Tin Ujević: „Nit u srcu mora“ (Komiža na Visu)

the-absolute-best-gifs: “ Follow this blog, you will love it on your dashboard ”

Nalazim se na jadranskim Filipinima. Američani ne mogu naći ljepšu vedrinu na Havajima nego ja ovdje. Nalazim se u dubokom srcu dubokoga mora. Ovamo su me odista vile donijele, u nepoznatom nadnevku kada je globus zadrijemao i nitko nije mogao da me primijeti. Ja sam u carstvu pustolovina, u čudu događaja. Konačno sam doživio da je svijet zaboravio. I postao sam vlasnik jednog otajstva. Otputovao sam ravno prema pravoj slobodi, na jadranski front, na domaku Monte Gargana. I našao sam prije spontan, bolji nego da predstavljam svjetski PEN-club. Badava je to govoriti: Dalmacija, Jadran. Nego ovamo treba dohrliti, na Vis, kamo je stiglo dosta malo Čehoslovaka, i još dalje, na Biševo, na Svetog Andriju, na Palagruž. Poslije toliko godina trome sjedećivosti konačno me zahvatio talas epopeje. I to tako neodoljivo da će sada sva srca sa mnom zatreperiti, da će me svaka ljepota zavoljeti i blagosloviti.

Ležim na krevetu i kroz prozor preko drvenoga zaslona vidim modri trokut neba koji mi se sprva čini skut sušene oprave neke imaginarne dame koju motrim s osjećajem erotičnog fetišizma, a gotovo i religiozno. Ja znam da je gore vasiona, puna simbolskih zbivanja, a ovo je plava koprena za koju se grčevito hvatam. Ne, danas više nisam brodolomac. Život biva san, ali sladak, ljubak i raskošan san.

Trenutno sam možda na jednom ostrvu koje nije zabilježeno na geografskim kartama, te ni sam ne znam gdje je, pošto sam prethodno s motornim čamcem dodirnuo talijansku pustu obalu. Jedan mi improvizirani pilot donosi moju zračnu poštu. Šalim se s ovim novim (Charlesom) Lindberghom koji je čak ovamo doletio:

– Sportski se šampioni, premda obasuti pohvalama, i ukoliko samo ne dobiju nagrade za pobijene rekorde, nažalost smatraju krepkim mangupima koji su pripravni da sasvim badava, za koje babe brašno, polome kosti. No na moru je sigurnije.

Čitam pisma. Pišu mi filmske dive, markize, krojačice, kćeri finansijskih velmoža, studentice, Missove, nagrađene elegancije, razni narod. Mnogo komplimenata, mnogo lijepih riječi, mnogo uzdaha, ali na uzvrat nijedna doznačnica. Što je već teže, jedna me strahovito bogata Američanka moli da je povedem pred oltar. A i ona je ljepotica da zavrti mozgom. Nisam se nikada smatrao baš lijep, neki Antinous, pa ne razumijem kako su me odjedared tolike žene zavoljele, čak i dame, i to širom svijeta, čak do Hollywooda. Mora da moja jadranska propaganda riječju, kretanjem i spisom ima uspjeha. A ma nekako nisam u eri pisanja stihova za albume, a i na poštu ne kratim ići iz lijenosti. Srce, šaljem ti hladnu dopisnicu. Neka svima mjesto mene moj zračni povjerenik razdijeli mnogo cjelova. Ja ću ostati ovdje u polipskoj samoći da natapam podmorske bašte opletene oko koralnih hridina gdje se neizrecivi biseri talože u bolesne, ranjene školjke.

Sad ovdje kraljujem, a vjeruju da nisam moć da obaram otoke u umiljate pučine, kao da sam sâm Vulkan, ili posjednik kompleksa Bimini. Neću da vam kažem kojega divnog preliva bijaše svila mora kada smo se primakli ratištu Tegetthoffa iz godine 1866. I sada tu strši pramac jednoga talijanskoga parobroda koji je još onomad tovario kamen i ekrazit, ali se umorna momčad napila, zaspala i u mrkloj noći udarila o liticu.

Ovi ribari žive u beskonačnoj i neiskazanoj poeziji na kojoj im svi sretnici moraju zavidjeti, a ja još i više. Mislim da bi siromašni književnici i umjetnici problem umjetnosti mogli riješiti ispomažući se ribarstvom kada bi bilo dobrih ljudi da im kupe čamac, mreže, udice, parangale i osti. Inače, trebalo bi osnovati književno-ribarsku Ligu za samopomoć. Na to sam već više puta pomišljao, tako i prošle zime, pa ipak ne mogoh da spojim kraj s krajem i tako riješim problem najslobodnijeg opstanka.

