Barok nedeljom: Kjaroskuro

U okviru serije objava Barok nedeljom prilažem tekst Ive Draškić-Vićanović koji je deo njene knjige Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog. Autorka piše o kjaro-skuro tehnici, veoma čestoj u baroknom slikarstvu, čije poreklo vidi u kasnoj renesansnoj umetnosti, naročito u delima Leonarda da Vinčija.

Uz njen tekst priložila sam i detalje Karavađovih slika koje, po mom mišljenju, na najbolji način likovnim sredstvima predočavaju ovu tehniku koja, kao i svaka likovna tehnika, transcendira, i svoja određenja pronalazi u filozofskim tendencijama doba. Autorka je doktor filozofije i profesor Estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu.

*

Likovnu tehniku kjaro skuro (chiaro scuro) u slikarstvo je na velika vrata uveo u doba visoke renesanse Leonardo da Vinči da bi je potom adoptirali majstori baroka Karavađo, Rembrant i Velaskez. Ta tehnika je postala opažajni princip – u smislu u kojem Konrad Fidler koristi taj termin – velikih majstora baroknog slikarstva.

Specifičnost i posebnost chiaro scuro tehnike je na prvom mestu nedostatak linija i kontura uopšte; jednostavno, kontura kao takvih nema, oblik, forma, predmeta se postiže nizom suptilno nijansiranih valera  (naravno da kjaro skuro ne bio tehnički moguć bez izuma uljane boje Majstora iz Flemala i braće Van Ajk koji nam omogućuju da naslikani predmet – figuru vidimo kao da izranja iz senke u svetlost, forma postaje  funkcija svetlosti, ona je svetlošću oblikovana i oteta mraku – senci nepostojanja. Predmet je likovno oblikovan tako što postepeno izranja iz tame u svetlost, najčvršću formu ima onaj deo figure koji je najviše prožet svetlošću, upravo onako kako to biva u prirodi; svetlost oblikujući stvara vidljivi svet, biće je isto što i oblik, oblik je isto što i  svetlost u formi likovne jednačine biće = oblik = svetlost. Nastavite sa čitanjem

Kompozicije Hildegarde iz Bingena

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

OVDE možete preslušati kompozicije nemačke kaluđerice, pesnikinje, mistika i kompozitorke Hildegarde iz Bingena ili Hildegarde Bingenske. Hildegarda, sada to otkrivamo, možda predstavlja prvog predstavnika one struje evropske književnosti koja je crpla građu za svoja dela iz vizija, iz halucinantnih slika koje su se pred njom smenjivale, a da taj sadržaj nije bio jedino religiozne sadržine, već je iz te sfere prešao u estetsku, zadržavajući elemente religijskog konteksta i građe. Tako, ona se pridružuje pesnicima poput Blejka i Remboa, za mene najvećim vizionarima poezije (lista, svakako, subjektivna i nepotpuna), i svetiteljima katoličke tradicije kao što je Tereza Aviljska.

Videh presjajnu svetlost i u njoj ljudsko obličje boje safira što je svo gorelo u tihom plamenu vatre, i ta predivna svetlost rasu se po čitavom plamenu vatre, i ta vatra po predivnoj svetlosti, i ta presjajna svetlost i ta plamena vatra po celom obličju ljudskom, stvarajući jedno jedino svetlo jedinstvene snage i moći.

I čuh kako mi ta živa svetlost govori: Ovo je smisao svih Božijih čudesa: da se tiho vidi i razume šta je punoća bez rođenja  kojoj ništa ne izmače, i koja sa najmoćnijom snagom označi sve puteve silnih. I kada bi u stvari Gospod bio lišen svoje moći kakve bi za njim bilo potrebe? Nikakve, svakako, stoga se u savršenom delu vidi kakav je On umetnik.

Od svoje rane mladosti, Hildegard je tvrdila da ima religiozne vizije. Primila je proročki poziv Boga: „Piši što vidiš!“ U početku je oklevala da opisuje svoja proviđenja, zadržavajući ih za sebe. Na kraju, nakon što joj je zdravlje popustilo od psihičkog tereta, članovi njenog reda ubedili su je da piše. Da bi utvrdio da li su njene vizije zaista bile božanski inspirisane, Papa je sastavio komisiju koja je posetila Hildegard. Komisija je proglasila za stvarnog mistika, umesto za poremećenu osobu. Nastavite sa čitanjem

Камерна музика: Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

Вилхелм Хамерсхои

Tај сумрак боје аметиста
Сада се плави све тамније,
Зеленкастим сјајем лампиона
Пуни дрвеће авеније.

Стари клавир мелодију свира
Мирно, споро и весело;
Она главу над жуте дирке
Нагиње, а са њом и тело.

Стидљива, дубоког ока, руку
што лутају док ноте листа –
Сумрак постаје све тамнији
Од плавог светла аметиста.

Светлост и музика су апстрактне појаве које ме, најчешће, наводе да стварам. Њих сам препознала као мотиве и полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Према мом доживљају, њиховој уметности блиска је и поетика авангардних композитора класичне музике.

Сећања, јединственим деловањем светлости и музике, навиру у собе које могу бити налик онима које је сликао, чију је хладну, поетичну атмосферу обликовао дански сликар Вилхелм Хамерсхои (Vilhelm Hammershøi). Пуцкетање прашине, док у њима седи биће џојсовске осећајности, звучи као музика.

Тихе и хладне собе извесних тонова, зрак бистрог јутра, светлост пуна музике, музика пуна светлости. Њихова моћ створила је Уметност. Уметници о којима пишем, апстракцију заједничког деловања музике и светлости обуздали су, тако што су је превели на познату и очекивану појавност. Наставите са читањем