Tri forme Kazimira Maljeviča

Kazimir Malevich - Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich – Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich - Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich – Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich - Black Square, 1915.

Kazimir Malevich – Black Square, 1915.

Umetnošću do početka XX veka vladala je svest koja je nalagala da se u njoj vide delići prirode. Ta svest je od umetnika zahtevala da svoju umetnost zasniva na formama prirode. Ovaj aksiom likovne umetnosti zacrtali su prvi umetnici iz praistorijskih pećina. Dalje su sve težnje umetnika nastavile pravcem podražavanja lica prirode. Sa razvojem čovekove svesti, predstave prirode su se usložnjavale. Međutim, umetnost je i dalje iznova prikazivala prirodu, a ne nove umetničke forme. Forme koje su prvobitne zajednice uspostavile dostigle su vrhunac u starom veku i renesansi – kada su čovek i priroda prikazani u potpunom obliku. Ali to je samo odraz prirode na platnu, kao u ogledalu. Ideal kojem je trebalo težiti vladao je sve dok se nisu pojavili novi umetnički pokreti (mislim pre svega na impresionizam, kubizam, futurizam i suprematizam), koji su odlučili da odbace ruho prošlosti i da umetnosti daju novu formu. Jer, ako umetnost iznova ponavlja samo iste, stare forme, one neminovno postaju besmislene, a umetnost gubi vrednost jer se udaljava od istine. A istina u slikarstvu nije verno prikazivanje, odnosno plagiranje postojećih formi – to je samo iskrenost iza koje se skrivaju kradljivci prirode. Kada postoji puka reprodukcija, što je bio slučaj sa slikarstvom prošlosti, onda ne postoji stvaranje u pravom smislu te reči. Na tim slikama ništa nije stvoreno, ono što se na njima vidi samo je od nekuda preneseno. A to je uzrokovalo pogrešno shvatanje umetnosti: ponavljanje, odnosno reprodukcija je shvaćena kao stvaranje. Umetnost je tumačena kao sposobnost da se na platno prenese ono što se vidi u prirodi. Ali to je reprodukcija i ništa više.

Umetnost stvaranja je nešto sasvim drugo. Umetnik koji stvara ne treba da ponavlja prirodu, njegove slike ne treba da imaju ništa zajedničko sa njom. Umetnost treba osloboditi vulgarnih tema, a svet koji okružuje umetnika ne treba posmatrati kao realne forme i predmete, već kao masu od koje treba stvoriti nove forme. Upravo to su pokušali kubisti i futuristi: ne da od slike naprave prikaz leša prirode, već da razaranjem predmeta, razore realnost i da slika ponovo dobije suštinu i smisao. Nije neophodno prikazati predmet u celini, što je bila jedna od zabluda slikarstva prošlosti, jer pokazalo se da to ne vodi ničemu. Šta je suština platna koje je zatrpano predmetima, ljudima i životinjama? Lice koje se smeši sa platna nije pokazalo suštinu tog bića, to je i dalje samo predstava lica koje se smeši. Razaranjem predmeta, narušavanjem njegove celosti, postignut je prvi korak u postizanju bespredmetnog stvaranja. Futuristi se, kao ni kubisti, nisu odrekli predmeta, to je učinio suprematizam. Slikarstvo se odreklo teme i predmeta, bojom su stvorene čisto slikarske forme i umetnosti je vraćena mogućnost da stvara.

Kazimir Maljevič, „O slikarstvu pre suprematizma. Vlast mimeze“

Tekst je preuzet iz studentskog časopisa za književnost i teoriju književnosti TXT

Естетички фрагменти Казимира Маљевича

Kazimir Malevich

Казимир Маљевич

Када нестане навика свести да у сликама види приказ крајолика природе, мадона и бестидних венера, тек онда ћемо моћи да видимо чисто сликарско дело.

Преобразио сам се у нулу форме и извукао себе из вртлога бесмислице академске уметности.

Уништио сам обруч хоризонта и изашао из круга ствари, ван обруча хоризонта, у којем су заробљени сликар и природни облици.

Овај проклети обруч, непрестано откривајући ново и ново, одвлачи сликара од циља – у пропаст.

И само кукавичка свест и беда стваралачке снаге у уметнику могу бити преварени те тако стварати сопствену уметност на природним облицима, у страху да не изгубе тле, на коме су своју уметност изградили првобитни човек и академија.

Репродуковати вољене предмете и крајолике природе исто је као када би се лопов одушевљавао својим окованим ногама.

Само ограничени и слаби сликари прикривају своју уметност искреношћу.

У уметности је потребна истина, а не искреност.

За нову уметничку културу ствари су нестале као дим и уметност иде ка сопственом циљу – ка стваралаштву, ка господарењу природним облицима.

Напор уметничких ауторитета да усмере уметност на здрав разум, резултирао је нулом стваралаштва.

Код најдаровитијих личности реална форма је наказност.

Најдаровитији су довели наказност до нестанка, али она није напуштала границе нуле.