Ovdje sam prvo našao slikara Foretića koji me je, šepesajući u dosadi svagdašnjice, sjetio na ulicu Delambre, u kojoj sam i sâm neko vrijeme stanovao u hotelu „Zürich“, gdje se našao s Arhipenkom i Zadkinom. Onda Majakovskoga, koji mi na odlasku darova flašicu strahovite votke koje je utisak gori nego kojeg eksploziva. Onda napokon jednoga mladoga slikara koji, nezavisniji nego Ciganin pod svojom čergicom, živi među ribarima na Svetom Andriji. Divna romantika, ovaj put. Instalirali smo i bežičnu postaju, a već je prije (Ljubomir) Micić iz Pariza pisao da „moje kuđenje u J. P. više cijeni nego tuđe pohvale“. Sjedio sam i s elitom mjesne inteligencije, a župni ured imao je blagohotnost da mi pokloni tri knjige (štampane 1875, 83. i 85. u Zadru) komiškoga filozofa Antuna Petrića (1829–1908). Njegovi poštovatelji i rođaci obećali su i podatke o njemu, naročito dijelove dopisivanja. Govore da je ovaj svećenik bio samotar, a svoj je sokratizam dotle dotjerao da je misio kod svoje kuće i u gotovom plaćao honorar sakupljenim vjernicima.

Dakako da sam se raspitao za ribu. Ovo je lovište jedinstveno u Dalmaciji, svaki dan vagoni divne ribe, te je temelj otočkog blagostanja. Okusio sam već domaćega zubatca, skuše i sardine iz Mardešićeve tvornice, a ovi stanovnici mora otvorili su mi apetit. Nisam zaboravio da se raspitam za vino koje je čuveno, ali izgleda da treba sporazuma da se ovdje dobije u kafani, pošto ga, nominalno bar, ako ne realno, jer ga toliko i nema, piju cijele oblasti i pokrajine, da ne kažem zemlje. Našao sam i takvih koji kažu da ne znaju što je dingač (u Beogradu znatno popularniji), a dakako da je bilo razgovora i o blatini, žilavici i drugim slavnim proizvodima vinarstva.

Okupah duh i tijelo u jednoj divnoj, milosrdnoj plaveti, jer odista sô je važnija za čovjeka nego za haringe, i osunčah se za cijelu zimu, na samom izmaku ljeta. U moru sam čak nagazio na ježa koji mi je nekoliko bodljika ostavio u asketskoj peti, a kao pozdrav mora dodirnula me je jedna velika sluzovača koju nisam mario izvlačiti na suho. Neka biće živi! Morski psi se nisu pojavili, mada je signalizirano da im je izdata uputa da paze dokle ću doplivati. Mislim da će dječica koja se ovdje kupaju biti zdrava kao kremen, žilava i imati energije u životu; u najmanju ruku bit će ljudi koji cijene vodu i konsekutni učinak pranja u čistoj i živoj vodi.

Napokon sam lično u jednoj oplakanoj, okupanoj pustari reperirao nemoguću stvar, sreću. Bio je to bijeg iz svih tlačenja stvarnosti. Ovdje sam poprimio u se dušu svih beskonačnih mora na kojima nisam nikada povraćao, i tko ne bi htio da živi ovako u prirodi, u jednoj oceanskoj, otahitskoj sreći? Rekoh: Vis mi je miliji nego cijeli Jadran, a Sveti Andrija mi je miliji čak i od Visa. K meni doploviše atlantske i pacifičke vode, a ne samo Jadran. A ta Hadrija, rekoh slušačima, dolazi od dravidske riječi „Hodru“, što na dravidskom znači Ponor (abyssus), jer je u pradrevna vremena ovdje voda odista provalila i potopila obitavane i obrađene predjele.

Jedna pitoma Sušačanka, koja je vidjela Rab i Crikvenicu, priča mi da je ovdje krajolik „divlji“, ali nalazim da bih se morao poslužiti mnogo izbrušenijim, slikanim rječnikom za ovaj gledani, nijemi osjećaj. Tako je divan da se ne bih mario vratiti u civilizaciju. Ribari, ribari, ribari! Cijeli dio mjesta miriše na srdelu i srdelino ulje, a uz jednu obalnu padinu gomila limenih kutija. Izgubio sam se, prešao u čistu fantastiku. Jednoga putnika ovo sjeća na Bretagnu (Bretanja), ali mislim da je Bretagna drugačija, sumornija. Zaronio sam u sakritu vodu da izronim s bisernim kapitalom.

Jadranska pošta VI, br. 197, Split, 28. avgust 1930.

Izvor: Tin Ujević, Izabrana djela, Naprijed (Zagreb), Prosveta (Beograd), Svjetlost (Sarajevo), 1964.

Tin Ujević o gotskom romanu i Rembou kao pretečama nadrealizma

Related image

Preteče nadrealizma treba uglavnom podijeliti u dvije grupe.

Prva su grupa: Rimbaud i Lautreamont. Dodaju im, pomalo, na rubu, i Baudelairea.
Druga su grupa engleski preromantici. Počinje se Edwardom Youngom (1683-1765), a povezuje se s gotskom novelom ili bolje romanom užasa, Horatiom Walpoleom, Annom Radcliffe, Mathurinom, M. G. Lewisom, Clarom Reeve. Sve je to nabačeno i doneseno s dosta kaosa, i ako mi vežemo i sređujemo njihovu kritiku, ona kao čudom biva mnogo preglednija, mnogo čitljivija.

