Letnji raspust 1996.

Stanovali smo u večito praznoj, izmeštenoj ulici predgrađa koja podseća na slike Đorđa de Kirika. Slušala sam teretne vozove kako dolaze i odlaze. Bila je to ranžirna stanica usred kukuruza. Sećam se glasa mašinovođe, odzvanjao je preko razglasa kroz prazna i duga letnja podneva.

Imali smo u razredu jednu devojčicu koja je bila najbolji đak, najbogatiji, najvoljeniji i najzreliji, a koju niko od dece nije podnosio. Čak je i njeno ime bilo najneobičnije. Nije ona bila kriva. Njena preambiciozna majka i brat stariji dvanaest godina od nje su stvorili nepodnošljivo derište.

Brata su poslali da studira u London. Brat je leti dolazio sa mnogo muzike. Meni je tada CD bio naučna fantastika pa sam toj devojčici dala praznu kasetu od devedeset minuta da mi presnimi muziku za koju ona i njen brat smatraju da je super.

Kasetofon koji sam koristila bio je iz studentskih dana moje majke, vrata su bila odlomljena, a nekad sam i olovkom morala da premotavam kasetu. Nije mi to smetalo. Muzika i časopisi bili su najvažnija stvar u mom životu i ništa nije moglo da stane između mene i sveta u koji sam se, zahvaljujući njima, teleportovala.

Brat je na prvih šezdeset minuta presnimio prvi album grupe Models. Tu je bila jedna pesma (Sexy Taxi) koju i danas pamtim, kao kad je zvuk obeležje nekog perioda života. Na ostatku kasete bila je Madona. Ona je 1994. objavila kompilaciju balada pod nazivom Something to Remember. Prva pesma bila je I want you koju su za nju uradili tamo neki Massive Attack.

To je bilo nešto neverovatno. Kakva je to bila muzika! Potpuno sam bila obuzeta.

Dve kuće od one u kojoj smo mi stanovali živela je porodica jednog taksiste. Dugački žuti mercedes i visoki, vitki, brzi i večito besni pas – ptičar – ženka koju su zvali Leni. Jednom sam prolazila, uplašila me je. Tada je iz kuće izašla Meri. Meri je bila „opasna ženska“ (tako ju je, kasnije, opisao jedan moj drug), inače ćerka taksiste. Ubedila me je da ne treba da se bojim njenog psa i pozvala me je da uđem.

Ispostavilo se da je Meri bila veliki fan Madone (jer ja sam samo o tome pričala). Pozvala me je gore, u njenu sobu, da mi pokaže šta ona ima sve o njoj. Madona iz faze osamdesetih! Ja sam otkrila nešto najneverovatnije na ovom svetu. Meri mi je poklonila jednu stranu iz časopisa Bravo zbog našeg lepog upoznavanja, časopis koji su meni roditelji, uz Super Tin, najstrožije zabranili da kupujem. Samo, ne znam od čega bih ga kupila, novac mi nikad nisu davali. Ponesena entuzijazmom za otkrivanjem odmah sam zamolila drugaricu iz odalenja da mi na još jednoj kaseti nešto snimi.

„Dođi sutra kod mene i donesi mi kasetu“, rekla mi je preko telefona.

Sutradan, ona me je teatralno dočekala, zavaljena u tapaciranoj fotelji, gledajući ispred sebe u Madonin poster koji je Huper tog utorka objavio (priložena slika).

„Ćao!“, rekla sam prokuvala. Živele smo najmanje tri kilometra udaljene i ja sam pešačila do nje.

„Mogla bih satim da gledam u ovaj portret. Otkrivam snagu u ovim očima, njen kreon me oduševljava.“

Meni je sa deset godina, koliko sam tada imala, to bio krajnje stran pristup nečijoj slici. Da na licu heroine i u njenim očima uočavam „snagu“. Bilo je leto, zadihana i preznojena, stajala sam na vratima sobe, zbunjena. Ćutala sam. Onda sam se i ja dublje zagledala u Madonin poster, pokušavajući da prepoznam „snagu“.

Iako je ta drugarica naučila da kaže to što je rekla – taj utisak o posteru nije prirodno proistekao iz nje, sva ta teatralnost pri dočeku, blaziranost pri govoru – ona je ipak imala nešto više u sebi, tada sam to prvi put osetila. Neku bol. A takve osobe bi momentalno dobile povlašćen status kod mene.

Komšinica Meri i ova drugarica, naročito ova scena dočeka, su mi zauvek ostale veza sa ovom pevačicom. I to vrelo leto. Pusto, usamljeničko, kada se sve činilo tako daleko i nedostižno. One su, u međuvremenu, mislim, Madonu potpuno zaboravile, a ja i nakon trideset godina, i dalje o tome mislim.

Na osnovu pesme Live To Tell odlučila sam proleća 2000. godine da napišem roman o Madoni koji bi se odnosio na njen mičigenski period, dakle, pre nego što je došla u Njujork. To sam započela a onda sam sve rukopise 2001. pocepala. To je bio početak svih mojih kasnijih cepanja i brisanja jer nikada nisam do kraja bivala zadovoljna onim što sam postigla.

Immaculate Collection, Something to Remember, kao i muzika iz filma Evita, to su tri kasete koje sam prvo imala, a onda su u moje ruke stigli albumi Erotica i Music, knjiga Sex, i svi spotovi. Ali, to više nije bilo detinjstvo.