dopustio sam sebi malu laž („sa vašom sestrom vezivalo me je nešto više od običnog, prolaznog ratnog poznanstva“), koju ću ovde ispovediti i od koje ću se ujedno razrešiti: nisam video drugog načina da doprem do jedine osobe koja je mogla da mi ispriča kontesinu sudbinu od presude do smrti.

Đudi (zvala ju je porodičnim nadimkom) celu kaznu izdržala je u kaznenom zavodu za invalide, apatična, duhom neprisutna, nevoljna da se pozabavi bilo čim, pa čak i slikarskim priborom koji joj je sestra donela. Od sestre je očekivala samo jedno: da plaća advokate za neprekidne pokušaje povraćaja slike konfiskovane od strane suda. Svi napori pokazali su se uzaludnim, sud je po svoj prilici strahovao od recidiva u iskorišćavanju falsifikata. Stalna odbijanja dovela su Đudi u duboko nervno rastrojstvo.

Po isteku kazne prebačena je, o sestrinom trošku, u zavod za nervno obolele u dolini Aoste. Tamo je provela osam godina (po definiciji gospođe Olindo) „za života umrla“. Iz totalne prostracije izbacila je tek izrečena sudska presuda o povraćaju slike. Vratila se u život. Odmah je otputovala u Veneciju, u svoju, godinama već zapuštenu i zatvorenu kućicu. Sestra je podmirivala njeno izdržavanje i našla joj stalnu guvernantu, daleku rođaku njihove majke, staru gvozdenu usedelicu. Tokom nekoliko godina, sve do smrti od srčanog udara, kontesa je živela u nepoverenju i večito nakostrešena, stražareći nad svojim blagom.

Nije me, znači, prevarila intuicija. Cela ta priča bila je, barem u nekoj meri, savremena verzija The Aspern Papers, venecijanske novele Henrija Džejmsa. Čak do sitnog detalja – kontesine rođake, ekvivalenta usedeličke Tite, sestričine Mis Bordero.

Prešli smo u susednu sobu na čaj. Na zidu, do kojeg nije dopiralo sunce, visio je, ispod malog raspeća dvoportret Đudite Van Megeren. Bio sam toliko zagledan u njega da je gospođa Olindo morala da me sa prizvukom razdraženosti u glasu podseti na poslužen čaj. Venecijanski portret bio je istinsko remek-delo; pitanje je da li bi Lotu pošlo za rukom da naslika nešto slično. Autorka falsifikata je uspela: slika je prikazivala dva plemenita, nepokolebljiva, osvajački lepa lica Zla.

S poljskog prevela Milica Markić

Izvor: Polja

Štampano izdanje: Gustav Herling-Gruđinski, Venecijanski portret, Kazanovini lavirinti, prevela Biserka Rajčić, KOV, Vršac, 2016.

Slike: Lorenco Loto (1480-1557)

O LORENCU LOTU

Italijanski renesansni slikar Lorenco Loto bio je veoma tražen umetnik koji je tokom života mnogo putovao i slikao po narudžbinama iz raznih regiona Italije. Njegovo stvaralačko nasleđe sastoji se od približno sto pedeset slika, ali je lični život umetnika obavijen tajnom. Poslednje godine života proveo je u manastiru Santa Kasa u Loretu.

Lorenco Loto je najverovatnije rođen u Veneciji 1480. godine. Loto se prvi put pominje 1503. godine u poreskom katastru kao umetnik koji radi u Trevizu, gradu koji se nalazi 25 kilometara severno od Venecije. Tamo dobija mnogobrojne narudžbine za izradu kako oltarskih slika u lokalnim crkvama, tako i svetovnih portreta, pripadnika najmoćnijih porodica severne Italije.

U Rim dolazi 1509. godine gde učestvuje u radovima na uređenju apartmana papa Julija II u Vatikanu. Ovde umetnik doživljava prvi udarac sudbine: freske, koje su mu oduzele mnogo snage i godinu dana rads nisu se dopale papi, bile su uništene i ubrzo zamenjene radovima Rafaela, prema kome je crkveni velikodostojnik bio naročito blagonaklon. Loto napušta Rim, ne dobivši honorar.

Radi u Bergamu narednih dvanaest godina. Odatle odlazi u Veneciju, gde se već čulo za njega kao za izvrsnog portretistu. Dobija dosta porudžbina. Sačuvani su zapisi Lota u kojima se kaže da žali zbog nemogućnosti da učestvuje u radovima na preuređenju Duždeve palate zbog prezauzetosti i prenatrpanosti porudžbinama.

Umire u 76. godini, krajem 1556, a u Veneciji se to saznalo tek jula naredne godine. Lotove slike nalazile su se u domovima svih uticajnijih porodica severne Italije. Umetnika su zaboravili, kao i njegovo slikarstvo. Interesovanje za njega obnovljeno je tek trista godina kasnije, krajem XIX veka.

Marija Pavlikovska-Jasnoževska: „Ruže za Sapfo“

I

Buda je objavljivao svoju muku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali
Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Pesnik iz Asira
Ratovao sa grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadama, o ljubavi samo…

II

Kako si smela da pišeš o ružama
Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida prašinu sa ciklusa vekova,
A napolju – prolećno povratna –
Sapfo peva kao slavuj,
Kako joj srce kazuje.

III

Već tada, u Mitileni,
Kao i u celom Lezbosu,
Tuđa jasnim šumskim i primorskim bogovima,
Pala si, Ljubavi, pod teretom suza,
Jer si, kao i danas – bila slatko-gorka…

IV 

Sapfo sa maškom nad usnom,
Sapfo modrokosa,
Kad joj je Eros probio srce skroz,
Zagledana u Plejade što izlaze na nebu,
Nazvala ga je: GLUKUPIKROS…

Sapfo, smeđa, Sapfo dugooka,
Sitna i nenaočna, kao obični slavuji,
Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,
Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku,
A naročito Sapfiske ode…

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,
Ti, koja si obuzdala toliko demona,
Kako pokorna u njegovom zagrljaju!
Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,
Slavuj u očima gluhoga?

Šta bi bili jasmini, narovi
I ljubičice za lišene čula mirisa ili beznose?
Šta bi za spavača bila lepota mesečne noći
Protkane velom safira?
Sapfo!
Nadahnuta!
I dočekala si prezir zasluženi
Od nekakvog – Faona!

VI

Pesnikinja, samoubica,
Rasplevši uvojke ljubičaste,
Nad vodom stoji.

„Sapfo, šta to smeraš?“

„Hoću da prebacim na glavu more
Da niko ne bi video suze moje.“

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Fransoa Buše, 1769. (detalji)

Bora Stanković: „Uvela ruža“ (odlomak)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštene, oveće, kamenove. Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivaše se u dnu bašte i od nje se višače samo krov s novim crepovima. Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. Sa ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, s pohorđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a na sred dvorišta stari dud – „šandud”. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom… Je li, pamtim li dobro?

Izvor: Sabrana dela Borisava Stankovića, knjiga prva, IP „Beograd“, 1991.

Celokupnu priču možete pročitati na sajtu Projekat Rastko.

