Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski: „Objašnjenje Sumatre“

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

 

Urednik Srpskog književnog glasnika, Bogdan Popović, pozvao me je, pri štampanju Sumatre, da u obliku nekog dodatka izložim sa njom i svoje „Vjeruju“ o poeziji.

Mada i mi, „najnoviji“, imamo, razume se, svoje intensije u književnosti, ne mogu o njima da govorim bez zbunjenosti, jer, prvo: drugi, oduševljeniji od mene, bi to bolje izvršili, a, osim toga, ja ne verujem da ubeđivanje, u književnoj borbi, u borbi uopšte, išta pomaže.

Zato, i kad bih mogao da pretpostavim čitaoca koji nije cinik, ne bih mogao da pokažem one vrednosti u našoj najnovijoj lirici, koje ja, lično, držim da su vrlo velike. Mogu samo, u konturama, bez sinteza, da otkrijem misli koje vladaju, sa one strane, papirnate, barikade, gde smo mi.

Najnovija umetnost, a osobito lirika, napada se, većinom, zbog njene „tame, nerazumljivosti, dekadentnosti“, itd. O tome se ne može govoriti bez ironije!

Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanja za umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama!

I tako, o toj našoj književnoj „kritici“, koja je često apsurdna, mi ne govorimo.

Ali da najnovija poezija nije ni ludorija, ni dekadenstvo, to će svaki uvideti, kad bude saznao za uticaj ruskih futurista, i „dekadenata“, njinog, prefinjenog, časopisa koji se zove Mir iskustva, u ruskoj revoluciji. Ni naša, najnovija, umetnost, a najmanje poezija, ne spava, kako je često čitaoci zamišljaju, kao neka lepotica, u kuli od slonovače. Još je ta kula „eburnea“, moćna, kao stanice bežičnog brzojava.

Većinu tih napada na najnoviju, našu poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Baš je „popularnost“ naše književnosti bila uzrok da je bila tako ustajala. Uostalom, i prava popularnost često je veoma smešna. To znaju svi oni koji su videli šta je ono što milioni Nemaca smatraju da je veliko kod Getea.

„Rasno, jasno, prosto“ u umetnosti ne pomaže ništa. Sve je to dao Vitmen, pa ipak je, pola stoleća, bio, za Amerikance, budala.

Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoljna je! Sav ovaj uvod bio je, uostalom, potreban samo zato da bih preko mnogo čega mogao preći ćutke.

Ostaju protivnosti koje se ne mogu preći ironično. Te se neće rešiti brzo. Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića; sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, kanoni!

Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlja izvesne, nove, osetljivosti. Oni koji ne mogu da dišu izvan predratne, umetničke, atmosfere, prilaze joj uzalud.

Svud se danas oseća da su hiljade i hiljade prošle i kraj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud.

Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život. To su mrtvi, koji pružaju ruke! Treba ih naplatiti!

Kao neka sekta, posle toliko godina, dok je književnost značila samo razbibrigu, mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga, neposredno, u sebi. Iz mase, iz zemlje, iz vremena našeg, prelazi na nas. Ne da se ugušiti!

Pesnik je bio, kod nas – gde je Kranjčević mislio o njemu kao o iskupitelju – fanatik novih, nacionalnih, pokreta. Zar da od sve te mistične radosti ostane samo mistika lepozvuke čegrtaljke slikova? Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo, strmoglav, u budućnost. Odbacili smo bivše zakone. Večiti problem „njenog venčanja“ nas ne buni!

Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do originalnih, a to znači i „rasnih“, izraza. Nismo odgovorni za svoje „ja“! Ne postoje nepromenljive vrednosti!

Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze. Neposredno! Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja, koji su, davno pre nas, otkrili. Da damo tačnu sliku misli, što spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna šta! Ali, delimo ritam sunčanih dana, od večernjih ritmova. Ne mećemo sve to u pripravljene kalupe.