Pravo da se kaže fenomen Rimbaud je odlučan. Rimbaud je otprije poznat, o njemu je nešto malo pisao Matoš kod nas (u predratnoj „Hrvatskoj Smotri“). Od 1918. Rimbaud je porastao u Francuskoj u diva, a i u Njemačkoj se pojavio na pozornici sa aureolom heroja. Praktički smisao s kojim se mladi Rimbaud okanio poezije dostojan je najvećega priznanja. Neosporno je također da su francuski nadrealiste u analizi i studiji Rimbauda dali svoje najljepše rezultate, vrhunac svoje kritike. To je njihov zamjerni uspjeh. I uskrs Lautreamona je djelo nadrealista. No vidi se da nisu razgraničili i razvrstali relativnu plodnost ili značenje jednoga ili drugoga pisca, te ta njihova jukstapozicija ispada neka vrsta stilskoga darmara. Ne treba zaboraviti da su prvi nadrealisti bili vrlo mladi ljudi, skoro žutokljunci, daroviti derani s napadačkim izazovom, kojima se žurilo da publici pokažu opseg svoje načitanosti i svoje katkada dosta površne naučne ambicije. Nadrealistička kritika ne privodi nikada sasvim kraju do obračuna. Data je više elementima sviđanja i raspoloženja. Ona je u mucanju, onda kad su već pružene gotove riječi, rješenja. Uz Rimbauda se može složiti Baudelaire, a u naročitom smislu još i bolje Nerval. U shvatanju izvjesne srodnosti i zajedničke crte među ovim piscima mi se možemo složiti, uz dodatak da stvari treba tjerati dalje dok ne izađu na čistac. U kasnijem naraštaju nadrealiste prihvataju Charlesa Crosa, Germaina Nouveaua, Stefana Mallarmea, pa onda Jarrya, te najzad Apollinairea i Reverdya. Na taj način nadrealizam nije potpuno tačno odredio graničnu crtu sa simbolizmom i kubizmom. Mallarmea danas nastavlja zapravo Paul Valery, a sam Mallarme je zapravo značajni stilski i virtuozni pretstavnik parnasizma. Jarry je fantesista, s više humora nego poezije, a kubiste nisu se ni izdaleka bacili tako temeljito na studij potsvjesnoga smatrajući duševni život naprosto geometrijom i algebrom.

To su donekle bliže preteče nadrealizma, a dalje preteče jesu u kolu engleskih preromantika. Young pjeva ponoćnu noć, smrt i melankoliju, grob u duhu pobožnosti i metafizičkih briga. Zanimljivo je da su se propovjednici dijalektičkoga materijalizma obratili ovome osjetljivome svećeniku. Puritanske lekcije i asketski pjesmotvor ne smetaju Youngu da bude monden, da uzme grofovu kćer. Jedna napredna spisateljica spočitavala je Youngu njegov psihološki namješteni stav, dotično neiskrenost. Young je bio onaj koji je evropsku poeziju poveo u grobove i katakombe, u doba kad se u poeziji, na domaku strašila i aveti, oglasila noćna jejina, kako se nekada, vrlo davno, po prvi put u slobodnoj šumi oglasila saksonska kukavica. Još čudnije stoji sa tvorcima romana užasa (kako Francuzi kažu: le roman de la horreurgenre terrifiant). Walpole, sin jednoga ministra u eposi korupcije, u svojoj prepisci koja se proteže na 60 godina života kulturni kozmopolita upućen u sve diplomatske tajne, u svojoj velikoj kući sakupljao je umjetnička djela i anegdote o slikarima, pa je s njegove strane bila puka ćudljivost i neočekivana gesta što se pojavio među tvorcima preromantičkoga romana. Otrantski dvorac, djelo jednoga skeptika i cinika u stvari je uspjela mistifikacija kojoj danas teže opraštamo što su se u njenom potomstvu javili beskonačni romani Waltera Scotta. S gospođom Radcliffe mistifikacija užasa znači napredak sentimentalne tehnike. Ima u njoj supranaturalizma, ima možda magije, animizma ili fetišizma; ima i melodrame. U Lewisovu djelu Ambrosio, or the Monk (1795), supranaturalizam melodramski insceniran vodi do satanizma, do žmarka užasa, do žmarka čulnosti, do žmarka tjelesnog gađenja. On je i njemačke balade iskoristio u svrhu engleske poezije terora. Ne znamo kako se po toj logici nije našao nijedan nadrealista da Historiju kalifa Vatheka ubroji u rad pretšasnika nadreailzma. Vathek je neimar, uživalac i bezbožnik, njegova istorija, pjesma orijentalne autokratije i moći Iblisa koji uvodi u carstvo i blago preadamita, a sam autor William Beckford bio je pravi paša, najbogatiji sin Engleske, potomak gusarske klase, koji je život iskoristio gordije i sa intenzivnijim uživanjima nego Brummel, Dequincey ili Wilde. I on je bio fantastički neimar na posjedu Fonthill opatije.

Izvor: Tin Ujević, „Kod g. Andre Bretona: Razmišljanja o nadrealizmu kao životopisnom fragmentu“, u: Pregled, Sv. 131-132, Knjiga X, God VIII, Sarajevo, novembar-decembar 1934, str. 590-592)

Izvor: Mala prodavnica retkosti (Blog, Facebook)

Branko Miljković: „Sedam mrtvih pesnika“

BRANKO

Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi
i peščano podne sam odbolovao
al topli hleb tvog imena još mrvim
ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

GROB NA LOVĆENU

Ali ne, to još uvek nije vreme.
To je jedno mesto
koje prepoznajem u prostoru.

