Пјотр Дамјанович Успенски: „Симболизам тарота“

meadow-queen: ““The tarot represents the spectrum of the human condition, the good, the evil, the light, and the dark. Do not fear the darker aspects of the human condition. Understand them.” –Benebell Wen ”

У окултној или симболичкој литератури, то јест, литератури заснованој на признавању постојања скривеног знања, постоји једна појава од великог значаја. То је Тарот.

Тарот је пакло карата које се још увек користи у Јужној Европи за игру и прорицање. Оно се веома мало разликује од обичних карата за игру, које представљају редуковано пакло Тарота. Оно има исте краљеве, краљице, асове, десетке и тако даље.

Тарот карте су познате од краја 14. века, кад су већ постојале међу шпанским Циганима. То су биле прве карте које су се појавиле у Европи.

Постоји неколико варијација Тарота, које се састоје од различитог броја карата. Сматра се да је најтачнија репродукција најстаријег Тарота, такозвани „Марсељски Тарот“.

То пакло се састоји од 78 карата. Од њих, 52 су обичне карте за игру, са додатком једне карте са сликом у сваком низу, по имену „Витез“, који је смештен између краљице и жандара. То чини 56 карата подељених у четри врсте, две црне и две црвене, назване Штапови (треф), Пехари (херц), Мачеви (пик) и Пентаграми или Дискови (каро).

Постоје још 22 карте са посебним именима које су изван та четри низа.

1. Маг // Жонглер
2. Првосвештеница
3. Царица
4. Цар
5. Хиерофант
6. Искушење // Љубавници
7. Кочија
8. Правда
9. Пустињак
10. Точак среће
11. Снага
12. Обешени човек
13. Смрт
14. Време // Умереност
15. Ђаво
16. Торањ //  Кула
17. Звезда
18. Месец
19. Сунце
20. Судњи дан
21. Свет
0. Луда

Пакло Тарот карата, по легенди, представља египатску књигу хијероглифа, која се састоји од 78 таблица, које су до нас доспеле на чудесан начин.

Познато је да је у Александријској библиотеци, поред папируса и пергамента, било много таквих књига, које су се често састојале од великог броја глинених или дрвених таблица.

Што се тиче даље историје Тарот карата, речено је да су оне у почетку биле медаљони са утиснутим цртежима и бројевима, касније металне плоче, потом кожне карте, и на крају папирне карте.

Споља је Тарот пакло карата, али у свом унутрашњем значењу он је нешто сасвим другачије. То је „књига“ филозофског и психолошког садржаја, која се може читати на много различитих начина.

Даћу један пример филозофске интерпретације читаве идеје, или општег садржаја Књиге Тарота, њен метафизички назив, тако рећи, који ће јасно показати читаоцу да ту књигу нису могли измислити неписмени Цигани 14. века.

Тарот је подељен на три дела:

Први део – 21 нумерисана карта, од 1 до 21
Други део – једна карта обележена са 0
Трећи део – 56 карата. Четри низа, сваки од по 14 карата

Други део је карика између првог и трећег, јер се свих 56 карата трећег дела заједно сматрају једнаким карти обележеној са нула (Француски филозоф и мистик 18. века, Сент Мартен, назвао је своју главну књигу „Природна табела односа који постоје између Бога, Човека и Универзума“. Она се састоји од 22 поглавља која представљају коментаре на 22 главне Тарот карте).

Замислимо 21 карту поређану у облику троугла (седам карти са сваке стране); у центру троугла је карта са нулом. Троугао је окружен квадратом који се састоји од 56 карата (14 са сваке стране). Сада имамо метафизички приказ односа између Бога, Човека и Универзума, или између објективног света, психичког света човека и појавног света.

Троугао је Бог (Тројство) или свет ноумена. Квадрат (четри елемента) је видљиви, физички или појавни свет. Тачка је човекова душа, и оба света се одражавају у души човека.

Квадрат је једнак тачки. То значи да сав видљиви свет садржан у човековој свести, то јест, створен у човековој души, представља његов приказ. А човекова душа је тачка која нема димензија у центру троугла објективног света.