Opet jednom puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk naših reči nerazumljiv je, jer se navikao na menjački, novinarski, zvanični, smisao reči. Davno je Bergson odelio psihološko vreme od fizičkog. Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika, čiji je izaz na stupnju feljtonskih mogućnosti!

Stih je naš zanesena igračkica, pa svoje pokrete čini u ekstazi. Svoju ekstazu pretvara u gole pokrete. U lirici to nešto vredi! Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne. Nije to bilo tako davno, kad je Dučić, ismejan, usudio se da napiše da „šušte zvezde“! Mi, dabogme, odosmo dalje!

Možda te, formalne, novosti manje zanimaju čitaoca? O njima treba govoriti drugi put. Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako „hipermoderne“ senzacije. Pa su izgubili radost, koju im ni porodica ne može vratiti više. Oni su osetli mnogo štošta što se naziva „bolesnim“ u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi!

Pokušavamo da, svesno, pokažemo te nove sastojke u ljubavi, u strasti, u bolu. Pokušavamo da oslobodimo, mnoge, bivših sramota, veza, zakona i zabluda! Verujemo u te nevidljive, predestinirane, slušaoce i čitaoce naše!

Kao što verujemo u dublji, kosmički zakon i smisao, radi kojeg se tuga, iz Kamoenjšovih soneta, kroz tolika stoleća, prenosi u nas.

Ako su feljtoni literatura, onda moderna poezija postaje ispovest novih vera. Inače, sva ta hrpa stihotvorstva, zanata, ne bi bila ništa drugo do odvratno traćenje vremena. Ali naš slobodni stih, naša nerazumljivost – kome je milije „bolest“ – sasvim je nešto drugo. Ono Aristotelovo: kad smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svako svoj!

Sad bi trebalo da se upustim u metričke diskusije. Međutim, za to je, prvo, još rano, a, drugo, ja nisam nikad bio toliko savestan kao neki Malerbov đak. Neću da budem ni duhovit, pa da upotrebim ironiju Edgara lana Poa. Bez prepirke o versifikaciji, ja ću, prosto, da ispričam kako dolazi do tih pesničkih, hipermodernih, buncanja, kao što je Sumatra.

Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata. Kadga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare!

Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj, kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!

A kad ga upitah kako je putovao, on mi reče: „Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili“.

„Pa šta misliš sad?“ – pitao sam ga. „Ne znam ni sam. Sâm sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekud. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci“.

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca ležala su, na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oko da sklopim.

Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljdski govor, pre, nije tako zvučao.

Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.

Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao, ili koja sam video po vozovimai brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu! Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.

A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prostor. Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preći, preko Čortanovačkog tunela, peške.

Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.

A moje misli, jedako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku veliku promenu u svetu.

Na drugoj strani tunela, čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpun mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: Sumatra, Sumatra!

Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu.

Voz je pošao i zatutnjao. Usoavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i život, i te ogromne daljine u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!

Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja, i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu. „Sumatra“ – rekoh, opet, podrugljivo, sebi.

Odjednom se trgoh, neki nemir u meni, koji nije stigao ni do svesti, probudio me je. Iziđoh u hodnik, gde je bilo hladno. Stajali smo opet u nekoj šumici. U jednom vagonu su pevali. Negde je plakalo jedno dete. Ali svi ti zvuci dopirali su do mene kao iz neke neizmerne daljine. Pređe me jutarnja jeza.

Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom.

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.

Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu.

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Na njima se može zapaziti koliko je Palukin ples korespondirao sa estetičkim stavovima Bauhausa. Crteži i fotografije objavljeni su 1926. godine u tadašnjem nemačkom časopisu za umetnost „Das Kunstblatt“. Po Kandinskom, ono što je Paluka posedovala bilo je: jednostavnost forme i konstrukcija velike forme. U nastavku sledi odlomak iz knjige Vasilija Kandinskog „O duhovnom u umetnosti“.