Mrtve su gore odakle ta reč dođe.
Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svlada
tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.
Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta.

Šta si ptica ili glas koji luta
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.
Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

LAZA KOSTIĆ

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute

DIS

O moje sunčano poreklo ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavdeniko ne odlazi, tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra
iz čijeg kamena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire

TIN

S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako slabi i sami i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli
Neka niče cveće iz prokletog tla

MOMČILO NASTASIJEVIĆ

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

GORAN

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema
Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe ištem

Ovde dole svako svoju tamu ima
Moj mrak je senka ptice. O neima
puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!

„Sedam mrtvih pesnika“ (1956)

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, Prosveta, Beograd 1965.

Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

John Atkinson Grimshaw

Џон Еткинсон Гримшо рођен је 9. септембра 1836. године у Лидсу. Један је од најпознатијих сликара викторијанског периода енглеског сликарства. Испрва бива под утицајем прерафаелита да би убрзо пронашао сопствени стил. Песници чијим се делима одушевљавао и која је илустровао били су Лонгфелоу и Тенисон, а сликар који се  дивио његовој уметности, онај који је, као и касније Васил Кандински, своје слике насловљавао као да су у питању музичка дела (композиција, хармонија, симфонија, ноктурно) био је Џејмс Мекнил Вистлер.

Препознајемо шест тематских целина у опусу Џона Еткинсона Гримшоа. Прву чине рани радови под утицајем прерафаелитске уметности, слике чија је тема митолошки или историјски приказ. Друга тематска целина односи се на приказ ентеријера, као и женске фигуре која је окружена многобројним предметима. Трећа се односи на Гримишоову фасцинацију кућама које су грађене пре доба у коме је стварао, вероватно у 18. веку. Основне су им одлике величина, реч је о вилама, као и позиционираност у предео ван града, загонетан пејсаж двосмислене светлости. Оне ме асоцирају на куће које се помињу у причама Едгара Алана Поа. Стога, није случајно што су послужиле и редитељу Тиму Бартону као могућност за реконструкцију доба у коме се поједини његови филмови одигравају. Четврта тематска целина, такође од велике помоћи поменутом редитељу, јесу прикази улица, најчешће крај докова Лондона, Ливерпула и Лидса. Пету тематску целину у опусу сликара чине прикази бродова у луци, неки настали под утицајем цртежа и акварела Вилијема Тарнера. Шеста, и последња тематска целина коју сам уочила, она која ће бити предмет овог текста и која стоји у вези са текстовима о Шопену и Флоберу, односи се на приказе уских улица, као и пејсажа којима су окружене. Оно што је од почетка стваралаштва одлика овог сликара јесте третман и приказ светлости која доприноси особеној атмосфери.

Најбоље би било пустити дела да говоре сама за себе. Цитирајући између слика одређене пасусе Флоберовог дела Новембар, видећемо како се слике и речи лако допуњују и говоре једно о другом много више него што ми то можемо овим текстовима.

d90c12d7d82500b373b00e13c332a1be

Ох, то блиједо зимско сунце! Оно је жалосно као успомена на срећу. Окружени смо сјеном, погледајмо како гори наше огњиште: жеравица је на површини покривена великим црним испреплетеним цртама, које се чине да куцају као жиле, које прожима неки други живот; почекајмо да дође ноћ.

john_atkinson_grimshaw_-_lovers_in_a_wood

Ускоро ме обузме жеља да љубим, зажелио сам љубав неизмјерном пожудом; сањао сам о њеним мукама, свакога сам се часа надао неком болу који би ме испунио радошћу. И мислио сам више пута да сам успио, хватао сам у својој мисли прву жену која ми се учинила лијепа, и говорио сам себи: „To je она коју ја љубим“, али успомена коју сам хтио о њој сачувати блиједјела је и губила се умјесто да расте; осјећао сам, уосталом, да се силим на љубав, да играм пред својим срцем комедију која га не може заварати, а то ме је разочарање испуњало дугом жалошћу; ја сам готово жалио за љубавима којих нисам ни имао, а онда сам сањарио о другима којима бих желио да испуним душу.

autumn-morning

Постоји једно доба живота, сјећате ли се тога, читаоче, кад се човијек обијесно смијеши, као да има сјелова и зраку; срце је сасвим набрекло од мирисава лахора, крв удара вруће у жилама и кључа као пјенушаво вино у кристалној чаши. Ви се будите сретнији и богатији него дан прије, устрепталији, ганутији; слатки се флуиди дижу и спуштају у вама и божански вас прожимају својом опојном топлином, стабла савијају под вјетром своје крошње у меканим кривуљама, лишће трепери једно над другим као да се разговара, облаци се склижу и откривају небо, на којем се смијеши мјесец и одражава се одозго у ријеци. Кад ходате вечером удишући мирис покошеног сијена, слушајући кукавицу у шуми, гледајући звијезде које падају, ваше је срце, није ли тако, чишће, прожетије зраком, свјетлошћу и модрином неголи спокојни обзор на којему земља додирује небо у мирном пољупцу.

ef7a3d942f905ed54a41c89f54d168dc

Отада сам живио само у безграничном идеалу, те сам, слободан и летећи без запрека, облијетао као пчела да купим на свим стварима оно чиме ћу се хранити и живјети; кушао сам да откријем у шумовима шума и валова ријечи које други људи не разумију, и отварао сам ухо да слушам откривење њихова склада. Састављао сам од облака и од сунца големе слике, којих ни један језик не би могао исказати, а исто сам тако и у људским дјелима наједном опажао одношаје и супротности који су ме забљештавали својом сјајном језгровитошћу. Каткад ми се чинило да уметност и поезија отварају своје бескрајне обзоре и да једна другу обасјавају властитим блијеском;  изграђивао сам палаче од црвена бакра, пењао сам се вјечито на ведро и радосно небо по стубишту облака, мекших од паперја.