Slika: Herbert James Draper, 1897.

Vojislav Ilić: „Korintska hetera“

Krilata božice moja, hajdemo u doba ono
Kad Helagabala Avgust vladaše bogatstvom Rima:
Hajdemo u cvetne zemlje gde Tibar veselo šumi
I sedam podnožja ljubi, nežno se grleći s njima.

Sa ravnog Marsovog polja, goneći kočije zlatne,
Zadocnjen žuri se kvirit i u grad umoran stiže;
Frkću umorni konji i lake kočije lete,
I po glatkome drumu vihor se prašine diže.

Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli,
A pomorandža slatka miriše u samoći
I Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje,
To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći.

Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima
Kô crne ogromne mase dižu se u nebo gore,
I Tibar jasnije šumi. No blizu foruma samog,
U hramu Izide blede, zvuci se veseli hore:

To Helagabala Avgust saisku božicu slavi,
I s njime pretori silni. Kraj carskog njegovog trona,
Na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje,
Kô slike titana mračnih, kô tučne statue Krona.

A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža,
Na stepenicama zlatnim korintska hetera sedi;
Ona je podigla oči i strasno Avgusta gleda,
I plamen ljubavi blista sa njenih obraza bledi’.

Veselje vri i bruji… Između stubova drevnih
Gomile razvratnih žena sa divljim krikom se viju,
Svileni peploni njini po podu mramornom pali,
Što sobom stidljivost čednu i ženske lepote kriju.

No ko je taj bledi mladić što tako usamljen sedi
Na pustoj terasi hrama? On, željan večernjeg mira,
Bledo, visoko čelo, na stub je pritiskô hladni,
Na kolenima svetli srebrna i zvučna lira.

U cvetu mladosti prve ljubljaše Iponik Helu,
I jutro života njinog radost je krasila štedro;
Na glas ljubavi njine ožive priroda cela,
I sinje, duboko more, i nebo, plavo i vedro.

Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često
U svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora
Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi,
I oni slušahu s čežnjom šuštanje mirnoga mora.

Kô crne njihove vlasi, tako se i želje njine
Pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti,
Podobno majskome cveću, oni se svijahu družno,
Pijući iz zlatne čaše nevine ljubavne slasti.

Ah, nikad nebeska ljubav ne nađe za lice svoje
Čistije ogledalo od njinih nevinih duša:
Svetle kô kâpi morske, a nežne kô slatki uzdah,
Što ga Psiheja draga sa tajnim trepetom sluša.

No svanu i dan žalosti. U tihi Korintski zaliv
Stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima
Sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje,
Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima!

Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno,
Iponiku bi bilo svetlije i lakše tada;
Al’ on je pružao ruke na sinje, daleko more,
Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

Tamo kuda je nekad sa Helom bludio srećan,
Sada je s bezumnim bolom klicao njezino ime;
On je sedeo samac na pustoj obali mora,
Gde je u svetle noći i Hela sedela s njime.

No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome,
On zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele.
On je prstima svojim iz njenih srebrnih žica
Izvio čarobnu pesmu u slavu nevine Hele

I s lirom i tugom svojom ostavi poljane rodne;
I vale Jadranskog mora zdraveći zvucima setnim,
Iponik u Rim se krete. I, evo, usamljen sada,
On sanja o daljnoj zemlji i njenim poljima cvetnim.

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste,
Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši,
On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora,
I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi,
I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice,
On diže visoko čelo i kose zabaci bujne,
I strasno, nesvesno, divlje udari u njene žice.

I zvuci jeknuše blago i jače i jače grme,
I rasprštaše se silno pod svodom mračnoga hrama
Začuđen diže se Avgust i baci k terasi pogled,
Gde zvuci zvone i ječe i bleda caruje tama.

Prestade veseli šapat između stubova drevnih,
I polupijane žene jurnuše do carskog trona.
Jer grozni, proročki zvuci grmnuše nad njima silno,
Kô tutanj podzemlja mračnog, kô uzvik gnevnoga Krona

I zatim, tiše i tiše, jecahu srebrne strune,
i premirahu bolno i tiho njihovi glasi,
Kao molitva čista, kô uzdah nevine duše,
Il’ kao poslednji jauk, s životom koji se gasi.

Hetere rukama kriju sve tajne lepota svojih,
I kao plašljivo stado zbile se u gustu tamu,
Jer osećahu tada, u čudnom ovome času,
Prisustvo najvišeg oca u mračnom, razvratnom hramu.

A kada poslednji udar oglasi svodove hladne,
Ženski, očajni vrisak prolomi tišinu nemu;
Korintska hetera lepa ugleda svirača bledog,
I po stepenicama svetlim bezumno polete k njemu.

Iponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede
Ona u bolu pade… U hramu tišina vlada,
Četiri sarmata snažna priđoše trupini njenoj,
I bledo, mrtvačko lice sa togom pokriše tada.

Slika: Lawrence Alma-Tadema, „The Roses of Heliogabalus“,1888.

Poljska poezija ponedeljkom: Julija Hartvig

Kada dan
Koliko radosti u tome što dani postaju duži
mislila sam idući po zimskom limunski žutom suncu
U zimskoj belini samo se drveće ocrtavalo poput crne šare
Ispod snega još uvek nikakvih prolećnih šumova
U povratku na jarugu je već pala senka
prema tome pošla je nasipom iznad reke
gde je još uvek trijumfovalo sunce
svetlost je bila tako široka i uzvišena da joj se činilo kao da lebdi
vraćajući se uobičajeno dolinom srela bi ženu
koju je nedelju dana uzalud tražila
jer je tog popodneva konačno izašla
iz tmine svoje tajanstvene kuće na bregu skrivene među drvećem
u kojoj bih veoma volela da živim

Čemu
Te bore na licu sunca
taj sedeći mesec sve zamagljeniji noću
i žrtva od lišća prinošena drvetima
koja još uvek muževno klate blede perjanice
blistava tela grabova prostreljena gromom crne vrbe
u bolesti poniženju i ubogaljenosti polomljenih grana
I ona uporna kiša koja nas uvek isto apelujući na nas opominje:
Predaj se, zbog čega se opireš neumitnom

Kad bi makar
Sada je sve ispremetano
Bez mogućnosti stvaranja jasnog i čitljivog nazora
Dozvoljeni su nejasnost i odsustvo vrline
Te pesnik bludi i noću huče kao sova
Kad bi makar onu izmaglicu iznad livade uspeo kako valja da opiše

Na Komercijalnom trgu
Pri vrhu potkresani platani oponašaju zid
trava na travnjaku podseća na plišani tepih
a sve podseća na skrovite sobe
na odaje u kojima se nastanio i svojski prisvojio čovek
Na klupama gospođe u šeširima
posedale kao po plišanim kanabeima
Ispod kineskog paviljona na estradi
prisećanje na orkestar koji je svirao popularne melodije
U dubini iza skvera oronula zgrada
s crvenom markizom iznad partera
i s natpisom „Salon de thé, Brasserie”
iza šanka umorni barmen
za stolovima par gostiju uz čašu piva
Ovde odavno niko ne pije čaj
Lokal je ogroman i prazan
Uskoro će ga vlasnik prodati
butiku za prodaju cipela

Orlovo kod Lajdena
Belo avgustovsko nebo, beli belcijati oblaci.
Ta avgustovska belina je smirujuća kao veramon.
Posle šumnog talasa i ludovanja galebova
ispod besanog kapka odozgo nas posmatra nebo.
Miriše slan vazduh naduven od plača
i nekakva sitna figura ogrnuta maramom
podiže patetično ruke prema moru.
Ribe opijene mlekom magle idu prema mreži
i beli cvetovi meduza rascvetani u svitanje.
Moj pejzaž stoji mrtav kao posle pomorske bitke
a iznad talasa još uvek se diže miris baruta.
Taj pejzaž poklonio mi je Van de Velde
jednoga dana kada nijedan drugi ne bi bio verodostojniji.