*

Istinsko umetničko delo nastaje iz umetnika na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku.

Ako se umetnost udalji od svih zadataka, tada se ukazuje otvorena rupa, budući da ne postoji druga moć koja može da zameni umetnost.[4] I uvek je u vremenima u kojima ljudska duša živi snažnim životom i umetnost životnija, jer se i duša i umetnost nalaze u vezi koja je uzajamna i koja se usavršava. A u razdobljima u kojima je duša zaglušena i zapuštena usled materijalističkih stavova, bezverja i iz njih proisteklih čisto praktičnih težnji, nastaje mišljenje da „čista“ umetnost nije čoveku data za posebne svrhe već je nesvrhovita, da umetnost postoji samo radi umetnosti (lʼ art pour lʼ art).[5] Ovde je veza između umetnosti i duše napola obamrla. To se međutim brzo sveti, budući da se umetnik i gledalac (koji razgovaraju jedan sa drugim pomoću duhovnog jezika) više ne razumeju i drugi okreće leđa prvom ili ga doživljava kao opsenara, čija spoljašnja veština i dosetljivost zadivljuju.

Umetnik najpre mora da pokuša da promeni svoj položaj, tako da spozna svoju umetničku dužnost, i, takođe, u vezi sa tim i sebe, i da se smatra – ne gospodarem situacije već slugom više svrhe, čije su dužnosti precizne, velike i svete. Mora da se povuče i zadubi u sopstvenu dušu, da tu sopstvenu dušu pre svega neguje i razvija kako bi njegov spoljašnji talenat imao šta da odene i da, kao izgubljena rukavica sa neke nepoznate šake, ne bi bio prazan nesvrhovit privid ruke.

Umetnik mora nešto da kaže, budući da njegov zadatak nije ovladavanje formom već prilagođavanje ove forme sadržaju.[6]

Umetnik u životu nije dete sreće: on nema pravo da živi bez obaveza, on mora da se pobrine za težak zadatak, koji je često i njegov krst. On mora da zna da svako od njegovih dela, osećanja, misli grade fini i neopipljivi, ali čvrsti materijal, od koga nastaju nova dela, i da stoga on nije slobodan u životu već samo u umetnosti.

Iz ovoga samo po sebi sledi da je, u poređenju sa neumetnikom, umetnik trostruko odgovoran:

1. Mora da vrati dat mu dar.

2. Njegova dela, misli, osećanja, kao i svakoga čoveka, grade duhovnu atmosferu, i tako preobražavaju ili zagađuju duhovnu atmosferu.

3. Ova su dela, misli i osećanja materijal za njegova stvaranja, koja utiču na duhovnu atmosferu.

On nije samo „kralj“, kako ga naziva Sar Peladan, u smislu da ima veliku moć, već i u smislu da je njegova dužnost velika.

Ako je umetnik sveštenik „lepoga“, i ovo se lepo mora tražiti kroz istovetno načelo unutrašnje vrednosti koje smo našli svuda. Ovo se „lepo“ može meriti samo na osnovu unutrašnje veličine i nužnosti, koja nas je do sada služila uvek i potpuno pouzdano.Lepo je ono što izvire iz unutrašnje duhovne nužnosti. Lepo je ono što je unutrašnje lepo.[7]

Jedan od prvih pobornika, jedan od prvih duševnih kompozitora u umetnosti današnjice, koji će iznedriti umetnost sutrašnjice, Meterlink, rekao je:

Nema ničeg željnijeg na zemlji što bi bilo željnije lepote i što bi se lakše prolepšalo od duše. Zboga toga se mali broj duša protivi vođstvu duše koja je predana lepoti. [8]

Citati:

[1] Tzv. „nemoralna“ dela su ili uopšte nesposobnada prizovu treperenje duše (tada su po našim određenjima neumetnička), ili ipak prouzrokuju treperenje, pri čemu poseduju neku vrstu ispravne forme. Tada su „dobra“. Ako, međutim, gledano sa stanovišta ovog duhovnog treperenja, izazivaju i čisto telesno treperenje nižega roda (kako se to kaže u našem vremenu), iz toga ne bi trebalo izvlačiti zaključak da treba prezreti delo a ne ličnost koja reaguje na delo putem nižeg treperenja.

