Intervju: Silvija Plat i Ted Hjuz

Intervju naslovljen Two of a Kind: Poets in Partnership snimljen je 18. januara 1961. godine, a emitovan 31. januara iste godine. BBC novinar bio je Oven Liming. Ovaj interesantan razgovor može doprineti razumevanju odnosa dva pesnika, ali i razumevanju pojedinačnih stvaralačkih ličnosti kao što su bili Silvija Plat i Ted Hjuz.

O FOTOGRAFIJAMA

Dajana Midlbruk, autorka knjige Her Husband: Hughes and Plath – A Marriage (2003), piše da su fotografije nastale u trenutku kada je par imao raspravu pa su rezultat prekinutih čarki kojima je prisustvovao fotograf Hans Beham.

Fotografije su nastale 25. jula 1960. godine u okviru projekta za portfolio koji je trebalo da predstavi savremene britanske autore. Fotograf je kasnije čitav susret ovako opisao:

Bili su neraspoloženi. Hjuz je bio grub. Želeo je da privuče više pažnje od Silvije. Njoj se to nije dopalo. U jednom trenutku pozvao me je napolje i rekao mi da on prezire fotografe. Hjuz je nekako želeo da Platovu drži po strani. Ipak, prema njegovoj želji, fotografisao sam ih zajedno.

Hans Beham se ponovo susreo sa Hjuzom, nakon nekoliko godina od opisanog događaja, kada mu je pesnik priznao da su oboje tom prilikom bili poprilično zlovoljni, a da se on sam ponašao „svirepo“.

Pet pesama Silvije Plat

LIFTING LICA

Donosiš mi dobre vesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto belo
Mumijino platno, smeješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i Jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdelu.
O bilo mi je muka.

Sve su to izmenili. Putujem
Gola kao Kleopatra u duboko iskuvanoj bolničkoj presvlaci,
Zapenušana od sedativa i neobično duhovita,
Kotrljam se do predvorja gde neki ljubazan čovek
Stiska moje prste umesto mene. Tera me da osećam kako nešto dragoceno
Ističe iz ventila mojih prstiju. Na brojku dva
Tama me briše kao kredu sa školske table…
Ništa više ne znam.

Pet dana ležim skrivena
Poput bureta odvrnuta, godine se u moj jastuk cede,
Čak i moja najbolja prijteljica misli da sam na selu.
Koža nema korena, ljušti se kao hartija.
Kad se nasmešim, šavovi se zategnu. Rastem unazad. Dvadeseta mi je godina,
Raskvocana u dugim suknjama na sofi mog prvog muža, moji prsti su
Zariveni u runsku vunu mrtvog pudla;
Mačku još nisam imala.

Sad je ona gotova, gospođa sa podvaljkom
Koju sam gledala kako se smešta, bora za borom, u ogledalu –
Staro čarapino lice, otromboljeno na pečurki za krpljenje.
Zarobljeno u nekoj laboratorijskoj tegli.
Neka crkne tamo, ili neka vene sledećih pedeset godina
Dremajući, ljuljuškajući sei prstima prebirući svoju retku kosu.
Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena,
Poput odojčeta ružičasta i glatka.

SPALJIVANJE VEŠTICE

Na tržnici oni slažu suvo granje.
Gustiš od senki jadan je ogrtač. Nastanjujem
Svoje voštano obličje, telo lutke.
Bolest ovde započinje: ja sam pikado tabla za veštice.
Samo đavo može đavola da pojede.
U mesecu crvenog lišća penjem se na postelju od vatre.

Lako je tamu kriviti: čeljust vrata,
Utrobu podruma. Oni su iskričavost moju ugasili.
Crna tvrdokrila gospa drži me u kavezu za papagaja.
Kako ogromne oči mrtvi imaju!
Intimna sam s dlakavim duhom.
Dim koluta iz grlića one prazne tegle.