Prevod: Biserka Rajčić
Izvor: Polja
Slika: Jarek Puczel

Engr o lepom

Nema dve umetnosti, već samo jedna: ona koja za osnovu ima večno i prirodno lepo. Oni koji traže povrh toga, varaju se i to na najkobniji način. Šta žele da kažu ti nazovi umetnici, propovednici „novog“? Postoji li, uistinu, nešto „novo“? Sve je već urađeno i sve pronađeno. Naš zadatak nije da izmišljamo, već da nastavimo, i imamo dovoljno posla ako se poslužimo, po uzoru na stare majstore, beskrajnim vidovima koje nam neprekidno pruža priroda, tumačeći ih u potpunoj iskrenosti duše i oplemenjujući ih tim pročišćenim i snažnim stilom bez koga nijedno delo nema lepote. Kakvog li apsurda u verovanju da urođene sklonosti i čula mogu da budu iskvareni proučavanjem ili imitacijom klasičnih dela! Pravi uzor – čovek – i dalje je tu. Treba samo da ga iznova preispitamo kako bismo saznali da li su klasici bili u pravu ili ne, i da li, koristeći ista sredstva kao oni, govorimo istinu ili lažemo.

Sada, dakle, samo treba da otkrijemo uslove, odnosno principe lepog. Reč je o tome da se oni promene, a da ih želja za izmišljanjem ne potisne iz našeg vidokruga. Čista i prirodna lepota nema više potrebu da zaprepašćuje novinom; dovoljno je da je ona lepota. Čovek je, međutim, sklon promeni, a promena u umetnosti često je uzrok dekadencije.

Proučavanje ili kontemplacija remek-dela umetnosti treba samo da posluži da prirodu učini plodonosnijom, jednostavnijom. Ona ne treba da teži njenom odbacivanju, pošto je priroda upravo ono iz čega proizilaze sva savršenstva.

Samo u prirodi možete pronaći lepotu koja predstavlja veliki predmet slikarstva; tu treba tragati i nikuda dalje. Nemoguće je stvoriti predstavu lepote koja bi bila izvan prirode, ili koja bi bila superiornija od one koju pruža priroda. Prinuđeni smo da sve naše ideje, uključujući i onu o Olimpu i njegovim božanskim stanovnicima, ustanovimo na osnovu čisto zemaljskih predstava. Svaka ozbiljna studija umetnosti zasnovana je, dakle, na podražavanju tih pojava.

Glavni i najznačajniji udeo umetnosti jeste onaj koji se vezuje za pronicanje onog najlepšeg i najprikladnijeg što je priroda proizvela, kako bi se načinio izbor u skladu sa ukusom i načinom na koji su osećali stari Grci.

Ne treba zaboraviti da detalji koji sačinjavaju najsavršeniji statuu nikada ne mogu, svaki ponaosob, da prevaziđu prirodu, kao i to da sopstvenim idejama ne možemo prevazići lepotu njenih pojava. Ono što možemo da učinimo, jeste to da uspešno povežemo njihove najuzoritije delove. Striktno govoreći, grčke statue prevazičaze prirodu samo zato što su u njima sabrani najlepši detalji koje sama priroda retko združuje u jednom istom subjektu. Umetnik koji tako postupa primljen je u hram prirode. On tada uživa u prizoru i govoru bogova; poima, poput Fidije, uzvišenost, sričući njen jezik kako bi ga preneo smrtnicima.

Fidija dostiže uzvišenost korigujući prirodu njom samom. Povodom Jupitera Olimpijskog, on se poslužio odabiranjem najizvrsnijih uzoraka prirode da bi dosegao ono što se pogrešno naziva „idealnom“ lepotom. Ova reč treba da se zamisli samo kao izraz za udruživanje najprobranijih elemenata prirode koje je retko moguće naći u takvom savršenstvu, pošto je priroda tako sazdana da, kada je lepa, nema ničeg iznad nje, i najveći ljudski napori ne mogu je nadvisiti, pa čak ni dostići.

Proučavajte lepo samo na kolenima.

U umetnosti se do iole vrednog rezultata stiže samo putem suza. Onaj ko ne pati ne veruje.

Gajite strahopoštovanje prema svojoj umetnosti. Ne verujte da se može proizvesti bilo šta dobro, pa čak ni približno dobro, bez duhovnog uzdizanja. Da biste se pripremali za lepo, posmatrajte samo ono što je uzvišeno. Ne gledajte ni desno ni levo, a još manje naniže. Hodajte glave uzdignute prema nebu, umesto da je sagnete ka zemlji poput svinje koja rije u blatu.

Umetnost se hrani uzvišenim mislima i plemenitim strastima. Što više osobenosti i topline! Od toplote se ne umire, već od hladnoće.

Ono što smo savladali, to treba braniti mačem. Samo se u borbi nešto dobija a, u umetnosti, borba, to je uloženi napor.

Remek-dela nisu stvorena da bi zasenila, već da nas ubede i pridobiju; da postanu deo nas.

Rđavi postupci uništavaju sve: njih nema u prirodi.

Pusen je imao običaj da kaže da slikar postaje vešt tako što samo posmatra stvari, ne mučeći se da ih kopira. Slažem se, ali slikar treba da ume da gleda.

Suština je u tome da vas u razlikovanju istinitog i lažnog vodi razum, a to se postiže samo putem razborite isključivosti, što se, opet, uči u stalnom dodiru sa lepim. Kakvu li monstruoznu ljubav oseća onaj ko sa istim žarom voli Murilja i Rafaela!

Kada je reč o istinitom smatram da je bolje biti neustrašiv, jer, i pored mogućnosti da se pogreši, polazim od toga da istinito ne mora da bude i verovatno. Često je, naime, za verodostojnost bitna i najmanja nijansa.

Izvorna lepota u umetničkom pokretu je u smirenosti, kao što je i u životu mudrost najviši izraz duše.

Nastojmo da se dopadnemo ne bi li uspešnije nametnuli ono što je istinito. Muve se ne hvataju na sirće, već na med i šećer.