Јасно је да се таква једна идеја није могла појавити међу неуким људима, и јасно је да је Тарот више од пакла карата за играње и гатање.

Могуће је да се идеја Тарота изрази такође и у облику троугла у који је укључен квадрат (материјални универзум), у који је укључена тачка (човек).

Веома је интересантно да се одреди циљ, сврха и примена књиге Тарота.

Пре свега је неопходно да се запази да је Тарот „филозофска машина“, која по свом смислу и могућој примени има много заједничког са филозофским машинама за којима су средњевековни филозофи трагали и покушавали да их изумеју.

Постоји хипотеза по којој се проналазак Тарота приписује Рејмону Лилију, филозофу и алхемичару 13. века и аутору многих мистичких и окултних књига, који је заправо у својој књизи „Арс Магна“ поставио схему „филозофске машине“. Помоћу те машине било је могуће постављати питања и добијати одговоре на њих. Та машина се састојала од концентричних кругова са речима које су означавале идеје различитих светова, поређане у тим круговима по извесном реду. Када би се поједине речи поставиле у међусобни однос ради формирања питања, друге речи би давале одговор.

Тарот има много заједничког са овом „машином“. По својој сврси он је нека врста филозофске рачунаљке.

  • Он даје могућност да се поставе у различитим графичким облицима (као поменути троугао, тачка и квадрат) идеје које је тешко, ако не и немогуће, изразити речима.
  • Он је нека врста инструмента ума, инструмента који може да служи за обуку способности за комбиновање и тако даље.
  • Он је справа за увежбавање ума, за његово навикавање на нове и шире замисли, за мишљење о свету виших димензија и за разумевање симбола.

Систем Тарота у свом дубљем, ширем и разноврснијем значењу стоји у истом односу према метафизици и мистицизму као што систем бележења цифара, децимала и друго, стоји у односу према математици. Тарот је можда само покушај да се створи један такав систем, али чак и сам покушај је интересантан.

Да бисмо се упознали са Таротом, неопходно је да се упознамо са идејом Кабале, Алхемије, Магије и Астрологије.

По мишљењу разних коментатора Тарота, које је веома вероватно, он представља синопсис херметичких наука са њиховим разним подподелама, или покушај да се направи такав синопсис.

Све те науке сачињавају јединствен систем психолошког проучавања човека у његовом односу према свету ноумена (према Богу, свету духа) и према свету феномена (видљивом физичком свету).

Слова јеврејске азбуке и разне алегорије Кабале; имена метала, киселина и соли у алхемији; имена планета и сазвежђа у астрологији; имена богова и злих духова у магији – све то само конвенционални скривени језик за психолошке идеје.

Отворено проучавање психологије, посебно у ширем смислу, било је немогуће. Мучење и ломача чекале су истраживаче.

Ако погледамо још даље у прошла столећа, видећемо још више страха од свих покушаја да се проучи човек. Како је било могуће да се усред свег мрака, незнања и празноверица тих времена говори и делује отворено? Отворено проучавање психологије је сумњиво чак и у наше време, које се сматра просвећеним.

Права суштина херменеутичких наука била је зато скривена иза симбола Алхемије, Астрологије и Кабале. Од њих, Алхемија је узела облик прављења злата, или проналажења еликсира живота; Астрологија и Кабала, предвиђања; а магија потчињавања духова. Али, кад је прави алхемичар говорио о злату, он је говорио о еликсиру живота, он је говорио о потрази за златом у човековој души. А кад је говорио о еликсиру живота, он је говорио о потрази за вечним животом и путевима ка бесмртности. У тим случајевима он је називао „златом“ оно што се у Јеванђељима назива Царство небеско, и што се у Будизму назива Нирвана. Кад је прави астролог говорио о сазвежђима и планетама, он је говорио о сазвежђима и планетама у човековој души, то јест, о особинама људске душе и њеном односу према Богу и свету. Кад је прави кабалист говорио о Божијем Имену, он је тражио то Име у души човека и у Природи, а не у мртвим књигама, не у библијском тексту, као што су радили схоластички кабалисти. Кад је прави маг говорио о потчињавању „духова“ и елемената човековој вољи, он је под тим потчињавањем подразумевао потчињавање једној јединој вољи различитих човекових „Ја“, његових различитих жеља и склоности. Кабала, Алхемија, Астрологија и Магија су паралелни симболички системи психологије и метафизике.