[2] Ova nesputana sloboda mora biti zasnovana na unutrašnjoj nužnosti (koja se naziva čestitost). Ovo načelo ne važi samo za umetnost već i za život. Ovo je načelo najveće oružje istinskih nadljudi protiv ćiftinstva.

[3] Jasno je da ovo podražavanje, ako nastaje od ruke umetnika koji živi duhovnim životom, nikada nije potpuno mrtvo oponašanje prirode. Duša može da govori i da se čuje čak i u ovom obliku. Kao suprotan primer mogu da posluže npr. Kanaletovi pejsaži kao i tužno poznate Denerove glave (stara Pinakoteka u Minhenu).

[4] Ova se rupa, međutim, lako može ispuniti otrovom i kugom.

[5] Ovo mišljenje je jedan od malog broja idealnih delatnih činilaca u takvim vremenima. Ono je nesvestan protest protiv materijalizma koji želi da svemu nađe praktičnu svrhu. A ovo svedoči dalje o tome koliko je jaka i neuništiva umetnost i moć ljudske duše, koja je životna i večna, koja se može prigušiti ali ne i ubiti.

[6] Jasno je međutim da je ovde reč o vaspitanju duše a ne o nužnosti da se u svakom delu na silu utisne sadržaj ili da se ovaj izmišljeni sadržaj na silu umetnički odene! U ovim slučajevima nastaje ništa drugo do beživotni proizvod glave. Gore je već rečeno: istinsko umetničko delo nastaje tajanstveno. Ne, kada umetnička duša živi, ne treba je podupirati mozganjem i teorijama. Ona može da iskaže i ono što je umetnik iskusio sasvim kratko i nejasno. Unutrašnji duševni glas govori mu takođe i koja mu je forma potrebna i gde je može naći (u spoljašnjoj ili „unutrašnjoj“ prirodi). Svaki umetnik koji radi na osnovu takozvanih osećanja zna koliko mu se iznenada i za njega neočekivano pojavljuje forma suprotna onoj koju je zamišljao, kako se „sama od sebe“ prirodno postavlja na mesto prethodne, odbačene. Beklin je rekao da pravo umetničko delo mora da bude velika improvizacija, tj. promišljanje, izgradnja, prethodna kompenzacija ne smeju biti prethodni stepeni kroz koje je dosegnut cilj, koji se i samom umetniku neočekivano ukazuje. Na isti se način mora razumeti i upotreba budućeg kontrapunkta.

[7] Samo po sebi razume se da se pod ovim lepim ne podrazumeva spoljašnje ili unutrašnje, kako se to pokazuje na osnovu najšire shvaćenog morala, već sve ono što na sasvim neopipljivom obliku profinjuje i obogaćuje dušu. Stoga je npr. u slikarstvu svaka boja unutrašnje lepa jer svaka boja prouzrokuje duševno treperenje a svako treperenje obogaćuje dušu. I stoga konačno sve što je unutrašnje „ružno“ može biti lepo. Tako je u umetnosti, tako je u životu. I tako ništa nije „ružno“ gledano iznutra, tj. u delovanju na dušu drugoga.

[8] O unutrašnjoj lepoti. (Izdanje K. Robert Langeviše, Diseldorf i Lajpcig, str. 187).

Izvor: V. Kandinski, „Umetnik i umetničko delo“, O duhovnom u umetnosti (posebno u slikarstvu: sa osam slika i deset originalnih drvoreda), prevod s nemačkog Bojan Jović, Esotheria, Beograd, 2004.

