Trafika je odigrala važnu ulogu u mom obrazovnom procesu. Tu sam svojevremeno kupovala književne klasike, knjige o slikarstvu, modne časopise, filmove, izdanja klasične muzike, časopise o antikvarnoj umetnosti, muzičke časopise, stripove, nedeljnike, časopise o enterijerima.
Trafika je pravo postmoderno mesto i slika vremena – visoko i nisko bili bi u istoj ravni unutar tog ružnog komada metala tranzicione stvarnosti koji je svedočio o socijalnim problemima zemlje i tretmanu radnika, o distribuciji kulture, o načinima naracije, o mekoj moći popularne kulture, sve istovremeno.
Popularna kultura je moja strast. Ona je stvorila moju maštu i otpor prema realnosti.
Ali, ono što ja smatram pod popularnom kulturom, i što ulazi u moj radijus pažnje, nema nikakve veze sa kategorijama dobrog ili lošeg ukusa. Mene interesuju fenomeni vremena i nikad poraženi paganizam evropske civilizacije čiji je savršeni teatar popularna kultura u svim njenim oblicima. Pagani su voleli prerušavanja, maske i procesije.
Najistaknutiji predstavnici preobraženog i asimilovanog paganskog panteona jesu filmske i muzičke zvezde koje stvaraju dvostruku iluziju: nedodirljivi su poput božanstava, ali su nam, istovremeno, bliski, sa njima se lako identifikovati.
Popularna kultura je za mene prvobitno značila fascinaciju muzikom, modom i fotografijom. Sve te pojave kojima sam bila inspirisana, a koje su u potpunosti neodvojive, što najbolje dokazuju bukleti ploča, dolazile su do mene preko jednog medija, bile su prvo filtrirane kroz jednu formu – časopis.
Časopisi su svojim grafičkim rasporedom, odnosom teksta i slike, koji je stvarao jednu sasvim novu vizuelnu kompoziciju, nepravolinijskom naracijom, pozivom na gledanje podjednako koliko i na čitanje, uticali na moju percepciju a ona se, kasnije, odrazila i na poimanje umetnosti. Ja ne mogu a da ne gledam na stvari poredbeno, i uvek iz ugla različitih medija.
Zahvaljujući časopisima ja sam pojave, ljude i događaje povezivala po principu analogija a ne po principu kauzaliteta jer je raspored slika, teksta i tema to omogućio. Ništa više nije bilo pravolinijsko već je sve teklo uporedo. To isto važi za trafiku te tako ona i časopisi stoje u formalnom i značenjskom odnosu ruskih babuški.
I, najzad: nedogmatično vrednovanje sadržaja. Dobar i loš ukus, pokazalo se, bili su konstrukti. Oni su ograničavali čoveka jer su bili nametani i stvarani od strane ekonomskog, političkog i kulturno institucionalizovanog masternarativa. Kategorije dobrog i lošeg ukusa, stoga, moraju biti prevaziđene. Tada se pojavljuju samo fenomeni i o njima se, bez valorizacije, slobodno misli, i doživljava sopstveno vreme, ali kritički pristup nije isključen. Samo, on mora doći na kraju. A ne da se od njega polazi.
A . A . A 