Pogledajte samo ovaj živi model: on je poput antičkih statua, a one su upravo ovakve. Pogledajte antičku bronzanu figuru: stari vajari nisu „popravljali“ svoje modele, naime, oni ih nisu činili neprirodnim. Ako iskreno prenesete ono što je pred vama, postupićete kao oni i tako dostići lepotu. Ako sledite drugačiji postupak i ako pretendujete da ispravite ono što vidite, doći ćete do pogrešnog, sumnjivog ili nedostojnog ostvarenja.

Kada se ogrešite o poštovanje koje ste dužni prema prirodi, i kada se usudite da je u svom delu uvredite, vi, takoreći, nogom udarate u trbuh svoje majke.

Volite istinitost jer je ona takođe i lepota, pod uslovom da umete da je razlučite i osetite. Naučimo naše oči da gledaju ispravno i sa pronicljivošću: ja samo to i očekujem. Ako pogledate ovu ružnu nogu, svestan sam da će vam ona izgledati sasvim obično, ali ja vam kažem: posudite moj način gledanja i učiniće vam se lepom.

Ružnoća: upražnjavamo je zato što nemamo dovoljno smisla za lepo.

U strahu ste pred prirodom: imajte bojazan, ali ne i sumnju!

Lepo uvek stvaramo onda kada sledimo istinu. Sve greške koje činite ne potiču otuda što nemate dovoljno ukusa ili mašte, već otuda što se niste dovoljno približili prirodi. Rafael i ovaj živi model jedno su isto. A koji je put Rafael odabrao? On lično bio je skroman i, iako slavan, bio je podređen prirodi. Budimo dakle skrušeni pred prirodom.

Skulptura je stroga i kruta umetnost: to je i razlog što su je antički majstori posvetili religiji.

Teško onome ko se igra sa svojom umetnošću! Teško umetniku neozbiljnog duha!

Ne bavite se drugim, već svojim poslom i mislite samo na to kako da bolje izradite vaše delo. Pogledajte mrava koji nosi svoje zrno: on ide bez zastoja, a kada stigne okrene se da vidi gde su ostali. Kada ostarite, moći ćete da učinite isto i uporedite ono što ste proizveli sa ostvarenjima svojih rivala. Tek tada ćete moći da, bez ugroženosti, pogledate na sve i procenite pravu vrednost svega.

Žan Ogist Dominik Engr; „O lepom“, u: O umetnosti, prevod: Radovan Popović, Marija Petrović, Dveri, Beograd, 2016.

Svi priloženi detalji ženskih portreta pripadaju Engru.

Johan Joahim Vinkelman o umetnosti i lepom

Poput ljudi, i lepe umetnosti prolaze kroz mladalačko doba, a njihovi počeci kao da liče na početke svakog umetnika kome se dopada samo ono što je raskošno i zadivljujuće. Možda prvi grčki slikari nisu crtali na način koji bi se razlikovao od načina na koji je njihov prvi veliki tragični pesnik pevao. U svakom ljudskom delovanju javlja se prvo neobuzdanost; slede spokojnost i tačnost, a treba vremena da naučimo da im se divimo; oni su odlika samo velikih majstora – učenicima su silovite strasti čak i korisne. Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare. Bila je potrebna duša lepa poput njegove, u lepom telu, pa da oseti i prvi u novom vremenu otkrije istinsko obeležje starih, a na njegovu veću sreću već u onom dobu kada su proste i neuobličene duše još neprijemčive za stvarnu veličinu.

 

Znamo da je veliki Bernini bio jedan od onih koji su Grcima neprestano osporavali uzvišenost delom lepše prirode a delom i idealne lepote njihovih figura. Povrh toga, on je bio mišljenja da priroda svakom svom delu podaruje potrebnu lepotu: čitavo umeće sastoji se u tome da se ona pronađe. On se dičio time što je opovrgao jednu staru predrasudu, time što je najpre uočio draži Medičijeve Venere, kakve je posle mukotrpnog proučavanja otkrio među različitim pojavama u prirodi. Venera ga je, dakle, naučila da otkrije lepotu u prirodi, kakvu je ranije verovao samo u ovoj može naći, kakvu bez Venere u prirodi ne bi ni tražio. Ne sledi li otud da se lepota grčkih statua može otkriti pre lepote u prirodi, da je ona dirljivija, manje rasuta i jedinstvenija nego ova druga? Proučavanje prirode mora stoga, u najmanju ruku, biti duži i mučniji put saznavanja savršene lepote no što to predstavlja proučavanje starine: mlađim umetnicima, koje je vazda upućivao na ideal onog najlepšeg u prirodi, Bernini nije pokazao najkraći put do tamo. Podražavanje lepote prirode je ili upravljeno samo na jednu jedinu osnovu, ili ih skuplja iz više izvora i sjedinjuje u jednu. To se naziva kopijom, portretom; to je put ka holandskim oblicima i figurama. Ovo je, međutim, i put ka opštoj lepoti i idealnim slikama; a tim su putem išli i Grci. Razlika između njih i nas je u ovome: Grci su do tih slika, ako ove i nisu poticale od nekih lepših tela, dolazili svakodnevnim posmatranjem lepote prirode kakva nam se ne prikazuje svakog dana, a svakako retko onako kako bi to umetnik poželeo.

 

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek-dela jeste plemenita jednostavnost i mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu. Ova je duša, uprkos strašnim patnjama, ispoljena na Laokoonovom licu, i ne samo na licu. Bol koji iskazuje svaki mišić i svaka tetiva na telu a dovoljno je pogledati grčevito napregnuti trbuh, ne obraćajući pažnju na lice niti na druge delove, pa da gotovo steknemo uverenje da i sami osećamo taj bol, kažem, nimalo se ne izražava u znacima besa na licu i po držanju. Laokoon ne viče strašno kao u Virgilijevim stihovima – način na koji su mu usta otvorena to ne dopušta; iz njih pre može ispustiti mučan i težak uzdah, onako kako opisuje Sadoleto. Telesni bol i veličina duše raspoređeni su ravnomerno po celom telu i kao da se odražavaju u ravnoteži. Laokoon pati; ali pati i Sofoklov Filoktet – njegova patnja nam gane srce, ali mi bismo želeli da možemo da podnosimo bol onako kako ga ovaj uzvišeni čovek podnosi.

 

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade spokojstvo koje u sebi nosi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se čuva u Vili Borgeze iskaže onu Lepotu za koju se može reći da nam je prauzor. Ali, kako u delovanju nema mesta za potpunu ravnodušnost pa ni umetnost nije mogla da se uzdrži od slikanja božanstva sa ljudskim osećajima i uzbuđenjima, morala je da se zadovolji onim stepenom Lepote koje je delatno božanstvo moglo da iskaže. Zato, koliko god da je izraz odmeren, on to nikada nije toliko da Lepota pretegne, i to je kao klavirčembalo u orkestru koji rukovodi svim drugim instrumentima koji kao da bi da ga zaguše. To se jasno pokazuje na liku Apolonovog kipa u Vatikanu, na kojem je trebalo izraziti gnev prema zmaju Pitonu ubijenom njegovim strelicama, i ujedno prezir prema toj pobedi. Mudri vajar, pošto je želeo da oblikuje najlepšeg među bogovima, nagovestio mu je prezir tamo gde pesnici kažu da boravi, odnosno na nosu, šireći mu nozdrve; a prezir onom donjom, povijenom usnom, s kojom se i brada podiže; da nisu ova dva osećaja kadra da izmene Lepotu? Nisu; jer je pogled ovog Apolona nepomućen, a čelo je sami spokoj.