Ишао сам рубом ријеке, увијек сам волио воду и благо гибање валова који се гоне; ријека је била мирна, бијели су лопочи дрхтали уз ромор воде, валови су одмицали полагано одвијајући се једни над другим; у средини су се са отока спуштали у воду бокори зеленила, чинило се да се обала смијеши, чуо се само мрмор валова.

golden-light-1893

Настајао је тужан склад између извањске природе и мене. Како би се моје срце стезало кад би вјетар звиждао у бравама, кад би фењери бацали своју слабу свјетлост на снијег, када бих слушао псе како лају на мјесец!

an-autumn-lane

Ја бих се смијао благо и готово низашто, као болесници који који се опорављају. Каткада би ме обузимала њежност према моме псу, и ја бих га волио са жаром; или бих отворио какав стари ормар да опет  видим своје старо ђачко одијело и сјећао би се дана кад сам га први пут обукао, мјеста гдје је оно ило са мном, те бих се губио у успоменама на све своје проживјеле дане. Јер, успомене су слатке, биле оне жалосне или веселе, свеједно је! А најжалосније су још најугодније за нас, зар у њима није сажета бесконачност?

a9e3b3e96e70182d485a16d4014599fa

На том је мјесту било неколико великих стабала, свјежина блиске воде и хладовине развесељавала ме, и ја осетих да се смијешим. Као што и муза, која је у нама, шири носнице и упија лијепе звукове кад слуша неку хармонију, исто се тако нешто неодређено раширило у мени, да би упило неку свеопћу радост. Гледајући облаке, који су се ваљали небом, баршунасту тратину обале, коју су жути траци сунца, слушајући шум воде и шуштање вршака стабала, који су трепетали, премда није било вјетра, сам, узбуђен и миран у исти мах, осјећао сам да се онесвјешћујем од разблуде под тежином те природе пуне љубави, и ја станем љубав да дозивам!  (…)  Испружио сам се на маховини подно стабала, желио сам још већу малаксалост; био бих волио да се загушим под ружама, да се сломим под пољупцима, да будем цвијет којим вјетар дрма, обала коју ријека натапа, земља коју сунце оплођује.

Цитати: Гистав Флобер, Новембар, Три приповетке, превод Тин Ујевић, Миленко Видаковић, Свјетлост, Сарајево,  1961.

Напомена: Овај текст је део есејистичког триптиха посвећеног месецу новембру.

  • Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен
  • Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер
  • Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер

Gustave Flaubert

Ја волим јесен, то жалосно годишње доба као створено за успомене. Кад стабла више немају лишћа, кад небо задржава још и у сутону риђу шару, која позлаћује увелу траву, слатко је гледати како се гаси све оно што је још недавно горјело у вама.

Управо сам се вратио са своје шетње по празним ливадама рубом хладних јарака, у којима се огледају врбе; вјетар је звиждао у њиховим огољеним гранама, каткад би занијемио, па би онда одједаред опет почео; тад би листићи, који су запели за шикарје, поново задрхтали, трава би се тресла сагибајући се к земљи. Све би се чинило као да постаје бљеђе и смрзнутије; на обзору би се плоча сунца губила у бијелој боји неба и прожимала би га уоколо с оно мало мало живота што већ издише. Било ми је студено, и готово ме хватао страх.

Заклонио сам се иза брдашца с тратином, вјетар је престао. Не знам зашто, само док сам ту сједио на земљи, не мислећи ни на што и гледајући у даљини дим, који се узвијао из колиба са сламнатим кровом, читав се мој живот поставио испред мене као сабласт, а горки мирис дана којих више нема вратио ми се с воњем осушене траве и отпалог грања; моје су убоге године опет пролазиле преда мном као ношене зимом у тужној вијавици; нешто их је ужасно котрљало у мом сјећању с више бијеса него што је вјетрић вијао лишће по мирним стазама: нека их је чудновата иронија додиривала и вртјела за забаву пред мојим погледом, а онда би све скупа одлијетале и губиле се у безбојном небу.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем, срси вам пролазе срцем као и кожом, сви се гласови гасе, обзори блиједе, све ће заспати или умријети. Гледао сам малочас гдје се враћају краве, оне су мукале  окрећући се према западу сунца, дјечак који их је драчом тјерао пред собом цвокотао је под својим платненим одијелом, оне су се склизале на блату силазећи низ гору и гњечиле оне јабуке што су остале у трави. Сунце је бацало посљедњи збогом иза брежуљака којима су се губили обриси, свијетла су се палила у кућама у долини, а мјесец, звијезда росе, звијезда сунца, почињао се откривати међу облацима и показивати своје блиједо лице.