Освалд Вирт на интересантан начин говори о Алхемији у једној од својих књига.

Алхемија заправо проучава метафизичку металургију, деловање које Природа врши у живим бићима; најдубља наука о животу била је скривена под чудним симболима.

Али, такве огромне идеје сагореле би умове који су сувише уски. Нису сви алхемичари били ингениозни. Похлепа је привлачила алхемији људе који су тражили злато, који су били страни сваком езотеризму; они су све разумели буквално, и њихова лудовања често нису имала граница.

Из те фантастичне кухиње вулгарних шарлатана родила се савремена хемија.

Али, прави филозофи, достојни тог имена, заљубљеници у мудрост, пажљиво у раздвајали суптилно од грубог, са опрезом и промишљеношћу, као што је тражила „Смарагдна Табла“ Хермеса Трисмегиста; односно, одбацвали су значење које је припадало мртвим словима и остављали за себе само унутрашњи дух доктрине.

У наше време ми бркамо мудре са лудима и потпуно одбацујемо све што не носи званични печат.

Тарот је, тако рећи, комбинација Кабале, Алхемије, Магије и Астрологије.

Свака од 56 карата означава нешто активно или пасивно, добро или зло, што се јавља или из човекове воље или му долази споља. Даље, значења разних карата усложњена су на разне начине комбинацијом симболичких значења знакова и бројева. Све заједно, 56 карата представљају, тако рећи, слику свих могућности у животу човека.

Филозофско значење тарота непотпуно је без 22 карте Велике Аркане. Те карте имају, најпре, нумеричко значење, а потом веома сложено симболичко значење.

Литература посвећена Тароту састоји се већим делом од тумачења симболичких слика 22 карте. Мора се приметити да библиографија Тарота никад не може бити потпуна, пошто се највредније информације и кључеви за разумевање Тарота налазе у делима Алхемије, Астрологије и Мистицизма уопште, чији аутори можда уопште нису мислили на Тарот или га нису помињали. Али, уопштено говорећи о литератури о Тароту, упознавање са њом је крајње разочаравајуће, као и упознавање са окултном, а посебно теозофском литературом, јер сва та литература обећава исувише много у поређењу са оним што даје.

Свака од књига о Тароту садржи нешто интересантно. Али, упоредо са вредним и интересантним материјалом, оне садрже и много тога безвредног, које је карактеристично за сву „окултну“ литературу уопште. Пренагљени закључци, покривени речима које сам аутор није разумео, прескакање тешких проблема, недовршена размишљања, компликованост и несиметричне конструкције. Сви аутори коју су писали о Тароту узносили су свој систем и звали га Универзалним Кључем, али нису показали како се тај кључ користи.

Испитујући 22 карте Тарота у различитим комбинацијама и покушавајући да установимо могуће и трајне односе који постоје међу њима, нашли смо да је могуће поставити те карте у паровима, последњу са првом, другу са претпоследњом и тако даље. И видимо да карте, када се поставе на тај начин, добијају веома интересантно значење. Карте су поређане овако:

1-0 (1. Маг // Жонглер – 0. Луда)

2-21 (2. Првосвештеница – 21. Свет)

3-20 (3. Царица – 20. Судњи дан)

4-19 (4. Цар – 19. Сунце)

5-18 (5. Хијерофант – 18. Месец)

6-17 (6. Љубавници // Искушење – 17. Звезда)

7-16 (7. Кочија – 16. Торањ)

8-15 (8. Правда – 15. Ђаво)

9-14 (9.Пустињак – 14. Време // Умереност)

10-13 (10. Точак среће – 13. Смрт)

11-12 (11. Снага – 12. Обешени човек)

Кад се распореде на овај начин, једна карта објашњава другу, и што је најважније, показује се да оне могу бити објашњене само заједно и никад се не могу објаснити одвојено (као што је у случају карата 1 и 0). Проучавајући ове парове карата, ум се навикава да види јединство у двојности.

