Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски приказ остварује.

Немачки уметник Харалд Кројцберг (1902-1968), балетан и кореограф, има сличне фотографије и могуће је успоставити макар визуелну, ако већ не и смисаону, аналогију са Шилеовом перформативношћу. У наставку следи кратак видео о једном његовом аутопортрету и кратак коментар слике на дну објаве. Наставите са читањем

Ivo Andrić o sirotinji

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. Nastavite sa čitanjem

Knjiga o nakitu

Hans Memling, portrait of Maria Maddalena Baroncelli, wife of Tomaso Portinari, detail, 1471. Oil on canvas. Brugge. Great publication online: the Metropolitan Jewelry

Nedavno sam naišla na internet izdanje knjige Metropolitan Jewelry koju je na svojoj Google Books stranici objavio istoimeni muzej iz Njujorka povodom izložbe posvećene prikazu nakita u zapadnoevropskom slikarstvu, podjednako koliko i u artefaktima umetnosti Istoka ili Afrike. Autorka knjige je Sophie McConnell.

Nakit je sagledan kao odraz moći i statusnog simbola, ali i kao jedna od najranijih umetničkih formi koja je odražavala želju za lepim, za ukrašavanjem i otklonom od nepoznatog koristeći se, kao uostalom i sve najranije umetničke forme, u čisto magijske svrhe, kao amajlija i zaštita od nepoznatog.

Nekada, previše nakita na nekoj osobi bio bi odraz varvarskog, bar prema merilima starog grčkog shvatanja lepote. No, estetska merila su se od tada više puta menjala pa je tako nakit postao odraz elegancije i prefinjenosti osobe koja ga nosi, pored već pomenutog statusnog simbola. Nastavite sa čitanjem

Božidar S. Nikolajević o crtežima dlanova Leonarda da Vinčija

File_Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_hands_-_WGA12812[1]What_Wine_Drinkers_Can_Learn_from_Leonardo_Da_Vinci[1]

Božidar S. Nikolajević (1877-1947), srpski istoričar umetnosti i pesnik, ovako je pisao o Leonardovom umeću predstavljanja ruku i dlanova koji datiraju iz različitih perioda i nezavršeni su, do nas su došli na crtežima koji nam se čine kao deo pripremnog rada, kao skice za ženske portrete po kojima je Da Vinči toliko poznat.

Još je veštije Leonardo crtao ruke. U tom ga niko nije nadmašio, mada je i pre njega bilo nekoliko dobrih umetnika u tom pogledu, kao što su Verokio, Kriveli i Botičeli. Ali ruke kod Leonarda mnogo više kazuju. Nisu to samo nežne, odnegovane i gospodske ruke, sa vitkim prstima i ružičastim noktima, nego u njima ima i duše i temperamenta. Kao i oči, tako i one kod Leonarda prikazuju tajnu unutrašnjeg života; one su ogledalo onoga, što se tog trenutka zbiva u duši naslikanih likova: ogledalo koje zaluđuje posmatrača savršenstvom i lepotom. Samo je jedan dubok psiholog bio kadar da od ljudskih prstiju stvori tako rečitu klasifikaciju duševnog stanja.

Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (odlomak o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Žermina Krul, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao. Nastavite sa čitanjem

Пико дела Мирандола: „О достојанству човека“ (одломак)

Нисам ти дао лице, ни место које ти је својствено, ни било који дар који би само теби био својствен, о Адаме, да би свој лик, своје место и своје дарове сам желео, освајао и сам поседовао. Природа омеђује и друге врсте законима које сам ја установио. Али ти, кога не спутава никаква граница, у чије сам те руке предао, ти сопственом вољом сам себе одређујеш. Поставио сам те у средиште света, да би могао боље да видиш шта свет садржи. Нисам те учинио ни небескем ни земаљским, смртним или бесмртним, како би сам, слободно, попут доброг сликара или спретног вајара, довршио сопствени лик.

Овај одломак налази се на почетку првог дела књиге Црна мена Маргарет Јурсенар. Цитиран је према књизи Широм отворених очију у којој ауторка, врхунски писац и ерудита, чији је осећај за историју и културу изузетно изражен и интезиван, између осталог, о овом одломку каже:

Тај цитат ми је важан јер тумачи дух младе ренесансе, ренесансе у којој је вера у људско достојанство, у бесконачну моћ човека, још увек огромна. Реч је о једном одломку, како ми је напоменуо један теолог, написаном у време кад слика света још није коперниканска. Човек је увек у центру ствари, на земљи која је центар света.

Извор: Маргарет Јурсенар, Широм отворених очију (Разговори са Матјеом Галејем), превео Станко Џефердановић, Политика, Народна књига, Београд, 2004.

Слика: Микеланђело Буанороти, Стварање Адама, детаљ фреске у Сикстинској капели, Ватикан, 1508-15012.

Длан као симбол стваралачког надахнућа: од праисторије до модерности

hands-triptych-by-hans-bellmer-1934-1

Ханс Белмер, „Руке“, 1934.

hands-triptych-by-hans-bellmer-1934-2

Ханс Белмер, „Руке“, 1934.

hands-triptych-by-hans-bellmer-1934-3

Ханс Белмер, „Руке“, 1934.

Длан приказан у ликовној форми првобитно нам долази из пећинске уметности. Тада је човек имао инстинктиван однос према стваралаштву и творио је оно што ћемо ми, много миленијума касније, називати уметношћу. Оцртавање мокрих зидова земљине утробе био је део ритуала, чин умољавања природе. Оно што је цртано на зидове пећине, требало је да буде приносом богато. Заједница је од меса и крзна представљених дивљих животиња зависила. Било је у том процесу још нечег што данас подразумева нашу запитаност: да ли су та осликавања била део сујеверја или повод за жртвовања? Разлог недоумици крије се у чињеници да је читав један зид у тим пећинама био би посвећен искључиво формама у облику људског длана. Постоје две могућности за њихово порекло, а оне нам не откривају и разлоге за њихова постојања, што к нама, још једном, приводи тезу да мистерија одржава уметност. Оно што је далеко и неухватљиво више привлачи јер човек је, баш као и његов предак из пећине, архетипски предодређен да буде ловац. Прва од могућности значења дланова на зидовима пећина јесте да се древни уметник на тај начин потписивао. У остатке боје он би умочио већ мусави длан и на тај начин оставио свој потпис. Дакле, тада је човек имао свест о свом индивидуалном стваралачком значају. Исти ритуал могао је бити рађен и са другачијим циљем. Можда би после „потписивања“ тај исти длан био одсечен како би се жртвом одређеног дела људског тела, оног којим животиња бива савладана, умилостивило божанство и плен лакше омогућио припадницима племена. Свест примитивног човека инстинктивна је али не и без плана. То нам пећинско сликарство лепо показује. Наставите са читањем

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

 

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

Фридрих Шлегел, превео Драган Стојановић

MOЦАРТ