Slika: Fotografije Šarlote Rudolf dok Gret Paluka pleše i crteži Vasilija Kandinskog  (1926)

Prvobitno objavljeno na blogu Santa Maria della Salute

Vajldov umetnički manifest: Predgovor romanu „Slika Dorijana Greja“

Oskar Vajld

Oskar Vajld

Umetnik je tvorac lepih stvari.

Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a skrije umetnika.

Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.

Najviši, kao i najniži, oblik kritike jeste autobiografija.

Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su a nisu šarmantni. To je greška.

Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.

Odabrani su oni kojima lepe stvari znače samo lepotu.

Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.

Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.

Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.

Moralni život čoveka čini deo teme umetnika, ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari moguće je dokazati.

Umetnik nema etičkih saosećanja. Etičko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.

Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.

Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti.

Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.

Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara. Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.

Umetnost je istovremeno površina i simbol.

Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.

Umetnost, u stvari, odražava gledaoca, ne život.

Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.

Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.

Čoveku možemo da oprstimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.

Umetnost je sasvim beskorisna.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Tri forme Kazimira Maljeviča

Kazimir Malevich - Black Circle, 1915.

Kazimir Maljevič, „Crni krug“, 1915.

Kazimir Malevich - Black Cross, 1915.

Kazimir Maljevič, „Crni krst“, 1915.

Kazimir Malevich - Black Square, 1915.

Kazimir Maljevič, „Crni kvadrat“, 1915.

Kada nestane navika svesti da u slikama vidi prikaz krajolika prirode, madona i bestidnih venera, tek onda ćemo moći da vidimo čisto slikarsko delo.

Preobrazio sam se u nulu forme i izvukao sebe iz vrtloga besmislice akademske umetnosti. Uništio sam obruč horizonta i izašao iz kruga stvari, van obruča horizonta, u kojem su zarobljeni slikar i prirodni oblici.

Reprodukovati voljene predmete i krajolike prirode isto je kao kada bi se lopov oduševljavao svojim okovanim nogama.

Samo ograničeni i slabi slikari prikrivaju svoju umetnost iskrenošću.

U umetnosti je potrebna istina, a ne iskrenost.

Napor umetničkih autoriteta da usmere umetnost na zdrav razum, rezultirao je nulom stvaralaštva.

Ali ja sam se transformisao u nulu forme i iskoračio izvan nule prema stvaralaštvu, to jest prema suprematizmu, prema novom realizmu – bespredmetnom stvaralaštvu.

Suprematizam je početak nove kulture: prvobitni čovek je pobeđen kao majmun.

Nema više ljubavi prema krajolicima, nema više ljubavi zarad koje bi se izdala istina umetnosti.

Kvadrat nije podsvesna forma, to je tvorevina intuitivnog razuma.

Lice nove umetnosti!

Kvadrat je živo, carsko dete.

Prvi korak čistog stvaralaštva u umetnosti. Pre njega su bile naivne nakaznosti i kopije prirode.

Naš svet umetnosti postao je nov, bespredmetan, čist.

Nestalo je sve, ostala je masa materijala, od kojeg će se graditi nova forma.

U umetnosti Suprematizma forme će živeti kao i sve žive forme prirode.

Ove forme govore da je čovek uspostavio ravnotežu, prešavši sa jednog stanja svesti na dva stanja svesti. Novi slikarski realizam je upravo slikarski, jer u njemu nema realizma planina, neba, vode..

Do danas je postojao realizam predmeta, ali ne i slikarskih, obojenih jedinica, koje se grade tako da ni svojom formom, ni svojom bojom, niti položajem ne zavise od druge forme, boje ili položaja.

Svaka forma je slobodna i zasebna.

Svaka forma je svet.

Svaka slikarska ravan je življa od bilo kog lica, na kome se izdvajaju oči i osmeh.