Прва карта, „Maг“ („Жонглер“), осликава Надчовека, или човечанство као целину која повезује небо и земљу. Њена супротност је „Луда“, карта 0. То је појединац, слаби човек. Те две карте заједно представљају два пола, почетак и крај.

Друга карта, „Првосвештеница“, је Изида, или Скривено Знање. Њена супротност је карта 21, „Свет“, у кругу Времена, усред четири принципа, то јест објект знања.

Трећа карта, „Царица“, је Природа. Њена супротност је карта 20, „Судњи дан“ или „Ускрснуће мртвих“. То ј природа, у вечно регенеришућој и наново оживљавајућој активности.

Четврта карта, „Цар“, је Закон Четворке, животоносни принцип, а њена супротност је карта 19, „Сунце“, као прави израз тог закона и видљиви извор живота.

Пета карта, „Хијерофант“, је Религија, а њена супротност је карта 18, „Месец“, који се може разумети као супротстављени принцип, непријатељски према религији, или као „Астрологија“, то јест као основа религије. У неким старим Тарот картама, уместо вука и пса, на карти 18 је слика два човека који врше астрономска посматрања.

Шеста карта, „Искушење“ или „Љубавници“ је емоционална страна живота, а карта 17, „Звезда“ (Астрални свет) је емоционална страна природе.

Седма карта, „Кочија“, је Магија у смислу непотпуног знања, у смислу „куће саграђене на песку“, а њена супротност, карта 16, „Торањ“, је пад који неминовно следи иза вештачког успона.

Осма карта, „Правда“, је Истина, а карта 15, „Ђаво“ је Лаж.

Девета карта, „Пустињак“, је мудрост, или знање и потрага за знањем, а карта 14, „Време“, је садржај знања, или оно што се осваја знањем, или што служи као мера знања. Све док човек не разуме време, или док човеково знање не промени свој однос према времену, његово знање не вреди ништа. Штавише, право значење карте 14, Умереност, указује на владање собом или контролу емоција као неопходни услов за „мудрост“.

Десета карта је „Точак Среће“, а њена супротност је карта 13, „Смрт“. Живот и смрт су једно. Смрт само указује на окретање точка живота.

Једанаеста карта је „Снага“, а њена супротност је карта 12, „Обешени човек“, Жртва, то јест оно што даје снагу. Што је већа човекова жртва, већа ће бити његова снага. Снага је сразмерна жртви. Онај ко може да жртвује све, може да учини све.

„Велика Аркана“ је подељена на Бога, Човека и Универзум. Први низ од 7 карата односи се на човека. Други низ се односи на Природу. Трећи се односи на свет идеја (на Бога или Дух).

Први низ: Човек. „Жонглер“ или „Маг“ (Адам Кадмон), човечанство или надчовек; „Луда“ (појединачни човек); „Искушење“ (љубав), човечанство; „Ђаво“ (пад); „Кочија“ (илузорна потрага); „Пустињак“ (права потрага); „Обешени човек“ (постигнуће); Карте 1, 0, 6, 15, 7, 9, 12.

Други низ: Универзум. Сунце, Месец, Звезда, Муња (Торањ), Васкрснуће мртвих, Живот и Смрт. Карте 19, 18, 17, 16, 20, 10, 13.Трећи низ: Бог. Првосвештеница (знање); Царица (креативна моћ), Цар (четири елемента); Хијерофант (религија); Снага (љубав, јединство и бесконачност); Истина. Карте 2, 3, 4, 5, 14, 11, 8.

Првих седам представља седам корака на путу човека која постоје напоредо са њим, седам лица која су изражена у промени човекове персоналности – ово последње ако се узму у мистичком смислу тајне доктрине Тарота.

Друга и трећа седморка – Универзум и свет идеја или Бог – свака одвојено, а такође и у комбинацији са првом, представљају широко поље за проучавање. Свака од седам симболичних слика које се односе на Универзум повезује човека на одређени начин са светом идеја. А свака од седам идеја повезује човека на одређени начин са Универзумом. Ниједна од ове три седморке не укључује 21. карту, „Свет“, која у овом случају садржи у себи све остале карте, то јест, цео троугао.

