Dva pisma Artura Remboa

tumblr_of2luz6QHG1qdqpe6o1_1280

Verlenov portret Artura Remboa iz 1872. godine

tumblr_of2luz6QHG1qdqpe6o3_1280

Verlenov portret Artura Remboa iz 1875. godine

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem.

Sada bekrijam koliko god mogu. Zašto? Hoću da budem pesnik i radim na tome da budem vidovit: vi to nećete nimalo razumeti, a ja gotovo ne bih umeo ni da vam objasnim. Reč je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Patnje su ogromne, ali treba biti jak, treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da sam pesnik. To nikako nije moja greška. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi kazati: mišljen sam. Oprostite za igru reči.

JA, to je neko drugi. Utoliko gore po stablo koje se smatra violinom; ja fućkam na bezveznjake koji se preganjaju oko nečega o čemu nemaju ni pojma.

Vi za mene niste nastavnik. Dajam vam ovo: da li je to satira, kao što biste vi rekli? Da li je to poezije? U svakom slučaju, to je fantazija. Ali preklinjem vas, nemojte podvlačiti ni olovkom, a ni mišlju previše. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Miloša Crnjanskog

Miloš_Crnjanski_1914

Miloš Crnjanski 1914. godine

HIMNA

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je Krv.

Zavejaše gore mećave snega,
nestaše šume brda i stene.
Ni majke ni doba ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja  i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke ni doma za nas nema
ni stanka ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

ZDRAVICA

Zdravo svete bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan,
u krvi pepelu i prahu. Nastavite sa čitanjem

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Na njima se može zapaziti koliko je Palukin ples korespondirao sa estetičkim stavovima Bauhausa. Crteži i fotografije objavljeni su 1926. godine u tadašnjem nemačkom časopisu za umetnost „Das Kunstblatt“. Po Kandinskom, ono što je Paluka posedovala bilo je: jednostavnost forme i konstrukcija velike forme. U nastavku sledi odlomak iz knjige Vasilija Kandinskog „O duhovnom u umetnosti“.

*

Istinsko umetničko delo nastaje iz umetnika na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku. Nastavite sa čitanjem

Вајлдов уметнички манифест: Предговор роману „Слика Доријана Греја“

Oskar Vajld

Фотографија: Оскар Вајлд

Уметник је творац лепих ствари.

Циљ уметности је да открије уметност а скрије уметника.

Критичар је онај ко може да на други начин или у новом руху пренесе утиске о лепим стварима.

Највиши, као и најнижи, облик критике јесте аутобиографија.

Они који у лепим стварима налазе ружна значења покварени су а нису шармантни. То је грешка.

Они који у лепим стварима налазе лепа значења просвећени су. За њих има наде.

Одабрани су они којима лепе ствари значе само лепоту.

Не постоји морална или неморална књига. Књиге су добро или лоше написане. То је све.

Одбојност 19. века према реализму гнев је људождера који види сопствено лице у огледалу.

Одбојност 19. века према романтизму гнев је људождера који не види сопствено лице у огледалу.

Морални живот човека чини део теме уметника, али моралност уметности састоји се од савршеног коришћења несавршеног средства. Ниједан уметник не жели ништа да докаже. Чак и истините ствари могуће је доказати.

Уметник нема етичких саосећања. Етичко саосећање код уметника представља неопростив маниризам стила. Наставите са читањем

Круг, крст, квадрат: три форме Казимира Маљевича

Kazimir Malevich - Black Circle, 1915.

Казимир Маљевич, „Црни круг“ 1915.

Kazimir Malevich - Black Cross, 1915.

Казимир Маљевич, „Црни крст“ 1915.

Kazimir Malevich - Black Square, 1915.

Казимир Маљевич, „Црни квадрат“ 1915.

Када нестане навика свести да у сликама види приказ крајолика природе, мадона и бестидних венера, тек онда ћемо моћи да видимо чисто сликарско дело.

Преобразио сам се у нулу форме и извукао себе из вртлога бесмислице академске уметности. Уништио сам обруч хоризонта и изашао из круга ствари, ван обруча хоризонта, у којем су заробљени сликар и природни облици.

Репродуковати вољене предмете и крајолике природе исто је као када би се лопов одушевљавао својим окованим ногама.

Само ограничени и слаби сликари прикривају своју уметност искреношћу.

У уметности је потребна истина, а не искреност.

Напор уметничких ауторитета да усмере уметност на здрав разум, резултирао је нулом стваралаштва.

Али ја сам се трансформисао у нулу форме и искорачио изван нуле према стваралаштву, према супрематизму, према новом реализму: беспредметном стваралаштву.

Супрематизам је почетак нове културе: првобитни човек је побеђен као мајмун.

Нема више љубави према крајолицима, нема више љубави зарад које би се издала истина уметности.

Квадрат није подсвесна форма, то је творевина интуитивног разума. Наставите са читањем