Lice naslikano na slici predstavlja jadnu parodiju na život, i ta iluzija samo podseća na živo.

Ali ravan je živa, ona je rođena. Mrtvački sanduk nas podseća na mrtvaca, slika – na život.

Ili, nasuprot, živo lice, pejzaž u prirodi podseća nas na sliku, to jest na nešto mrtvo.

Eto zbog čega je čudno gledati crveno ili crno obojenu ravan.

Eto zbog čega se podsmevaju i pljuju izložbe novih pravaca.

Umetnost i njen novi cilj uvek su bili pljuvaonica.

Ali mačke se navikavaju na jedno mesto, i teško ih je navići na neko novo mesto.

Njima umetnost uopšte nije potrebna. Samo kad je naslikana njihova baba ili omiljeni kutak vrta sa jorgovanom!

Sve hita od prošlosti ka budućnosti, ali mora da živi u sadašnjosti, jer će u budućnosti procvetati jabuke.

Sutrašnjica briše trag sadašnjeg vremena, a vi zaostajete za životom.

Žabokrečina prošlosti, kao vodenični kamen, vuče nas na dno.

Eto zašto mrzim one koji vas snabdevaju nadgrobnim spomenicima.

Akademija i kritičari su ovaj vodenični kamen oko vašeg vrata – stari realizam, pravac, usmeren na prenošenje žive prirode.

U njemu se ponašaju isto kao u vreme velike Inkvizicije.

Njihov zadatak je smešan, jer oni po svaku cenu hoće da nateraju ono što uzimaju iz prirode da živi na platnu.

U vreme kada sve diše i juri – na slikama su okamenjene poze.

A to je gore mučenje od nabijanja na kolac. Izvajane statue, produhovljene, znači – žive, stoje na mrtvoj tački, u pozi pokreta.

Zar to nije mučenje?

Uneti dušu u mermer i potom se podsmevati živome.

Ali vaša gordost je umetnik koji ume da muči.

Vi takođe zatvarate ptice u kavez zarad zadovoljstva.

I zarad znanja držite životinje u zoološkim vrtovima.

Srećan sam što sam se oslobodio inkivizitorske tamnice akademizma.

Došao sam do ravni i mogu da dođem do dimenzije živog tela.

Ali ću da koristim dimenziju iz koje ću stvoriti novo.

Sve sam ptice pustio iz večnog kaveza i zverima otvorio vrata zoološkog vrta.

Neka rastrgnu i prožderu ostatke vaše umetnosti.

I neka oslobođeni medved kupa svoje telo među lednicima hladnog Severa, a ne da pati u akvarijumu vrele vode akademskog vrta.

Vi se oduševljavate kompozicijom slike, a kompozicija je presuda figuri, koju je umetnik osudio na večitu pozu.

Vaše oduševljenje je afirmacija ove presude.

Grupa suprematista: K. Maljevič, I. Punji, M. Menjkov, I. Kljun, K. Boguslavska i O. Rozanova – povela je borbu za razrešenje predmeta dužnosti umetnosti.

I poziva akademiju da se odrekne inkvizicije prirode.

Idealizam, zahtev za estetskim osećanjem jeste oruđe za mučenje.

Idealizacija čovekovog oblika je umrtvljavanje mnogih živih mišića.

Estetizam je otpad intuitivnog osećanja.

Svi vi želite da vidite delove žive prirode zakucane na vašim zidovima.

Tako je i Neron obožavao rastrgnuta ljudska tela i zveri iz zoološkog vrta.

Kažem svima vama: odbacite ljubav, odbacite estetizam, odbacite prtljag mudrosti, jer je u novoj kulturi vaša mudrost smešna i ništavna.

Ja sam odvezao čvorove mudrosti i oslobodio svest boje.

Skidajte sa sebe što pre okorelu kožu stoleća, kako bi vam bilo lakše da nas stignete.

Ja sam pobedio nemoguće i bezdan je postao moj dah.