Напомена: Модел тарот карата које су приложене као илустрација тексту називају се Рајдер-Вејт-Смит шпил (Rider-Waite-Smith tarot deck). Рајдер је назив издавача, Артур Едвард Вејт је аутор књиге „Ликовни кључ за тарот“ за чије потребе је Памела Колман Смит начинила илустрације. Карте и књига штампани су у Лондону 1909. године.

Извор: Пјотр Дамјанович Успенски, „Симболизам Тарота“, у: Нови модел универзума, превео Горан Бојић, Methaphysica, Београд, 2007.

Препорука: Марсељски шпил, Рајдер-Вејт-Смит шпил

Речник симбола: Кула

Изградња куле одмах призива у свест Вавилон, врата небеска, где је циљ био реконструисати срушену првобитну осу и по њој се успети до боравишта богова.

Вавилонска кула је била вавилонски зигурат. За Вавилонску кулу се каже да се продужавала у тло. Спратови куле који се смањују према врху уистину подсећају на планину. Куле имају подземни део обележен блокажом или дубок средишњи бунар. Тако повезују три света: небо, земљу, подземни свет.

У Кини је Кула срећног утицаја, коју је изградио Вен Ванг, кажу, служила за посматрање неба. Но, као што показује њено име, служила је пре свега прихватању утицаја. Била је, осим тога, нека врста земаљског раја где су животиње живеле у слободи. Зато не треба инсистирати на њеној улози осе. Чу Ксин је, такође, изградио своју Вавилонску кулу и на њеном је врху или на врху неке друге њој сличне – био смештен мех неба у који је Чу Ксин одапињао стреле и из кога је потекла киша крви.

Вавилонска кула је била изграђена од печених опека и од битумена, као и многе месопотамијске куле (зигурати). Једна је откривена у Уру, граду из кога потиче Аврам, подигнута вековима пре патријархова поласка за Палестину. Зигурат је степенаста кула, којој је на врху храм, како би јој врх био налик небу и Божијем боравишту. На акадском Вавилон значи Божја врата. Те куле, које су се дизале над вавилонским градовима, биле су знамења политеизма, те ће их хебрејски монотеизам осудити. Традиција грађевина уздигнутих небу, што је несумњиво потицацала од жеље за приближавањем божанској моћи и њена усмеравања земљи, обрнута је у библијској објави у своју супротност: Вавилонска кула је постала дело човечје охолости, човеков покушај да се вине до божанске висине, а на колективном плану покушај града да се дигне против Бога. Због тога је Јехова распршио њене градитеље:

А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској и населише се ондје. Па рекоше међу собом: Хајде да правимо плоче те их у ватри печемо! И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча. Полије рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи!

А Господ сиђе да види град и кулу што зидаху синови човјечији. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо и да им пометемо језик, да не разумију један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, оданде их Господ расу по свој земљи (Постање, 11, 1-9).

Кула вавилонска је симбол охоле и тиранске завере, као и симбол збрке и пропасти.

У хришћанском предању, које се надахнуло војним и феудалним грађевинама, начичканим кулама, стражарницама и торњевима, кула је постала симбол будности и уздизања. Симбол куле који сусрећемо у литанијама Девице – а имајмо на уму да су називи Девице и Цркве здружени – у вези је с потпуно одређеним симболом. Куле су, у средњем веку, могле служити вребању евентуалног непријатеља, али су имале и значење студа: реч је о односу неба и земље који су савладавале поступно. вака од степеница, сваки спрат куле означавали су етапу у уздизању. И Вавилонска је кула – где је Бог побркао говор људи – тежила да досегне до неба. Ту ћемо тему срести и на фресци светог Савина, где видимо како се пратиоци крећу у ритму плеса, упркос тешким громадама камења које носе на раменима. Постављена у неко средиште (средиште света), кула је мит о уздизању и, као звоник, преноси сунчеву енергију која је стваралачка и упућена земљи. Данаја је дочекала златну плодоносну кишу Зевсову у бронзаној кули у коју је била затворена. Атанор алхемичара је преузео облик куле како би обележио да трансмутације за којима теже у својим поступцима све смерају уздизању: од олова злату и, у симболичком смислу, од чулне тромости чистом одуховљењу.