 

Odlomak 1 i 2: Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu“, 1755.

Odlomak 3 i 4: Johan Joahim Vinkelman: „O drevnim spomenicima“, 1767.

Slika: Anton fon Maron, Vinkelmanov portret, 1768.

Žana de Vitinghof: „Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho“

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

Žana de Vitinghof bila je prijateljica oca Margerit Jursenar i osoba koja je znatno uticala na francusku spisateljicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četri godine poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (drugi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors
Alexandre Pieri, Watercolors
Alexandre Pieri, Watercolors
Alexandre Pieri, Watercolors 

Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Vlažni oblačići, prionuli uz zemlju, a ipak, retko kad daždonosni. Preko svega isceđena prljavo-crvena, prljavo-zelena, kredasta kao slez i tamnoljubičasta. Leti, vlaga s mora ovlaš gleđoše vazduh. Sve počiva pod lepljivim plaštom.

A onda, s jeseni, vazduh suv i treperav, oštar od statičkog elektriciteta, pali telo pod laganom odećom. Probuđena put nasrće na rešetke tamnice u koju je sputana. Pijana kurva ide mračnom ulicom utonulom u noć sejući za sobom delove pesme kao ružine latice. Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?

Učmala tela mladih polaze u traganje za bliskom nagotom, a u onim kafanicama, u koje je Baltazar tako često zalazio sa starim pesnikom* ovoga grada, mladići se nelagodno kreću bacajući kockice pri svetlu petrolejki: uznemireni ovim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako prevrtljivi – okreću se i odmeravaju svakog stranca. Jedva dolaze do daha i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete ukus negašenog kreča…

Napomena:
*Pesnik grada Konstantin Kavafi

Izvor citata:
Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvareli:
Alexander Pieri

Lavinija Fontana: „Portret Gabrijele d’Estre“ iz 1599. godine

Portret Gabrijele d’Estre, francuske plemkinje, ljubavnice tadašnjeg francuskog kralja Anrija IV naslikala je po porudžbini italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614). Najpoznatiju sliku ove ličnosti francuske istorije načinio je nepoznati umetnik, pripadnik druge škole Fontembloa oko 1594, na kojoj se Gabrijela nalazi u kadi sa vojvotkinjom de Vijar i jednom rukom dodiruje njenu bradavicu.

Potpuno obučena žena, u purpurnoj haljini, koja je podudarna sa bojom zavesa, vidi se u pozadini slike, kontrastiranoj sa zelenom čojom stolnjaka, kako verovatno veze. Simbolika je, u ovom slučaju, teško probojna i uočljiva, slično kao sa Ticijanovom Venerom, potpuno nagom, iza koje su dve potpuno obučene žene, sa psom, koje kao da nešto polažu u sanduk za garderobu i dragocenosti.

Paul Kle: Putovanje u Egipat

Paul Klee, Evening in Egypt, 1929

 Ono što čovek može da zamisli obično prevazilazi ono što on vidi, budući da mašta po svom obimu prevazilazi stvarnost, osim kada je u pitanju Kairo, gde čovek vidi ono što ne može da zamisli.

Ibn Haldun, arapski istoričar, 14. vek

Na sajtu Kunstsammlung.org nedavno se pojavio tekst koji predstavlja izložbu dva nemačka slikara različitih umetničkih provenijencija – Maksa Zlegvorta i Paula Klea. Zajedničko obojici umetnika je putovanje u Egipat kao deo obrazovnog procesa koji će za obojicu biti višestruko koristan.

Posetioci će posredstvom izlaganja dela oba umetnika moći da uoče generacijsku razliku, kao i istorijske okolnosti koje su uslovile, između ostalih, formalne razlike njihovih slika. Zlegvort putuje 1914, u doba kada je on još uvek engleska kolonija a Nemačka imperijalna sila. Kle putuje između 1928. i 1929. tokom potpuno drugačije umetničke i društvene klime obe zemlje. Evo jednog odlomka sa sajta:

This exhibition juxtaposes the works of a pair of artists who, although coexisting during the same period, exemplify highly divergent pictorial traditions and intellectual worlds. Not only did Slevogt and Klee experience Egypt differently, they processed their artistic perceptions in markedly contrasting ways. Slevogt journeyed to Egypt in spring of 1914, when the country was still under British colonial rule. His journey (which also took place during the German Imperial era), stood in the tradition of the Grand Tour typically undertaken by painters of the Orient. Fifteen years later, during the turn from 1928 to 1929, Paul Klee followed the same route from Alexandria via Cairo and Luxor to Aswan. Now under altered political and social conditions, his journey took him to a country that had achieved independence in 1922. With the foundation of the Weimar Republic at the end of World War I, Germany too experienced a political reorientation.

Both artists had been familiar with the culture of ancient Egypt through exhibitions held in Germany after major excavations such as those at Tell el-Amarna, where the celebrated Bust of Nefertiti was discovered in 1912. Slevogt’s image of Egypt was also stimulated by fantastical tales such as The Thousand and One Nights, which captivated him already as a child, and served as a continuous source of inspiration for paintings and illustrations. As early as the period around 1900, Klee had incorporated forms into his works that are reminiscent of the pyramids and hieroglyphs. A trip to Tunisia in 1914 further fueled his interest in North Africa and the Orient. The impressions Slevogt received in Egypt sparked a hitherto unprecedented coloristic and compositional virtuosity. Not the historic ruins, the pyramids and temple remains, stood at the center of Slevogt’s interest, but instead the people, everyday life at the marketplaces, along with the endless desert landscape. Unlike Slevogt, Klee traveled to Egypt alone and with minimal luggage. Klee produced almost no work in Africa, instead reflecting upon and transforming the visual stimuli he received there in a series of new works only after returning to his studio.  *

Slika: Paul Kle: Paul Klee, „Veče u Egiptu“, 1929.

Ples Balet Igra: Tamara Rojo

 

Tamara Rojo, španska balerina rođena 1974. godine, umetnički je direktor Engleskog nacionalnog baleta. Ovde ona igra na muziku Bramsovih valcera u maniru Isidore Dankan. Na sajtu Royal Opera House o njoj piše:

She has performed all the classical roles, in works by Kenneth McMillan and Frederick Ashton, in Mats Ek’s and Roland Petit’s Carmen and in ballets by George Balanchine, Kim Brandstrup, John Cranko, Nils Criste, Derek Deane, Mikhail Fokine, Jiří Kylián, Hans van Manen and Jerome Robbins.