Ako sam mala, ne mogu napraviti štetu.
Ako se ne krećem, neću ništa prevrnuti. Tako sam rekla,
Sedeći pod poklopcem, sitna i nepokretna kao zrno pirinča.
Oni odižu ringle, krug za krugom.
Puni smo mi skroba, mali moji beli drugari. Mi rastemo.
U početku to boli. Crveni jezici istinu će podučavati.

Majko svih buba, samo otvori šaku:
Proleteću kroz svećina usta poput neoprljenog noćnog leptira.
Vrati mi moje obličje. Spremna sam da sastavim dane
Kad sam se s prahom sparila u senci od kamena.
Moji gležnjevi se sjaje. Sjaj se penje uz moja bedra.
Izgubljena sam, izgubljena, u haljinama od svog tog svetla.

BULKE U JULU

Bulkice, pakleni plamičci.
Neškodljive ste?

Lepršate. Ne mogu vas dotaći.
Stavljam dlanove među vaše plamenove. Ništa ne peče.

Ali iscrpljuje mene da vas gledam
Kako lepršate tako, naborane i jarko crvene, kao sluzokoža usta.

Tek okrvavljenih usta.
Suknjice krvave!

Postoje isparenja koja ne mogu dotaći.
Gde su vaši opijati, vaše odvratne čaure?

Kada bih mogla iskrvariti, ili zaspati! –
Kada bi se moja usta mogla venčati s ranom poput te!

Ili da vaši sokovi prodru u mene, u toj staklenoj čauri,
Umrtvljujući i umirujući.

Ali bezbojni. Bezbojni.

MESEC I TISA

Svetlost je uma to, hladna i planetarna.
Drveće uma je crno. Svetlost je plava.
Na moja stopala, kao da sam Bog, polažu trave svoje jade,
Članke mi peckaju i o poniznosti mrmore.
Zadimljene, utvarne magle nastanjuju ovo mesto
Od moje kuće odeljeno nizom nadgrobnih ploča.
Prosto ne mogu da nazrem dokle doseže.
Mesec nije izlaz. I sam je lice.
Belo poput zgloba i strašno uznemireno.
More za sobom vuče, ko mračno zlodelo; ćuti
Sa O-zveom potpunog očaja. Tu ja živim.
Nedeljom dva puta, zvona izbezume nebo –
Osam velikih jezika obznanjuju Vaskrsenje,
Na kraju trezveno odbiju svoja imena.

Tisa uvis stremi. Ima gotski oblik.
Slede je oči i na mesec nailaze.
Mesec je moja mati. Nije on mio kao Marija.
Iz njegove plave odore mali šišmiši ispadaju i svoe.
Kako bih volela da u milost verujem –
Lice kipa, svećama umekšano
Skreće, baš k meni, svoje blage oči.

Duboko sam pala. Rascvetavaju se oblaci
Plavi i tajnoviti ponad lica zvezda.
U crkvi, sveci će potpuno pomodreti
Lebdeći na osetljivim stopalima iznad hladnih klecala.
Lica i ruku ukrućenih od svetosti.
Mesec ništa od toga ne vidi. Go je on i divalj.
A poruka tisina je tmina – tmina i tišina.

DVA PRIZORA IZ MRTVAČNICE

I

Na dan kad je posetila prosekturu
Četvoricu su položili, crnih kao zagorela ćurka,
Dopola već raznizanih. Kiseli vonj
Iz kaca smrti prionuo je uz njih;
Dečaci u belim odorama bacili su se na posao.
Glava njegovog leša se urušila
I ona jedva da je mogla išta da razazna
U tom kršu od kostiju i lobanje i stare kože.
Parče bledožute trake držalo je sve na okupu.

Bebe s nosevima puža sanjare i sjaje se u teglama.
On joj pruža izvađeno srce kao razbijeni komad porodičnog nasleđa.

II

Na Brojgelovoj panorami dima i klanja
Samo dvoje ljudi je slepo za vojsku strvinara:
On, ploveći morem njenih plavih satenskih
Sukanja, peva u pravcu
Njenog obnaženog ramena, dok se ona,
Igrajući se notnim listićem, saginje nad njim,
Oboje gluvi za gusle u rukama
Mrtvačke glave što zasenjuje njihov poj.
Cvetaju ti flamanski ljubavnici; ali ne zadugo.

