Barok nedeljom: Kjaroskuro

U okviru serije objava Barok nedeljom prilažem tekst Ive Draškić-Vićanović koji je deo njene knjige Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog. Autorka piše o kjaro-skuro tehnici, veoma čestoj u baroknom slikarstvu, čije poreklo vidi u kasnoj renesansnoj umetnosti, naročito u delima Leonarda da Vinčija.

Uz njen tekst priložila sam i detalje Karavađovih slika koje, po mom mišljenju, na najbolji način likovnim sredstvima predočavaju ovu tehniku koja, kao i svaka likovna tehnika, transcendira, i svoja određenja pronalazi u filozofskim tendencijama doba. Autorka je doktor filozofije i profesor Estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu.

*

Likovnu tehniku kjaro skuro (chiaro scuro) u slikarstvo je na velika vrata uveo u doba visoke renesanse Leonardo da Vinči da bi je potom adoptirali majstori baroka Karavađo, Rembrant i Velaskez. Ta tehnika je postala opažajni princip – u smislu u kojem Konrad Fidler koristi taj termin – velikih majstora baroknog slikarstva.

Specifičnost i posebnost chiaro scuro tehnike je na prvom mestu nedostatak linija i kontura uopšte; jednostavno, kontura kao takvih nema, oblik, forma, predmeta se postiže nizom suptilno nijansiranih valera  (naravno da kjaro skuro ne bio tehnički moguć bez izuma uljane boje Majstora iz Flemala i braće Van Ajk koji nam omogućuju da naslikani predmet – figuru vidimo kao da izranja iz senke u svetlost, forma postaje  funkcija svetlosti, ona je svetlošću oblikovana i oteta mraku – senci nepostojanja. Predmet je likovno oblikovan tako što postepeno izranja iz tame u svetlost, najčvršću formu ima onaj deo figure koji je najviše prožet svetlošću, upravo onako kako to biva u prirodi; svetlost oblikujući stvara vidljivi svet, biće je isto što i oblik, oblik je isto što i  svetlost u formi likovne jednačine biće = oblik = svetlost. Nastavite sa čitanjem

Kompozicije i vizije Hildegarde iz Bingena

hildegard_von_bingen-trivium-art-history

OVDE možete preslušati dve kompozicije nemačke kaluđerice, pesnikinje, mistika i kompozitorke Hildegarde iz Bingena. Hildegarda, sada to otkrivamo, možda predstavlja prvog predstavnika one struje evropske književnosti koja je crpla građu za svoja dela iz vizija, iz halucinantnih slika koje su se pred njom smenjivale, a da taj sadržaj nije bio jedino religiozne sadržine, već je pošavši iz te sfere prešao u estetsku, zadržavajući elemente religijskog konteksta i građe. Tako se ona pridružuje pesnicima poput Blejka i Remboa, za mene najvećim vizionarima, kao i pesnikinjama i sveticama u okviru katoličke tradicije kao što su Tereza iz Avile ili Huana de la Kruz.

Od rane mladosti Hildegarda je tvrdila da ima vizije i da je primila proročki poziv od Boga koji je glasio: Piši što vidiš! Da bi utvrdio da li su njene vizije zaista bile božanski inspirisane tadašnji Papa je sastavio komisiju koja je posetila Hildegardu. Komisija ju je proglasila za mistika a ne za psihički labilnu osobu. Svoje vizije Hildegarda je sakupila u tri knjige. U njima ona isprva opisuje svaku viziju a zatim je objašnjava. Opis vizija je bogato dekorisan po njenim instrukcijama, dekoracije su iscrtale druge monahinje u samostanu. Evo jedne od njenih vizija: Nastavite sa čitanjem

Камерна музика: Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

Вилхелм Хамерсхои

Tај сумрак боје аметиста
Сада се плави све тамније,
Зеленкастим сјајем лампиона
Пуни дрвеће авеније.

Стари клавир мелодију свира
Мирно, споро и весело;
Она главу над жуте дирке
Нагиње, а са њом и тело.

Стидљива, дубоког ока, руку
што лутају док ноте листа –
Сумрак постаје све тамнији
Од плавог светла аметиста.

Светлост и музика су апстрактне појаве које ме, најчешће, наводе да стварам. Њих сам препознала као мотиве и полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Према мом доживљају, њиховој уметности блиска је и поетика авангардних композитора класичне музике.

Сећања, јединственим деловањем светлости и музике, навиру у собе које могу бити налик онима које је сликао, чију је хладну, поетичну атмосферу обликовао дански сликар Вилхелм Хамерсхои (Vilhelm Hammershøi). Пуцкетање прашине, док у њима седи биће џојсовске осећајности, звучи као музика.

Тихе и хладне собе извесних тонова, зрак бистрог јутра, светлост пуна музике, музика пуна светлости. Њихова моћ створила је Уметност. Уметници о којима пишем, апстракцију заједничког деловања музике и светлости обуздали су, тако што су је превели на познату и очекивану појавност. Наставите са читањем