Image result for tamara rojo five brahms waltzImage result for tamara rojo five brahms waltz

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Zagajevski

puczel_81

DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,
ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,
kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,
i u podne bučni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli baršun.
U njemu gore vatre
a ne lomače razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmičke rakete.
To je pravedan grad,
u kome ne kažnjavaju strance,
grad brzog pamćenja
i sporog zaboravljanja,
koji toleriše pesnike i prorocima oprašta
nemanje smisla za humor.
Ovaj grad je sagrađen
prema Šopenovim preludijumima,
preuzevši od njih samo tugu i radost.
Omanji brežuljci okružuju ga
poput širokog prstena; tamo rastu
poljski jasenovi i vitke topole,
sudije naroda drveća.
Brza reka koja teče kroz centar,
danju i noću šapuće
nerazumljive pozdrave
od izvora, od planina, od plavetnila.

MISTIKA ZA POČETNIKE

Dan je bio lagodan, svetlost blaga.
Onaj Nemac na terasi kafane
na kolenima držao omanju knjigu.
Uspeo sam da vidim njen naslov:
„Mistika za početnike“.
Odmah sam svatio da laste,
koje su prodorno pištale
patroliraju ulice Montepulćana,
i tihi razgovori uzdržanih putnika
iz Istočne Evrope zvane Srednja,
i bele čaplje koje stoje – juče, prekjuče? –
na pirinčanim poljima kao kaluđerice,
i sumrak, lagan i sistematičan,
koji briše konture srednjovekovnih kuća,
i drveta maslina na omanjim brežuljcima,
prepuštena vetrovima i požarima,
i glava „Nepoznate princeze“,
koju sam video i divio joj se u Luvru,
i vitraži u crkvama kao krila leptirova
posuta cvetnim polenom,
i mali slavujak koji je uvežbavao recitaciju
kraj same autostrade,
i putovanja, sva putovanja,
da su samo bila mistika za početnike,
početni kurs, prolegomena
za ispit odložen
za kasnije.
Umro Gombrovič; Amerikanci šetali po Mesecu,
skačući oprezno kao da se boje da će se raspasti.

Erbarme dich, mein Gott, pevala je jedna Crnkinja

u jednoj crkvi.
Leto je bilo vrelo, voda u jezerima topla i slatka.
Trajao hladni rat. Rusi okupirali Prag.
Baš te godine sreli smo se prvi put.
Samo je trava, žuta i umorna, bila besmrtna.
Umro Gombrovič. Amerikanci šetali po Mesecu.
Vreme, smiluj se. Propasti, smiluj se.

AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.
Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe – najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,
požudom ili gnevom i srebrn novac
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (otire se carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano
nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san, kad me nema,
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i
kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina, nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela,
i svi putevi visokog društva
ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad
pripada meni.

BRZI STIH

Slušao sam gregorijansko pevanje,
u autu koji je jurio,
autostradom, u Francuskoj.
Drveće je žurilo. Glasovi monaha
slavili nevidljivog Gospoda
(u osvit, u ledenoj kapeli).
Domine, exaudi orationem meam,
molili su se muški glasovi tako spokojno
kao da spasenje raste u vrtu.
Kuda sam putovao? Gde se sakrilo sunce?
Moj život je ležao podeljen
s obe strane puta, krhak kao papir mape.
Zajedno sa slatkim monasima
ciljao sam prema oblacima, plavim,
teškim i nepronicljivim,
prema budućnosti, provaliji
koja guta tvrde suze grada.
Daleko od svitanja. Daleko od kuće.
Umesto zidova – tanak lim.
Umesto benja bekstvo.
Umesto zaborava putovanje.
Umesto himne – brzi stih.
Preda mnom
jurila je mala, umorna zvezda
i prsijavao asfalt puta,
pokazjući gde je zemlja,
gde se sakrila britva horizonta,
a gde crni pauk večeri.
i noć, udovica tolikih maštanja.

Prevela Biserka Rajčić.

Izvor: Časopis „Poezija“, godina II, broj 5, mart 1997.

Slike: Jarek Puczel

Dve pesme Danila Kiša

Anatomija mirisa
(Odoratus impedit cogitationem, Sv. Bernar)

evo
od cega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu

i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih

Raštimovani klavir

Strazbur, decembar 1962.

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu jedan se policajac krsti
pred katedralom od čipaka jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio

1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli

Slika: Sandro Botičeli: „Rođenje Venere“ (detalji)

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

1869752-sdgwoyrd-7

Vedro, zimsko popodne.. Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene otvoreno crvenom čovoj.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se boji. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno dboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako ona reskira da se sruči u provaliju! Umreće, poludeće.

– Preklinjem vas! – velim ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka najzad popušta, i ja po licu vidim da ona popušta s opasnošću po život. Ja je nameštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno otiskujemo u bezdan.

Sanke lete kao kuršum. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče nas u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri.. Gle, gle, još trenut samo i izgleda – mi ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – velim ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše da klize, huka vetra i zvrka šina nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše.. Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – veli ona gledajući me krupnim očima punim straha.

– Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi i eć mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao sve četri reči ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim pord nje, pušim i pažljivo posmatram svoju rukavicu.

Ona me uzima pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su rečene one reči ili ne? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara kad ne treba, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko izraza na tom dragom licu, koliko izraza! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost..

– Znate šta? – veli ona, ne gledajući u mene.

– Šta? – pitam ja.

– Haj’te još jednom.. da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i struču šine, i opet kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja joj govorim poluglasno:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan,, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:

– U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo.

Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.

– Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni.. meni se dpada ovo sankanje – veli ona, crveneći. Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada“ ovo sankanje, a, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, drhti.

Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem, i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:

– Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu misli.. Ja je ispraćam sa sankama kući, ona se stara da ide lakše, usporava korake i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona upinja sama da ne kaže:

– Nije moguće da ih je izgovorio vetar! I ja neću da to govori vetar!

Sutradan ujutru ja dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje svratite po mene. N. “ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svaki dan da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, ja svaki put izgovaram poluglasno jedne iste reči:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, leteti sa brega strašno je isto kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima o ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar.. Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio – svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima.. Zatim se ona bojažljivo penje kosom.. Strašno je da ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je po voj prilici rešila da pokuša: da li će čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, sa otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… „Zzzz“ .. zvrje šine. mČuje li nađenjka one reči, ja ne znam.. Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki iznemogla, slaba. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna čuje li nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata..

Ali dolazi i prolećni mesec mart.. Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi najzad.

Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka ne može više da čuje one reči, pa i nema ko da ih izgovara, jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd – na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sutonu u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima.. Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće, i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz pukotinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i diže tužni, očajnički pogled u nebo. Prolećni vetar joj duva pravo u bledo setno lice.. On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu, kad je ona slušala one četri reči, i lice joj je postajalo žalosno, žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza.. I sirota devojčica pruža obe ruke kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, kad prestane vetar, izgovaram poluglasno:

– Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem..

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla – svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka“, nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu..

A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Anton Pavlovič Čehov, „Šala“, prevod: M. M. Pešič, u: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Akvarel: François-Henri Galland

Dženet Vinterson o značaju umetnosti

Cy Twombly

Cy Twombly

Cy Twombly

Citirani odlomci deo su teksta britanske spisateljice Dženet Vinterson, objavljenog na njenom sajtu. Nešto slično objavila sam i u tekstu o Vivijen Vestvud.

Art is never a luxury, it is one of life’s essentials..

