Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузе

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује. Наставите са читањем

Časopis „Minotaur“

Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine u kome su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Andre Breton i Pierre Mabille.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, do Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Rene Magrit jednom prilikom i portretisao.

Treći i četvrti broj, naslovna strana André Derain, 1933.

Sedmi broj, naslovna strana Huan Miro, 1935.

Osmi broj, naslovna strana Salvador Dali, 1936.

Deveti broj, naslovna strana Anri Matis, 1936.

Deseti broj, naslovna strana Rene Magrit, 1937.

Dvanaesti i trinaesti broj, naslovna strana Diego Rivera, 1939. Nastavite sa čitanjem

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Жуте љубави“

523067c423fbadde668f65822cb1c289

Једна од илустрација књиге „Жуте љубави“ Тристана Корбијеа коју је начинио Салвадор Дали

Серија текстова која се односи на Далијеве мање познате радове, цртеже и графике који су у функцији илустровања неког књижевног уметничког дела, коју сам насловила Десна страна мозга Салвадора Далија, наставља се овом објавом која је у вези са књигом „Жуте љубави“, збирком песама француског уклетог песника Тристана Корбијеа (Верленова категоризација изложена у књизи Les Poètes maudits из 1884. године).

Први текст на ову тему сведочи о Далијевој инспирацији књигом Алиса у земљи чуда. Овога пута реч је о другачијем садржају и о потпуно другом типу уметника као полазиштима за рад. Та разноликост и непредвидивост у погледу садржаја који су могли инспирисати Далија чар је писања на ову тему. Навешћемо да су неке од инспирација Далију биле и Божанствена комедија, као и „објекти будућности“, како их је Дали назвао (телефон-јастог, кревет у облику усана).

Десна и лева страна мозга, са својим специфичним функционалним особеностима, подједнако су битне током уметничког стваралачког чина. Подсетимо се: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, обухвата све што је у вези са чињеницама. Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, креативношћу, бојама. На цртежима насталим 1974. године, све наизглед спонтано, препуштено слободном потезу руке вођене имагинацијом и заносом, а заправо је све приказано било резултат препуштања увежбаном и синхронизованом потезу руке, ока и ума. Наставите са читањем

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Aлиса у земљи чуда“

Једна од илустрација књиге „Алиса у земљи чуда“ коју је начинио Салвадор Дали

Недавно сам наишла на фотографију у чијем је центру била људска глава. Лева страна главе била је беле боје. Десна страна није била приказана као кохерентна, већ као заустављени или успорени снимак одређене воћкe која се распрсла услед метка који ју је погодио. Затим, није била ни у једној одређеној боји већ се одликовала скупом више боја, углавном ватрених: наранџастом, црвеном, љубичастом.

Мишљење науке је следеће: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, склоност ка математичком поимању појава, обухвата све што је у вези са чињеницама, именовањем, разликовањем прошлог од садашњег, довођењем у редослед онога што је обухваћено перцепцијом, употребом језика и аналитичким мишљењем. Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, осећањима, симболичким поимањем појава, импулсивношћу, размишљањем о будућности, креативношћу, интуицијом, бојама, музиком.

Подстакнута описаном фотографијом почела сам да размишљам о подели коју морамо прихватити као условну јер је сама подела о левој и десној страни мозга директан производ једне стране мозга: леве. И слика и подела су ме, асоцијативно, пренеле у размишљање о Салвадору Далију. Серија илустрација о којој ћу писати овом приликом идеална је подлога за писање о поменутој подели али и о природи стваралачког поступка. Верујем да човеков ум не би могао да функционише уколико обе стране подједнако и заједнички не би радиле у корист људског бића.

Стварност и делање организујемо поступцима са леве на десну страну. Са леве на десну страну пишемо (иако арапски језик, па ни кинески, јапански и многи други језици ову теорију не потврђују), писац пре него што машти пружи замах мора да размисли о језику, форми, да математички организује замишљено. Када чистимо полицу прво полазимо од леве стране и талог прашине гурамо ка десној, сликар пре него што распрсне боје мора добро да осмотри празну белу површину свог папира и да композицију геометријски распореди. У уметности машта је тек део креативног поступка. Оно што није пресудно, али је подједнако значајно, јесте организација замишљеног у правилан след. Наставите са читањем