Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Na njima se može zapaziti koliko je Palukin ples korespondirao sa estetičkim stavovima Bauhausa. Crteži i fotografije objavljeni su 1926. godine u tadašnjem nemačkom časopisu za umetnost „Das Kunstblatt“. Po Kandinskom, ono što je Paluka posedovala bilo je: jednostavnost forme i konstrukcija velike forme. U nastavku sledi odlomak iz knjige Vasilija Kandinskog „O duhovnom u umetnosti“.

*

Istinsko umetničko delo nastaje iz umetnika na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku. Nastavite sa čitanjem →