Life has an inside as well as an outside. Consumer culture directs all resources and attention to life on the outside. What happens to the inner life? Art is never a luxury because it stimulates and responds to the inner life. We are badly out of balance.

I don’t think of art / creativity as a substitute for anything else. I see it as a powerful expression of our humanity – and on the side of humanity under threat.

If we say art is a luxury, we might as well say that being human is a luxury.

And of course art is essential to what we call culture. I do not want to live like a barbarian. I want to know and care about books, pictures, music, theatre, opera, dance. Why? Because humans invented all these things. Art is part of us. To ignore it or sneer at it, is like ignoring and sneering at ourselves.

I do not know if the peoples of this world will ever live in peace together. I know that cultural values will help us to do that.

When the Taliban destroyed the Buddhas, they were destroying art, history, culture, and, they hoped, the future. You may say, how can we ever have shared values with such people? The truth is that there are many in Iran who share our values, and I don’t mean the shopping trolley of Western Consumerism, I mean the best of the West; democracy, education, equality, freedom, and I believe that all of those things have to do with art. Art isn’t the luxury add-on afterwards. Art is part of the process of civilisation and vital to the maintenance of culture. Without imagination we are nothing. Art is imagination.

Paul Kle i impresije povodom njegovog slikarstva

Paul Klee

Paul Klee

Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.

Epitaf na grobu nemačkog slikara Paula Klea prevela sam za ovu priliku, sada se ne sećam iz koje knjige. Nekoliko objava posvetila sam ovom slikaru pa bi se moglo zaključiti da volim njegovo slikarstvo. Njegove boje su nekada, kao što je to slučaj sa purpurnom na dva prikazana rada, harmonične i zanimljive, a njegov rad afirmacija dečije vizije. Dečija vizija u slikarstvu nije mi bliska, iako je ne odbacijum, za razliku od dečije vizije u književnosti, koja ima daleko drugačije oblike i implikacije.

Paul Klee, hat Kopf, Hand, Fuss und Herz - Has head, hand, foot and heart, 1930. Watercolor and ink on cotton, Kunstsammlung NRW, Düsseldorf.

Paul Klee, Reifendes Wachstum, 1921. Watercolor over pencil on paper and collage. Sold by Christie’s for $1,142,500.

Poslednji crtež asocira me na podvodni svet pre četri milijarde godine, ukoliko je tada zemlja postojala, geologija i godine nisu mi bliske, naročito ne mom pamćenju koje je likovne prirode, ređe pamtim činjenice, slike uvek i jasno. Podsećaju me na ples cveća iz Diznijevog crtanog filma o Alisi, na ritam i kretanje oblika uzdrhtalih zahvaljujući morskoj struji. Podsećaju na morsko dno noću i sjaj misli u nastajanju.

Kleovo druženje sa Kandinskim, putovanje u Egipat, afirmacija u Bauhaus pokretu, sve je to vredno pomena i govori o njegovom statusu i umetničkoj afirmaciji u svom vremenu. Za bolji pregled njegovog dela predlažem čitaocu da poseti sajt Design is Fine. Tu je Kleovo stvaralaštvo adekvatno predočeno i pruža jasan uvid u stvaralaški kod slikara.

Ono što me veže za Klea je jedan njegov crtež koji sam poredila sa naslovnom stranom albuma Foolcontrol grupe Eyesburn. Beograd, kakvim ga ja vidim, prikazan je na ova dva crteža. Mislim da kasniji umetnik, tvorac naslovne strane albuma iz 2000. godine koji je obeležio moje odrastanje i muzički ukus, nije bio pod uticajem svog prethodnika, ali sličnosti su uočljive na relaciji upotrebe geometrije pri definisanju kontura grada.

Moj doživljaj ovih slika je jedan Beograd iz noar filmova. Bez ubistva, ali sa vizijama pijanog čoveka, a alkohol viziju ne stvara, on je samo, ukoliko je već nosimo u sebi, intezivira. To nije mala stvar. Noć, senke, žut puder uličnog osvetljenja obasjava kapi kiše koje praše trotoare i lica pod šeširima. Koraci iza ugla. Muzika prati konture zgrada koje oblikuju konture naših tela, isto kao što oblikuju naša lica, jer se utiskuju u našu dušu, taj cirkularni, povratni, tok je nerazdvojiv.

Moja omiljena pesma sa tog albuma, koja, zapravo, jeste oličenja grada u kome ja živim, grada iz moje mašte, mojih snova o gradu, gradu kakav je nekad bio i kakav je mogao biti, jeste No Free Time. Kada je u pitanju Kleov crtež, pesma kojom je praćen je Ghost Town grupe The Specials. Evo razlike. Pođimo od Eyesburna. To su zgrade koje ja vidim (jer su tako date mom oku) odozdo, za razliku od Kleovih zgrada, koje posmatrač kao da posmatra sa visine, odozgo. Nalazim se u ulici Gavrila Principa ali ne skrećem u Kameničku već nastavljam pravo. Dolazim do Manakove kuće, prekoputa koje je prodavnica bombona. Ako pređem ulicu i krenem dole, ka Lepotici, na putu ću se zaustaviti pored prodavnice beretki, šubara i šešira, u koju se ulazi jedino ako prvo pozvoniš.

U ove kasne sate, kada ja lutam gradom, u toj prodavnici, sa ćilimom i belim brodskim daskama, nema nikoga, a izlog je neosvetljen. Mora da šeširi međusobno govore, da dižu glavu kada je ulica pusta, posmatrajući žuto svetlo i kapi. Ali, ja ne želim da idem dole. Od Manakove kuće skrećem u ulicu koja me vodi gore, to je ulica uz koju se penjem, a zgrade su ovako velike, ja dižem pogled ka njima, tražim okrugle prozore na fasadama, okrnjene uglove terasa i nage karijatide sa klasjem u ruci. Penjem se, teže dišem, tu su mačke, stepenice koje vode ka nekom baru, i on je zatvoren u ovo doba. Idem uzbrdo.

Stigla sam na krov Beobanke. Posmatram grad. Sa krova ruine, dok škripi vetar među oglodanim spratovima, vidim šta je Kle nacrtao. Vidim zgrade koje padaju ka reci, klimave su i neravne, poput domina koje se u nizu oslanjaju jedna na drugu, vidim moju omiljenu ulicu, Svetozara Radića, gde sam videla jedan lokal na uglu u kome sam poželela da otvorim svoj Antikvarijat. Vidim ulicu kojom sam došla, njen donji nastavak koji vodi do Kraljice. Vidim hotel, vidim ulicu iza u kojoj su lučke kafane, vidim stare kuće koje drhte kad voz prolazi. Vidim jednu garažu, unutrašnja dvorišta, stepenice ispod mosta, klimave vratnice, barake, mačke i reku. Beograd noću, jedan njegov kvart, a dve perspektive. Dole je gore je dole. Klati se klatno, a reka samo čeka svoj čas pa da ih poravna. Nastavak je inspiracija za moju narednu priču pa dalje ne mogu da nastavim.

