GRAD
Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“
Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.
ITAKA
Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.
Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske mnoge gradove da pođeš,
da učiš i da učiš od mudraca.
A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.
Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.
SATRAPIJA
Kakva nesreća, a stvoren si
za lepa i velika dela;
ta tvoja nepravična sudba svagda
da ti uskraćuje podsticaj i uspeh,
da te ometaju obične navike,
i tričarije i ravnodušnost.
I kako je užasan dan kada popuštaš
(dan kad odustaješ i kad popuštaš)
i kada krećeš peške ka Susi
i kada stižeš kod kralja Artakserksa
koji te milostivo prima na svoj dvor
i daje ti satrapije i slično.
A ti to prihvataš beznadežno,
sve te stvari koje ne želiš.
Za drugim plače tvoja duša, drugo bi htela:
odobravanje naroda i mudraca,
teško i neprocenjivo bravo;
Agoru, Pozorište, Lovorove vence.
Kako da ti to da Artakserks,
kako da sve to nađeš u satrapiji,
a bez toga kakav ćeš život provesti.
O DEMETRIJU SOTERU (162-150. PNE)
Sva njegova očekivanja bila su pogrešna!
Zamišljao je da počini slavna dela,
da okonča poniženje koje od vremena
bitke kod Magnezije pritiska njegovu otadžbinu,
da Sirija ponovo postane moćna država,
sa sopstvenom vojskom, flotom,
sa silnim tvrđavama i bogatstvom.
Patio je, postao ogorčen u Rimu,
kad bi osetio u rečima svojih prijatelja,
omladine iz čuvene loze,
pored sve finoće i uglađenosti
što su prema njemu pokazivali – prema
sinu kralja Seleuka Filopatora –
kada bi osetio kako ipak postoji potajan prezir
prema pohelenjenim dinastijama:
kako su one propale, kako nisu za ozbiljna dela,
da vode narode sasvim nepodesne.
Usamio se, postao ozlojeđen i zakleo
da uopšte neće biti tako kao što veruju;
gle, u njega je volje:
boriće se, postići će, uzdići se.
Kad bi samo našao neki način da stigne na Istok,
da uspešno umakne iz Italije –
svu bi tu snagu što ima
u duši, svu bi tu žestinu
preneo na narod.
O, samo da se domogne Sirije!
Tako je malen otišao iz otadžbine
da se jedva seća i kako izgleda.
Ali je nju uvek zamišljao
kao nešto sveto čemu prilaziš s obožavanjem,
kao pogled na divan predeo, kao viziju
grčkih gradova i pristaništa. –
A, sada?
Sada beznađe i jad.
Imaju pravo mladići u Rimu.
Nije moguće da izdrže te dinastije
uspostavljene makedonskim osvajanjem.
Ali svejedno: on sam je nastojao,
koliko god je mogao, borio se.
I u svom gorkom razočaranju
još je jedno samo o čemu misli
sa ponosom: jer, čak i u neuspehu,
on svetu pokazuje i dalje istu neukrotivu hrabrost.
A ostalo – bilo je san i zaludnost.
A i ta Sirija – skoro i ne izgleda kao njegova otadžbina,
to je zemlja Herakleida i Aleksandra Bale.
PO TAVERNAMA
Po tavernama i bordelima
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio
i otišao s eparhovim sinom da bi dobio
vilu na Nilu i rezidenciju u gradu.
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji.
Po tavernama i bordelima
Bejruta se vučem. U bednom razvratu
nedostojno provodim život. Jedino me spasava
(kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao
na mojoj puti) to što je pune dve godine
Tamid bio samo moj – taj divni mladić
samo moj, i to ne zbog kuće ili zbog vile na Nilu.
Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, prevod Ivan i Ksenija Gađanski, Rad, Beograd, 2006.
A . A . A 