Али ја сам се трансформисао у нулу форме и искорачио изван нуле према стваралаштву, то јест према супрематизму, према новом реализму – беспредметном стваралаштву.

Супрематизам је почетак нове културе: првобитни човек је побеђен као мајмун.

Нема више љубави према крајолицима, нема више љубави зарад које би се издала истина уметности.

Квадрат није подсвесна форма, то је творевина интуитивног разума.

Лице нове уметности!

Квадрат је живо, царско дете.

Први корак чистог стваралаштва у уметности. Пре њега су биле наивне наказности и копије природе.

Наш свет уметности постао је нов, беспредметан, чист.

Нестало је све, остала је маса материјала, од којег ће се градити нова форма.

У уметности Супрематизма форме ће живети као и све живе форме природе.

Ове форме говоре да је човек успоставио равнотежу, прешавши са једног стања свести на два стања свести. Нови сликарски реализам је управо сликарски, јер у њему нема реализма планина, неба, воде..

До данас је постојао реализам предмета, али не и сликарских, обојених јединица, које се граде тако да ни својом формом, ни својом бојом, нити положајем не зависе од друге форме, боје или положаја.

Свака форма је слободна и засебна.

Свака форма је свет.

Свака сликарска раван је живља од било ког лица, на коме се издвајају очи и осмех.

Лице насликано на слици представља јадну пародију на живот, и та илузија само подсећа на живо.

Али раван је жива, она је рођена. Мртвачки сандук нас подсећа на мртваца, слика – на живот.

Или, насупрот, живо лице, пејзаж у природи подсећа нас на слику, то јест на нешто мртво.

Ето због чега је чудно гледати црвено или црно обојену раван.

Ето због чега се подсмевају и пљују изложбе нових праваца.

Уметност и њен нови циљ увек су били пљуваоница.

Али мачке се навикавају на једно место, и тешко их је навићи на неко ново место.

Њима уметност уопште није потребна. Само кад је насликана њихова баба или омиљени кутак врта са јоргованом!

Све хита од прошлости ка будућности, али мора да живи у садашњости, јер ће у будућности процветати јабуке.

Сутрашњица брише траг садашњег времена, а ви заостајете за животом.

Жабокречина прошлости, као воденични камен, вуче нас на дно.

Ето зашто мрзим оне који вас снабдевају надгробним споменицима.

Академија и критичари су овај воденични камен око вашег врата – стари реализам, правац, усмерен на преношење живе природе.

У њему се понашају исто као у време велике Инквизиције.

Њихов задатак је смешан, јер они по сваку цену хоће да натерају оно што узимају из природе да живи на платну.

У време када све дише и јури – на сликама су окамењене позе.

А то је горе мучење од набијања на колац. Извајане статуе, продуховљене, значи – живе, стоје на мртвој тачки, у пози покрета.

Зар то није мучење?

Унети душу у мермер и потом се подсмевати живоме.

Али ваша гордост је уметник који уме да мучи.

Ви такође затварате птице у кавез зарад задовољства.

И зарад знања држите животиње у зоолошким вртовима.

Срећан сам што сам се ослободио инкивизиторске тамнице академизма.

Дошао сам до равни и могу да дођем до димензије живог тела.

Али ћу да користим димензију из које ћу створити ново.

Све сам птице пустио из вечног кавеза и зверима отворио врата зоолошког врта.

Нека растргну и прождеру остатке ваше уметности.

И нека ослобођени медвед купа своје тело међу ледницима хладног Севера, а не да пати у акваријуму вреле воде академског врта.

Ви се одушевљавате композицијом слике, а композиција је пресуда фигури, коју је уметник осудио на вечиту позу.

Ваше одушевљење је афирмација ове пресуде.

Група супрематиста: К. Маљевич, И. Пуњи, М. Мењков, И. Кљун, К. Богуславска и О. Розанова – повела је борбу за разрешење предмета дужности уметности.

И позива академију да се одрекне инквизиције природе.

Идеализам, захтев за естетским осећањем јесте оруђе за мучење.

Идеализација човековог облика је умртвљавање многих живих мишића.

Естетизам је отпад интуитивног осећања.

Сви ви желите да видите делове живе природе закуцане на вашим зидовима.

Тако је и Нерон обожавао растргнута људска тела и звери из зоолошког врта.

Кажем свима вама: одбаците љубав, одбаците естетизам, одбаците пртљаг мудрости, јер је у новој култури ваша мудрост смешна и ништавна.

Ја сам одвезао чворове мудрости и ослободио свест боје.

Скидајте са себе што пре окорелу кожу столећа, како би вам било лакше да нас стигнете.

Ја сам победио немогуће и бездан је постао мој дах.

Ви сте у мрежи хоризонта као рибе!

Ми, супрематисти, отварамо вам пут.

Пожурите!

– Јер сутра нас нећете препознати.

Извор: Казимир Маљевич, Бог није збачен, превели Ана Ацовић, Мирјана Грбић, Владимир Дајовић, Корнелија Ичин, Јелена Кусовац, Мирјана Петровић Филиповић, Логос, Плави круг, Београд, 2010.