Josif Brodski o klasičnoj muzici

manfredi-bartolomeo-1610

Bartolomeo Manfredi, „Alegorija četiri godišnja doba“, 1610.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

Jelena Pjetrušanska: U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Josif Brodski: Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

P.: Znači, po starom: Bah?

B.: Ne samo Bah. Mocart, Pergolezi, Hajdn, Monteverdi, sve što je dobro. Sve omiljene kompozitore ne mogu ni da pomenem. Na primer, nedavno me oduševio Merkadante.

P.: Vivaldi?

B.: Da, taj čovek me je spasio toliko puta… Nastavite sa čitanjem

Nebeska tela i slikarstvo

Jedna je zvezda počela da misli u času mog rođenja. – Vilijam Šekspir
Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk
Htela sam da oblačim žene u konstelacije. – Koko Šanel
Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Naslov ovog teksta je neadekvatan: približava čitaoca temi, ali istu ne iscrpljuje. Želela sam da objedinim razmišljanja, citate i slike koje sam vremenom pronalazila i beležila u tekst koji vizuelnu simboliku zvezda, sazvežđa kao njihovih skupina, i planeta, koje zajedno sa našom kruže oko sunca, ističe u prvi plan. Naredne slike nisu samo deo astronomske nauke. One su umetnost kroz koju su izraženi simboli, radoznalost i ljudska potraga za nepoznatim i dalekim kosmičkim prostranstvima.

Osam slika na početku ove objave pripadaju italijanskom umetniku Donatu Kretiju (Donato Creti) koji je rođen u mestu poznatom po izradi najboljih violina na svetu, Kremoni. Slike se sada nalaze u Vatikanskom muzeju. Slike su nastale 1711. godine, na početku 18. veka, na početku doba prosvetiteljskih tendencija, kada se na pomenute prirodne pojave gledalo objektivno, nezavisno od religijskih učenja i dogmi.

Kreti je prikazao na osam slika osam tada poznatih nebeskih tela: Sunce, Mesec, Veneru, Mars, Jupiter, Saturn i jendu kometu. Na slikama su prikazani ljudi u pejsažu koji posmatraju, posredstvom instrumenata ili golim okom, određenu pojavu na nebu. Papa Kliment XI je isticao značaj astronomskih istraživanja pa je ubrzo podržao i osnivanje prve opservatorije na italijanskom tlu, u Bolonji, nekoliko godina po nastanku ovih slika. Planete Uran, Neptun i Pluton u to vreme još uvek nisu bile otkrivene. Nastavite sa čitanjem

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika i izvođača. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Rafala Olbinskog

olbinski_rafal_cyrulik_sewilski_b

Savremeni poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su kao ilustracije korišćeni za najave operskih predstava, dela klasične muzike koja su izvođena u muzičkim kućama širom sveta.

Olbinski koristi motive koji asociraju na nadrealističke prikaze, ali nikada nije zauman, nejasan, neprijatan, apsurdan. Prikazano je uvek u direktnoj vezi sa samom radnjom muzičkog dela ili njegovim implikacijama na društvene, lične ili intelektualne događaje epohe u kojoj je nastalo ili na koju se sadržajem odnosi.

Figuracija je dominantna na ilustracijama Olbinskog. Ipak, sve konkretno i čulno, jasno načinom prikaza i međusobnog kombinovanja motiva, upotrebom boje, samim stilom crtanja, izraz je bajkovite fantazije umetnika. Ove ilustracije podsticaj su za sanjarenje, kao uz bajke, ali i preslušavanje dela na koja se odnose.

I za kraj, jedna veza Olbinskog sa nama: njegove ilustracije mogli smo videti, ne na operskim plakatima, već nekoliko puta na naslovnim stranama Politikinog zabavnika. Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Turski marš“

 

Za sve one koji su zavoleli klasičnu muziku zahvaljujući ovoj kompoziciji, a među kojima sam bila i ja, objavljujem izvođenje kompozicije Turski marš koja, čini se, poseduje neverovatnu jednostavnost nota, baš kao i Betovenova Za Elizu, još jedno remek-delo klasične muzike koje je komponovano zarad potreba časa.

Melodičnost kompozicije podstiče želju da se, dok se ista sluša, simulira sviranje klavira, ritmičnim pomeranjem prstiju. Mnogobrojne slike koje bivaju evocirane posredstvom nota, slušaoca vraćaju nekim drugim vremenima i prostorima. Klavirska sonata br. 11 je naziv dela kome pripada ova kompozicija, ona je njen treći stav.

Волфганг Амадеус Моцарт: „Лакримоза“

 

Латинска реч Lacrimosa означава тугу, плач, бол изражен кроз јадиковање, сузе и нарицање. Лакримоза се најчешће везује за музику, али ако ју транспонујемо на сликарство, можемо уочити изванредне уметничке примере на којима су приказане сцене скидања Исуса Христа са крста или полагања у гроб. Неки од најпознатијих сликара тих сцена су Роџер ван дер Вајден и Гриневалд, као и многи италијански ренесансни сликари. Примера је безброј у западној традицији.

У музици, Лакримоза је неодвојива од мисе посвећене мртвима, реквијема. Многи композитори узимали би тему која се превасходно тицала музике коришћене у црквеним обредима и интерпретирали ју кроз норме класичне музике. Тако су, поред Моцарта, неки од познатијих композитора који су користили Лакримозу као део својих композиција били Берлиоз или Верди, али и Ерик Нордгрен, савремени композитор чија се музика може чути у филму Седми печат Ингмара Бергмана, чија је сцена са флагелантима праћена управо овом композицијом. Наставите са читањем

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

 

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

Фридрих Шлегел, превео Драган Стојановић

MOЦАРТ