По Елреду де Ривоу цистерцитски ред се може поистоветити са утврђеним градом, окруженим зидинама и кулама које штите од изненађења непријатељева. Сиромаштво чини зидине, ћутање кулу која уздиже до бога.

Извор: Ален Гербран, Жан Шевалије, Речник симбола, превели др Павле Секеруш, Кристина Копрившек, Исидора Гордић, Киша, Стyлос Арт, Београд, 2009.

Слика: Ђорђо де Кирико, Црвена кула, 1913.

O nekim aspektima Vijonove poezije

U stvari, obešen ili ne, Vijon je živ; živ ništa manje nego pisci naši savremenici; živ pošto mi shvatamo njegovu poeziju, pošto ona deluje na nas, i još više, pošto ta poezija može da izdrži poređenje s najmoćnijim i najsavršenijim ostvarenjima nastalim tokom četri stoleća velikih pesnika koji su došli nakon Vijona. Što znači da forma ima vrednost zlata.“ – Pol Valeri

U okviru renesansnih tema na ovom internet mestu prilažem i ovu današnju, o Vijonu, srednjevekovnom francuskom pesniku i vagabundu, Svetom Probisvetu, kako ga naziva Kolja Mićević. Na to su me podstakla neka razmišljanja o renesansnom smehu, karnevalu i izokrenutom svetu, ali i tarot karta broj dvanaest na kojoj je naopako obešen čovek. Karta kao da referira (pišem „kao da“ jer se ne zna tačno poreklo tarota, ni vremensko ni prostorno) na tadašnje razbojnike koji su bivali kažnjavani vešanjem, bilo tako što bi im konopac stavljen oko vrata (davljenje), bilo tako što bi bili obešeni za noge, naopako, pa bi im sva krv se slila u mozak od čega bi brzo preminuli. Međutim, u toj žrtvi i tom mučeništvu, vizija sveta bi, bar za trenutak, pred sam kraj (naredna karta, broj trinaest, je Smrt, a narativni sled u tarotu je veoma izražen, ni jedna karta nije na slučajnoj poziciji) izgledala drugačije. Obešeni u tarotu ima oreol oko glave, on je svetac, ili je tek u toj drugačijoj, izokrenutoj, perspektivi i viziji doživeo prosvetljenje.

Image result for tarot hanged manImage result for tarot hanged man

Ta dvostrukost, koju vezujemo i za izokrenuti svet, za ludost i mudrost, za karneval, prisutna je i u Vijonovoj poeziji. Odlomak iz balade u vidu rasprave Tela i Srca, dve krajnosti čoveku urođene dvostrukosti, glasi ovako:

Ko izrodi zlo? – Moja zlohudost
Kada Saturn moje breme sazda,
ispuni ga zlom, verujem. – Ludost:
ti mu služiš, a njegov si gazda.
Znaj Solomun zapisa za vazda:
„Mudrac može, to reče, da menja
moć planeta i njihova htenja.“
– Ne znam: kakvim stvoriše me biću.
– Šta kažeš? – Da! tog sam uverenja.
– Ja dovrših. – Tad i ja svršiću.

Kolja Mićević o ovim stihovima piše:

Prihvativši bar jednim svojim delom, Srcem, Saturna, zlokobnu pesničku planetu, Vijon se sam određuje kao utemeljivač mnogobrojne porodice ukletih pesnika, koji će doći za njim, i koji ne mogu da se oslobode nedokazivog saznanja o svome zvezdanom poreklu.

Najzad, jedna pop referenca. U seriji Mad Men pojavljuje se Vijon. U filmu koji Don Drejper gleda, u praznoj sali bioskopa (referenca na Edvarda Hopera), na ekranu vidimo stihove pesme Balada o gospama iz davnih vremena. Idealno za Dona i sve njegove bivše ljubavi.

