Ovde nas prošlost zanima u meri u kojoj je uočavamo u sadašnjosti. Barok je u samom središtu savremenog stvaralaštva. Njegova dekadentna i spektakularna priroda, iako vizuelno drugačija od istorijskog baroka, prisutna je u delima naših savremenika, posebno iz domena popularne kulture.

Umetnost Lane del Rej odlikuje akumulacija slika, simulakrum, spektakl i iluzija fiksirane persone. Slušajući njenu izrazito sinematičnu muziku, posmatrajući buklete njenih ploča i vizuelno kodiranje kroz spotove i druge medije vidimo da je njena ideja bila da autentičnost predstavi kao iluziju.

U okviru serije objava Barok nedeljom želela sam da predstavim

• skulpture u kapeli San Severo u Napulju;
• freske Đulija Romana u Holu giganata u Mantovi;
• Bomarco, park čudovišta za razmišljanje grofa Orsinija;
• Karavađove putene Dionise dok im telo drhti a usne gore;
• Surbaranove svetice-mučenice obučene kao najbogatije patricijke;
• Vermera i Velaskeza kako stvaraju u svojim ateljeima

Ipak, sve sam ih ostavila po strani, smatrajući da je Lana del Rej apsolutni označitelj baroka našeg doba. Ona nije, slično kao knjiga Hazarski rečnik, povratak baroku, ona je povratak baroka, jer je utisak naknadnog dejstva baroknih ideja u njenom delu očigledan. Ona mi omogućava da sve nabrojane barokne umetnike vidim ponovo, da slušajući nju vratim se Pergoleziju, da posmatrajući nju vidim tamu Karavađa, narušenu sjajem koji pada na bisere do usnule Magdalene, da vidim sve što se suprotstavlja redu, simetriji, stabilnosti i meri.

Lana svoju muziku izvodi barokno, a to je posebno uočljivo na albumu Honeymoon, koji je u ovom kontekstu najznačajniji, iako bi naslovna slika ovog teksta, skulptura tužne Svete Sesilije, mogla upućivati na naslovnicu ploče Ultraviolence. Njenu muziku nazivaju barokni pop ali ja ovde ne mislim na spoljnu odrednicu, već na idejnu, na iluziju koju ona stvara, kako ono blisko čini dalekim, i ono daleko bliskim. Njene persone idealan su primer iluzije koju stvara barokna tavanica. Njena pojavljivanja kao da poentiraju stihom koji nas vraća u doba oproštajnica: Lies can buy eternity.

Savršena harmonija spektakla i simulakruma postignuta je korišćenjem stereotipa i toposa američke kulture, priča i likova u književnosti, slikarstvu, filmu, modi. Ona te elemente vraća iz prošlosti u sadašnjost, ali sa dozom pomeranja, ironije, kroz preterivanje. Ono što ona predstavlja već pripada redu predstava.

Njene heroine izazivaju divljenje, podrhtavaju, pune su nemira, oduševljenja, uzbuđenja. One ritmički pulsiraju, neumerene su, ophrvane vrtoglavicom, one su sve Sveta Agneza u ekstazi. Naše uživanje nije čulno kada ih posmatramo, ono je intelektualno, prouzrokovano je igrom kodova, stilova, prouzrokovano je umetničkom veštinom. Zato je umetnost jedna od najsnažnijih dimenzija erotizma.

Barok otkriva svet u kome je maska istinitija od lica. Ceo njen album Honeymoon evokacija je Holivuda Glorije Svanson i Barbare Stenvik. Zločini i gresi, oštri kontrasti svetlosti i senke, sparne noći, to je Bahovo muzičko obilje, samo, u Laninom aranžmanu. Strasti kao stradanje, kao pokreti, metamorfoze uzdaha, igra odsjaja, dok heroina u vili čeka svog dragog ili leži sa njim između nabora posteljine kao između nabora od mermera baroknih svetaca u crkvama prepunim kala.

Muzika Lane del Rej je barokna opera osećajnosti. Puna je laži u koje svi veruju. Lana je slaba pesnikinja ali je, u celini, izuzetna umetnica lirskog teatra. Njena muzika je vizuelna i hiper ukrasi koji ju prate, kao u baroknim crkvama, često potpuno usisaju u sebe suštinu teksta koji se pred nama gubi. Ona množi ukrase u njihovoj nefunkcionalnosti. Njena muzika sadrži obilje štukature.

Ako je Born to Die dovodio u istu ravan Silviju Plat i Merilin Monro, Honeymoon je više glamur Holivuda četrdesetih, a Ultraviolence bih uporedila sa romanom Čudesni oblaci Fransoaz Sagan. Ono što je stalna tema Laninih narativa su toksični odnosi. Nesporazum između polova je neizbežan, stoga, potrebno je znati igrati se njime, u tim nesporazumima uživati, izvan svake iluzije sklada. Barok je iznikao iz konflikta.

Na kraju, želim da istaknem da ovaj tekst, kao i sva zapažanja, analogije i zaključci, ne bi bili mogući bez izuzetne knjige Povratak baroka koju je napisao teoretičar i kritičar kulture, Gi Skarpeta. Godinama je ovaj tekst čekao na svoj red a onda sam uronila u Skarpetin stil koji je tako evokativno opisivao jednog kasnog baroknog umetnika, Tijepola, zbog koga sledeći put kada odem u Trst moram posetiti Udine.

Treba naglasiti da je Skarpeta pisao svoju knjigu mnogo pre pojave Lane del Rej, što se uklapa u njegov stav da umetnička dela međusobno komuniciraju izvan istorijskih uslova svoga nastajanja. Stoga, ovaj esej, za kratko vreme napisan, iako godinama promišljan, uz višesatno slušanje Laninih albuma, podjednako pripada i Skarpeti jer je on dao vazduha sparnoj noći mojih dvoumljenja.

Korišćena literatura: Gi Skarpeta, Povratak baroka, preveo Pavle Sekeruš, Svetovi, Novi Sad, 2003.

Ilustrativni stihovi Lane del Rej: „Lies can buy eternity“ – Music To Watch Boys To; „When I’m down on my knees, You’re how I pray“ – Religion; „I’ve got nothing much to live for, Ever since I found my fame“ – God Knows I Tried

Slike: Stefano Maderno, Mučeništvo Svete Sesilije, 1600; Đanlorenco Bernini, Ekstaza Svete Tereze, 1652.

Moodboard: Man Rej, Usne ljubavnika, 1934; Barbara Stenvik u noar klasiku Double Indemnity Bilija Vajldera iz 1944; Jayne Wrightsman, američka socialite udata za naftnog mogula i kolekcionara umetničkih dela ispred njihove vile na Floridi početkom ’50; Glorija Svanson u noar klasiku Sunset Boulevard Bilija Vajldera iz 1950; Lana del Rej u spotu Music To Watch Boys To kao direktna referenca na Holivudski noar 2015. godine.