Ipak očaj, ogrezao u boji, pošteđuje malenu zemlju
Budalasto, delikatno, u donjem desnom uglu.

Inspiracija za ovu pesmu (njen drugi deo) je Brojgelova slika Trijumf smrti. Pesma je pisana, verovatno, i pod uticajem Odenove pesme Muzej lepih umetnosti. Godine 1952. Oden je predavao na Smit koledžu i Silvija je bila među njegovim slušaocima. U to vreme pisala je majci: „Imagine saying, Oh, yes, I studied writting under Auden!„. Oden je, tih pedesetih godina dvadesetog veka, bio neka vrsta intelektualnog modela. Izvršio je vidan uticaj i na ranu Adrijen Rič. Oden je tada odbio neke pesme Silvije Plat kao previše retorične.

Izvor: Silvija Plat, Rani odlazak. Izabrane pesme, prevela Ljiljana Đurđić, Paideia, Beograd, 2010.

Ogledala u Bergmanovim filmovima i jedna pesma Silvije Plat

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat.

OGLEDALO

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo –
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.
Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
To njeno lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Izvor: Silvija Plat, Rani odlazak. Izabrane pesme, prevela Ljiljana Đurđić, Paideia, Beograd, 2010.

Silvija Plat čita pesme iz zbirke „Arijel“

Sylvia Plath

Silvija Plat

Zbirka Arijel američke pesnikinje Silvije Plat objavljena je 1965. godine, dve godine posle pesnikinjine smrti. Tridesetog oktobra 1960. godine, tri dana posle svog tridesetog rođendana, Silvija Plat čitala je pesme koje su tonski zabeležene onim redosledom po kome se pojavljuju u zbirci.

Pored romana Stakleno zvono (1963), Silvija Plat napisala je i dve zbirke poezije, Kolos (1960) i Arijel (1965). Takođe, sačuvana su i objavljena njena pisma, kao i dnevnici. O njoj je objavljeno i mnoštvo knjiga čije su teme njena privatna situacija, njena ličnost, njeno delo.

 

 

Ljiljana Đurđić, prevodilac Silvije Plat na srpski jezik, u tekstu Silvija Plat – Superstar, napisala je sledeće:

Pre svog spektakularnog „ranog odlaska“ Silvija Plat nije bila nepoznata pesnikinja, ali ne i neko na koga će pasti opklada za pesnika veka. Jedna zbirka poezije, „Kolos“, i autobiografski roman „Stakleno zvono“, objavljen pred samu smrt pod imenom Viktorija Luka, nisu bili dovoljni da joj obezbede književni rejting koji je u tom trenutku već uživao njen muž, engleski pesnik Ted Hjuz. Njen uspon počinje posle njene smrti i predstavlja neku vrstu literarnog uskrsnuća ne tako čestog u istoriji književnosti.

Više nego književni, Silvija Plat danas predstavlja sociološki fenomen koji je lako objašnjiv u okvirima filma, pop muzike i drugih medija ali ne i u književnosti. Književne zvezde koje traju su retkost, da bi se to postiglo moraju se zadovoljiti barem četiri uslova: stvarno medijski prihvatljivo biće, stvarni dar, lična tragedija i želja da se ona učini javnim dobrom, i konačno, spremnost da se za sve to umre. Silvija Plat je ispunila sve uslove, ispisavši u groznici svojih poslednjih dana svoje literarno zaveštanje, zbirku poezije „Arijel“, koje će joj, uz pomoć Teda Hjuza, središnje figure njene poezije i veštog književnog agenta lično zainteresovanog za celu stvar, obezbediti večnost i slavu za kojom je tako žudela u svom kratkom životu.

Izvor: Silvija Plat, Rani odlazak. Izabrane pesme, prevela Ljiljana Đurđić, Paideia, Beograd, 2010.