BALADA O GOSPAMA IZ DAVNIH VREMENA

Kažite meni gde je sada
Rimljanka ona lepa Flora,
Taida i Arkipijada
kao sirene dve iz mora,
i Eho koja kraj izvora
odjek tek šalje vrh poljana,
lepša od svakog živog stvora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Gde Heloiza mudrog rada,
zbog koje monaška odora
Pjer Abelaru beše rada?
Za nju on strada bez otpora.
Gde kraljica je no zlo gora
što naredi da Buridana
sred Sene bace sa prozora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kraljica Blanša milog sklada
i bela kao majska zora,
nogata Berta, Alis mlada,
i Haremburga s manaskog dvora;
gde Jovanka, Lorenka dobra,
što spaljena je sred Ruana;
gde su, Djevo, daj odgovora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kneže, ne troši zalud zbora
Oplakujuć ta lica znana,
Ljuti se pripev vratit mora:
Al gde je sneg od lanjskih dana?

Izvor: Fransoa Vijon, Zaveštanja, preveo Kolja Mićević, Slovo Ljubve, Beograd, 1977.

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

SEĆANJE

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija.

Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena, mesec ima postavu… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće. Prostor svetli, poput niske zvezde.

Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići isijavaju kroz naše oči.

RAZMIŠLJANJE

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu. Takođe, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je znak ka novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

ODLOMAK

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио чак два лава голим рукама.  Да ли је то животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, или нешто потпуно друго, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Према миту први задатак који је краљ Еуристеј одредио Хераклу био је да победи Немејског лава. Неман је живела у пећини са два отвора. Херакле је први затворио каменом, кроз други га је сатерао у пећину. Пошто ни стреле ни батина (Хераклово омиљено оруђе и један од заштитних знакова) нису била довољна средства којим би се животиња убила, Херакле је одлучио (и успео) да рукама задави лава. Пошто га је савладао, јунак је лављу одрану кожу одредио себи за плашт а откинуту главу животиње ставио је себи на главу – она му је истовремено била и шлем и маска. Захваљујући том подвигу Зевс је лик савладане животиње поставио међу звезде и отуда сазвежђе лава. Оно је  првенствено посвећено Зевсовом сину, полу-богу Хераклу. И пре Немејског, Херакле је још у 18. години убио, опет голим рукама, Китеронског лава, који је, баш као и Немејски, узурпирао становништво које је живело у околини његове територије. И ову неман, као и касније Немејску, према легенди ловио је 50 дана.

У Ниниви, граду aсирског владара Асурбанипала (владао од 668-627. године п.н.е), пронађењни су рељефи који предочавају лов краља и његове пратње на лавове. Рељефи у Ниниви, као и митови о лаву распрострањени широм тадашњег познатог света, опис су ритуалне борбе светих краљева са дивљим животињама. Краљ је кроз лов и борбу потврђивао своју моћ, статус, снагу, посвећеност свом народу.  Херакле („Херина слава“) је заоденут лављом кожом, док на глави уместо шлема носи рашчеречену лављу главу – ритуалну маску којом призива моћ и снагу онога чији лик кроз маску преузима на себе. Херакле – човек-лав, двоструки убица својих учитеља, неуморни гонич говеда, краљева, Хериних немани. Херакле –  јунак који је видевши своју статуу у мракуу  (у његову част исклесао ју је Дедал јер је јунак на острву Долихе коначно пронашао Икарово тело и прописно га сахранио) исту уништио гађавши је каменом. У статуи није препознао сопствени лик па га је нагонски уништио помисливши да је у питању неко други. Херакле – један од најтрагичнијих грчких митских јунака.