Дуго сам уживао у овом изгубљеном животу; с радошћу сам говорио сам себи да је моја младост прошла, јер је и то нека радост кад осећате како вам студен продире у срце и кад можете рећи, пипајући га руком као огњиште које се још дими: не гори више. Ја сам полагано пролазио кроз све чињенице свога живота, назоре, страсти, дане занесености, дане туговања, лепетања наде, раскидања од тјескобе. Ја сам поново видио све, као човјек који посјећује катакомбе и који полагано проматра с једне и с друге стране мртваце за мртвацима. Међутим, ако бројим године, није томе давно што сам се родио, али ја имам бројне успомене које осећам како ме тиште, као што тиште старце сви дани што су их проживјели; чини ми се каткад да сам трајао стољећима, и да моје биће задржава у себи остатке од тисућу прошлих живота. Зашто то ? Јесам ли љубио? Јесам ли мрзио? Јесам ли нешто тражио? Ја још сумњам у то; Ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке делатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новаца.

О свему што ћу сада причати нитко није ништа знао па ни они који су ме виђали сваког дана нису знали више од других; они су за мене били као кревет на којем спавам и који не зна ништа о мојим сањама. А уосталом, зар срце човеково није огромна самоћа у коју нитко не продире? Страсти које у њ долазе су као путници у сахарској пустињи;  оне ту умиру загушене, и њихови се крикови изван њега уопће не чују.

*

Претходни текст посвећен Фредерику Шопену наставља се са управо прочитаним цитатом из дела Новембар француског писца Гистава Флобера. Дело је написано после књиге Мемоари једног лудака, када је уметник имао двадесет година, а објављено после пишчеве смрти. На претходно одслушане ноте, надовезују се ноте које текст поседује, а које су присутне и на нивоу звучања и на нивоу садржине. Средства којима је музика оба дела формирана различита су. Ипак, она стварају хармонију, непоновљив утисак, атмосферичан, богат сликама, неодредивим бојама и сећањима.

Сви мотиви који се јављају у каснијим Флоберовим делима у овоме су већ присутни. Сва пишчева уметност могла би се назвати Сентиментално васпитање. Како је васпитање, образовање, вајање сопствене личности у времену и простору (време, то је мој простор, каже Гете), у ствари путовање, онда можемо закључити да је писац стварајући своје романе и новеле увек био на путу, најчешће кружном. Флобер се изнова враћао истим темама, колико год оне у сваком његовом роману биле различито представљене. И као што су многи његови јунаци љубитељи пешачења, ходања,  при коме контемплирају, тако и писац својим радом образује (формира) обрисе сопствених стаза, личног сентименталног путовања.

Многи наслови великих романа 18. и  19. века могу се надовезивати. Заједно, објасниће и допуниће једни друге. Семантички потенцијал једног наслова биће истовремено надограђен и објашњен другим насловом. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије. Стога, колико год сценографија, заплет, радња, догађања Дикенсовог и Балзаковог романа били различити, та дела су, у ствари, слична, резултат су истог духа времена. Психолошка карактеризација јунака другачијим је уметничким поступцима предочена читаоцу, али суштина личности јунака за оба романа је заједничка.  То не значи да су ти романи лоши и неаутентични. Напротив, генијалност подразумева универзалност.

Када је Флоберово дело у питању ту би се дала направити паралела са романом Лоренса Стерна. Сентиментално васпитање увек подразумева сентиментално путовање. Гете је први направио јасну поделу – после година учења следе године путовања. То не мора нужно бити одвојен процес. Дела о којима ћемо писати и која смо већ поменули то и показују. Флоберови јунаци воле да пешаче, на тај начин остварујући динамику која не мора нужно бити постигнута једино физичким кретањем. Динамика ума, стваралачко посматрање, контемплација, могућа је и док субјект стоји. Примери дела романтичарског сликарства и поезије често потврђују ову тезу.

Претходник Фредерика Мороа, неименовани јунак дела Новембар, пешачи улицама непознатог француског провинцијског градића. Његови излети у природу, у пределе ван града, нису налик излетима бајроновских јунака. Предео по коме се он креће је другачији. Пејсажи којима се крећу Флоберови јунаца углавном су сеоски, ретко алпски. Алпи подразумевају категорију узвишеног, а француска провинција исту не поседује. На тај начин писац упућује на јунака, приказани предео у функцији је његове карактеризације. Описи природе, описи су јунакових расположења, мисли, осећања, његове перспективе.

Ово дело једно је од врхунаца романтичарске прозне књижевности. Његове јунаке можемо поистоветити са јунацима дела сентименталне књижевности друге половине 18. и романтичарске поезије с почетка 19. века. Разлика, и не занемарљива, јесте у начину приповедања и стила којима су Флоберови јунаци обликовани. У том смислу техничка виртуозност писца о коме говоримо је другачија у односу на његове узоре и младалачку лектиру. Сваки писац испрва се формира и ствара под снажним утицајем других писаца, његовог или неког ранијег доба. Тако је било и са Флобером. Образован на књижевности сентименталне и романтичарске провинијенције, делима Русоа и Бајрона, француских песника Ламартина, Игоа, Алфреда де Вињија, де Мисеа, Флобер је испрва морао одушевљење њиховим стваралаштвом сублимирати  кроз своје.