Vi ste u mreži horizonta kao ribe!

Mi, suprematisti, otvaramo vam put.

Požurite!

Jer sutra nas nećete prepoznati.

*

Umetnošću do početka XX veka vladala je svest koja je nalagala da se u njoj vide delići prirode. Ta svest je od umetnika zahtevala da svoju umetnost zasniva na formama prirode. Ovaj aksiom likovne umetnosti zacrtali su prvi umetnici iz praistorijskih pećina. Dalje su sve težnje umetnika nastavile pravcem podražavanja lica prirode. Sa razvojem čovekove svesti, predstave prirode su se usložnjavale. Međutim, umetnost je i dalje iznova prikazivala prirodu, a ne nove umetničke forme. Forme koje su prvobitne zajednice uspostavile dostigle su vrhunac u starom veku i renesansi – kada su čovek i priroda prikazani u potpunom obliku. Ali to je samo odraz prirode na platnu, kao u ogledalu. Ideal kojem je trebalo težiti vladao je sve dok se nisu pojavili novi umetnički pokreti (mislim pre svega na impresionizam, kubizam, futurizam i suprematizam), koji su odlučili da odbace ruho prošlosti i da umetnosti daju novu formu. Jer, ako umetnost iznova ponavlja samo iste, stare forme, one neminovno postaju besmislene, a umetnost gubi vrednost jer se udaljava od istine. A istina u slikarstvu nije verno prikazivanje, odnosno plagiranje postojećih formi – to je samo iskrenost iza koje se skrivaju kradljivci prirode. Kada postoji puka reprodukcija, što je bio slučaj sa slikarstvom prošlosti, onda ne postoji stvaranje u pravom smislu te reči. Na tim slikama ništa nije stvoreno, ono što se na njima vidi samo je od nekuda preneseno. A to je uzrokovalo pogrešno shvatanje umetnosti: ponavljanje, odnosno reprodukcija je shvaćena kao stvaranje. Umetnost je tumačena kao sposobnost da se na platno prenese ono što se vidi u prirodi. Ali to je reprodukcija i ništa više.

Umetnost stvaranja je nešto sasvim drugo. Umetnik koji stvara ne treba da ponavlja prirodu, njegove slike ne treba da imaju ništa zajedničko sa njom. Umetnost treba osloboditi vulgarnih tema, a svet koji okružuje umetnika ne treba posmatrati kao realne forme i predmete, već kao masu od koje treba stvoriti nove forme. Upravo to su pokušali kubisti i futuristi: ne da od slike naprave prikaz leša prirode, već da razaranjem predmeta, razore realnost i da slika ponovo dobije suštinu i smisao. Nije neophodno prikazati predmet u celini, što je bila jedna od zabluda slikarstva prošlosti, jer pokazalo se da to ne vodi ničemu. Šta je suština platna koje je zatrpano predmetima, ljudima i životinjama? Lice koje se smeši sa platna nije pokazalo suštinu tog bića, to je i dalje samo predstava lica koje se smeši. Razaranjem predmeta, narušavanjem njegove celosti, postignut je prvi korak u postizanju bespredmetnog stvaranja. Futuristi se, kao ni kubisti, nisu odrekli predmeta, to je učinio suprematizam. Slikarstvo se odreklo teme i predmeta, bojom su stvorene čisto slikarske forme i umetnosti je vraćena mogućnost da stvara.

Izvor 1: Kazimir Maljevič, Bog nije zbačen, preveli Ana Acović, Mirjana Grbić, Vladimir Dajović, Kornelija Ičin, Jelena Kusovac, Mirjana Petrović Filipović, Logos, Plavi krug, Beograd, 2010.

Izvor 2: Kazimir Maljevič, „O slikarstvu pre suprematizma. Vlast mimeze“. Tekst je preuzet iz studentskog časopisa za književnost i teoriju književnosti TXT