Дакле, мит о лаву, заправо, није мит о лаву, већ мит о краљу који, иако само човек, преузима на себе божанске прерогариве и снагу оног са ким улази у борбу. Краљ је у античким религијама довођен у везу са сунцем – лавља грива сјајан је начин да се предоче зраци који из главе исијавају енергију и моћ. Мит о лаву, мит је о сунцу, краљу, оданости, борби и снази, али и прецењивању сопствених могућности, окрутности,  бескрупулозној вољи – тема која од мита својим значењским луком и симболиком досеже и до данашњих дана. Август је месец лава, сунце је неподношљиво јако, колеричност и динамика на врхунцу су. Кроз митске и уметничке приказе лава моја имагинација кретала се у правцу појединих жена које су ме током мог развојног процеса фасцинирале и на неки начин обликовале. Схватила сам колико је мит присутан у свакоме од нас, колико је безвремен и прилагодљив многим фабулама посматрајући понашања људи око себе. Познајем неке рођене у знаку лава. Воле накит, имају склоност ка боји, шаренилу, уопште имају склоност ка количини и, оно најфасцинантније, тихо говоре, а то је, сви добро знамо, одлика моћних људи.  Наставак текста посвећен је женама рођеним у овом знаку које су утицале на моје поимање рада, креативности, авантуре и живота уопште, нарочито у детињству. Случајност или не, све су рођене у истом знаку, свака на свој начин поновила је већ предочени митски образац својом судбином, дело сваке од њих у равни је монументалности рељефа из Ниниве. У свакој од њих снага је и слабост лава.

1. МАТА ХАРИ

Margaretha Geertruida „Margreet“ Zelle – 7. avgust 1876.

Холандска плесачица, циркуска јахачица и перформер, модел, куртизана, двоструки агент, међународни шпијун. Оптужена за смрт више од 50.000 војника, осуђена на смрт стрељањем.

2. КОКО ШАНЕЛ

Gabrielle „Coco“ Bonheur Chanel – 19. август 1883.

Француска модна креаторака. Кројачица, кабаре извођачица, љубавница милионера, војвода, нацистичких генерала, морфијумски овисник, љубитељ уметности, мецена. Позната по својим кратким и садржајним изрекама. Верујемо, најбоље се представила кроз следећу:  Arrogance is in everything I do. It is in my gestures, the harshness of my voice, in the glow of my gaze, in my sinewy, tormented face.

3. AMЕЛИЈА ИХАРТ

Amelia Mary Earhart – 24. јул 1897.

Америчка авијатичарка, прва жена пилот. Пре него што је постала пилот радила је као ауто-механичар. Часове летења отплаћивала је радећи као телефонски оператер, фотограф, социјални радник за емигрантске породице. Са 24 године сама купује свој први авион. Сама прелетела Атлантски океан за 15 сати. Сама прелетела U.S.A (без слетања), оборила рекорд у брзини. Сама прелетела Пацифик возећи од Хаваја до Калифорније без престанка. Поставила рекорд возећи без престанка од Мексико ситија до Вашингтона (Washington, D.C). Са 40 година, 1937, одлучила да авионом прелети око света.  Нестaла у водама Пацифика.

4. ЛЕНИ РИФЕНШТАЛ

Helene Bertha Amalie „Leni“ Riefenstahl – 22. август 1902.

Колико је живота имала ова жена? Спортови којима се бавила: пливање, гимнастика, скијање, јахање, пењање уз стене, роњење. Уметности којима се бавила: плес, глума, режија, фотографија. Познаница Јозефа Гебелса и Мика Џегера, режисер филмова који славе снагу воље Трећег рајха. У част Олимпијских игара одржаних у Берлину снимила документарац Олимпија, умeтничко дело епских домета. По слому нацистичке идеологије окреће се  спортовима, фотографији и роњењу. Умире у 101. години.

5. MADONNA

Madonna Louise Ciccone – 16. август 1958.

Причу треба започети онда када се прича заврши, о причи се најбоље пише онда када престанемо да се интересујемо за њу. У случају Луизе Чиконе то напросто не може бити случај. Нагласимо тек: сматрамо да је у досадашњем раду ова жена досегла уметнички зенит почетком деведесетих година 20. века када је објавила албум Еrotica, праћен књигом Sex и видео спотом Justify my Love. Имало би се ту још понешто нагласити, но, разлог изостанка додатних информација дао би се оправдати мудрошћу старих Латина који су понекад знали рећи: vita brevis.

Препоруке:

1 , 2 , 3 , 

Рељефи из Ниниве