Новембар почиње Монтењевим цитатом који гласи: У сврху дангубе и тлапње. Друга интенционалност писца изражена кроз форму хипертекста јесте поднаслов: Фрагменти о неизрађеном стилу. Монтењев цитат, извучен из примарног контекста и прилагођен сопственом, сведочи о пишчевој аутоиронији. Она се кроз дело наставља, а свој врхунац доживљава на крају. Када је реч о поднаслову схватамо да је и он непоуздан. Дело по својим структуралним одликама није фрагмент, а не треба ни веровати писцу када пише о свом стилу као неизграђеном.

Неименовани јунак, лирски субјект, има одлике романтичарских јунака. Он је представљен као путник, тачније пешак, а одлике романтичарских јунака који су дати као путници јесу динамика, претерана осећајност и идеализам. Све поменуте карактеристике поседује Флоберов јунак. Ова Флоберова новела је дело касног романтизма. Трансформација коју су доживели романтичарски мотиви односи се на начин њиховог представљања, као и на сценографију у којој су смештени. Алпске пределе, узбуркана мора, неприступачне области, шуме које су јунаци претходних дела походили, смењене су мирнијом сликом природе, оном са мање бетовеновских тоналитета. Наш јунак креће се по пољима надомак провинцијског града или улицама истог. Јунакова размишљања подстакнута су сутонима, шетњама кроз пуста поља, шуштањем опалог лишћа. Мирис  хладног дана и надолазеће зиме помешан са димом из оближњих кућа и маглом позива на размишљања о прошлости, евоцира успомене. На том примеру видимо како се овим делом зачиње оно што ће касније бити одлике Бодлеровог или Прустовог рада. Мирис као средство за откључавање сећања, талог налик мокром лишћу, палимпсест утисака, могућност за реминисценције и евокацију успомена. Једина разлика је у тематизацији природног и вештачког. Док су Бодлерови мириси најчешће подстакнути кожом натопљеном знојем и парфемом, а Прустови аромом чајних колачића, Флоберови воде директно из природе као резултат влаге услед честих киша и магли.

Флоберов јунак своја расположења транспонује на слику природе којом је окружен. Пејсаж нема расположење. Међутим, његов посматрач га има. Сходно томе, он је увек  у искушењу да своја стања идентификује са пределом којим је окружен. Семантика годишњих доба нарочито је интересантна у контексту књижевности романтизма. Сваки уметник другачије приступа њиховој симболичкој актуелизацији. Најзанимљивији су они који праве одступ од читаочевог очекивања које је до тада било условљено традицијом. Годишња доба, која подразумевају цикличну динамику, у романтичарској књижевности су у служби карактеризације јунака. Најбољи пример за ово тврђење је роман Јади младог Вертера. Гете не изневерава традиционално очекивање читаоца. С пролећа, Вертер је у потпуно другачијем расположењу него с јесени. Одабир краја децембра као периода за самоубиство јунака очекиван је и није изненађујући књижевни поступак. Јесен је сматрана добом меланхолика, интровертних, тужних. На таква расположења подстиче сама слика природе. Изобиље којим се одликују септембар и октобар, убрзо бива смењено и заустављено новембарским затишјем.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем… (стр. 6)

Кад год читам Новембар прво чујем звуке Шопеновог Ноктурна бр. 1 у б-молу. Спори и тихи звук клавира једнак је благој и тихој Флоберовој нарацији.

Већ сам у средњој школи био жалостан, досађивао сам се, сагоријевао сам у жељама, осјећао сам жарке чежње за неким безумним и бурним животом, сањао сам о страстима, био бих хтио имати све. Иза двадесете године постојао је за ме читав свијет свјетлости, миомириса;  живот ми се издалека привиђао пун сјаја и славодобитних шумова; (…..) Нејасно сам жудио за нечим сјајним што не бих могао јасно изрећи ниједном ријечју, нити одредити у својој мисли ни у којем облику, али за чим сам ипак осјећао сигурну, непрестану жељу. (стр.7)

Јунак је, слично бајроновским јунацима – Чајлду Харолду, Франкенштајну, Оњегину, Печорину – прожет резигнацијом, чамотињом, за себе каже:  ја сам живио изван сваког кретања, изван сваке дјелатности, не мичући се ни због славе, ни због насладе, ни ради знаности, ни ради новца (стр. 7). Он жуди за далеким, давним, неодредивим. Он се креће, као и бајроновски јунаци, у парадоксалном сплету: он кружи а, у ствари, стоји у месту. Круг у њиховом случају има симболички потенцијал уробороса, змије која гризе сопствени реп, потенцијал затвореног, интровертног, самоокружујућег, самодовољног, солипсистичког. Круг у њиховом случају нема значење довршеног и целовитог путовања, он не подразумева остварени образовни процес као у случају Колриџовог Старог Морнара.