Kle Eyesburn

Najzad, dolazimo i do Kleove beležnice, u jednom trenutku internet senzacije. Umetnički rukopisi, skice, pisma zahvaljujući digitalizaciji dostupni su svima. Sadržaju su, bar u ovakvom obliku, napustili tamu svojih biblioteka, polica i prostorija u koje retko ko ulazi. Razmišljala sam da sama umetnička dela, kao predmeti i materijalni artefakti, vode jedan dosadan i tužan život, iako sama sadrže energiju i veliki život.

U to sam se uverila, to mi je, zapravo, prvi put palo na pamet kada sam u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču videla Vermerovu sliku Umetnost slikanja. Takvo umetničko delo, sa takvim sadržajem, tako živo u svesti ljubitelja umetnosti, stoji u jednoj od krajnjih soba muzeja, u uglu, gledajući u mrtav ugao, a možda i kroz prozor (pamćenje je nepouzdano, ne sećam se da li je tu bio zid ili prozor, ali sećam se tuge koju sam osetila kada sam tu sliku videla). Tako i sa ovim, i mnogim drugim, beležnicama.

Njihova ravnomerno raspoređena, uredna geometrija ne razabiram čemu je mogla da služi, ne razumem šta je na ovim skicama, mislim da to većina ljudi ne razume, niti da razmišlja u tom pravcu. Oblici su lepi, interesantni, dečiji, i oni me podsećaju na magiju podvodnog sveta i morskog dna okeana, na ljubitelje sudoku ukrštenica, kao i drugih društvenih igara, a i oni imaju svoj prostor u Beogradu, jedno atomsko sklonište.

Ono je na Novom Beogradu, u jednoj zgradi, išla sam u taj neformalni klub nekoliko puta, iako nisam ljubitelj društvenih igara, da posmatram ljude i da otkrivam jedan svet za koji nisam znala da postoji. Možda je ovaj grad, možda su ljudu u njemu, baš poput bića sa morskog dna. Koliko toga se tamo dešava, a mi to ne možemo da znamo. Možemo samo da naslutimo i umetnost je odličan provodnik ka tome. Ja volim da posmatram ljude, podjednako koliko i digitalne beležnice i da pronalazim sličnosti.

Сексуалне персоне Чарлса Буковског

lola1

Последњих година TUMBLR уметници су својеврстан феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима заиста је либерализован излагачки простор, уметност свако може да конципира или реципира, како год, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, конвенционално од оргиналног, праву уметност од егзибиционизма и екстраваганције новог (које самим тим што је ново уопште не мора бити смислено, како формално тако ни идејно). Преведено са језика поезије – има много палпа (eng. pulp) у контектсту савремене уметности. То ме је вратило поезији, мојој стваралачкој преокупацији, па сам подвукла аналогију између појединих стваралаца, чије би теме могле бити блиске тематском циклусу Сексуалне персоне, и одређених примера из популарне поезије.

Веома омиљен песник (једино) међу конзументима друштвених мрежа и почетницима у читању поезије (или онога што бисмо могли назвати изразима кроз редове, погрешно ословљеним као стихови) Чарлс Буковски етаблирано је име књижевности, но поставља се, и увек ће се постављати питање о уметничкој вредности његовог израза. Искреност никоме није потребна када говоримо о уметности, оно што желимо јесте униврзалност истине коју би једно уметничко дело требало да подразумева. Нема никакве универзалности у делу Чарлса Буковског, у тим редовима нема никакве естетске истине већ једино врло патетично представљене искрености, емоције просуте као вода из кесе у којој кружи златна рибица. Дакле, потенцијал лепоте остаје једино у домену потенцијала, али не до краја искоришћеног јер би и он бивао просут са висине, одакле тресак воде звучи пискавије него иначе што би. Тематски одабир Чарлса Буковског далеко је од проблематичног али оно што је заиста вредно преиспитивања (и у контексту поменутог америчког песника и у контексту сваког другог уметника) јесте начин на који су те теме преобликоване у естетски израз. Ту ја имам велики проблем са прихватањем поменутог песника, краља дилетаната и палпа. Величанственост патње, попут палате огледане у бари, дилетантски је самоуверено и самодовољно представљена, а заправо, тако је патетична.

Lol* је име савремене колумбијске сликарке чија дела више волим од песама Буковског али у којима сам пронашла нешто што је учинило да те исте песме  ипак још једном прочитам. То ме је вратило мојој интуитивној тези да једно дело огледано у другом, упркос анахронизму, једино може да надограђује своје потенцијале. Када се два дела користе као заједнички одрази истих мотива тај поступак може оба да обогати, ређе обрнуто. Аналогије су добри демони, генији откривања. Наравно, овде не говоримо о квалитативном поређењу, тај поступак није оправдан при приступу уметничким делима и не треба га изједначавати са поступком аналогије који представља поступак поређења по сличности. Теме секса, сексуалног чина, фантазија везаних за тело жене честе су код Буковског. Директна представа коитуса присутна је на делима сликарке кроз нарочиту афирмацију боје којом су представљена тела љубавника чије се појединачне границе не могу распознати, тела која су предочена као неуобличана маса меса. Нагласак на месу, на телесном (али лишеном бахтиновских теоријских импликација) присутан је и у песмама Буковског, бар оним које би се могле односити на тему овог циклуса. У наставку следе две песме које сам могла да прочитам бар два пута (изузев оне о класичној музици и композиторима које је волео да слуша у зависности од расположења) и које су репрезентативне за све друге песме Буковског на тему сексуалности, поимања сексуалног чина, љубави, итд. Простори, амбијент, атмосфера постигнута бојом на Лолиним сликама неодољиво подсећа на Буковског, на наслов-осећање Raw With Love (испод туша).

Туш

волимо да се туширамо после
(ја више од ње волим врућу воду)
њено лице је увек благо и спокојно
и она прво опере мене
насапуња ми муда
дигне их
стисне,
затим ми пере киту:
„еј, овај је још крут!“
онда сапуња све оне длаке доле –
па трбух, леђа, врат, ноге,
ја се кезим кезим кезим
а онда перем њу…
прво пицу, ја
стојим иза ње, кита ми је уз њено дупе
и нежно сапуњам пицино руно,
перем је мазним покретима,
отежем можда више него што је неопходно,
затим прелазим на задњи део ногу, дупе,
леђа, врат, окрећем је, љубим,
сапуњам сисе, сисе и стомак,
предњи део ногу, чланке, стопала,
а онда пицу, још једном, за срећу…
нови пољубац, и она излази прва,
брише се, понекад пева док сам ја унутра
и пуштам врућу воду
уживајући у чуду љубави
а онда излазим…
обично је поподне и тихо је,
облачећи се, разговарамо шта би можда
требало да се уради,
али то што смо заједно решава већи део тога,
у суштини, решава све,
јер докле год су те ствари решене
у историји жене и
мушкарца, сваком од њих је друкчије
сваком је боље и горе –
за мене, довољно је лепо да памтим
мимо војски што марширају
и коња што касају улицама
мимо сећања на бол, пораз и несрећу:
Линда, ти си ми то донела,
и када то узмеш
учини то нежно и полако
као да умирем у сну уместо у
свом животу, амин.