Intervju: Silvija Plat i Ted Hjuz

Intervju naslovljen Two of a Kind: Poets in Partnership snimljen je 18. januara 1961. godine, a emitovan 31. januara iste godine. BBC novinar bio je Oven Liming. Ovaj interesantan razgovor može doprineti razumevanju odnosa dva pesnika, ali i razumevanju pojedinačnih stvaralačkih ličnosti kao što su bili Silvija Plat i Ted Hjuz.

O FOTOGRAFIJAMA

Dajana Midlbruk, autorka knjige Her Husband: Hughes and Plath – A Marriage (2003), piše da su fotografije nastale u trenutku kada je par imao raspravu pa su rezultat prekinutih čarki kojima je prisustvovao fotograf Hans Beham.

Fotografije su nastale 25. jula 1960. godine u okviru projekta za portfolio koji je trebalo da predstavi savremene britanske autore. Fotograf je kasnije čitav susret ovako opisao:

Bili su neraspoloženi. Hjuz je bio grub. Želeo je da privuče više pažnje od Silvije. Njoj se to nije dopalo. U jednom trenutku pozvao me je napolje i rekao mi da on prezire fotografe. Hjuz je nekako želeo da Platovu drži po strani. Ipak, prema njegovoj želji, fotografisao sam ih zajedno.

Hans Beham se ponovo susreo sa Hjuzom, nakon nekoliko godina od opisanog događaja, kada mu je pesnik priznao da su oboje tom prilikom bili poprilično zlovoljni, a da se on sam ponašao „svirepo“.

Pet pesama Silvije Plat

LIFTING LICA

Donosiš mi dobre vesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto belo
Mumijino platno, smeješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i Jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdelu.
O bilo mi je muka.

Sve su to izmenili. Putujem
Gola kao Kleopatra u duboko iskuvanoj bolničkoj presvlaci,
Zapenušana od sedativa i neobično duhovita,
Kotrljam se do predvorja gde neki ljubazan čovek
Stiska moje prste umesto mene. Tera me da osećam kako nešto dragoceno
Ističe iz ventila mojih prstiju. Na brojku dva
Tama me briše kao kredu sa školske table…
Ništa više ne znam.

Pet dana ležim skrivena
Poput bureta odvrnuta, godine se u moj jastuk cede,
Čak i moja najbolja prijteljica misli da sam na selu.
Koža nema korena, ljušti se kao hartija.
Kad se nasmešim, šavovi se zategnu. Rastem unazad. Dvadeseta mi je godina,
Raskvocana u dugim suknjama na sofi mog prvog muža, moji prsti su
Zariveni u runsku vunu mrtvog pudla;
Mačku još nisam imala.

Sad je ona gotova, gospođa sa podvaljkom
Koju sam gledala kako se smešta, bora za borom, u ogledalu –
Staro čarapino lice, otromboljeno na pečurki za krpljenje.
Zarobljeno u nekoj laboratorijskoj tegli.
Neka crkne tamo, ili neka vene sledećih pedeset godina
Dremajući, ljuljuškajući sei prstima prebirući svoju retku kosu.
Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena,
Poput odojčeta ružičasta i glatka.

SPALJIVANJE VEŠTICE

Na tržnici oni slažu suvo granje.
Gustiš od senki jadan je ogrtač. Nastanjujem
Svoje voštano obličje, telo lutke.
Bolest ovde započinje: ja sam pikado tabla za veštice.
Samo đavo može đavola da pojede.
U mesecu crvenog lišća penjem se na postelju od vatre.

Lako je tamu kriviti: čeljust vrata,
Utrobu podruma. Oni su iskričavost moju ugasili.
Crna tvrdokrila gospa drži me u kavezu za papagaja.
Kako ogromne oči mrtvi imaju!
Intimna sam s dlakavim duhom.
Dim koluta iz grlića one prazne tegle.

Ako sam mala, ne mogu napraviti štetu.
Ako se ne krećem, neću ništa prevrnuti. Tako sam rekla,
Sedeći pod poklopcem, sitna i nepokretna kao zrno pirinča.
Oni odižu ringle, krug za krugom.
Puni smo mi skroba, mali moji beli drugari. Mi rastemo.
U početku to boli. Crveni jezici istinu će podučavati.

Majko svih buba, samo otvori šaku:
Proleteću kroz svećina usta poput neoprljenog noćnog leptira.
Vrati mi moje obličje. Spremna sam da sastavim dane
Kad sam se s prahom sparila u senci od kamena.
Moji gležnjevi se sjaje. Sjaj se penje uz moja bedra.
Izgubljena sam, izgubljena, u haljinama od svog tog svetla. Nastavite sa čitanjem

Ogledala, snovi, ženska tela i zvuci u Bergmanovim filmovima

Četiri video eseja u ovoj objavi jesu kompilacije scena iz različitih Bergmanovih filmova, koji sadrže različite motive, koje sam naslovom naznačila, a koji, kada se ovako kompilirano posmatraju, predstavljaju uvid u nekoliuko bitnih motiva za stvaralaštvo neumornog filmskog proučavaoca ljudskh emocija, psihe i njenog načina funkcionisanja.

Bergman je suprotstavio, ili približio, simboličkom predmetu iracionalnog, ogledalu, mnoge junakinje. Taština nad taštinama ili vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst.

 

 

U pozadini scena mogli smo čuti pesmu Ogledalo Silvije Plat. Stvaralaštvo ove američke pesnikinje neobično je blisko Bergmanovim stvaralačkim preokupacijama.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo –
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.
Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
To njeno lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Prevela Ljiljana Đurđić

Sledeći video esej jeste o prikazu snova u filmovima švedskog reditelja. Autor i narator Majkl Koreski. Nastavite sa čitanjem

Силвија Плат чита песме из збирке „Аријел“

Sylvia Plath

Силвија Плат

Збирка Аријел америчке песникиње Силвије Плат објављена је 1965. године, две године после песникињине смрти. Тридесетог октобра 1960. године, три дана после свог тридесетог рођендана, Силвија Плат читала је песме које су тонски забележене оним редоследом по коме се појављују у збирци.

Поред романа Стаклено звоно (1963), Силвија Плат написала је и две збирке поезије, Колос (1960) и Аријел (1965). Такође, сачувана су и објављена њена писма, као и дневници. О њој је објављено и мноштво књига чије су теме њена приватна ситуација, њена личност, њено дело. Наставите са читањем