Ја сам улазио што сам дубље могао у своју мисао, ја сам је превртао у свим њеним облицима, ишао сам до самога дна, враћао сам се и опет почињао. Ускоро је то била необуздана трка маште, чудесни узлет изван збиље, ја сам у себи проживљавао пустоловине, замишљао догађаје за причу… (стр. 9)

Мотив прозора је чест и значајан у Флоберовом делу. Прозор је граница, симбол спољашњег и унутрашњег, отвореног и затвореног, колеричног и интровертног, нечег што у унутрашњи и омеђен простор пропушта светлост. Истовремено, он је и перспектива, место са кога се посматра спољни свет. Прозор је тачка фокуса. Приповедање се у овом делу одвија у првом лицу. Читајући, ми предео, мисли, догађаје посматрамо са оне тачке, са оног прозора који нам је главни јунак (истовремено и приповедач) отворио. Прозор је утолико слика саме Књиге. Отварање исте подразумева многоструке, али увек неизвесне и неочекиване перспективе. Од читаоца зависе њена значења, као и ширина.

Флоберов јунак тежи осами, истовремено жудећи друштво других. Наш јунак претходник је Бодлерових и Елиотових лирских субјеката који усамљени и отуђени круже пустим градским улицама. Он признаје да завиди другим људима на њиховој баналној радости, називајући их срећницима живота. То је парадокс јунака који је посвећен искључиво себи, истовремено поносан и несрећан због те чињенице. Он би, шетајући уским улицама, налик онима са слика Џона Еткинсона Гримшоа, кроз затворене прозоре, са улице, посматрао људе који се друже и смеју.

Вечером би се, зими, заустављао пред освијетљеним кућама гдје се плесало, и гледао бих како иза црвених застора пролазе сјене, слушао бих звукове засићене раскоши, чаше које звецкају на подносима, сребрни прибор који звекеће на тањирима, и говорио бих сам себи да стоји само до мене да судјелујем у том светковању, за којим се јагме на тој гозби, гдје сви једу;  одбијао ме од тога мој дивљи понос, јер сам сматрао, да ме моја самоћа чини лијепим, и да је моје срце утолико шире уколико га држим далеко од свега што значи људску радост. Тада бих настављао свој пут по пустим улицама, на којима су се тужно њихали фењери шкрипећи својим чекрцима. (стр. 16)

Јунак би „удишући мирис покошеног сијена, слушајући кукавицу у шуми, гледајући звијезде које падају“ (стр. 14) себе идентификовао, у скоро пантеистичком заносу, са свиме што га окружује. Најзад, себе би поистоветио са орлом, али не као птицом грабљивицом, већ као са бићем које познаје слободу, које је досегло висине. Фридрих Хелдерлин у песми Патмос орлове назива синовима Алпа. Ово је још један пример романтичарске тематизације птица као симбола узвишеног, слободног, природе и, најзад, песника. Песник је налик птици, уздигнут, над земљом, он види све, има свеобухватан преглед постојећих облика. Они под њим могу да гледају навише, док је он већ у пределима неба, он је узвишен по себи. Песник види тренутак када се кап росе једини са травом, кап кише са кором јеле, камен котрља низ стену.

Нека киша сипи, олуја крши стабла, бујице се руше с јецајем, водопад се пуши и скаче, гром пуца и ломи вршак брда, он мирно лети изнад свега тога и удара крилима; шум планине га забавља, он добацује поклике радости, бори се са облацима који брзо лете, и пење се још више у своје неизмјерно небо. (стр. 18)

Приповедач ове новеле путник је у двоструком смислу. Он се креће тако што прелази пут од  једне одређене тачке до  друге, остварујући физичку динамику у простору. Друга врста путовања односи се на динамику духа која је подстакнута изгледом предела. Тај предео је емпиријско полазиште за слику која ће се касније формирати у уму путника односно посматрача.

Тако сам испунио свој свемир сијасетом златних сунаца, љубавне су приче налазиле у мојој глави мјеста покрај лијепих преврата, лијепе страсти насупрот великим злочинима;  ја сам у исти мах сањарио о звјезданим ноћима топлих земаља и о пожару запаљених градова, о повијушама у прашумама и о сјају пропалих монархија, о гробовима и о колијевкама. Жуборење таласа у трскама, гукање грлица на голубињацима, шуме мрча и мирис алоја, звекет мачева који ударају о оклопе, коњи који топоћу, злато које се сјаји, блистање живота, самртне муке очајника; све сам то ја проматрао истим расколаченим погледом као и мравињак који би се узнемирио под мојим ногама. Али изнад тога живота, тако узбурканог на површини, тако гласног због толико различитих крикова, избијала је бескрајна горчина, која му је била и синтеза и поруга. (стр.  16)

Поједини делови претходног цитата биће слично обликовани у каснијем Флоберовом делу Саламба, исто као што су и многи до сада помињани  мотиви коришћени  у каснијим делима, Госпођа Бовари и Сентиментално васпитање. На врло сличну сцену претходно цитираној, у којој се исто појављује мотив мравињака који јунак гази, уживајући тако у динамици разбежалих мрава, док као дете лута руским шумама предат маштаријама, наилазимо у роману Вече код Клер сјајног руског писца, врхунског стилисте  Гајта Газданова.

На овом месту текст о Флоберовом делу се не завршава. Његов наставак, допуна, коначно заокруживање следи са текстом о сликарству Џона Еткинсона Гримшоа.

Цитати: Гистав Флобер, Новембар, Три приповетке, превод Тин Ујевић и Миленко Видаковић, Свјетлост, Сарајево, 1961.

Напомена: Овај текст је део есејистичког триптиха посвећеног месецу новембру.

  • Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен
  • Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер
  • Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо